PRICE O SELU

PRIČE O SELU

Mlekarica, Berači oraha, Vračara, Pijano voće, objavljeno 8.3.2016
Cojle Manojle, Nokautirao sam ga ujko, Borkina sudbina, objavljeno 6.4.2016.

МЛЕКАРИЦА

          Млеакарица, кoja се крије иза овог имена, је једна врло опасна жена: верује само у себе и у своју памет и што науми то и уради, добро или зло, најчешће зло. Има само једну ману: не увиђа да јој је памет кратка и да су јој поступци, у најмању руку пакосни. Има она краве, музе их и од њих прави не баш тако добар сир за кућну употребу, али на пијаци у Јагодини и једној сластичари продаје велике количине квалитетног сира, који њени Муж и Син, купују за багателу у неким планинским селима. И уме добро да хвали сир и кајмак и да прича како их сама производи и успева јој да их скупо прода, али јој не успева да од зараде остави неки динар за себе. Несрећа је у томе што од Мужа и Сина не може да сакрије ни један динар. Кад с пијаце дође све паре положи на сто, а они то одмах узму под своје и само они одлучују колико и за шта сме да се потроши по неки динар. Дакле, није она Млекарица ни због тога што уме да музе краве, да прави сир, да скупо препродаје добар сир и кајмак купљен за мале паре... Продаја је престала када су власти пожелеле да дођу у шталу, преброје музне краве и виде у каквим се хигијенским условима спрема сир. Она је Млекарица због једног поступка у којем је једној жени из мужевљеве фамилије учинила једне поноћи нешто ружно са млеком и још пуно тога ружног, а сутрадан отишла код ње у кућу да се наслађује оним што је учинила...

          Млекарица је често у завади са укућанима, али и са женама из фамилије и комшилука. Једна од другој свашта причају и дуго не говоре, па се помире и опет посвађају, али се углавном не свете и ретко куну. Млекарица спада у оне које се свете и куну када нека од тих жена обзнани понеко њено зло...

          А она воли да сакрије по неко јаје, понеко воће и ко зна шта друго, од својих укућана, па да пред полазак на пијац аутобусом то тајно узме, прода на пијаци и зараду сачува за себе... Укућани су приметили да им нестају јаја, да им неко краде баранију, јагоде, воће, а Млекарица је за све имала објашњење: једном то чини једна, други пут друга, трећи пут трећа жена, све углавном из фамилије. Она их отворено оптужује и неко време престаје са њима да говори блатећи их пред другим женама лажима које се не могу ни "с маслом прогутати". И многи из села су је већ "прочитали" и подстицали је да прича такве гадости, а она је у томе уживала, зато што мисли да брани своју "част и поштење". Успут је истицала своју вредноћу, јер су сви у селу знали да је много вредна, говорили су "ватра жива" и само за то  су јој одавали признање. Само што она није знала да се у селу о њој прича и да је вредна, и да је покварена ко ни једна друга жена.

          Многе жене из фамилије су приметиле где она код старе куће крије ствари које ће у среду и у суботу, крадом од својих укућана да однесе на пијацу и да прода за свој рачун. Али је она била врло домишљата. Да укућани не би сумњали у њу, она би прва откривала "крађу" и врло убедљиво говорила на коју жену из фамилије  сумња. На тај начин би започињала нова свађа и то се дуго вртело у круг.

          Цици из фамилије, једној поштеној али блебетавој жени склоној оговарању, досадило да је Млекарица често осуђује да их баш она поткрада, па реши да то саопшти Млекаричином свекру, за кога је била сигурна да не подноси снају и да ће прво да провери да ли је истина што му је рекла, јер се и њој тешко могло веровати. Кад се једног уторка снаја касно вратила кући, он се онако ћопав (без једне ноге и са штакама) упутио крадом код старе куће да види да ли Цица лаже. Уверио се да не лаже: на месту на којем му је Цица рекла нашао је сакривено двадесетак јаја, нешто грожђа и воћа. Ником ништа није рекао. Ујутру је опет био код старе куће пре снајке и гледао како она те сакривене ствари ставља у котарицу са којом иде на пијацу. Кад се снајка вратила са пијаце намерно је присуствовао њеном разговору са Мужем и Сином. Предала им је сав пазар за робу коју је јавно понела од куће, али је прећутала и она јаја, и оно грожђе и воће које је јутрос покупила из свог скровишта у старој кући. Кад је на сто ставила паре, свекар ју је пред сином и унуком питао где су паре од оних јаја, грожђа и воћа, које је он синоћ видео код старе куће и јутрос гледао како их све ставља у котарицу са којом је аутобусом отишла на пијацу.

          Снаја је одмах побеснела.

          - Шта је овом Ћопавку, шта прича - обраћала се Мужу. - Мало му је што ме он сам мрзи па сад хоће да ме оптужи да поткрадам кућу...

       - Поткрадаш, поткрадаш све ово време ти нас поткрадаш и посвађа нас са фамилијом, а из фамилије нас никад нису поткрадали док ти ниси дошла у кућу...

           - Ти си, Ћопавко, полудео! Једном сам бежала из куће, сад 'оћеш опет да ме одвојиш од деце..

        - Нећу ја ништа. Доста сам слушао како последњих дана оптужујеш Цицу и друге жене из фамилије да нас поткрадају, а испало је да нас ти поткрадаш. Ја сам синоћ својим очима видео где кријеш ствари и јутрос сам својим очима гледао како их отуд узимаш...

          - Тако ћопав, ниси ти ни синоћ ни јутрос нигде излазио из куће... И не знам како те то беснило ухватило и како си све то видео када није имало ништа да се види... Ти измишљаш...

         - Не измишљам, директно сам питао Цицу да ли нас она поткрада, како ти у последње време тврдиш, а она ме је питала да ли хоћу да знам ко нас поткрада, где држи то и како то крадом од нас односи на пијацу...

          Ко зна како се ова свађа завршила; никад се није ни завршила... Млекарица је свог свекра проклињала као лажова, молила Бога да цркне, срала му се у уста лажљива, па га једном и добро опаучила неком мотком по глави... Неко га је одвезао код лекара... Онако крвав, причао је у ходнику амбуланте у Рековцу какву снају има...

          А Млекарица? Млекарица је још исте вечери успела да убеди Мужа како Ћопавко све то измишља, како га ухватило неко лудило које хвата старе људе па му се свашта причињава; ето тако је и стари Кешић почео свашта да измишља и напада укућане...

           - Очију ми, Мужу, ништа нисам крива! Сутра ћемо  заједно да питамо Цицу да ли је и о чему разговарала са Ћопавком, па ћеш и сам да видиш да човек измишља, да је полудео.

          Сутрадан су Муж и Млекарица ишли код старе куће. Успут су позвали Цицу и Млекарица је питала шта је то пре два дана причала Ћопавку о њој.

          - Шта сам причала? Нисам се срела са њим има месец дана. - одговорила је Цица, па се окренула на другу страну да сакрије осмех задовољства што се сад зна ко ту кућу поткрада...

          - Ето видиш, Мужу мој, нису се срели месец дана... Све је излапели Ћопавко измислио.

          И Муж јој је поверовао; по ко зна који пут до тада и ко зна колико пута ће опет да јој поверује... И није се више љутио што му оца зове Ћопавко, мада ју је пребио као мачку када је то приви пут учинила. Често ју је тукао, али се привикао и на то да њу батине не поправљају. И сам пакосник, некако је схватио да само својом пакошћу може донекле, али само донекле, да јој парира...

          А Млекарица, уместо да се покаје због поткрадања својих укућана, почела је да смишља како да напакости Цици за истину коју је рекла Ћопавку. Била је мајстор у смишљању пакости и освета... Прво је у кућу почела да доноси вести помоћу којих је требало да створи опште нерасполежење према Цици и потребу да јој се освети. Причале јој дуге жене а да их она није ништа питала! Посебно јој је било потребно да јој Муж поверује. Он је знао скоро све њене мане па га је било тешко придобити као сарадника, али је његова особина да и сам пакости другим људима била од користи. Причала је само о оном што се у кући знало и како је то некако процурело преко Цице; мора да јој се Ћопавко нешто излануо. Цица је, наводно, по селу причала како јој је ћерка глупача и како основну школу никад не би завршила да Млекарица није за њу код сваког наставника просто испросила прелазну оцену. У кући се баш знало да је тако, али откуд то зна Цица и зашто да их брука по селу; како ће обрукану девојку да удају. Затим је Цица наводно причала како им синчић заостаје у развоју и остаће заостао као једно друго у развоју заостало дете због тога што је њихова кућа нешто згрешила Богу. Никаквих прича није било, али су се она и муж уплашили за заостајање сина у расту за ћерком која је на самом почетку пубертета израсла до своје коначне висине. Преко једне рођаке дечачић је боравио неколико дана на Институту за мајку и дете у Београду  и тамо су им лепо објаснили да он спада у оне дечаке који ће тек у пубертету почети да расту и да раст код мушкараца може да се продужи и преко двадесете године. Нико у селу то није знао, па ни Цица, знао је само овај приповедач и безуспешно им говорио о разлици у брзини раста код мушке и женске деце... Нису поверовали, сумњали су и у налаз Института, све док им син у једном моменту није почео нагло да расте и за кратко време достигао очеву величину. Млекарица се питала како то Цица зна и како сме да им у селу брука кућу, мора да их неко из куће издаје, нико други до свекар Ћопавко. Причала је Цица о њима сваку чувану тајну и свашта још, и тако придобила и Мужа за освету. Освету је смислила Млекарица: и како да је изведе и како да заједно са Мужем уживају у томе, а да нико не сазна за њихову освету...

          Млекарица се од старе куће и штале у којој су чували по нешто од стоке враћала касно, увек после десет сати увече. Већ је била уочила да Цица у то време спава у новој кући, а да у незакључаној старој кући има собу у којој чува благоту (млеко и сир) од једне једине краве. У то време и у осталим сеоским кућама се увелико спавало и Млекарица се никада ни са ким није срела, па се није плашила да би је неко могао препознати. Ако тек асфалтираним путем прођу нека кола за Рековац или из Рековца нико је у вожњи неће ни приметити. Од две последње менструације сачувала је ручно шивене упрљане улошке. У старој штали у то време била им је једна крава па је било свеже балеге. Млекарица једне поноћи стави у металну кофу доста свеже балеге и поврх ње два своја улошка од менструације. Била је прошла поноћ кад је кренула својој кући и да се успут освети Цици за истину коју је рекла њеном свекру - Ћопавку. Непримећена, ушла је у стару кућу, у посуде са млеком и сиром убацила по један уложак од менструације додатно умазан балегом, а затим је сву преосталу балегу размазала по зидовима собе и деловим намештаја коју су се ту налазили. Сва задовољна, са празном кофом и руком која је смрдела на балегу, кренула је кући. Није ни обратила пажњу на један аутомобил који је брзо прошао поред ње у правцу Рековца... Кад се опрала легла је уз мужа, уз кога иначе зна да не легне по неколико месеци (обично спава у сену или слами на тавану), испричала шта је урадила, па су се заједно и од срца смејали тој пакости, и вероватно то зачинили сексом који се већ био свео на насилни секс два до три пута годишње.

          Ујутру је Муж први свратио у Цицину кућу и уживао у томе како Цица куне онога ко јој се "посра" по кући и у мелко и у сир - да Бог да да у балеги цркне! Цицин муж  је већ био отишао у полицијску станицу Рековац да пријави шта се десило.

          - Ха, Ха, Цицо, коме си се то замерила па ти се тако осветио? - обратио јој се Млекаричин муж са осмехом задовољства на лицу; чак се није потрудио да одглуми саучешће и да изрази гнушање за оно што је видео. Из дворишта је изашао смејући се од стварно доживљеног задовољства...

          Пола сата касније, као случајно, у Цицину кућу је навратила Млекарица. Много префиганија од Мужа, изразила је чуђење за то што се јадној Цици десило, па је покушала да јој помогне у чишћењу, али се брзо "згрозила" јер не може да издржи толики смрад. Изашла је и она из куће, али је своје задовољство крила, све док се иза старе штале није састала са мужем. А онда су обоје својим осећањима дали одушка: смејали су се бар пола сата злу које су починили, па онда, вредни, какви јесу, прихватили се посла, али би се и у послу више пута тога дана весело смејали освети коју су вратили Цици за нескривљену грешку. Истина Млекарица је била убеђена да је то била праведна освета за оно што је Цица рекла Ћопавку. Срећа што Муж није поверовао оцу већ њој, иначе би је одрао од батина. Била је ту и још једна добит: Млекарица ће својим укућанима све чешће говорити као се Ћопавко губи и све више не зна шта прича...

          И док су Млекарица и њен Муж уживали у својој пакости, Цицин муж је у полициској станици пријављивао случај... Пријављивању случаја присуствовао је онај возач што је прошао поред Млекарице кад је излазила из Цициног дворишта. И сам је био из села, а уз то и полицијски службеник. Слушао је Цициног мужа и страховао да не ирази сумњу у једну његову рођаку која у то време није била у добрим односима са Млекарицом.  Тек тад је схватио откуд онај смрад што га је иза поноћи осетио и који је долазио од Млекарице. Његово сведочење не би било довољан доказ, али било довљно за основану сумњу од које би могла да почне истрага. Али је Цицин муж био коректан: изјавио је да му се чини да у селу нема човека који би тако нешто могао да учини, и ни у кога није посумњао. Да је посумњао у његову рођаку он би рекао како је Млекарица смредала на балегу када је ноћас прошао поред ње испред Цициног дворишта.

          Прошло је много година. Млекарица и Цицица су се још много пута свађале и мириле. Мликарици је било у интересу да се Мири са Цицом, јер је њен муж годинама обрађивао једну њену њиву уз малу накнаду и добру зараду. Цицин муж је брзо умро, али је зато требло имати најбоље односе са његовим сином који живи у Јагодини и не намерава да обрађује наслеђену земљу. Даје је уз малу надокнаду Млекаричином Мужу, чак и кад му се мајка Цица томе противи, јер га, мисли он, Млекарица, њен Муж и Син много поштују... А за мајку зна да је стара и склона свакојаком трачарењу...

          Прошло је још неколико година док се мени није указала прилика да питам Цицу да ли је најзад сазнала ко им је украо плуг и ко јој је балегом "кречио" собу. И даље се није знало ко им је украо плуг. Ако и није нико из села, онда је тај морао да буде у вези са неким из села који је знао где им стоји плуг. А собу јој је окречила балегом и бацила улошке у благоту Млекарица, сама јој је то у једном тренутку признала (просто да човек не поверује да код ње постоје тренуци искрености), и рекла јој да је на њу била љута за нешто што је о њихвој кући говорила по селу...

             Овај догађај се баш овако догодио, а у причи су дијалози измишљени; могли су бити другачији и чак много дужи са пуно ружних речи и клетви. Ја сам дуго избегавао да запишем ову причу коју сам чуо из више извора, све док ми о њему није посведочила Цица, а Млекарица и Муж, кад сам им овог лета пребацио и за ову пакост, нису је ни једном речју порекли.

У Београду, 6. децембра 2015.

ПИЛИЋАРКА

          Ово је већ треће име за исту особу, само да се избегне њено право име. Сва имена јој је дао овај приповедач. Прво је била Купиноберачица, па Млекарица, у овој је причи Пилићарка, а у следећој причи ће бити Воћарка. Нећу више да пишем о њој да се не прослави својим злом, ако ове приче дођу у село. Свако ће себе препознати и ова жена ће можда покушати да ме тужи за увреду части, али ја јој не бих препоручио, јер за њу има још много неиспричаних прича и још увек живих сведока, мада је моје сведочење и убедљиво и довољно. Већ ми је претила тужбом кад сам је понудио да ми поново обере орахе; одустала је од тужбе, ли није од пакости. И никад неће.

          За ову прича постоје два повода. Због првог повода боље би јој пристајало име "Тровачица", јер је Млађем Јуцићу потровала ћурке, које су у њеној стрњици после вршидбе кљуцале по земљи остало зрневље пшенице. То је учинила једног петка када сви из села иду у Рековац у куповину или да нешто продају. И Јуцић је са женом рано отишао на пијац и оставио отворену капију на дворишту. Ћурке се се одмах размилеле по стрњици. Излазиле су оне у ту стрњику и претходних дана, али никад нису изашле све као тога дана. Ни од ког не виђена, а можда је неко и видео, Тровачица је пришла ћуркама и обилато их послужила отрованим житом. Сат касније пребацила их је у њиву девера Брке, а већ увече почела да шири причу како је Брка отровао Јуцићеве ћурке. Јуцић је одмах знао да то није учинио Брка, али га је ипак позвао да га пита шта зна о томе. Брка му је рекао да он то по први пут види, да ништа не зна о томе, а Јуцић нека га слободно тужи па ће на суду да се докаже ко је то учинио. Обојица су били сигурни да знају ко је то учинио. До тужбе није дошоло. Јуцић је два или три дана каснје питао Праву особу зашто му поторвала ћурке. - Ко је ћурке?  Ја и не знам да ти имаш ћурке и никад нисам видела ни једну ћурку у нашој њиви. Ако си имао ћурке и ако си их негде нашао отроване, онда ваљда знаш и ко ти их је отровао. Јуцићу је све одмах било јасно, а посебно јасно да неће моћи да нађе поуздане сведоке, па је од тужбе одустао. Како чине нека им Бог тако врати, проклео их је у себи доскорашњи комуниста...

          Други повод карактерише много мања штета од тровања Јуцићевих ћурака,  али много занимљивија прича. Јунакиња ове приче волела је да узме нешто туђе, па макар шта, само да је нико не види. И никад је нико није ни видео сем као Купиноберачицу, а да је Млекарица омакло јој се да сама призна.

          У шуми изнад старе куће Пилићарке још и сад им стоји стара штала. У тој штали су дуго чували по нешто од стоке, а сад у ограђеној шуми чувају овце и жале се како им је жена из комшилука украла једно јагње. Јагње су врло брзо пронашли, али је сумња на Комшиницу остала: украла је јагње па га после крадом вратила само да им напакости. Пилићарка често и с разлогом долази код те штале. Комшиница која им је била украла јагње преко лета чува по две-три квочке са по десетак и више пилића. Понека квочка доведе своје пилиће на ђубре испод штале Пилићарке. Једног петка у току преподнева, када је Комшиница отишла у Рековац, Пилићарка је одлучила да јој, колико може, покупи пилиће којима је већ било почело да расте трајно перје. Треба их само мало дохранити, па могу да иду у лонац... У металну кофу коју је у то време стално носила са собом, Пилићарка је успела да ухвати само пет пилета. Остали су јој са квочком побегли. И пет је доста. Затворила их је у слабо ограђени простор и добро ранила надајући се да ће временом да се припитоме и одомаће, да ће да забораве где им је кућа, јер пут до куће нису могли да виде из кофе у којој их је донела. После десетак дан поклопило се више случајности који су ствар са пилићима много закомпликовале.

          Прво се Комшиница изненадила кад су јој у двориште путем од села наишла пет пилета и одмах се придружила својој квочки и осталим пилићима.  Већ првог дана када су јој нестали, Комшиница је помислила да их је покупила лисица која по неки  пут зна и у кокошар да уђе. Последњу су убили струјом. Одмах је схватила код кога су могли да буду тих неколико дана, али ником ништа није рекла. Чак ни мужу кад се вратио са посла. Рекла му је само да су јој се вратили пилићи, а она мислила до јој је лисица однела. На питање откуд су се вратили рекла је да не зна, али да ће се ускоро знати. И стварно је тако било. Сазнало се поприлично и претворило у бруку у којој је и Полиција морала да интервенише.

          Тог дана када су се украдени пилићи некако вратили код своје квочке, Пилићаркин девер Финка био је са женом на даћи свом тасту у Трстенику. Пред повратак кући Финку је позвала ташта и поклонила му пет пилета сличних ко јаје јајету оним пилићима које је чувала Пилићарка тврдећи укућанима да су то њихови пилићи и да их је њихова квочка крадом извела, а она их пронашла пре неки дан, па их заградила да се привикну на једно место. Финка је пет пилета ставио у гепек и по повратку у село касно у ноћ сместио у свој кокошарник. Његова жена о томе појма није имала. Ни следећа два дана Финкина жена није приметила да је од мајке добила пет пилета. Али сутрадан, док је Пилићарка радила у некој њиви, њени украдени пилићи су некако изашли из ограђеног простора и по неком инстинкту се вратили код квочке која их је излегла. За видно време у току поподнева Пилићарка је приметила да су јој нестали пилићи, случајно бацила поглед на Финкино двориште и тамо видела "своје" пилиће. У Финкиној кући у то време био је само његов мали син који ништа није знао о пилићима. Пилићарка га је љубазно позвала па су заједно пренели те пилиће у ограђени простор из којег су они прави побегли. Пилићарка није уочила разлику између оних и ових пилића, јер она практично није била приметна. Детету се захвалила, али је одмах побеснела на јетрву што се дрзнула да јој украде пилиће. Сутрадан су обе јетрве продавале сир на јагодинској пијаци: Пилићарка набављен негде у планинама око Краљева, а њена Јетрва свој домаћи сир за који је већ била прибавила дозволу да може да га производи и продаје.

          Да је Пилићарка била бар мало паметна, не би направила скандал на самој пијаци пред другим продавачицама и пред радозналим купцима.

          - Што си ми украла пилиће? - питала је бесно.

          - Које пилиће, ја немам пилиће.

          - Сад кажеш да немаш! А синоћ ми је твој син, јадно дете не зна каква му је мајка, помогао да пилиће вратим у своје двориште...

          - Ти си, жено луда, ја немам никакве пилиће - још није знала да их јој је муж донео од мајке из Трстеника.

          Људи причају да је ту било много ружних речи и клетве, нарочито од Пилићарке. Кући су се вратиле истим аутобусом, али сада као јетрве које једна другу не могу да виде. Пилићарка је све испричала укућанима и они су јој поверовали. Дозвали су и Финкиног сина и он је потврддио да је помогао стрини да врате "своје" пилиће. Сада је читава породица била "на нож" против Финкине породице. Могло је све некако да се разреши кад је увече Финка дошао и објаснио својој жени и сину да је он те пилиће донео из Трстеника, да су то његови пилићи. Објаснио је то и Пиићарки у њеном Мужу и тражио да  им врате пилиће,

          - Срам те од дупета било! Веровао сам у тебе да си поштен и да ти је жена поштена, а сад испаде да је она лопов а да ти измишљаш како да је одбраниш. И још хоћеш поново да ми отмеш моје пилиће! - Био је веома дуг монолог Пилићаркиног мужа, који је ретко изговарао више од две повезане реченице.

          И Финка се наљутио. - Пилићи су моји и ја ћу да их вратим код себе!

          - Смо преко мене мртве - прсила се Пилићарка.

          - Нећу преко тебе мртве, ти ћеш лично да ми их вратиш у кокошар све једно по једно!

          - Има крв да падне!

          - Неће крв да падне, већ ће полиција да ради...

          Тко се завршило то несрећно вече.

          Финка ми прича како је сутрадан долазила полиција, како им је он испричао да је те пилиће донео од таште из Трстеника, понудио им њен број да је питају да ли је то истина, и довео свог оца да посведочи како су их њих двојица сместили пилиће у свој кокошар...

          Нико не зна шта је и ко из Пилићаркине породице мислио о том догађају, али једно је сигурно: Пилићарка је ту, пред полицијом, све једно по једно пиле, доносила до ограде и давала их Финкином сину да их врати тамо где припадају.

          Породице два брата од рођених стричева престале су да говоре.

          У Пилићаркиној породици нико ни зашта није био крив. Само што сад лопов није била Финкина жена, већ нека непозната особа која им је украла пет скоро одраслих пилића.

          - Ко нас то толико мрзи и стално поткрада? - питали су се у породици Пилићарке. Пилићарка је прва поставила то питање, које су остали прхватили као папагаји, а она наставила да куне особе, које их мрзе и поткрадају.

          Те вечери Комшиница је испричала своме мужу шта се дешавало са њиховим пилићима. Сазнало се брже него што се очекивало. Само се у породици Пилићарке наставило да тврди како им је неко из дворишта украо пет пилета дорасла за клање. Штета је уверљивија кад је већа! То и врапци знају. Зна и Пилићарка. Али не зна ни за срамоту, ни за стид, ни за кајање... Постоји само она и цео остали свет. И само је она праведница и мученица.

             Догађај је истинит у свим детаљима, али су дијалози измишљени и скраћени, јер би причу учинили много дужом. О свему овоме највише зна Пилићарка, али ће се заклети и у децу и унучиће да је, што рекао Шојић: "оклеветана, осрамоћена и облаћена!" и још ће много ружних речи изговорити које нису ни у клозет да уђу, а камоли у једну причу.

У Београду, 7. децембра 2015.

БЕРАЧИ ОРАХА                      

          За моју Шурњају, прича седамдесетогодишњи Зет, знао сам од раније да је пољски лопов, али нисам у то поверовао све док је мој брат од стрица није ухватио како му краде купине. Кад је та прича кренула по селу, онда су кренуле и друге: те краде она купине и Кешићу, краде у пољу, поткрада и своје укућане. У мојој кући и дворишту тих њених крађа није било све док ми је тамо живела мајка. Од мајке и од мене су крадуцкали Брат и Снајка; узимали су од мајке по неку пару и понеку ствар на зајам, који никад нису враћали, али ја на то нисам обраћао пажњу; то није била класична крађе већ ситне преваре које ми нису пријале ни док је мајка била жива. И мртву мајку су ми поткрадали све до четрдесетодневног помена, када ме је Брат сасвим одбацио.

          Већ прве године после мајчине смрти, кад би дошао у село људи би почели да ми причају, како ми  Шурњаја краде трешње, како ми неке друге жене краду вишње... Није ми она прве године крала трешње, јер сам јој ја тада дозволио да их убере и прода за себе, и она је тако учинила. Следећих година сам се трудио да дођем у село у време када трешње зру, бар на кратко. Није било крађе, али су трешње ретко добро рађале.

          Елем, ја у годинама кад нисам долазио у село у време кад зре трешње, нисам обраћао пажњу да ли ми их неко краде. Само ме је једне године раздражило то што ми је тај који краде, на једној трешњи сломио велику грану; могао је да је не сломи. Једна друга (мало даља) шурњаја рекла ми је и те године да ми трешње краде моја "рођена" Шурњаја и чак је хтела да се суочи са њом, ако ја желим да истерам "ствар на чистац". Ја сам прешао преко тога. Ипак то није велика штета, да ја покварим односе са Шураком и Шурњајом, чије сам карактере знао и који ми ни на који начин нису пријали. Али сам ипак био по мало злобан. Неколико пута сам пијући кафу код њих, у присуству Шурњаје и Шурака, говорио како ми није жао што људи из мог дворишта беру разно воће, само ми је жао кад том воћу ломе родне гране. Одмах су схватили. Више ми нико из дворишта није крао воће, сем оне године кад ми је старијој ћерки уграђиван вештачки кук.

          Долазили смо у село крајем јуна и остајали док у октобру не оберемо пет орах из дворишта, од којих је онај испред куће редовно и највише рађао. Те године ћерка нам је отишла на операцију пред зрење ораха, а ми смо морали да се вратимо у стан, бринемо о њој и о њеном сину. Мени је њена операција психолошки тешко пала, па сам ја, много дуже од ње, скоро месед дана провео на психјатријјском одељењу исте болинице у којој је она оперисана. Док је била у болници посећивао сам је сваки дан у пратњи болничара са психијатријског одељења, јер такав је ред на том одељењу, због очекиваног неадекватног понашања пацијената. Касније сам сазнао да су моју ћерку много вређале моје посете; говорила је млађој сестри кад нас је обоје обилазила: "Кажи оном лудаку са 14. спрата да ми не долази у болесничку собу и да ме не брука!" Мени је то сазнање тешко пало. Ни по једном параметру нисам био луд, већ од распада Југославије био сам склон атипичној депресији које су карактерисале црне мисли и жеља за умирањем. То што ми је ћерка болесна и што је требало да јој помогнем у етапи рехабилитације у бањи у Младеновцу, помогло ми је да одагнам црне мисли и да се по ко зна који пут изборим прихватањем става: "Свет је леп, а ја сам здрав, смирен и задовољан, и радујем се животу". У реалности ништа није тако, али са таквим ставом, док може да се одржава, лакше  се живи. И ја сам са таквим ставом изашао из болнице. У породици смо се организовали да са унучићима обиђемо ћерку на рехабилитацији и одемо до села да са земље покупимо опале орахе, ако их нису веверице покупиле.

          Пред полазак у село чули смо се Мирајаном, мајком Шурњајине снајке и у разговору рекли како долазимо у село да из водоводне исталације испустимо воду, како нам цеви у време зимских мразева не би попуцале, као и да покупимо орахе, ако их веверице нису све покупиле. То смо чинили пред сваки почетак зиме. Ово за воду није било од значаја за Мирјану, али нам је она рекла да за орахе не мора да бринемо; њена прија, зет и ћерка су нам обрали све орахе и чекају нас да дођемо у село да нам их дају. Ми се нисмо јављали Шураку и Шурњаји да са унучићима долазимо у село да их не би довели у ситуацију да нам спремају ручак и троше се на нас, јер смо им знали карактер: ни један гост им није мио, чак и кад дође само кафу да попије; омете их у послу а уз то и кафа мора да се кува за госте, а кафа се готово никад не кува за укућане. У кући готово никад нема ни кафе ни шећера. Док ми је Таст био жив, он је у свом сандучету испод кревета под кључем чувао каву и шећер, па га је моја Ташта, његова жена, молила да да кафу и шећер да за ћерку и зета скува кафу...

          Ми смо у село стигли пре времена за ручак са намером да прво свратимо код Шурака и Шурњаје да узмемо орахе, знатан део би оставили њима и захвалили би им се што су нам учинили велику услугу коју нисмо тражили. Код њихове куће нас је изненадио већ готов ручак: укусан купус са доста меса и уз то два тањира свињског и овчег печења, велика срдачност и упитаност за здравље наше ћерке са пуно поздрава за њу. И они су много страховали за исход њене операције, који је, на срећу, био врло повољан. Завршавао се ручак, али нико да спомене орахе. Ја сам својој супрузи већ био рекао да ми ништа не питамо о орасима, већ да видимо како ће они да поступе... А они ни једном речју нису споменули да су нам обрали све орахе, а нарочито онај пред кућом, који сваке године обилато рађа. Отишли смо у своју кућу да искључимо воду из цеви "понижени и увређени". Такво понашање моје тазбине смо и очекивали и нисмо очекивали; мислили смо да су нам сад, знајући за наше проблеме, великодушно учинили услугу. Нису... Покрали су нас, само и се снајки омакло да каже да су те орахе док су их брали - брали за нас. После су се предомислили...

          Кад сам следећег лета свраћао код њих на кафу, ја сам неколико пута причао као су нас јесенас веверице много изненадиле. Ни испод једног стабла нисмо нашли ни по један једини орах, а ранијих година, и кад би почетком лета дошли у село, испод сваког дрвета би се нашло по неколико ораха које веверице нису биле однеле...  Они су знали зашто ја то причам, вероватније су ме у својимм мислима проклињали или сматрали за злога, али је једно сигурно: правили су се да их та прича не погађа... Шурњаја се није мешала у разговор, а Шурак и син су га прихватили као сасвим неутралан и причали ми како се дивљач намножила, како су се појавиле и дивље свиње, и како су им направиле велику штету у кукурузу који су сејали у њиви изнајмљеној од Живе Караџића. Била је то нека велика њива ван села ка Лоћики. Једне године смо им цео дан супруга и ја брали кукуруз и на крају били толико уморни да нисмо могли да одемо код њих на вечеру на коју су нас звали. Те године смо коначно схватили да само ипак остарели и да више нисмо за целодневне и сеоске послове, па макар и оне лакше, као што је брање кукуруза са струка.

             Имена су сакривена али је догађај потуно истинит.

             У Београду, 8. децембра 2015.

ВРАЧАРА

          У јесен те године, пред повратак у стан, питао сам рођаке по жениној линији их да ли би хтели да нам пре нашег повратка покосе траву у дворишту и узму је за своју стоку. Ранијих година сам ја косио, а они је односили. Хтели су... Ми смо се вратили у град да проведемо зиму. У село нисмо могли да дођемо пре краја јуна када нам се унуку завршава школа па да га доведемо у село...

          У рано пролеће јавила нам се Шурњаја и обрадовала нас једном лепом вешћу. Она зна како ја редовно окопавам младо воће испред куће, па га је она ове године окопала сама да се много не отрави док ми не дођемо. "Баш ти хвала, ниси требала, али хвала ти!" Питао сам је да ли ће њени мушкарци да ми покосе  траву у дворишту и да је покупе пре него што ми дођемо у село. Рекла је да ваљда хоће, чим су обећали и, готово саучеснички, додала да ја знам какво је њихово обећање... Знао сам: када ми нешто обећају и не ураде одмах ништа од обећања, али кад им нешто понудим да им дан они обећају и дођу још исте вечери да се не би видело шта су то од зета добили за џабе.

          Кад смо дошли у село Шурњаја је била покосила мањи западни део око куће, а ми смо је затекли како наставља да коси и други већи део дворишта са већ прераслом травом. Са нама су дошли и још неки гости, па док се у кући спремала храна, ја сам изашао да поразговарам са Шурањајом.

          - Зар ти мораш то да радиш, где си ту мушкарци?

          - Е, мој Зете, ти још не знаш какви су то људи. Сви у селу мисле да само ја не ваљам у тој кући, а ја сам једина поштена и рмбачим као стока, а они раде само оно што им се хоће и што доноси паре. На време сам их опомињала да треба да ти покосе. А знаш ли шта ми је твој Шурак рекао, и онда, кад сам ти од срца окопала јабуке, ево опет се отравиле? Исто ми реко и сад кад сам ја дошла да ја покосим оно што ће њих двојица, кад се осуши, да дођу и да покупе.

          - Шта су ти рекли?

          - "Јебо те Јуцић"[1] онда кад сам им рекла да сам ти окопала јабуке. Тако су лепе и ти их лепо одржаваш. И сад, кад сам дошла да ти ја покосим двориште, не за твоју, него за нашу стоку, опет су ми рекли "Иди, кад си луда, јебо те Јуцић".[2]

           - Па зар им ова трава није вредна?

          - Јесте, ал' кад им је ти покосиш. Не би се наљутили ни да им је довезеш, ал' знају да немаш са чим... Такви су они...

          - Остави то, Шурњајо! Не могу да гледам како жена коси. У нашој кући никад жена није косила ни цепала дрва. Ја ћу то да покосим за недељу дана, па ви дођите и покупите.

          - Какви недељу дана! Теби је кошење тешко, а ја ћу све ово да завршим пре мрака.

          - Остави то, кад ти кажем и дођи да ручаш са нама.

    Није дошла на ручак. Наставила је да коси и ускоро све покосила. А ми смо у кући прокоментарисали да је небески радник, али да јој живот упропасти зао језик и тешка нарав.

          Шурњајин син је дошо и "бесплатно" ми изфризирао око редова купина, малина и винове лозе и још неколико лејица за сађење поврћа. Рекао је да ће за два-три дана са оцем да дође да скупи и однесе покошену траву. Траву сам ја скупио и помогао им да је утоваре, па су је одвезли код своје стоке. Траве је било прилично и лепо се осушила; није кисла на откосима.

          Ја сам прво засадио сво поврће, па сам неколико дан орезивао ограду дугу око 200 метара и садио и друго поврће за надолазеће лето и јесен. Требало ми је још два дана да са електирчном косилицом "изравнам" покошену траву, јер је нова већ бујала. Стручњаци за леп травњак препручују енглеску траву и кошење на седам дана, а ја имам мени леп травњак од самоникле траве коју сам косим на 15 дана.

          У међувремену се око јабука, које је већ једном била окопала Шурњаја, толико отравило да је требало ново копање. И ја сам почео од једне мале јабуке испод зовиног дрвета свог у цвету. Само што сам мало дубље закопао у меку земљу наишао сам на још не расквашену векну хлеба на којој су само ћошкови недостајали, и лепо се видело да су били одсечени оштрим ножем. Одмах сам "грешан и погрешно" схватио зашто ми је Шурњаја окопавала јабуке, и ако их је окопавала, зашто је морала да ме зове и да ми каже како ми је од своје воље окопала јабуке пред кућом. Окопала би она и друго воће око којег ја редовно окопавам, али није имала времена. За мало да јој поверујем...

          Одавно сам знао да Шурњаја одлази код врачара због разних проблема који им се дешавају у кући, не од неке потребе, него од тешке нарави укућана. Било  ми је врло непријатно кад сам чуо да је за снајку, која ни три године пошто им је дошла у кућу није остајала трудна, обишла све врачаре у левачком и поморавском крају па чак и неког оџу у крају одакле је она била... У цркви су плаћали парастосе за молитве да добију принову... Кад све није помогло, обратили су се лекарима и они су им помогли. То је коштало, јер они нису плаћали здравствено осигурање ни за себе ни за невенчану снају. Нису хтели да је венчају док не роди дете. За лекарске интервенције требале су велике паре. Кад је поверовао да ће те интервенције да буду успешне, Таст је откључао сандуче испод свог кревета и дао колико треба. Снајка је остала трудна, а укућани су врло брзо заборавили онога ко их је помогао новцем од своје инвалиднине...  

          Знао сам да су се некада у селу неке старије жене бавиле врачањем. Моја баба Гала је мени као детету бајала да ми прођу честе главобоље, које сам тада имао. Много година касније сам свхатио да су те болове стварале синусне упале од честих прехлада. У мојим 50-тим годинама су живеле још две старе жене које су се бавиле врачењем већ како је ко хтео: да се некоме ван куће напакости или неком од укућана помогне. И сада (2015) у селу живи једна тек неколико година старија жена од мене која се "успешно" бави врачањем. Моја мајка и Снајка, су уз моје противљење одлазиле код неке врачаре у Вукмановац да им пребаје за краву музару да не даје црвено млеко. Врачара је била пореколом из нашег села и једном приликом је испричала свом братанцу како она даје "прави лек" и тачно погоди кад ће крава да оздрави. Занат је научила од свекрве и била заветована да га ником не исприча. Ипак је то испричала свом синовцу Видојку, а он мени. Одавно су обоје под земљом, а ја причам њихову тајну: Понекад краварама музарама оболе млечне жлезде и почну по мало да испустају крв у млеко које се музе. Та болест пролази сама од себе за око 14 дана. Жену која је дошла по лек врачара пита од кад јој крава даје црвено млеко. Врачара би тад одредила кад пада 14-ти дан па би сујеверној жени продала флашу обичне воде, која није била баш обична. У њој је одстојао бољисак као онај којим се попови служе код освештења куће и свећења водице. На 14-ти дан би додала ради сигурности још два-три дана и саветовала жену да иде кући и да ту "лековиту воду" додаје у воду са којом замесује јарму за краву. Краву тих дана треба добро хранити, а нарочито јармом. И никад се није десило да крава не "оздрави" до оног дана када је врачара рекла, често и раније.

          А ја сам се у својој бујној машти огрешио о своју Шурњају. Нисам никад схватио каква јој је сврха била та врџбина[3], као што нисам схватао ни ко то баца неке гужве вишебојног конца у моје двориште које налазим кад први пут дођем у село. Једна друга шурњаја је те гужве конца тумачила као неку враџбину и палила их тврдећи да док тај конац гори, особа која га је бацила пати од страшних болова. Ја сам се томе смејао не придајући никакав значај тим причама. Није ми ни сад ништа значило што сам испод јабуке нашао цео хлеб. Исекао сам га мотиком да брже нађубри земљу. Али сам почео да контам како то да ми Шурњаја окопа све воће пред кућем. Кад је укопавла тај хлеб видела је да су је приметили мој Брат и Снаја, са којима дуго није у добрим односима, па ми је да они не би приметили како закопава неку враџбину, окопала сво воће и после по селу причала како се сажалила над мојом судбином: рођени брат ми ништа не помаже, а она, ето, помаже. И зато се пожурила да ми она сама јави како ми је окопала воће да је неко други не би пријавио, јер свима би било сумњиво то што она ради. У таквом размишљању окопао сам ја све воће сем једне бреске испод ораха око које је било много каљаво. И почео сам да причам код свих код којих сам одлазио на кафу, како ми је нека жена, не верујем мушкарац, из неке не знам каве злобе и са не знам каквим циљем закопала испод јабуке цео хлеб. Они који су видели моју Шурњају како ми копа воће одмах су ми рекли да ми је она окопала воћа да би прикрила шта је учинила. Ма не сумњам ја у њу, говорио сам људима, само мислим да је то урадила нека жена, волео бих да знам која је и зашто је то учинила. Ту сам причу неколико пута поновио и пред Шурњајом и Шураком. Шурњаја је ћутала, а Шурак ми објашњавао како куче хоће да закопа хлеб. Ја сам му одговарао да знам ја да куче хоће да закопа парче хлеба, али не и цео хлеб, и да се не користи мотиком да га добро затрпа да би се хлеб одржао целим.

          Шурак и Шурњаја су већ били завађени са свим људима из своје фамилије по деди Санди и шире, а ја сам са свима био у добрим односима. С Тиком Ројићем смо недељом породично испијали кафе једни код других. Шураку је и то сметало. Чак је једном рекао мојој супрузи, својој сестри, да јој много смета што се дружимо са Ројићима, који су најгори људи у селу. Било је за њих још много најгорих људи у селу, али у вези са нашим дружењем са Ројићима најгори су били баш они. Можда су и били најгори, али са нама су били много бољи него Шурак и Шурњаја и нама је било лепо. Супруга ми причала како јој је брат рекао да ја могу да идем у Ројицку кућу, ја му нисам ништа, али сестра не може, она њега вређа ако тамо одлази. Три године старија сестра рекла му је да она ни са ким и ни због кога неће да буде у свађи, и да она редовно обилази сву њихову родбину од које се он сасвим одвојио. Брат јој је заћутао и отишао кући. Да сам ја био присутан имао бих и ја нешто да му кажем.

          Кад сам следећи пут отишао код њих на кафу, једва сам натерао супругу, да пође са мном, успео сам да покренем причу како ми је жао што је мене мој брат одбацио, али га поштујем што није забранио својој деци да ме посећују. Нисам ни ја својој. Не смета ми што, на пример они не посећују своје рођаке по стричевима и теткама; жена и ја их посећујемо и они нас лепо примају; мој Брат и Ројић не могу очима да се виде, али нама је драго и чак лепо да се дружимо са Ројићима. Ја бих највише волео да се дружим са својим братом, али кад он неће, не могу ни ја на силу да му улазим у кућу. Све су одмах схватили. Шурак ми је објаснио да му рођаци по тетки Љубинки, по стрицу Живану и Ројићи нису више рођаци и да њему смета кад се неко од његових са њима дружи, као да му нож у срце забада.

          - Не треба да буде толико мржње у теби, Шураче! Ти сваке недеље идеш у цркву, и за сваки велки светак идеш у цркву, па си могао на тим литургијама да чујеш како је наша дужност да волимо и прашатамо, па чак и да се молимо за непријатеље своје. А ови ти нису непријатељи, већ више твоји него моји рођаци.

          - Ма разумеш ли ти мене, - одговорио ми је, - они за мене нису више рођаци, они су ништа!!!

          - Слаб ће богомољац да буде од тебе!  - рекао сам му и са женом отишао кући. На одласку сам их позвао да је ред и да они дођу код нас на кафу. Неко је прогунђао да ће доћи.

          Не знамо шта се код њих дешавало у наредних неколико дана, тек једно јутро улази Шурак у моје двориште и седа на један пањ, неће да уђе у кућу, неће ништа да попије, враћа нам резервни кључ од куће у селу који стоји код њих, да за неку нужду може да се уђе у нашу кућу, и пита мене зашто ја у последње време стално причам како ми је нека жена закопала хлеб испод јабуке, да ја то можда не сумњам на његову жену. Ја му одговарам да ја то чиним код свачије куће и чекам кад ће нека жена да се офира...

          - Па да ли се нека офирала?

          - До сада није ни једна, али си ти данас офирао своју жену. То што ја поштујем вашу кућу није због заслуга ваше куће већ због моје дужности да се пристојно односим према тазбини. Али то не значи да ја не знам какви ста ви људи, и какви су други људи у селу, као што свако од вас на свој начин зна какав сам ја човек.

           Било је још доста разговора, који ће ући у другу причу, али ову треба приводити крају.

          Устаје мој Шурак и полази кући. Успут ми каже како он има 14 хектара земље и како скоро још толико обрађује, има трактор и све прикључне машине, има најбоља кола у околини и на самој капији додаје:

          - Е, и ти си ми неки пуковник!

          - Па и нисам, -  кажем му ја,  - али примам пуковничку пензију ни сам не знам зашто... -  и питам га да ли ово значи да он раскида односе са нама, а он одлази без речи...

          У наредних неколико дана, кад би Шурак, Шурњаја, син и снаја им пролазили поред наше куће, окретали су главу на супротну страну. Ја сам их неколико пута поздравио са: "Здраво, рођаци!", па сам ућутао и ја.

          Али о врачари још нисам све знао све што је могло да сазнам. Кад сам идућег лета дубље копао око једне брескве заостале у расту, нашао сам и укопано парче лоја тежине око килограма. Било је умотано у кесу за замрзиваче из које је пажљиво истиснут ваздух. Позвао сам жену да прво види шта сам нашао. Требала нам је доста јака ватра да се хладан лој запали и изгори. Да сам религиозан хвалио бих се како сам Богу поднео угодну жртву. Био је то непрерађени лој из утробе овце, за који Мојсије у књизи Излазак говори да га као жртву паљеницу треба приносити на олтар Богу, јер је Богу тај мирис угодан. Узгред Мојсијевом Богу били су угодни и неки други делови овце, које му је требало приностити као жртву паљеницу у одређене дане. Можда погрешно, али одмах сам схватио да је и онај хлеб и овај лој био укопан од исте особе која ми је окопала воће.

          - Боже, ако те има, опрости ми ако сам погрешио, а ја се искрено надам, да ти овакве ситноземаљске ситнице и не стигнеш ни да приметиш!

          Нисам ни религиозан, али и ни без злобе, коју понекад прикривам сатиром и цинизмом. Код људи сам почео да причам како сам и испод другог дрвета нашао лој као неку враџбину и као успут распитивао се ко је у току прошле и претходне зиме клао за неку славу овцу. Сви су се, намерно или случајно, сетили да је мој Шурак клао свињу и овцу још пре две године - онда када су нам покрали орахе и спремили нам леп ручак са свињским и овчијим печењем. Мутави телефони су причу донели до моје тазбине и тамо је неко схватио да није баш лако да се са мном изађе на крај.

          Ништа ми нису рекли ни урадили. Или можда јесу. Те године кад су престали да говоре са нама неко нам је запалио ћеркину њиву са око 40 младих ораха. Одмах су се сви посушили, а онда се десетина њих повратило...

          Човек у кога сам сумњао, и који је био у суседној њиви, рекао ми је да су он и жена дошли тек када је све догорелео. Како да их оптужим. Не помаже ми то што лепо видим да је ватра почела од њихове њиве и сасвим изгорела њихово суво трње, а затим се проширила на ћеркину, па и на њиву до њене, само што у тој њиви није било велике штете. Човек чије је трње сасвим лепо изгорелао, као што је и требало да изгори, без скривене ироније за коју сам се ја правио да је не примећујем, рекао ми је да га не схватим погрешно, ватра је направила велику штету, али и донела једну корист: изгорео је и коров који је био значајно захватио њиву. Ја сам му одговорио да знам ко је изазавао пожар, али да немам доказа да некога оптужим. Никад нећу изговорити име човека у кога сумњам  без сигурних доказа, али нека зна да знам ко је то учинио. Ватра је почела од његове врзине и проширила се на моју њиву. Можда јесте, тако, али он није још имао намеру да пали своју врзину, а кад би је палио сачувао би моју њиву да се на њу не пренесе ватра. Често се виђамо у том крају јер нам се њиве граниче. Тај човек са неким "врлинама", иначе врло интелегентан и ако необразован, рекао ми је једном приликом да је то можда неко некоме рекао да изазове тај пожар... Супруга је одмах посумњала на своје, али су они били добро обезбеђени: Шурњаја је у Јагодини продавала сир и кајмак купљен од неке сиротиње са планина око Краљева. Шурак са сином био је неким послом у Рековцу у време пре него што је пожар букнуо и вратили су се много касније, пошто се он угасио.

          Следеће године, за Ђурђевдан 6. маја Шурак је позвао сестру да му дођемо у госте на крсну славу. Сестра му ништа није одговорила, али је мени рекла да више не жели да идемо код њих. Ја сам је саветовао да прихвати позив као извињење, мене мој брат не признаје за брата, зар и онда да добије таквог брата. У кућу нам је дошао његов син да овери позив. Тај младић својом љубазношћу и осмехом просто очара човека при првом сусрету. И небески је радник, нема два таква радника у селу. Само му се не може веровати на реч.

          Ја сам убедио супругу да прихватимо позив, а њему рекао да поручи оцу и мајци да са мном више никад не разговарају о оном што између нас није било добро. Никога нисам апострофирао. Прихватио је. Сутрадан смо били код њих на слави... Ја сам се понадао да ће мир да потраје, али није. Шурак је ипак, кад мене није било у кући, искористио прилику да каже својој сестри да му и даље смета што смо ми у добрим односима са Ројићем. На одласку је, без икакве везе са претходним разговором, рекао да онај човек, спомињући му име, за којег ја мислим да ми је намерно или омашком запалио ћеркину њиву, је од детињства његов најбољи друг, и једини који ће за њега да учини све што он буде тражио, те да на њега, мог Шурака, никад неће пасти сумња за учињено. Ја сам схватио да је сумња моје супруге да су нам њен брат и снаја запалили ћеркину њиву била исправнија од моје одбране да они у то ни на који начин нису умешани. Шурак нам је својим речима, за које не може да буде инкриминисам, јасно ставио до знања да нам је он преко тог човек запалио њиву и да нам опет може учинити неко зло тако да га не можемо окривити. За себе, сина и жену имао је алиби који их искључује из било какве сумње. Има ће га опет, ако му буде требало, и код следеће пакости.

ПИЈАНО ВОЋЕ

          Негде крајем лета Шурњаја нам је, крадом испод капије, вратила поклон који је добила пре више година: посуду са пијаним воћем које се може чувати годинама. Није хтела то више да држи у кућу, јер то су враџбине моје и Ројићеве жене, Туркиње[4], које јој доносе несрећу у кућу... Ако то пијано воће није желела, могла једаноставно да га баци у смеће, а не да нам кришом потура под капију да види како ћемо ми да реагујемо.

          И ја сам реаговао. Та ситница ја за мене превршила меру. Вратио сам им давно поклоњено пијано воће, пред њима га два пута пробао и устврдио да му ништа не фали, да ту нема никаквих враџбина, и обавио можда последњи разговор са Шурњајом, Шураком и њиховим сином. Тај разговор заслужује посебну причу.

          Шурњају нисам затекао код куће, ли Шурака, његов сина и снају и његове унучиће јесам. Започео сам дуги монолог, који је само на кратко, псовкама и лажима без мере и смисла прекинула Шурњаја, на коју нисам обраћао пажњу. Старија унука је плакала, а и ја бих плакао са њом, али ме било срамота и хтео сам једном тој тазбини да кажем бар нешто од оног што сам зано о њиховим пакостима. Мој монолог није текао баш мирно, по неки ут би се убацио и Шурак и његов син, али само са по једном реченицом. По сећању он је изгледао овако:

          Ово пијано виће исте године поклонили смо нашим ћеркама, вама и неким пријатељима и нико га нам није овако бедно вратио гурнувши га под капију. Пијано воће је здраво и ево ја ћу пред вама да поједем две воћке. Нико ми за њега није рекао да је то нека враџбина моје жене и Туркиње, а ви јесте и још Шурњаја додаје да је враџбина усмерена на вашу кућу. А Туркињу је у мојој кући хвалила као највреднијужену у селу која је вама у разним пословима помагала као ни једна друга.

          Не знам Шураку, какав си ти човек, али мислим да си сав састављен од пакости и да ту паксот преосиш на породицу - уропастићеш је и поред 14 хектара имања и најбољих кола у околини. Ти и ја се не разликујемо у само у томе што ја нема 14 хектара имања нити најбоља кола у селу већ по следећем:

          - Ја нисам пишао у флашу и то пијаном Мундри продао као ракију и још чекао да попије смеујћи му се заједљиво, као што си ти учинио. Од четворице сведока три су још жива и један се лепо сећа како си се намучио да нагураш пишу у флашицу да ти се ни једна кап мокраће не проспе...

          - Ја нисам, као ти, твом брату Радету Гудурићу придонео да што пре умре. Са покојним Ђиком, срам га било, вас четири дечака разбили сте му прозор у соби у којој је боловао и убацивали му кофе воде смејући се од задовољства. Није то било задовољство од среће, већ од пакости. Тај човек је убрзо умро. Можда није умро од вашег хладног туширања, али је умро. Срам те било, брат ти је био.

          - Моја жена, и ако из твоје куће, није балегом окречила Цицину кућу, а твоја јесте и са твојим знањем. Ти си први ушао у њену кућу и смејући се питао је коме се то замерила да јој се тако освети. И твоја жена је после ишла да се наслађује њеном муком. И, будала, каква јесте, пре неколико година је признала да је то урадила. Ви не знате, а ја знам младог човека из села који је те поноћи пред Цицином кућом срео твој жену са металном кофом и јаким смрадом на балегу.

          - Ти си ме гледао у очи и лагао како је твоја мајка клела ћерку, моју супругу, што је није обишла у болници и како то зна свако ко ју је бар једном обишао. Разговарао сам са многима који су је обишли и нико од њих ми није то рекао. Ти си се са својом женом договорио како да  кука кад јој ћерка стигне на сахрану и она је кукала: "Јао, Руле, јеси ли опростила ћерки што те није обишла у болници." Сваки дан смо били боље од вас информисани о њеном здрављу. Умрла је изненада на дан отпуста из болнице. И на гробљу је тако кукала. Зашто ти је била потребна таква увреда за сестру? А твоја мајка је била једна покварена жена: своју кћер је удала у туђим ципелама, одмах после венчања узела је од свјое ћерке девојачки зимски капут, а ја сам јој купио нови. Она вас је поткрадала и оговрала. Два пута је, кад су ми се већ родили унучићи, донела по литар млека и по два јајета и молила нас да вам не кажемо, јер нас ви због нечега мрзите.

          - Испричали сте нам причу како је Рула сломила кук док је пржила две рибе за мужа и себе. За себе сте могли да исприжите шест риба, али за мог таста и ташту нисте. Нисте хтели да помогнете Рули да се обуче после тог пада који није био такав каквог сте га ви измислили. Нисте хтели да зовете лекара. Милосава је облачила мајку, а ја сам вас натерао да позовете хитну помоћ. Одмах су је одвели на ортопедско одељење болнице у Ћуприји. А ти, Шураче, срам те било, поченеш да кукаш кад ти притисак скочи на 130, а мени си се једном, што иначе не чиниш, поверио да ти помало избегаваш послове, чуваш се, нека они (син и снаја) ураде све.

          - Ја разлог за мржњу нисам видео сем ако вас нисам возао довољно  код лекара и по гостима и кад нисте ималаи и кад сте имали кола. Кад сте имали кола ви оставите унуче са виском температуром и одете у шверц сира, а снајки кажете да ћу ја да их возим и ја их са осећајем сажаљења возим. Нећете снајку и њену мајку да повезете ни до болнице да види болесног оца са сломљеном ногом, али узимате од њега на поклон земљу и сасвим га одбацујете као човека.

          - Ја нисам тровао свог оца лековима, а ти бар два пута јеси. Онога дана кад сам вас ја натерао да позовете хитну помоћ, јер је човек био у коми, рекли су ми твоји да си му ти и тог јутра, као и више пута раније, дао по шаку лекова, само да се смири и да га не слушаш више. Лекари су га повратили витаминском терапијом са неколико боца инфузије и он је поживео још неку годину. Поживео је још две године. За очеву сахрану ниси сматрао сестру за госта у првој софри, а ја сам те у току сахране први пут у животу видео да се од срца смејеш, заједно са сином и попом, нека вам свима служи на част, док су гробари затрпавали у гроб твог оца.

          - Ја нисам прскао скоро већ одрастао бостан неким отровним хемијским средством, а твој син јесте. Кад је видео да међу лубеницама има зрелих,одмах сте се договорили да их још исте вечери одвезе у Крагујевац и прода некоме ко га не познаје, да га у случају тровања не би могао оптужити. А твоје паметне жена и снаја су исте вечери дошле код нас и са том бруком се похвалиле. Није вас срамота да за неки пишљиви динар некоме потрујете породицу. Ја верујем да до тровања није ни дошло, јер отров преко листа и стабла доста споро улази у плод, али је могло свашта да буде.

          - Ја нисам срао твом стрицу Живану на кућни праг само да се што пре исели из вашег дворишта. Ја нисам сигуран да ли си се баш ти посрао, али сам сигуран да то нису учинила твоја мала деца, верујем да није ни твоја жена, али је могуће, сигурно то нису урадили ни твој отац, ни твоја мајка, ни твоја баба ни твој деда; остајеш само ти. Пуна ти је кућа пунолетних сведока, можеш за свашта да ме тужиш и уз тужбу да придодаш и по нешто што нисам рекао, али ја знам да ти то нећеш, не смеш, јер ћу тек на суду ја да отворим уста и да наведем имена живих сведока и да се сетим свега што се сад нисам сетио.

          - Ја нисам са својим сином, иначе небеским радником, ставио у приколицу два велика камена и два пуна џака људских гована и то све истоварио пред пријатељеву кућу само да му напакостим. Није ми само јасно да је та ваша пакост била толико велика да сте могли да трпите онолики смрад док сте џакове пунили говнима и после их исипали преко камења.

          - Е, ту, течо, ниси у праву, тата није ни  пунио ни испипао џакове са говнима; то сам урадио ја сам.

          - Благо теби, Шураковићу, кад си тако умешан, и свака ти част што напакости и мајци једине праве бабе деци твоје супруге.

          -  Сад те ту не разумем!

          - Разумеш и тек како: Мирјана је сигурно родила две ћерке од којих је једна твоја супруга. Твоја супруга је сигурно родила два детета која тих прихваташ да су твоја...

          После ове зајебанције сам устао и изашо из куће. Први пут ми није било жао што сам некоме део истине који га вређа сасипао у лице. Само ми је било жао Шуракових унучића који су ме, бар је мени тако изгледало, много волели и често долазили код мене, јер су сулушајући моје глупости, плакали. На глупости својих укућана су се одавно навикли и не плачу. Биће несерћа ако почну да их опонашају.

          - Ја вам желим добро здравља свима, и онима који симулирају, и желим вам да имате успех у добрим намерама. Ако Бога има и ако вам суди по добрим намерама, ваша пакост видеће вашу пропаст.

          Враћајући се кући размишљам: мој отац је пред крај жива много пио, али је и мртав пијан знао боље да размишља од ових будала. И ако истинита, ово ми је најтеже испричана прича, и није испричана до краја.

Прича је истинита, али су дијалози скраћено препричани, а били су много дужи и много тежи.

У Београду, 9. децембра 2015. године.

ЦОЈЛЕ МАНОЈЛЕ

            Љубиша је био наочит али сиромашан момак, а уз то и из породице Милана Сретиног, која је била на лошем гласу у селу. Милан му је био деда по мајци. Када је Љубишина мајка пре много година стасала у девојку, отац ју је осрамотио и она крадом роди и умори дете, али се та брука брзо прочује и у селу и у читавој околини. Већ је то, само по себи, било довољно да у ту кућу ни једна девојка не пожели да уђе. А уз то је долазило оно време када су се девојке са села удавале само за младиће који стално живе у граду и тамо раде било какав посао. Сиромашног Љубишу чекали су још већи проблеми са женидбом него његове вршњаке.

            На срећу он је некако успео да се запосли као обичан цигларски радник у оближњем граду, где је радио и његов отац, не могавши да издржи да живи у истој кући са тастом Миланом, човеком изузетно тешке нарави. Истовремено је у селу, у богатој кући угледних домаћина Банџића стасала у девојку најстарија кћи Миланка. Од детета се видело да ће Миланка бити изузетно висока и мршава девојка, коју ће због тога бити тешко удати. Не само што је и највишљег момка надвишавала за главу, већ је онако мршава и кошчата, а уз то и по мало агресивна, више подсећала на неког грубог мушкарца него на смерну девојку.xx

            Нико не зна како се то десило, али се десило. На једној од сеоских игранки, кад је наочит али сиромах Љубиша повео коло, и кад је одсвирана шеталица, после које се девојке хватају у коло, Миланка се ухватила до Љубише па су сложно заиграли. Љубиша је затражио да му хармоникаш пева “Цојле Манојле“. Сви који су били на игранци застали су да виде како Љубиша Миланов поведе коло, и то не обично, већ уз песму коју нико до тада, а ни касније осим њега није тражио, и како до њега стаде и заигра Банџицка Миланка. А њих двоје, и цело коло са њима, играло је тако сложно да нико и није примећивао да је Миланка скоро за главу вишља од коловође. Исто се поновило и следеће недеље, и сваки пут кад би Љубиша од посла могао да дође у село на игранку. Најесен Миланка побеже за Љубишу и њих двоје започеше свој живот у вароши. Миланкини родитељи су се неко време противили па им онда дадоше мир.

            Миланка и Љубиша су ускоро добили ћерку па сина. Живели су у вароши тежак раднички живот који је људима са села изгледао лепо, чак идилично. А скоро све је било далеко од идиле. Љубишина плата била је мала, па је и Миланка морала да почне да ради као чистачица у школи за коју је већ била стасала кћи. И те две плате биле су недовољне за иоле пристојан живот, а Љубишу су мориле и друге муке: болест оца, па мајке, па сахране: бабе, па деде, после неколико година оца и најзад мајке, а уз то деца која једва отаљавају школу. На срећу деца се нису хватала у лоше друштво и у кући су била радина, али на несрећу, Љубиша је почињао све чешће да се опија, али се породица, успркос свему, одржавала.

            Време је чинило своје. Прво се ћерка удала и родила здраво дете. Затим је син одлазио у војску. После војске и син се оженио и добио два здрава сина. Сиромашни Љубиша и Миланка налазили су некако начин да сваки од ових догађаја пропрате великим и богатим слављима и у селу и у вароши, а многи од гостију би сваки пут рекли како су они најбољи пример за ону народну у којој се каже да се код богатог може отићи само на чест, а код сиромашног на част. Кад је Љубиша престо да пије и почео у селу да гради малу али лепу кућицу, изгледало је као да је најзад решио све проблеме. И син и ћерка су му имали стабилне породице, расла су три здрава унучета, од зараде је понешто и претицало и он је са великим задовољством почињао у селу својим рукама да гради себи кућицу. И опет је све изгледало као идила. И нико није ни обраћао пажњу на Миланкино незадовољство што се у селу гради кућица, јер она, боже мој, није одлазила у варош да би се вратила да живи у селу.

            Друге или треће године, кад је кућица са две собе и малом настрешницом била озидана и унутра намештена, када су око ње прородиле воћке засађене када су се рађали унучићи, Љубиша се поболео. У болници у вароши није било лека. Сумњало се на туберкулозу па је премештен у одговарајућу установу у главном граду. У тој болници нису успели да докажу туберкулозу, а болове у леђима и у крстима повезали су са дегенративним променама у кичми па су Љубишу преместили у специјализовану неуролошку болницу клиничког центра. Тамо је Љубиша издржао такве муке које нико не би пожелео ни најгорем непријатељу. Лекари су закључили да је за престанк болова у леђима и крстима потребно да буде истезан. Четрдесет и пет дана Љубиша је провео лежећи на леђима везаних ногу и са теретом од петнаест килограма окаченим о главу! Уз њега је сво време била Миланка која се здушно бринула да буде нахрањен и чист. У институту је за то време испитиван узорак коштане сржи и дошло се до закључка да Љубиша болује од неке болести коју су у обичном говору означили као рак костију. По скидању тегова отпустили су га да умре кући.

            У наредних месец дана Љубиша је умирао у великим мукама, али са муком на устима; једва да се од њега чуо глас. Неколико дана пред смрт рекао је жени Миланки да ће ускоро умрети и замолио је да му испуни посмртну жељу. Сви у селу су већ били чули од какве болести Љубиша болује, па се на дан сахране пред његовим станом искупило мноштво мештана из села и мноштво радника из предузећа где је радио. Много људи било је и у погребној поворци и на последњем опелу. Погребну поворку су пратили Цигани свирачи који су свирали некакав марш и то никоме није изгледало чудно. А кад је већ затворени сандук требало да се спусти у раку, Миланка се обратила окупљеним људима: “Станите мало људи! Мој Љубиша, бог да му душу прости, замолио ме пред смрт да му испуним једну жељу и ја сам рекла да хоћу. Немојте ништа да се чудите, и ти, попе, немој ништа да се противиш! Тако мора да буде! Мој Љубиша је молио да нико за њим не кука и да му Цигани свирају “Цојле Манојле“. Уз ту смо песму ми постали момак и девојка и уз њу смо често играли! Музичари свирајте!“

            “Цојле, Манојле, диги, диги, Драгојле...“ певали су Цигани уз јецај виолина, док су окупљени људи, и мушко и женско, без скривања суза, плакали... “Цојле, Манојле, диги, диги, Драгојле... “ певали су Цигани и десет године касније за Миланком која је за својим Љубишом у исту гробницу отишла од исте болести...

Према истинитом догађају. Само је последњи став додат да појача значај Љjубишиног захтева; није било песме Цигана.

У Београду, 19. децембра 2000.                  

НОКАУТИРАО САМ ГА, УЈКО!

            Санда Дулин већ други дан оре њиву “Погорелку”. Та њива је окренута према северу. Са њене дуже и јужне стране је храстова шума од које усев сваке године  подгорева. Санда се сваке године зариче да неће да оре ту трећину која подгорева и сваке је године оре. У заранке те суботе беше дошао до дела који подгорева, смотао цигару и уз дим се премишљао да ли и даље да оре или да батали. Из размишљања трже га глас сестрића:

            - Ујко, ја сам га нокаутирао!

            - Кога се, бре, сестрићу, нокаутирао?

            - Како кога? Оца!

            - Боже ти подај памет! - прекрсти се Санда. - А како си га то, сестрићу, нокаутирао?

            - Лако: десни, па леви кроше, па десни аперкат одоздо, и пао је као свећа! Нема више да му падне наум да ми соли памет!

            - Па како си то могао, сестрићу? од Бога је греота и од људи срамота! Ја за то ништа нисам чуо! Кад је то било?

            - Тачно пре две недеље?

            - Па зашто си сад дошао код мене, чак у Доње поље?

            - Зову те да дођеш сутра да се пред тобом поделимо?

            Када је сутрадан отац преко погаче благословио сина да му породица и дом напредују, Санда Дулин рекао је сестрићу:

            - Шта је било међу вама, било! Отац ти је дао као што ни један отац у селу није дао сину кад су се свађали и делили! А бог нас је, ако га има, проклео да се вазда свађамо и делимо.

            Прошло је неколико година и Санда Дулин је престао да одлази код сестрића. Па и кад је дошло време да сестрић удаје ћерку, Санда се изговори сестрићу да не може да му дође, препустио је домаћинство млађима па ће они некако да се снађу и да му неко од њих дође. Сестрић у трентуку побесне и рече му:

            - Ко вам јебе матер, нити ми требате, нити ћу да вас зовем!

            - Хвала ти сестрићу, нокаутира ти и мене као покојног оца, бог да му души опрости!

            И сестрић је престао да одлази код ујака и његових укућана све док ујак једне ноћи није изненада умро. Сутрадан је отишао да помогне да га сахране.

Према истинитом догађају.

У Београду, 5. маја 2001.

БОРКИНА СУДБИНА

            Борка се родила три године после Другог светског рата као друга кћи сиромашних сељака. Као и судбина већине сељачке деце и њена судбина је од самог почетка била јасна: родила се да у зноју лица свога проживи тежак сељачки живот.

            Средином шестдесетих година 20. века Борка је била девојка изузетне лепоте стасала за удају, али јој судбина није доделила да се уда за неког младића који живи у граду, како су то у оно време чиниле све друге девојке из села. Лепота јој је само помогла да се, без мираза, који иначе није имала, уда у богату кућу у суседно село. Први дани брака били су за њу дани среће: поред младог мужа, са којим је била презадовољна, било је свега у изобиљу. Али јој срећа брзо окрете леђа. Већ после трећег месеца поче свекрва да је запиткује да ли је трудна, те зашто није, и кад ће да буде, а кад она и после годину дана не остаде носећа истераше је из куће. Борка поста млада распуштеница и врати се у родно село.

            Облетали су многи момци и млађи ожењени људи око младе распуштенице, али она остаде смерна све док јој се не указа прилика да се поново уда. Дођоше просиоци из суседног села да је траже за свог сина јединца, кога је прва жена оставила, наводно због великог имања које није могла и није хтела да ради. Борка и њени родитељи су се већ били распитали за то имање и знали су да је оно стварно велико - читавих осам хектара. Нико у родном селу нема толику имовину! Оно јесте, фамилија је велика: живи су и у добром здрављу и деда и баба, и свекар и свекрва, али и имање је велико и ако се добро ради, може и да се заради. И Борка оде за Момира из Тополе.

            Борка одмах затрудне и за мање од годину дана роди сина и сазна зашто је стварно прва жена оставила њеног мужа. Рекли су јој то деда и баба по мужу на дан када су крстили дете и када је она први пут свога мужа видела да пије. Борки је њен муж изгледао као срећан и пићем развесељен отац. Истина, кумови су се нешто кратко задржали на ручку и брзо отишли, али она није посумњала да су отишли зато што су приметили да је њен муж припит. Али су баба и деда, дотад мирни људи, али прави домаћини у кући чија се реч поштовала, почели одједном да вичу на унука како је опет почео да пије, те да ће и ову снајку да им отера, као што је отерао прву! Деда је чак подигао штап и снажно ударио унука по глави, а он одмах изашао из куће и вратио се негде иза поноћи, тихо, да га нико не примети. Сутрадан нико ни реч није проговорио о ономе што се десило јуче.

            Оног дана када је схватила да је носећа, Борка је без великих мисли схватила да се њен живот испунио како треба; може да буде и биће мајка, није нероткиња како је помишљала када су је истерали из прве куће.  Са рођењем сина за њу су опет почели дани среће какве ни у сну није могла да пожели. Деда и баба су распоређивали послове на сина и снају, унука и младу снајку и уживали у праунуку. Боркин син је растао без болести, ускоро је пошао у школу и од почетка био слаб ђак, али мирно дете са којим су сви били задовољни. Радило се напорно, али је кућа напредовала. У кућу су некако истовремено ушли телевизор и трактор, па прикључне машине за трактор. Зидала се нова кућа, уносио нови намештај и покућство...

            И ништа за Борку није било тешко и ако је сво време напорно радила. А онда је срећа почела да јој окреће леђа. Прво је изненада умрла баба - без дана боловања, једноставно умрла. Борки су друге говориле да треба да буде задовољна, јер се није мучила да чува болесну бабу, а њој је било жао бабе која је некако увек била између ње и свекрве, више на њеној него на свекрвиној страни, па она и свекрва нису имали оне свађе какве имају друге снаје и свекрве у селу. Три месеца после бабе, умро је деда на исти начин као баба. Борка је била неутешна због смрти деде, чинило јој се да је деда њу више волео и ценио од сви осталих укућана, он ју је штитио од превеликог посла, од грубе речи, он јој је био утеха за сваку муку која би понекад наишла...

            Живот је текао даље. Свекар и свекрава су још дуго били у добром здрављу и сво време, чинило се, задовољнији са снајом него са сином. Борка и Момир нису били незадовољни ни што им је син слаб ђак; он ће због тога сигурно остати у селу да им у старости буде утеха. Тако је и изгледало. Син је радио све што му се каже и то тачно онако како му се каже, никад ништа на своју руку, па нису ни приметили да је то нека мана све док га регрутна комисија није огласила неспособним за војну службу. Борка није разумела разлог неспособности, али отац јесте, па кад су се једном касно вратили са неке свадбе и кад је отац приметио да син преко дана није појио краве зато што му то није ујутру речено, прозборио је себи у браду: “Е, мој туњавко! Како да те таквог оженим?” Оженили су га још исте јесени, па су у наредних пет година добили од њега три здрава унука!

            Свекар и свекрва умрли су оне године када је Борки и Момиру проходао најмлађи унук на исти начин као баба и деда, смо обрнутим редом. Прво је умро свекар, а у време полугодишњег помена и свекрва. Кад су сахранили и свекрву Борки се учинило да се кућа некако испразнила и да више ништа у кући неће бити као раније и ако су ту били син и снаја и три дивна унучета. Свекар и свекрва су били здрави до последњег дана и све су послове у кући свршавали на време и како треба. Син је и даље радио све оно што му се каже, али никад да се сам нешто сети да уради. Снајка је била здрава, паметна и лепа, али некако врцкаста: више је волела да се дотерује него да се брине о деци или нешто да ради! Борки није сметао снајкин нерад док су јој били живи свекар и свекрва, а онда је почела да јој приговара. Снајка се увек изговарала на заборавног мужа, а у заштиту је све чешће почео да је узима и свекар.

            Борка је први пут приметила да је њен муж почео по мало да пије када су давали деди четрдесетодневни помен. Од тад је редовно пио али се још дуго није опијао... Први пут се опио до бесвести када је добио прво унуче и то се поновило уз свако следеће унуче, али се Борки чинило да тако треба да буде. Муж јој се уз муку трезнио и следећи пут би се опио кад би се родило следеће унуче. Шта ту има да му се замери! Неко време није му замерала ни кад је после свекрвине смрти почео свакодневно да пије! Али кад јој се први пут учинило да тако пијан узима снајку у заштиту отворено му је пребацила и одмах добила прве батине - прве после тридесет година брака! И свађе и батине су, као да је неко отворио славину, постале редовне, скоро свакодневне.

            Тог лета, у јеку пољских радова, све је одједном кренуло наопако и све се после тога некако невероватно и брзо завршило. Њих троје, отац, мајка и син, би ујутру, наоко сложно, одлазили у поље. Око подне би започињала свађа између Борке и Момира, у заранке би Момир у њиви истукао Борку, понекад и сина, и одлазио кући пре њих да се мртав напије! Кад јој је муж почео да туче и сина Борка је у себи почела да проклиње дан када му је пребацила што штити нерадну снајку. Чинило јој се да је она сама за све крива, јер се снајка ускоро некако провреднила. Док су њих троје одлазили у поље остајала је сама у кући, спремала храну и завршавала све послове око деце и стоке.

            На почетку октобра, пред сеоску славу на коју не долази много гостију, у кући се све некако смирило. Борка, од силних свађа и некаквог севања у глави које је не попушта скоро два месеца, није ни приметила да је код снајке наступила некаква промена, осим оне да се провреднила и постала добра домаћица. Приметила је то снајкина сестра, када им је дошла у госте. Већ код поздрављања питала је сестру да ли је трудна, а ова одговорила да није, да се мало угојила те да због тога носи широке панталоне и блузе. “Признај, секо, да си трудна!” рекла је гошћа и када је одлазила, а снајка одговорила: “Нисам! Нисам! Доста ми је три детета!”

            Кад је гошћа отишла у породици су се договорили да сутра почну бербу кукуруза. Рано у зору Момир је отишао неким послом у варош, а Борка и син да секу кукуруз. Снајка је остала код куће да среди стоку. По повратку из вароши Момир је требало да узме трактор и приколицу па да са снајком и децом заједно дођу у њиву да наставе бербу. “Даће бог да један дан прође без свађе!” надала се Борка знајући да је муж никада није тукао пред снајком, надала се и од саме зоре трпела неке потмуле жигове у глави, јаче него раније. Пред подну су ти жигови постали тако снажни да је она из њиве пошла до куће да јој снајка, ако има, да нешто против болова. Ништа не слутећи ушла је у синовљеву собу и зтекла снајку како задихано зајахује Момира!

            Више од месец дана Борка је провела у неком бунилу - није знала за себе, ни где је, ни које је време, ни шта јој је. А онда је у наредних неколико дана схватила: да је у болници, да не може да говори, да јој је одузета десна страна, да има наде да прохода, али да нема наде да проговори и да се служи десном руком... Била је изгубила сав осећај за простор и време, али се он полако враћао. Породице и укућана, од којих је нико није обилазио, сетила се онога дана када је уочи нове године пао други снег. Њој се учинило да је то први снег и тада је осетила поново јако жигање у глави - као онда кад су изашли да беру кукуруз... Тога дана сасвим јој се вратило сећање на породицу у селу и у наредних неколико дана никако из главе није хтела да изађе слика како из њиве долази у двориште да од снајке узме лекове, а унучићи се у шљивику играју са малим јагањцима... Не сећа се ничега што се касније дешавало... Само је та слика разиграних унучића и јагњади весели и чини задовољном... Где су они и шта раде? Да ли је Момир ишао по жито? Колико су приколица дотерали? Од кад је она у овој болници? Зашто нико не долази?

            На други дан Божића Борки се учинило да су дежурне болничарке биле нешто посебно брижљиве око ње, ни су јој пребацивале што се опет упоганила, чак су се расплакале док су је чистиле и пресвлачиле. Сутрадан се и визита дуго задржала код њеног кревета, гледали су је некако другачије него ранијих дана, дуго се нешто дошаптавали, па отишли готово не погледавши остале три жене у соби, које су биле покретни болесници. И те жене су је некако чудно и, Борки се чинило, сажаљиво гледале, али она никога није могла ништа да пита.

            Одмах после визите у Боркину собу уђе снајкина сестра, она што им је долазила на славу, она што је снајку питала да није трудна, уђе сва у црном и одмах поче да плаче! ”Јао, Борка, слатка пријо, шта нас снађе, Борка, јао! ” Борка се придигла на јастук и из грла кркља, хтела би да пита шта се десило, али не може. Уз снајкину сестру прилазе оне три жене из собе, смирују је, није добро за Борку што тако кука, нека седне и смири се, па нека онда полако каже шта има... За кратко време снајкина сестра се смири и поче да прича...

            Чула је она одмах да је Борку ухватио шлог, ал’ није могла да дође, није знала где ће пре, код оних јадника у село или код Борке. Чула је да Борка не долази свести, она, грешница, мислила је да ће да пропадне кад тако дуго не долази свести! А код оних јадника у селу изгледало је да им ништа не фали, сем што нема Борке да им ради, нека раде мало и без ње! Да је, јадна, знала, могла је да помогне да се не деси најгоре. Слутила је она да јој је сестра, грешница, трудна, и ако се правдала да није! Крила је, грешница! Крила до пред нову годину, док није било доцкан! Ни она, сестра, није ништа знала док није било доцкан. После је сазнала шта се десило. Њена, сестра, грешница, кад јој је дошло време, породила се у штали, крадом од мужа и деце. Уз помоћ свекра Момира родила је здраво женско дете, али је одмах почела обилно да крвари и да трпи јаке болове... Момир је морао да позове хитну помоћ... Грешница, мислила је да и од лекара може да сакрије своју бруку, рекла је да има одлив. Они су је одмах питали где јој је дете? Дошла је и милиција, притисла Момира и он је све признао: дете је било његово, у договору са снајком удавио је дете и бацио у бунар. Мислили су да ће све да се сакрије, ако њој, грешници, не буде ништа. А она, грешница, док су дошли лекари, била је сва искрварила! У болници нису могли да јој помогну, други дан је умрла. Боркин син, јадник, све је сазнао кад му је милиција одвела оца. Кад је увече успавао децу узео је штрангу и обесио се о греду у штали... Сутрадан су дошли из општине и одвели децу у неки дом. Момир је у затвору, Борка у болници, а у селу кућа пуста...

            Све три жене биле су заборавиле на Борку и занеле се у причу њене прије, која у једном моменту закука: ”Јао, Борка, слатка пријо! Зар и ти оде, јој! Јој, несрећо моја, јој! Јој, јадна ја, што сам долазила, јој! Да те ја у гроб отерам, јој!...” И дежурна сестра и дежурни лекар утрчали су истовремено. Борка се већ била охладила. Њеној прији морали су да дају инјекцију за умирење...

            Четрдесет дана касније малобројна родбина давала је Борки четрдесетодневни помен. Упаљене су свеће и окађен гроб.  И док су жене преко гроба делиле понуде мушкарци су разговарали. Прво су говорили како таква несрећа никад до тад није задесила њихово село. За недељу дана три сахране у једној кући! За четрдесет дана тако богата кућа сасвим да опусти! За све је крив Момир! Никоме у селу није било ни наум да он са снајом... Оно, јесте, син му је био кротак...И код помене Момира разговор је почео да се удаљава од несреће која је била стара четрдесет дана. Један сељак је рекао да су га већ осудили на десет година робије, неки су рекли да је то мало, неки да није мало, на робији ће да умре, а и шта ће му гора казна од онога што му се десило. Једни си били мишљења да су из затвора требали да га пусте на даћу, други да нису, трећи да можда и он сам није хтео да дође...

            Један сељак је питао: ”Људи моји, да ли је ово од људи или од бога? Да ли је ђаво или судбина? За недељу дана угаси се највећа породица у селу!” ”Није ни од људи ни од бога, није ни судбина, то је проклетство на које смо заборавили” огласи се најстарији међу њима. И разговор скрену на причу о Лазаровој клетви, коју су сви знали, о којој су ретко причали, и, како се читав век није остваривала, веровали да није истинита. Прича се да је кнез Лазар лично долазио у онда велику Тополу да зове јунаке у бој на Косово, а кад му се одазвало само осам јунака проклео је да сво село пропадне сем тих осам породица. И Топола после тога вековима није имала више од осам породица. Девету породицу основали су деобом Момиров деда и баба пре читавих сто година. Они нису веровали у проклетство, и оно се и није ни остварило ни њима ни њиховом сину. После њих и друге су породице почеле да се деле, па село сад има шеснаест кућа, два пут више него што треба. Људи су сасвим престали да верују у проклетство. А клетва је клетва, увек се испуни! Због проклетства је настрадала Момирова кућа и ко зна која је сада на реду! И кад се постави питање чија је сад кућа на реду људима намах поста непријатно, и они одмах заћуташе - већина њих је била из тих кућа које су настале деобом после Момировог деде.

            Некако у то време жене су завршиле са поделом понуда па се брзо спремише и одоше са гробља. Нико се не сети да спомене Боркине унучиће који негде у белом свету чекају своје време за своје нове породице. А они су већ четрдесет дана били у дому за напуштену децу. Одмах по пријему децу су раздвојили и сместили у различите собе са другом децом одговарaјућег узраста. И деца су, на путу ка својој судбини, већ почела да се заборављају између себе и да заборављају и одакле су и чија су.

   Последња два дела ове приче су, за разлику од претходних, делом измишљени да појачају тежину Боркине судбине. Права Борка и њена снајка (права имена су им другачија) разликују се само утолико што су овај удес преживеле.

У Београду, 30 октобра 2001. 

---

[1]        Јуцић је заједнички надимак за потомке по нашој баба-Јулки, другој жени Војислава Максимовића.

[2]           Шурак ми је у току једног "угодног" разговора признао да је то рекао.

[3]           У народној магији хлебом се успоставља равнотежа између човека и невидљивих сила које угрожавају његов живот или он служи као чаробно средство за остваривање људских намера. Прва функција најешће се остварује даривањем хлеба, а друга се заснива на могућности да хлеб може преносити нека својства за која се сматра да могу деловати на онога који дође у додир с њим. У случају лоја његово магијско значење је врло нејасно.

[4]             Туркињом су многи Урсуљани звали једну жену која је 1992. избегла из Сарајева у Левач. После неког времена удала се за Тику Ројића. То је вредна жена без длаке на језику, који је понекад дужи него што треба. Од кад јој није успела трудноћа, и од кад јој је видно почело да напредује домаћинство, прво жене, па онда и мушкарци су почели да је зову "Туркињом".