ЋУДЉИВО ВРЕМЕ - ПЕСМЕ

ЋУДЉИВО ВРЕМЕ

Збирка песама изложена хронолошки

Гимназијски циклус

***

У Веру сам заљубљен неизбежно.

Са Софијом се волимо често и нежно,

Викторија и Глорија ме обилазе,

Слутња и Сумња ми често долазе,

Па кад ме Сумња натера да патим,

Ја се опет Вери вратим.[1]

[1]           Ова неименована песма је настале око 2000-те године да послужи као мото за дотле написане песме.

ЋУДЉИВО ВРЕМЕ

Живите а не знате зашто!

Ако, баш вас брига!

Ћудљиво време вам годи!

Ви немате пута,

ви не знате за циљ;

случај вас води!

И сви смо ми само случај,

и све у нама:

љубав, мржња, срећа, очај.

Истина? То сте ви:

лажов који себе самог лаже.

Ви идете тамо...

За вас возне карте не важе;

шверцароши, као ви што сте,

њих нигде не траже!

Јер сви смо исто!

Срећни коцкамо љубав и време,

а кад нам узму све -

ми тек онда осетимо бреме!

           

Група гимназијалаца треће године Јагодинске гимназије "Светозар Марковић" у пролеће 1964. године сликала се на платоу у центру града. У тој групи био сам и ја. На полеђини слике сам убрзо написао стихове који за мене, са протоком времена, добијају све већу вредност, а од самог настајања служи као радни назив за збрику сивих мојих песама.

СКАНДИНАВСКА ЛЕГЕНДА

Док ветар фијуче кроз ретке даске брвнаре,

а мрак све гушћи пада,

Скандинавски цар са дружином својом

у брвнари седео је тада.

Напољу је хладно, зима,

а ветар стравично бруји.

Можда са ветром

брзином истом и живот јури.

На сред брвнаре светлуца пламен,

повија се, нестаје и опет диже.

Тишина! Ратници ћуте мргодна лица.

Али гле, кроз светлост ватре

пролете једна мала птичица.

Та птичица је као човек на свету:

долетела из мрака - одлетела у мрак.

Жувот, ето то је:

птичица у мраку пропасти неће;

наћи ће и она гнездо своје!

 У Тургењевом роману "Руђин" главна личност једном приликом прича ову легенду.

ДЕВОЈКА ИЗ МАГЛЕ

Срео сам је у магли дима.

У димним маглама њених илузија,

иза тешке завесе,

светлела су два тамна океана.

Око ње се гомилала магла,

а грабежљиве руке вртеле се у круг,

и с лажном љубављу неком

што похлепу крије - грлиле је.

Она их није осећала.

Није знала да се налази у јату орлова.

Није осећала дух времена...

У магли је тражила спасење:

лудо је волела онога из магле.

У магли нисам био ја.

У магли није било никог.

на и даље воли пусту неизвесну маглу.

Песма је објављена у зборнику ЛЕВАЧКИ ЖУБОРИ, приредио Славомир Анђелковић, Народна бибилиотека Рековац, 1997.

СМРТ

Ко хиљаду вукова

завија ветар у магленој ноћи.

По ћошковима,

са дрхтавим пламеном свеће,

плешу аветињске сенке.

Урлају потоци у измаглици!

Измаглица руши Капитол!

СЕЋАЊЕ

Слушао сам пољупце у киши што доба олуком.

Знао сам за миловањна

поветараца и бесаних ветрова.

Био сам у загрљају шуме, а грлио сву дивљину.

Жубор потока милији ми је од најлепших речи,

а чаврљање лугова најдража песма...

Волео сам црнокосу девојку са плавим безданима

и мислио да сам заронио у вечност и срећу...

Био сам селица и време ме натера да одлетим.

Опет слушам пољупце у киши што доба олуком...

Песма је објављена у зборнику ЛЕВАЧКИ ЖУБОРИ, приредио Славомир Анђелковић, Народна бибилиотека Рековац, 1997.

СТРАХ

Дивљачки плешу костури

Трулеж светлуца из мрака

Низ кучму зној се цеди и леди

Стакласте очи скачу у оквирима

На усијаним клештима

цврчи отргнуто месо

Крикови орлова са тамног екрана

прекидају сан.

СУНЦЕ

Звали су га богом и сотоном

Оно је божанство хоризонта

изнад ледених санти

Визија страве

изнад проврелих пешчаних дина.

СЕЉАЧЕ

Плужница ти цепа жуљаве руке,

време у трњу нагриза чакшире,

прашина знојем штирка кошуљу;

трнове вадиш из камених табана...

У вихору напорнога рада,

с вечитом надом и молитвама,

Ти изграђујеш себе.

Лепоту крадеш боговима,

а дух ти се претвара у камен.

Будућност и срећу налазиш у нади;

нада те диже у небо

и не да ти да паднеш;

нада је једино твоје благо.

МАЈКА

Са сузама је родила сина.

За сузе је украла сунцу сјај.

У порођајним мукма гледала је рај.

Зуби су шкрипали да ублаже бол,

а очи, са бесаном радошћу неком,

сејале сузе;

груди су хтеле да прободу небо...

Храбро је патила

мослећи да је све на свету добро

и добром приносила добро;

радовала се што ће да га узгаја на груди

и мислила да је добро што су људи - људи.

Године су прошле, збрчкало се лице,

Заборављен рај...

Одело је старо, поцепано, испуцале руке...

ал’ залуд не беху,Мајка мисли,

порођајне муке.

УСНЕ

Затиња жишка па букне пламен.

Проспе се бисерје росе

по бескрајним ливадама.

Кап росе до смрти жедноме.

Острво на видику

што у висине диже изгубљеног морнара.

Море жеравице што љубоморно пече.

Небеска дуга што опчињује и вара.

ОЧИ

Ошину те муње,

а учини ти се да чујеш громове;

покоси те ледени северњак,

разбију те валови о стење,

прогутају дубине...

Ошину те муње,

а учини ти се да љубав корача

са ватреним бакљама...

Утопиш се у кутове отргнутог неба,

завириш у њихову таму,

полетиш на крилима птица,

па се изгубиш у киши ватрених муња

из огња дубоких зеница.

НОВЕМБРУ

У трептају муње, у звиждуку олова,

под ратном опремом тромих сељачких волова,

на ивици тамне раке страшног гроба,

дока авет вреба роба,

док се низ хладно чело слива блатњава вода,

крвавом нити, на крвавом разбоју,

крвљу ткана је слобода.

Једног Новембра,

док се крваве борбе воде,

у тихој мрачној сали

одјекивао је громки глас слободе:

Чујте! Ми хоћемо слободу за све;

да свак  слободно може да живи и мре!

"Расти и цветај Домовино радних људи!"

И слави дан рођења - дан победе Твоје!

И знај, Земљо,

да ћемо Новембар бранити

до последње капи крви своје!

За једну прославу Дана Републике (СФРЈ) у Јагодинској гиманзији "Светозар Марковић" 1963. године.

Дописано 27. марта 1992. године

ја не знам, Земљо, како те издадосмо,

како се са браћом растадосмо

и зашто крвници љути постадосмо!

САВЕТ ПРОФЕСОРСКИ

Завеслај пуним веслима у буру!

Лактовима се проби до чина!

Добићеш наоко безазленог,

али у корену горког сина.

Не чекај да се смири време,

јер ћеш сазнати за вечност!

Заборави да човек има душу!

Лактај се и лажи!

Да! То су путеви

којима се срећа данас тражи!

Брана Ђорђевић, професорка српскохрватског језика гимназије "Светозар Марковић" у Светозареву саветује ученицу трећег разреда, Љиљану Стаматовић, која је запала у неке проблеме, да се у животу бори лактовима, јер је то једини начин који помаже, те 1963. године.

Песма је објављена у броју 51 Жикишона од 11. јуна 2009.

ДИНАР

Име му је прво на платном списку свакога.

То је мера чаше крвавога зноја;

у крчми продате љубави...

Врти се у реском мирису пића,

у бурету части и поштења...

Идол је што чуда ствара.

Не чине се дела ни за ради чега до динара.

ИСТИНА НАШИХ ОТАЦА

Мајко, нисам заборавио вашу тајну:

звецкају окови људских истина,

оних, које, једна другу, чине лажју.

Спарушени кукурузи се буне против сунца;

змије га благослове, гуштери су срећни...

Човек се над понором плаши смрти;

у тамници на мукама без спаса

у смрти тражи спасење.

А сигурно једно знају смтрни бесмртници:

човек се рађа смрти ради,

а смрт људска и постоји људи само ради.

Суштина живљења лежи у извесности смрти.

БУДИ СРЕЋАН

У очима јој видиш тугу,

на лицу ватрени пламен,

на уснама чежњу,

на срцу камен...

Пожелиш да мрсиш плаву јој косу,

угасиш са лица јој пламен,

попијеш са усана чежњу,

одвалиш са срца јој камен...

Одбаци љубав и жеље своје!

Сруши наду ко кулу од карата!

Јер данас се љуби,

јер данас се воли,

воли лажно,

извештачено љуби,

а уместо љубавних речи

шапућу ти само лажи!

Одбаци љубав,

презри живот,

живот културе што цвета

у хотелским собама

на расклиматаним креветима;

живот лицемерства и лажи;

живот у којем су динари најдражи!

Буди дивљи!

Пусти да ти хаотични ветрови

парају раздрљене груди,

појаши белца у тамној ноћи,

запливај у наручје дивљине...

Буди камени гребен на удару ветрова!

Пољуби ноћ поцепану муњама

уместо девојке коју мислиш да волиш!

Уплети нити своје среће у звездану паучину!

И опет нећеш бити срећан!

Разби камено чело,

проспи и згази садржину,

загрли вечност,

помилуј дубину,

падни у најмрачније јаме...

Наћи ћеш коваче среће...

Нашао си их,

ал' нико ти, опет. веровати неће!

Професору српскохрватског језика, Драгану Глигоријевићу - Јари Лабуду, који је, тражећи срећу, знао да запева: "Нека се коте враџбе на Ђурђевској коси!". Ђурђевска коса је Ђурђево брдо код Светозарева, где је Јара Лабуд имао "Виноград од 14 ари"

ЉУБАВ

Завири у врхове облакодера,

под врелим кровом на старом тавану,

под циганским шатрама,

у небосклоне међу орловима,

у јазбини међу вуковима,

у столетној крошњи међу кукавицама

Заигра у треперавој магли,

полети на зрацима сунца,

дође са руменим западом,

а оде са крвавом зором.

Песма је објављена у зборнику ЛЕВАЧКИ ЖУБОРИ, приредио Славомир Анђелковић, Народна бибилиотека Рековац, 1997.

ЊИХОВ КРАЈ

На пенушавим валовима вртлога даве се људи.

Ако им понудиш помоћ назваће те лудаком.

Ако их упиташ за срећу рећи ће ти да су срећни.

На пенушавим валовима вртлога даве се људи.

Већ су на рубу страхотне матице

с огромном вером у срећну будућност!

Њих, слепе, прогута бездан матице,

а врела печурка полете у небо да прича о њима:

"Овде почива човек,

који, ето, не умеде бити човек!"

СУТРАШЊИЦА

Ведро је било па се стуштило.

Облака нема, спрема се нешто тешко;

свуда се жури и јури, нешто се тражи,

царују лажи...

Журба нека се осећа све већа;

олуја се спрема, а облака нема.

Над Сахаром негде ничу печурке.

У свету почеле јурке,

играју се жмурке,

крију их печурке...

У хаосу дармара

нови се понос ствара међ' људима:

ко печурку већу има?

Давно некад пржише их у тигању;

из освете неке преке

сад су оне пржити у стању!

ЕУРЕКА

Разуларе се мећаве увек разуларене.

Вихори завитлају, не снег, већ људе.

И одувек је тако:

вечити вихори вечито трају у људима.

У људима увек бесне разуларене мећаве;

главе су им уточишта;

ништа се другде не дешава;

глава је вихор, глава - мећава.

Глава - хаос можданих нити!

Сити смо без тих нити!

Невоље нам само ствара:

шта ћемо са главом ако смо без пара?

Али зато и имамо главу!

И нисмо биз чара!

Нека нас не вара новчаник без пара!

С' гротексном главом,

с' помало шарма и чара,

решимо се комплекса пара!

Разуларене замеће их мећаве

уз свесрдну помоћ главе.

А кад једном буде тако,

нек остане довека!

Онај ко дочека

нек повиче: Еурека!

ИЗГУБЉЕНО ЈУТРО

Изгубио сам једно јутро

и за њим, наравно, сва остала.

Губљење то проклето мило било ми.

Изгубљено јутро не припада више дану.

Некуд се дело подне.

Дан је доживео крај.

Једино још траје сумрачај.

Изгубио сам једно јутро.

Не припадам више њему.

Живим у групи јахача апокалипсе.

Мамузам време нек прескаче јутро.

Запад вечито гори,

а зора је вечито крвава.

Нека ме палаца пламен запада,

ал' нека ме не купа крвава зора!

Просуо бих крв своју,

нека не гаси пламен у мени

што још по мало тиња -

хоћу да горим цео!

Нек' воњам на ракију и вино!

Нека ме на Голготи вешају!

Из црног мрака свог

бељи ћу гледат живот бео!

БИЧ БОЖЈИ

Шта нас се тиче

што се то неко тамо далеко

задихао и бакће.

Ми гледамо себе,

не тебе,

а камоли њега

поред свега.

За нас

највећа беда

гледа

из нас на вас

тражећи спас.

Нама је увек мало,

до нечег нам стало,

и шта нас се тиче

што се то неко

тамо далеко

задихао и бакће.

По неко не мисли тако.

Није то свако.

Том обично тешко иде.

Њему не завиде.

Он је тај неко,

што се тамо далеко

задихао и бакће.

Песма је  објављена априла 2009. у Жикисон-у 42.

***

Бог је поново међ’ људима:

претворио се у стотину лица,

ухватио се за безброј фотеља и столица,

а Свети Илија размени чезе

за фина мерцедес-колица,

па више не пуца нит’ грми пред кишу

као прије,већ шушка, шушка и врије...

Песма је  објављена априла 2009. у Жикисон-у 42.

Питомачки циклус

СВИМ ВОЈНИЦИМА СВЕТА

Труба нам свира за устајање,

свира за ручак,  свира за час;

свира увек; свира за нас.

Лупнемо петама кад стајемо мирно.

Силно одјекују кораци наши у строју.

Своју чврсто стискамо пушку

мушку показујућ снагу,

а драгу већ давно загрлили нисмо.

Видите нас увек у колони;

тежак нам корак улицом звони,

а главе су све у истом реду,

један за другим грабимо циљу,

а тешка нас притиска сета:

наш је пут и наш циљ - мета.

Данас је циљ наш мета

на даљини пушкомета.

Сутра ће можда човек бити!

У зверском руху!

Главу хоће да нам скине!

А зашто?

Ни лик му дотле видели нисмо,

ни гас му чули...

Он би још могао да нас воли

и друг да нам буде,

ал’ ипак на нас пушку диже

и мирно на ороз притиска...

И он је војник!

И њему труба свира за устајање,

свира за час...

И он лупне петама кад стаје мирно.

Силно одјекују кораци његови у строју.

Своју чврсто стиска пушку,

мушку показујућ снагу,

а драгу већ давно загрлио није!

Дописно крајем 1991. године:

Веровао сам да то може бити свак’,

ал’ никад брат;

Југославија ми и беше и оста

светиња највећа

и зато ме изненади овај рат

несложне браће несрећа:

на једној сам страни ја,

а на другој брат

У расколу нашем

земља нам нестаће

ал’ проћи ће рат;

и остаће мржња,

и остаћу ја,

и остаће брат.

ПРВИ СНЕГ

Јутрос је пао снег.

Кревети су намештени сви.

Девојке спавају још,

а момци поранили

у магличасто јутро бело.

Девојке спавају још,

у белом нови долази дан,

ми смо сви скупа.

и свако је сам.

Јутрос је пао снег.

Девојке су устале све.

Јутро у белом одмакло већ.

На снегу су трагови свежи:

шкрипе чизме потковане.

Смеју се девојке скупа,

у белом осваја дан,

и ми смо сви скупа

ал’ свако је сам

Стотину људи у овоме дану

марширају сами у строју белом.

У ритму тешких корака

чизама поткованих

мисли им лутају сетно:

далеку грле девојку своју.

И свако је сам.

Девојке нема.

Можда нас чека нека далека;

дуго би морала чекати,

други долазе и одлазе с’ њима

у бело јутро, у бели дан...

Ми остајемо скупа.

И свако је сам.

ЗАШТО

Ја не знам зашто они тамо у Вијетнаму ратују.

Не зна то ни мој отац,

ни мајка, ни брат ми.

Девојка ми пушку још видела није,

а ја сам нишанио и пуцао у мету.

Мета на даљини пушкомета није човек!

Ја знам родољубиве стихове:

“Само дотее, до тог камена

ногом ћеш ступит’ можда поганом;

дрзнеш ли даље, чућеш громове”

Земље моје слободне!

И осећам да ће моја војска

и мој народ да загрми!

И ја с њим!

Ал’ не знам зашто би с’ пушком

ти људи кренули амо!

Зар им смета то живице мало,

наших њива међа,

кад сигурно знају да је граница једна

и да су са обе стране људи исти?

И зато се питам: зашто?

Знаш ли зашто ти, девојко,

што хаљина једва да ти покрива бедра;

знаш ли зашто ти, младићу

што ти је коса сакрила лице;

знаш ли зашто ти, радниче за стругом,

ти, сељаче за плугом;

знаш ли зашто ти, војниче са пушком

и по пушци мојим другом?

Дописано 28. марта 1992. године

Зашто заратише југословенска браћа,

ја се питам

док се по Банији с’ топовима скитам

и хитам

да спашавам српски народ родне Баније

од муповске руке, од зенговске каније;

народ који од усташке руке опет страда,

што у Армију као светињу гледа

и између два прекида ватре

миру се нада, ал’ мир му се не да!

Зашто заратише југословенска браћа?

Рат и патњу

Банијац као судбину прихвата:

четрдесетпрва као да се опет враћа,

слобода се крвљу опет плаћа.

Банијци да гину од рођења сви знају

и нико се на страх од смрти не жали,

ал’ нико не зна зашто заратише браћа?

Не знају то ни усташе

кад у пијаном јуришу на Банију кидишу

и кад се свако од њих хвали

како су Србе клали!

Не знам ни ја док им рафинерију палим!

Зашто заратише југословенска браћа?

Пре десет година равно умро нам је ћаћа.

Око поделе власти нису се сложила браћа.

Неколико година у свађи прође,

Власти се докопаше ратоборне вође,

крваво коло заиграше коловође...

Зашто заратише југословенска браћа?

Високе руководиоце војне ушкопио ћаћа;

на положаје преко покорних се пењали,

генералске радове покорни им писали,

а они се сваки пут само потписали,

и да ће Земљу да чувају свима обећали!

Народ им веровао

и био спреман све то да плаћа:

у Кадијевића није смео нико да дира

док је обећавао

да ће Армија бити гаранција мира;

Аџића су дизали до небеског раја

кад је обећавао

да ће Армија ићи до краја.

Ратоваћемо, ал’ ће остати Југа,

надала се раја,

А они, само празна обећања

могли да дају,

мирно да гледају како их другови издају,

како нам усташе у Сплиту војника даве,

шта нам јанше у Словенији праве,

и као да им није стало до државе,

одрекоше се мобилизације праве,

и као да распад Друге Југе

баш они највише желе,

као покисла кокош побегоше из Дежеле,

а затим се из љубави братске

повукоше из Хрватске,

и већ се поносе што се без рата

растадосмо од Македонца брата

и планирају да још пре лета,

а камоли зиме,

да одемо из Босне и Херцеговине

и као да је то резултат памети ил’ знања

између себе поделише чинове и одликовања.

Зашто заратише југословенска браћа?

Народи на Банији одговор нису знали.

Не знају то у обе Крајине,

ни у Босни, ни у Лици...

Не знају то ни националне коловође,

не зна ни Европа, нити Свет,

по свој прилици...

Рат као пошаст понекад дође

И нико невин кроз њега не прође.

А мени је жао пострадале деце, унесрећених људи,

преварених Југословена,

и моје памети луде што ништа не схвата

и што ми се увек исто питање враћа:

зашто заратише југословенска браћа?

ТРЕЋЕМ АРАПСКО-ИЗРАЕЛСКОМ РАТУ

Граница је једна,

с обе су стране људи исти,

ал’ два света.

Смета им то живице мало,

наших њива међа,

и вређа достојанство њихових вођа.

И зато су јуче праштале пушке,

бомбе су падале над градом,

а прекјуче само

певане су родољубиве песме;

у резонанци су дрхтала тела

као напете струне

и некакав чудан понос обузимао људе.

Војници за топовима, у тенковима,

у авионима и бродовима,

убијају војнике, њихове очеве,

сестре и мајке;

сеју смрт на све стране,

а између два борбена задатка

сасвим мирно примају оброк хране

и пишу кући:

мама, мени је добро;

мама, ја се борим за велику свету ствар;

мама, поноси се са мном!

А њихове арапске и израелске мајке

плачу над зрнима што фијучу и зује

крај синовљевих глава.

Сваки војник има мајку.

Све су војничке мајке несрећне.

Песма је написана у време када је отпочињао Трећи арапско-израелски рат. Учествујући у грађанском рату вођеном у Југославији крајем 1991.године, учинило ми се да та песма више одговара овом нашем бесмисленом рату.

 Офицрски циклус

ШЕСДЕСЕТОСМА

Шесдесетосме изгубио сам свој мир.

Шесдесетосме

студенти истераше свој хир.

Шесдесетосме

у Чехословачкој је био пир.

Шесдесетосме постао сам официр.

До шесдесетосме миран сам био.

Безбрижно сам растао,

малецак, мали, па тек нешто већи...

Други се о мени бринули, а ја сам учио,

завршавао школе, сањао о љубави и срећи...

И младост ми прође као да сам снио.

До шесдесетосме

веровах у животу да знање помаже;

спознах брзо, али не прихватих ону:

вежи коња где ти газда каже!

До шесдесетосме

студенти истераше свој хир,

а затим нагло спласну

луде младости немир.

Почели су у Пекингу,

у Њујорку и Паризу,

па дођоше у Београд,

мени сасвим близу,

и рекоше оно што су знали,

морали и хтели;

хтедоше бољи живот,

једнакост и правду већу;

међ’ једнаким

и они хтедоше бити први...

Не дадосмо им за право;

ил’не хтесмо или нисмо смели...

Све се брзо сврши.

Успомена само оста

и Испљувак крви.

Шесдесетосме

у Чехословачкој је био пир.

Совјети су тенковима

лечили пактовски чир.

Тог лета не беше среће

за Прашко пролеће;

појави се нова теорија у свету,

теорија о ограниченом суверенитету:

у земљи не може бити слободе вишка.

Човек се полио бензином.

На тргу је опет планула Жишка.

Шесдесетосме

заврши се младости моје доба.

Дете је хтело из села да оде,

градом да хода, Винчом да скита,

грађу атомску да испита...

За цивилне школе отац није имао пара,

стара је молила мајка њиву да прода.

С академијом војном све се брзо реши.

Не могадох друго!

Млади официр се теши.

Долазећи у Струмицу 1968. године на прво радно место, чуо сам од старијег колеге, да није мудрост радити посао који волиш, већ заволети посао који радиш. Ја сам заволео посао који радим.

ВЕСНА

Видео сам твој први плач,

па сам заједно са тобом плакао од среће,

драго дете,

још несвесно свога постојања.

Затим сам видео твоје црнпурасте очи,

усне детиње у пупољак свијене

и чуо твој плач

док те је мајка по први пут дојила.

Весна, пролеће моје!

Сунце ми се насмејало,

а небо је дошло ближе.

С’ тобом сам сам се, Весна,

поново родио.

ЈАСНА

Твоје су очи мој живот.

Весеље је неизмерно

док се смејеш,

туга неизмерна

док плачеш...

Лице се твоје зари.

Преда мном растеш,

постајеш све већа,

а мени је жао

што нисам и ја

као ти - мали!

По цео дан би смо се играли,

безбрижне дане

богу и људима крали...

И не бих желео да растемо.

За невиност детињства

желео бих да смо вечно мали.

Нисам писао песме за децу ни о својој деци, сем у два наврата: Весни на дан када се родила и Јасни кад је била у детињем добу најлепшем за играње.

СИВЕ МАГЛЕ

Корачам у магличасто и сивомаслинасто јутро

са невиним мислима даљина

које деле свет на изгубљене пределе, јутра

и облачна праскозорја некога рата

у лежерној тежњи измишљеном миру.

Равни су ми брдовити предели наших гора

у очекивању незваног госта са источне стране.

Нешто се спрема, већ режи;

на запад би пошла нека источна магла сива

од Софије и од Пловдива.

Исти смо народ, кажу - њихов, не наш!

Ту, крај Вардара, ишла је њихова граница стара.

И зато се, ваљда, дигла источна магла сива

од Софије и од Пловдива.

Равни су ми брдовити предели наши

ал’ беспућа непрегледна

то мало земље наше брдовитих гора

за све магле са источних мора.

Седамдесетих година у Бугарској је почело изразитије негирање македонске нације и македонске историје са све јаснијим територијалним претензијама према територији наше Земље. Сиве магле су мој одговор на ту политику.

СТАРОМ

Зашто Стари, зашто да од бога нађеш!

Што не приста с престола да сађеш!

Шта ће Теби да доживотно владаш;

после смрти лако можеш да настрадаш!

Постао си грађанин света,

планета цела за Тебе зна,

величају Твоја добра дела,

у кризи се са Тобом увек теше,

ал’ кад једном одеш,

како ће без Тебе проблеме да реше?

Кад Ти одеш, а несрећа дође,

падаће ударци ниски;

кривиће Те они

што су с’ Тобом били блиски!

Ти сад око себе ствараш неку групу,

рупу да закрпиш

са одласком Твојим што се ствара.

Већ пропусте многе

ил’ не видиш или трпиш;

полтрони Ти подилазе,

а паметни у свет беже!

Онима око Тебе је одвећ лепо,

Нова се класа ствара,

а раднику и сељаку је све теже,

мукотрпно раде за све мање пара.

Жељни и славе и власти око Тебе хрле.

Верујеш им што Ти кажу,

а не видиш да Те лажу,

да Ти име блате,

да на Тебе хуле.

Иза Твојих леђа покрадоше што имаше;

посвађаше многе;

посвађаће Србе и Хрвате;

посвађаће и народе друге,

па ће опет као прошлог рата,

да удари брат на брата!

Зашто Стари кад Ти време дође,

зашто Ти у пензију не пође,

па да гледаш из кућнога мира

како народ нове људе бира,

како уређује живот бољи

све по својој вољи?

За живота својим делом

постао си Земље див,

ал’ не можеш да не будеш крив,

ако владаш све код будеш жив!

Само два пута сам посумњао да Јосип Броз греши; оба пута када је пристајао да му Партија и Држава изгласају доживотно поверење, док сам се ја борио за ротацију кадрова и у Партији и у Држави и то по његовом налогу.

ПАРТИЈИ

Лако сам учио, брзо сам стицао знање

и као будала, зевајућ у брашно,

узимао сам те речи и слова од црног олова

као своје имање

самопоуздање стицајућ’ своје,

које нико неће да му дам!

Не сећам се више тачно од којег ми беше доба,

са горчином у грлу ја почех да схватам

осим слова и свет око себе

као ружно провиђење:

код свега што видех да се развија и креће,

не знам ни зашто, ни откуд,

беше и пакост и злоба.

Мале су нам, кажу ми колеге и жена, плате!

Моја је од радничке два до три пута већа.

Поскупљује све: месо, одело, ципеле и салате;

поскупљује, а отац ми, сељак, ипак повија плећа.

Сељак - брат ми се жали: живети не умем,

за двеста тридесет кила моје пшенице суве

дају ми сто педесет кила брашна и нешто трица,

а ја га као кроз маглу слушам и не разумем.

Шефу своме шеф ми се хвали поносна лица

приказујућ’ лажно радне резултате

и стрепи да конкуренција не слаже више!

А кад га за побуде ниске приупитам, брате,

из Партије ме тера и оцену слабу пише!

Жена ми код куће пословице прекраја и броји.

Пријатељи ми саветују: смири се, дигни руке;

умиљато јагње по две мајке доји;

копља доле, не бије се шуто и рогато...

Лекару кажем: глава ме боли, скрати ми муке!

За њега је све то просто, лимунада, боза;

дијагнозу ми пише - ситуациона неуроза.

Уверавају ме да реалност другачије схватим,

а ја то не могу и настављам да патим.

Године 1976. био сам неоправдано искључен из Партије. Одлука је поништена, али су трагови остали. Помогоше ми Владислав Петровић - Дис и његова "Тамница".

НИЈЕ УМРО ТИТО - НИЈЕ

С' листа капље роса,

из ока капље суза,

у срцу капље туга.

Пред Скупштином колона људи,

непрегледна, дуга.

Један тата у колони

са очима пуним суза

Корак кротак, лице поносито,

радничка блуза.

Живот тече даље.

На пољима буја ново жито.

Девојчица кроз плач оцу вели:

умро је друг Тито!

Пред Скупштином

са пола копља застава се вије

Девојчицу отац теши:

Није умро, мила, није!

Крај одра почасна стража.

Бдије друг до друга.

У мимоходу занемели људи,

само капље туга.

У фабрици, на пољу,

Његов радник нову битку бије.

ал’ туга је општа,

чак и небо горке сузе лије.

Живот тече даље.

На пољима буја ново жито.

Девојчица кроз плач оцу вели:

Умро је друг Тито!

Један ратник, Његов херој,

горку сузу лије.

Девојчицу отац теши:

Није умро, мила, није!

Све прожима једна мисао

као ни једна друга:

међ’ живима Њега више нема,

зато капље туга

Ал’ умрло му дело није!

Оно у будућност маршира

Државнике целог света

крај одра је окупио у мисију мира.

Живот тече даље.

Треба живет’ мирно, гордо, поносито

Девојчица кроз плач оцу вели:

Умро је друг Тито!

Девојчицу отац теши:

Није умро, мила, није!

Поворка за лафетом

ка Ужичкој петнаест креће

Покопаће Њега тамо,

ал’ умрети Тито никад неће!

Братски народи

братством му се заветују;

радници

самоуправљање за будућност света кују!

Живот тече даље.

На пољима буја ново жито.

Југославија Свету поручује:

Увек ћемо бити Тито!

Један тата, с девојчицом у руци,

горку сузу лије

Девојчица оца теши:

Није умро, Тито, није!

Кад је Тито умро искрено сам га жалио и гледајући свеопшту народну жалост, искрено сам поверовао, да ћемо успети да сачувамо Земљу и поред губитка харизматичног вође. Једанаест година касније, свестан многих његових грешака, остајем у уверењу да је био историјска личност, да о њему коначан суд треба да да историја, а ја се не стидим у његово време проживљеног живота и још су ми драге заблуде о братству и самоуправљању, и много ми је вреднији онакав мир од оваквога рата. Сваку слику и сваки завет из ове песме сам видео и чуо у време његове сахране.

ДЕВЕТИ МАРТ ‘ДЕВЕДЕСЕТ ПРВЕ

Зашто си, Србијо,

у време сетве,

уместо рала и мотике

изабрала крвави Нож,

старе Молитве

и нове Клетве?

Зашто су, Србијо,

твоја Велика деца

за крвником устала сва;

зашто не сеју жито,

већ сеју Цвеће зла?

Зашто допусташ, мој народе,

да те јалови и слепи опет воде;

зашто уместо мудрости и слоге

опет бираш Бекство од слободе?

Где си се сакрила, Србијо Мати,

зашто се стидиш петокраке звезде,

зашто се не обазиреш на крст свеца,

зашто за брадатим крвником опет језде

и опет страдају твоји Очеви и деца?

Зашто се уместо кола среће

опет крваво коло врти;

зашто не играју свадбени младенци

већ аветињски плешу

стари Грешници и нови Верници

то крваво коло у Време смрти?

Хоћеш ли, Србијо, да ти будуће зоре

долазе са Равне горе,

да Ти народ опет чувају страже и патроле

Драже и Николе?

Која ти то, Србијо,

осим туђе владе  влада ваља?

У овом си веку[1] три своја изгубила краља! [1]               

Како ћеш, мој народе, путем до слободе?

Зар да те јалови на том путу опет воде?

Зашто да ти туђини од деце јаничаре праве?

Зашто туђмани да твоју муку славе?

Зашто Срби да се стално гложе?

Кад ће једном Срби да се сложе?

”Ал’ ипак грешан, грешно сам пев'о

рањено срце народа мог...”

[1]               У 20. веку: краља Александра Обреновића, краља Петра Карађорђевиђа и краља Александра Карађорђевића.

У Београду, 9. марта 1991.године:

***

Коштуница до коштунице ђинђува

Ђинћува до ђинђуве мићуновац

Мићуновац до мићуновца бранковац

Бранковац до бранковца вук

Србин Србину вук.

***

Србин Србину олако обећао брзину

а сад бос по трњу гази врзину.

***

Он каже: “Не дам!“,

а ти вичеш: “Даћеш, даћеш!“

Он каже: “Деца у школу да уче и раде“,

а ти вичеш “Децо, јуриш на барикаде! “

Ти се чудиш која то дама у бунди

хоће Југу да спашава,

А Друга ти, у бунди од нерца,

за тебе позориште откључава

Вођином детету трудница каже:

“Где ћеш, дете, у мрак? “

Трудницу вођино дете ногом у стомак.

“Демонстрације су мирне! “

ти цинично тврдиш,

а затим урлаш и вичеш:

“Јуриш напред!

Милицију разоружај, удри! “

***

Јаловом човеку коровско никло семе

па ово лето крваво цвета

и рађа крвавом жетвом

трујући народ прадедовском клетвом:

што Немања удари на Вукана брата,

што Душан Силни руку на оца диже,

што Лазару Вук на Косово не стиже,

што Милош Вожду главу скиде с врата,

па остаде клетва да удара брат на брата.

***

За чије здравље васкрсло православље

Зар да свети људи светачка чела

не читају молитве деци у здравље

већ да им опет служе парастосе и опела

БАУК

Баук кружи Европом,

баук кружи Југославијом,

баук комуниста.

Све дивергентне политичке силе

Друге Југе

у свету се хајку слиле

против комуниста.

У тој хајци су опет заједно

четири јахача апокалипсе:

анархисти, 

сепаратисти,

националисти,

клерикалисти

и многи други,

слични или исти,

а на челу хајке су

мангупи из комунистичких редова

- бивши комунисти.

Они који су нас дуго и често водали,

они за којима смо послушно и покорно ходали,

не испунише идеале радничких маса,

већ сами постадоше нека Нова класа.

Док су на власти били,

народно благо за себе зграбили,

народ ограбили и свима ојадили,

а кад су са власти сишли,

новим партијама пришли,

на челу нових партија

ка новој власти опет јашу;

до јуче некрсти,

сад крстом машу;

другови са друговима до јуче били,

а сад стара другарства не важе;

одрекоше се комунистичког рода,

па друштво баруна,

бегова и принчева траже,

а сами су већ постали господа.

Увелико је већ време за Југословене праве,

ако их још има,

"Доста!" да кажу мангупима,

да циљеве борбе за Трећу Југу објаве

и да се на чело те борбе ставе.

Коришћени су делови реченица из Манифеста комунистичке партије из 1848.године.

ДВАДЕСЕТ ПЕТИ ЈУНИ '91

Данас је мој народ опет остао сам:

вође нас издадоше давно,

а браћа преварише за један дан;

за сутра су најавили одвајање од нас,

а раздружише се дефинитивно

и за сва времена - данас.

Ми хтедосмо, Југо,

да нам трајеш дуго

И данас смо мислили да имаш

и сутрашњи дан.

Као Деца комунизма

још сањасмо Твој сан.

Пробудише нас касно

у вечерње сате

А Великој деци,

кад спавају дуго,

тешко је да схвате да ти, Југо,

са буђењем неста

и постаде нешто друго.

Мојој генерацији је тешко да схвати:

зашто су данас отишли

Словенци и Хрвати,

због чега то не може

заједнички да се живи,

за какве су грехе Срби вечито криви,

зашто нам Југославију грде и руже,

зашто наша браћа хоће да се раздруже?

Тек данас почињу Вунена времена.

Од данас Југославије више нема.

Сенилни старци из савезне владе

што не знају шта раде,

тек сутра ће то да схвате,

па ће у ватру да гурну војнике младе

да оружјем бране оно чега више нема,

и падаће тикве на све стране,

и тећи ће крв до колена!

Песма је написана увече 25. јуна 1991, одмах после вести у телевизијском дневнику да су скупштине Словеније и Хрватске изгласале једностране одлуке о отцепљењу од Југославије. Следеће песме без наслова писане су наредних дана када су се догађаји на које се односе стварно дешавали.

***

А само два дана касније

две хиљаде младих војника

у Словеначком паклу се кува

Кадија послао војнике границу да бране;

послао их, ал’ им није дао џебане...

***

Кроз Осјек тенкови на задатак журе

муповци под гусенице

подмећу старога фићу

тенкови се преко њега сјуре...

Телевизија снима све:

наредбу фућином возачу

и тенкова рику;

за вечерњи дневник

монтира тон и слику

Подметање фиће не помињу

види се како тенк

претвара фићу у лепињу

и чује патетичан глас спикера:

”Гледајте, мајке,

куда вам војска синове тера!”

***

У војном авиону из Задра

избегла деца

смирујући плач,

јецају на рате,

а наши генерали

безбрижно играју карте

и мудро ћуте;

неће Кучана и Туђмана да наљуте,

а мени је криво, брате,

јер не верујем да ће моћи

отето да врате

и брине ме што ће у овој несрећи

за себе да изаберу положај још већи

и што ће све то невини да плате.

Свака сличност са стварним догађајима и људима је намерна.

 РАЗМИШЉАЊА ЈЕДНОГ ОБИЧНОГ КОЊА

Првога јула лета господњег

хиљаду деветсто деведесет и прве

седох за рачунар крај писаћег стола

да напишем

Размишљања једног обичног вола,

али се сетих да је о томе већ писао

онај Клошар на ракију што воња,

па реших да напишем

Размишљања једног обичног коња.

Ја нисам коњ са педигреом.

О мени нема нигде писаног трага,

ал’ нисам кљусе од јуче;

моја коњска маленкост

више од двадесет година

топове војне вуче.

Моја коњска заслуга није мала:

све сам каре, топове и приборе вукао,

од посла никад нисам кукао,

моја је губица сваки коров пасла

и седам сам променио штала

док нисам дошао на савезна јасла.

Ал’ нисам кљусе без мане:

и без ђозлука гледам само право,

па не видим коњине са стране

и вучем као да ме тера ђаво

кад неко од њих застане.

И не чујем добро кад треба,

ал’ чујем све што не треба,

а коњска ми памет све разуме,

што је погрешка велика,

јер обично кљусе баш то не уме.

На савезне кад сам дошао јасле,

смештили ме у ћошак

поред собе старог коњушара

што радио пушта гласно,

вести слуша страсно

и док ме тимари,

гласно псује

тако да моје коњско уво све чује.

Најпре је псовао неку кризу и жене

и често је искаљивао бес на мене,

а затим је почео да ме тимари и пази,

и да ми тепа:

”Раго стара,

остаћеш без коњушара! ”,

а ја бих га у леђа гуркао главом

и тешио њиском испод гласа.

Јутрос на посао дошао није.

Коњушари причају отишао код Кадије.

Отишао да га пита шта то ради,

зашто изгибоше толики војници млади,

и да га псује на пасја уста

зашто нам Војска Земљу напуста,

за чије здравље он коње тимари и храни

кад Војска неће целу Земљу да брани?

Ја не знам шта му је Кадија рекао.

Мој коњушар стари вече није дочекао.

Пред вече у ћошку штале

његове колеге старе

за покој му душе

флашом наздрављале;

за погреб му скупљали паре.

На радију исте вести:

војници крваре...

Коњушари на ноћну стражу другу отишли,

заборавили коње да истимаре.

Вечерња допире бука из града,

а ноћ, слепа за глупости људске

на неотимарене коње пада.

У Београду 1. јула 1991.

ЛУЈКЕ

Дању су београдске улице пусте и сиве,

кад вече дође и светла плану

оне полако оживе;

у Београду је лепше ноћу неголи по дану.

У Београду многи напорно раде

за себе и децу своју да зараде.

Само лујке младе до подне спавају,

од ноћног живота се одмарају.

А живот ноћни овако тече:

у сумрак и прво вече

старијих људи колoна “Кнезом” креће;

нигде младог света,

само по нека лујка џукелу своју шета.

Тек кад ноћ сасвим овлада

у град излази генерација млада.

Сталешки код њих постоји ред:

сиромашни млади радници,

вредни студенти и ђаци

и друга омладина без порока и мане

до десет шета око "Коња" и Градске кафане.

Они богатији, зна се,

запоседају бродове савске, кафане и терасе.

А лупеж, међ’ младима што је има,

заузела своја места у тамним ћошковима.

За то време места елитног провода

полако запоседа новостворена господа.

И сви се спремају да уживају у касне сате

док у предграђима неимари спавају

спавају сва мала деца, њихове маме и тате.

У то време из кућа родитељских

лујке крећу своју да потраже срећу.

Како се рађају лујке

и шта се иза њих крије никоме јасно није.

Бесну господу новчаник обично ствара,

а млада је лујка обично без пара,

ал’ зато лепоту анђеоску има

и жељу да се допадне богатима

и жељу да без рада богато живи,

и жељу за привидом да другима влада

и слепоћу тешку да види како у пороку страда.

Млада би лујка хтела

да испуни све захтеве свога тела.

Млада лујка срећно живети уме,

само да је родитељ разуме.

А родитељ треба да отрпи кад схвати

зашто се ћерка пред излазак купа,

куда то креће ноћу у десет сати,

зашто се јутром после три враћа,

зашто јој је гардероба бесна и скупа,

где она то после фајронта сврати

и, коначно, ко то све плаћа?

Млада се лујка

никад не буди пре дванаест сати,

а тад је обично боли глава,

нервирају је родитељи луди

што траже испите да спрема

ил’ неког посла да се прихвати

И траје то тако до вечерњих сати,

све док први сумрак не дође,

док се родитељи не смире

и од мамурлука глава не прође,

а онда почне своје крпице да спрема.

Свака лујка свој стил у одевању има;

ако није бесно мора да је тесно,

заједничко је свима.

”Од одела ништа немам! ”

пребацују родитељима или пркосе

”Само да видите како се друге лујке носе! ”

И тако у свађи вече прође.

Кад уморни родитељи у кревет одлазе

обесне лујке у живот полазе.

И све се то понавља, врти у круг, окреће...

Родитељи губе своје идеале

Све се чешће сећају какве су биле

цурице мале...

А лујке терају своје дане среће

и не обазиру се на маторе будале

све док касно не схвате да су пропале,

а кад коначно схвате

у дом се родитељски врате.

И тако је од памтивека:

у дому родитељском,

без обзира на године и грех, 

децу увек утеха чека.

У Земљи је рат. У Београду, 18. августа 1991. је све по старом, готово се ништа не дешава, само младе девојке шестаре градом.

ПЕТРИЊА

Из Банијског села у Петрињу сишао дечак млад.

Растао дечак, са њим стасао град.

Мењале се године родне и године суше.

Заволео дечак Петрињу из дна своје душе.

У места и градове друге путеви многи га вукли

ал’ Петрињски дамари чудни у њему потајно тукли

и не дадоше снови детињи да се руше.

Заволео младић Петрињу из дна своје душе.

Као одрастао човек у Петрињу опет стиже

Оснива породицу, децу рађа, кућу подиже,

и дуго живи у неко своје време среће,

и дуго да види неће како неки ветрови нови

детиње снове руше:

он Петрњу воли из дна своје душе

Ал’ дунуше ветрови рата и удари брат на брата,

а Банија поче да стење од муке

и да се спашава тражећи јуначке Тарбуке.

И док Петрињу свакога дана пале и руше

ја као странац гледам како ту нови живот ниче

и слушам како Полимац кличе:

”Ја Петрњу моју волим из дна своје душе! ”

Док сам био на Банији неколико ме је пута возио Полимц Душко, резервни капетан из команде бригаде, где сам привремено радио као начелник артиљерије. Сваки пут би, показујући ми ратом разорену Петрињу, изговорио реченицу: “Ја моју Петрињу волим из дна своје душе” која је на мене деловала као предивна мисао и снажан епски стих.

Песма је објављена у ратном дневнику аутора ПЕТРИЊСКИ ДАНИ ТЕКУ.

ПОНОЋ ЈЕДНЕ БУДАЛЕ

Будалу као мене

код своје жене

одмах после онога рата

направио мој тата.

На задушнице за покој мртвих били,

ноћу се мајка мучила,

ујутру мене добили.

Од рођења сам им само муке правио,

у дрвено ме корито купали,

а ја сам се давио.

Обе ми бајале бабе

као јабука румен да будем,

а ја сам се, као чивут, само плавио.

Пропада дете, џабе су говориле бабе,

а мајка и отац пркосили,

на бадње вече ‘четрдесет седме

на лековиту воду ме носили.

Од тад некако све на боље пође.

За годину дана као здраво дете и брат дође.

А ја сам растао као уплашено дете,

било ме страх и кад ми не прете

очевог сам се плашио штапа, и руке, и гласа;

под бабине скуте од очевог гнева тражио спаса.

Страх ме је било и кад су тукли несташног брата

”Уради ово! Уради оно! ”

“Ево сад ћу! ”

кротко сам одговарао да скинем терет с’ врата

и стрепео за братово ”За инат нећу! ”

док смо чекали казну иза врата.

Схватили су одмах да од мене посао не бива

ал’ им се учинило да слушати умем,

а ја сам у томе видео шансу.

Одмах је упалило,

а ја сам кроз живот задржао тактику исту,

мењао сам само нијансу.

На тај фазон преварио сам старог учитеља Еру:

оцу је причао како има најбољег ђака

отац се заклињао у Бога и веру:

ако наставим тако, испуниће ми сваку жељу.

А мени је било довољно што ми батине не прете

и био сам пун среће кад би рекли:

”Види паметно дете! ”

Варајући тако друге коначно сам преварио себе,

помислио сам: такав си каквог они виде тебе,

и запео да учим из петних жила.

и да се одричем сиротиње свога дома,

и да верујем како стечено знање

доноси радост, срећу и имање.

Обмањивао сам све више и све горе

оца, наставнике, професоре...

Мајка за превару није знала,

а ја сам, учећи много, постајао будала.

Било је много радости у стицању знања

и обмане да тако стичем имања.

А сво време су ме учили и варали мангупи исти

како ће знање у животу да ми користи.

Моје се друштво проводило,

са просеком ходило,

од мене преписивали и сматрали ме за сома

и сви су сем мене знали:

важна је диплома.

А мене наук уверавао

како долазе правда и срећа,

и слеп за голи живот

постајао сам будала све већа.

А будале и не би биле будале

кад у своје знање не би слепо веровале.

Са одличном дипломом на посао сам стиг’о

и почео да терам све по некој правди

Одмах су ми рекли:

“Стани мало, тако се не ради! “

А ја, пун знања, нисам се дао;

узданицу своју, у помоћ Партију сам звао.

Паметнији људи рекоше ми:

“Не терај кера! “

а ја сам пркосио:

Станите људи, ово је Партија пролетера!

Посао ми одлично ишао  и то ме превари,

баш као да сам са памети сишао.

Са самокритиком сам почео,

па наставио критику шефа из свег гласа

и у заносу среће очекивао подршку маса.

Али се маса без шефа не таласа!

Довољно беше да шеф каже: 

“Овај за Партију није! “

Маса диже два прста и виче:

“Марш из Партије! “

И све се сабило у трен,

у тренутак година ми стала;

Свима сем мене

било је јасно колика сам будала.

Доктори, преваранти људске душе,

и комисија партијска, као из неког вица,

не дадоше да се моје куле од карата сруше.

Година смутње, патње и туге прође

а ја као будала поверовах опет

да сам нека вредна, чудна птица.

На нови се посао дадох са пуно жара

слеп за све око себе у суноврат што пада,

за правду која увек изнова страда.

Ал’ осећам: за разумевање ми нестаје дара:

другови ми у таборима супротним

Земљу руше

У једном сам и ја

да остане као што беше стара.

Завадила би се можда и раније браћа

ал’ су стрпљиво чекала  да им умре строги ћаћа.

И док су пролазиле године жалости

браћа се сећала старих свађа и пакости

и све тежи им биваше заједнички дом

и све више желеше да живе свак’ на свом.

А домаћина нам одавно нема!

И мени се обесио тата пре овога рата[1].

Четрдесет дана је требало да се посвађамо

нас два рођена брата,

па се тако исто и у држави братској

десет година крвава свађа спрема.

Потрчали су многи у тај проклети рат

да истерају неку своју правду,

да стекну богатство, славу и част...

Ал’ ништа од свега не бива!

Само изгубиш руку, око, ногу или главу;

савију ти кичму. или ти сломе врат,

или те страх ухвати па заглавиш на први плот,

или се пробуди звер у теби, па постанеш скот.

И ја сам био у рату са онима што се боре за Југу

и био сам против оних што хоће земљу другу.

и нисам био да се Земља чувала милом,

знао сам да се Земља осваја и чува силом.

Кад ми рекоше да је моја Југа нестала

ја не поверовах,  до Југе ми беше стало,

не призва се к памети ова будала.

Завађену браћу обично комшије мире.

Над крвавом муком Друге Југе

комшије се сеире.

А из белога света стижу војске разне

и празне

што наша браћа не успеше да испразне.

И обећавају нам мир!

И обећавају да ће свако бити свој на свом!

А ја сигурно знам: чека нас Растурени дом.

Желео сам у стан са ратишта кад се вратим

мајку, жену и децу боље да схватим.

Ал’ као свака будала живот не разумем:

хтео бих да се моји укућани сложе,

они неће,

себи, њима да помогенм ја не умем.

Много је лакше било да у борби страдам:

некад доброг ђака славили би к’о јунака,

и не би имало ко да им звоца

шта да раде, како да уче,

до поноћи да су код куће,

и могли би сви лепо да се проводе

на рачун моје вечите слободе.

А мене поново детињи страх и неразум обузима:

кроз живот сам ишао како сам знао,

ал’ увек поштено и није ми жао.

Желех богатство веће,

да га стекнем нисам знао.

Борио сам се за слободу,

слободу им нисам дао.

Желео сам слогу и срећу,

кажу ми да сам зао.

Све се чешће питам:

шта је то до чега ми стало?

Живим, ал’ смисао животу не видим ни мало.

Испред смрти слободе и среће нема;

иза смрти није пакао, слобода је тамо,

па шта чекаш, само један корак, хеј будало?

А мене поново детињи страх и неразум обузима.

Чекам да родитељи оду па ћу и ја за њима.

А дотле још много послова треба да обавим.

Мало могу, али се трудим нешто да оставим,

само не знам ни колико, ни како, ни када

од свога ништа нисам стекао рада...

Стан да откупим, очеву кућу да поправим

да сакупим и оставим мало новца

као што сам наследио и ја од свога оца

А зато ми није ни памет ни снага остала.

Желео бих да смо срећни скупа -

са мном нико неће,

а ја као будала знам

да сваким даном све више остајем сам

И нико ми није крив што сам жив.

Док гледам како се крваво коло окреће

ја чезнем да опет дођу дани среће.

Написано 20. марта 1992. око поноћи.

МОЈ ДОБРИЦЕ

На добро си се родио двадесет и неке

У доброј земљи добрих родитеља

За велика дела у Великој Дренови

И велику муку у великој невољи

У библијско време, Дедалов сине,

Много су ти пута подрезивали крила,

А ти се на крилима пркоса и маште

Још увек држиш небеске висине.

У Преровској земљи пустио си Корене

Између Јастрепца, Жељина и Гледића

Педесет и неке ти схвати: Далеко је сунце

Сагледа старе и наслути нове Деобе

Свих твојих несрећно располућених Катића

А кад си шездесетих разабрао Стварно и могуће

Запутио си се у Време смрти и Време зла

Желећи да схватиш судбину комшије и брата

А овременио се са омчом Ивана Катића око врата

И не могаде да се смириш у смирају свога дана.

У ово Време власти, време слутње и смутње,

кад свако против свакога подиже тужбу,

и кад нам уништењем прете са свих страна,

по наговору Кларе и Љубе и без лоше слутње,

Ти прихвати да се ставиш народу на службу

Мање да помогнеш, више да понесеш терет рана.

А кад сагледа поноре и беспућа наше неслоге

Ти не издржа а да безгласно не јекнеш.

Доле трње, горе трње и кроз трње небо.

Ти си се крај ватре од трња и грејао и зебо.

Мораш напред!

Хоћеш ли моћи да се сагнеш,

али да не клекнеш,  да не јекнеш?

И како ћеш знати, и куда ћеш поћ’

ако не знаш шта следећа доноси ноћ!

Не застај, не оклевај, не страхуј,

не показуј другом своју сумњу, своју муку!

Државом и народом само одлучан човек влада;

другачији када то покуша обавезно страда.

Зато земљом ходај корацима који напред вуку.

На путу је запрека монго које разум тешко схвата,

Ал’ бољи ће дани засигурно доћи

Мада не знам како ћеш у њим ти, Добрице, проћи?

Ал’ једино знам: поклекнути нећеш,

неда ти омча Иван Катића око врата.

ВАЖНИЈИ САМ ОД МИНИСТРА

Ја сам момче ока бистра

и такав сам од старина;

важнији сам од министра,

важнији сам од његовог сина.

Кад ме виде очи шире,

жене воле официре.

Жене воле команданте

више него лиферанте.

Моја мала није луда

што за мене хоће да се уда.

Жене воле младе официре,

више но трговце и кромпире.

Није луда моја мала

што је мене изабрала;

официр сам ока бистра,

важнији сам од министра.

Кад ме виде очи шире,

жене воле официре;

ал’ не воле шпекулнате

нити војне забушанте.

Идем кући ока бистра,

кућа ми је као суза чиста;

од поштења моја кућа блиста,

боље него кућа од министра!

           

У јавности је, поред неколико министраских, пукла изгледа основана афера о црноберзијанским шпекулацијама сина генерала Животе Панића, начелника Генерал-штаба, који се обогатио препродајући војсци кромпир и тоалет папир. Некако у то време Раде Јоровић је певао новокомпоновану песму “Жене воле официре” која ми је послужила као основа да напишем пародију  о министраским аферама.

ЛЕВАЧ

Левач је лево од обе Мораве;

препун ића и пића

разастро се Левач у брдима

између Јухора и Гледића;

ал’ мени је Левач лево у грудима.

Из Левча смо ил’ побегли ил’ отишли

у крајеве друге и градове велике;

разлози су многи, ал’ је један свима исти:

тражили смо бољи хлеба од мотике.

Било смо и радознали и млади...

Младост пролази, радозналост прераста у сету...

питамо се, раштркани по беломе свету:

шта нам данс завичајни Левач ради?

Данас су у Левчу остарели сељаци...

У осојима се нахерили давнашњи кућерци,

око њих се од година поломили шљиваци[2]...

У некад препуним школама нестали су ђаци...

Из долова и присоја беже ливаде и оранице,

а уместо њих бујају ледине и расту трњаци...

Данас  нам завичајни Левач безгласно пати:

нико му се не враћа, сем с пролећа ласте...

И сваког од нас, што одосмо давно,

Левач бескрајно моли да му се врати,

или бар да помогне:

кроз чељад и берићет да нам Левач опет расте!

Помогнимо Левчу сложно, колико нас има,

јер Левач нам је свима лево у грудима!

***

И ја сам двано побего из Урсула,

левачкога села...

Радозналом и младом

беше ми мала држава цела...

И зато свој грех родном крају плаћам често,

јер ни једно ме не држи место;

завичајни дамари чежње

у мени све чешће туку

и вуку

да се Левчу увек враћам.

Песма је објављена у зборнику ЛЕВАЧКИ ЖУБОРИ, приредио Славомир Анђелковић, Народна бибилиотека Рековац, 1997.

СРПСКЕ (УРСУЉАЧКЕ) АЗБУКЕ

            АЗБУКА ПОЧЕТНИЦА

Аврам

Богдан

Воду

Газе

Дубоко

Ђаци

Европски*

Живе

Зими

Иде

Јесен

Као

Лила*

Љиљана

Милан

Никола

Његош

Одоше

Право

Радошу*

Сретоше*

Тасу

Ћиру

Ухватише

Фијакер

Хтедоше

Целом

Чаршијом

Џабе

Шетати.

У Београду, 20. јула1996.

Песму, помоћу које се памти српска азбука, први пут сам чуо од баба-Јулке или Јуце, како су је у селу Урсулу звали, вероватно у току 1953. Баба Јулка није ишла у школу, али је сама научила да чита и пише, па је и мене до поласка у школу научила да тачно напишем своје име и презиме. Она ме је одвела први дан у школу и затра-жила од учитеља да види како ја умем да се потпишем. Учитељ Ера нас је похвалио, што нам је причинило велико задовољство. Касније сам песму добрим делом забора-вио, али ме је на њу потсетила комшиница Станићка једног недељног јутра 1996. Песму сам записао онако како ју је говорила комишиница.  На местима обележеним звездицом ставио сам  речи, које, како ми се чини, више одговарају речима које сам чуо од своје баба-Јулке.

АЗБУКЕ ПОСЛЕ МОЈЕ БАКЕ

АЗБУКА ПРВА

А         Ако нас, Срба, једном не буде било

Б          Биће то само због наше неслоге

В         Ваљда су нам божји дар неслоге многе

Г          Гори од најгорег душманског уздарја

Д         Доброга комшију не зовемо кад нам је слава

Ђ         Ђавола радије слушамо него рођеног брата

Е          Европи балкански лакат увек показујемо

Ж         Живимо у свађама као с омчом око врата

З          Заиста се радујемо кад комшији цркава крава

И         Имања оремо комшијске преоравајући међе

Ј           Једнако се свађајући, а у свађи набирамо веђе

К         Кудимо бољега од себе, а кукамо како је нама најгоре

Л         Лепе и паметне наружујемо и правимо смешне

Љ         Љубимо страсно, а прељубе су нам честе и грешне

М         Млади не поштују старе, а стари проклињу младе

Н         Немања нам је и први владар и последњи иметак

Њ         Његош нам је најбољи песник и најгори судија:

О         "Опако је, браћо, исклати се међу собом!..."

П         Поучи нас мудри човек да се та зла никада не раде

Р          Радујемо се чељади и берићету у дому своме

С         Срећни смо и кад се несрећа не деси нама већ  другоме

Т          Тврдице смо кад дајемо, а тврђи кад зајам враћамо

Ћ         Ћурак носимо наопако као да су нам ћурке памет попиле

У         Узећемо крадом туђе, а за своје у срџби убићемо

Ф         Фали нам свега, само памети за цео свет имамо

Х         Хвалимо Бога за крсну славу и псујемо га у свакој прилици

Ц         Целивамо попу руку, а на попадију сучемо брк

Ч          Чекајући срећу, која не долази, проклињемо све до Бога

Џ         Џабе нам клетве и џабе нам свађе

Ш        Шта  Србин друго да ради, кад га боља судбина не снађе?

У Београду, 16. јула 1996.

 АЗБУКА ДРУГА

А         Ако смо Срби, а Срби стварно јесмо

Б          Божански смо народ најстарији

В         Ванди-Срби научише старе Грке да је дика правда

Г          Гркиња Еурипидика постаде тако Праведница

Д         Државу први измислише Срби као древни Санскрити

Ђ         Ђавоље време расеја Србе из далеке Индије:

                                    - преко Кавказа до Финске

                                    - преко Балкана до Ирске

                                    - преко Африке до Шпаније

Е          Европу стару испунише све српска племена

Ж         Животу потоњем оставише разне топониме и имена

З          За вечно сећање на Србе као народ најстарији

И         Имадосмо Немању и велико земаљско царство дивно

Ј           Још већи постадосмо кад цар Душан загосподари  силно

К         Кад нас задеси клетва руке Душанове на оца дигнуте

Л         Лазар пристаде да земаљско за небеско замени царство

Љ         Љубећи крст у Самодрежи цркви на небеске крену путе

           

М         Милици, царици, Турци царство разделише

Н         Нејаки наследници постадоше турски вазали

Њ         Његош их прокле за све што су учинили или казали

О         Ораху друмове у песмама, а стварно служише Турцима

П         Пет векова турскога ропства нам подарише

Р          Ропство турско први не отрпе Карађорђе

С         Сломи га болест и издаја лажних савезника

Т          Таковчанин, Милош, кад на чело Срба дође

Ћ         Ћурак мењајући често, како ветар дуваше

У         Успе државу да ствара и себе да богати као цара

Ф         Фалило народу порез за Милоша, па га у Влашку прати

Х         Хотећи Карађорђевог сина да народом праведније влада

Ц         Царевић млади се не снађе, па народ Милоша опет врати

Ч          Чудо се не деси, сем што Михајло доби кључеве Београда

X         Џабе убисмо кнеза Михајла због будуће невесте

Ш        Што ускоро снађе кнеза Александра и књегињу Драгу

У Београду 16. јули 1996.

АЗБУКА ТРЕЋА

А         Ако смо Срби, а Срби засигурно јесмо

Б          Братски се сложимо и братски изљубимо

В         Већа срећа прати сложну браћу од завађене

Г          Градимо радом својим земљу и славимо славе

Д         Држимо се сложно породице, браће и комошија

Ђ         Ђе се они не поштују ту нема ни куће, ни државе

Е          Европи похрлимо у загрљај као некад Вук и Гете

Ж         Живот ће срећнији  бити, тако да срећу не морамо снити

З          Збратимимо се опет са разбраћеном браћом

И         Ићи ћемо од Вардара до Триглава, од Ђердапа до Јадрана

К         Клонимо се видовњака, шарлатана и шпекуланата

Л         Лепо да се сложимо у кући, у селу, у граду и у држави

Љ         Љубимо и даље балкански живо, ал’ држимо неки ниво

М         Мајке никад да не завијемо у црно пушком ил’ камом,

                                                                                    стидом ил’ срамом!

Н         Наше њиве да оремо комшијске не преоравајући међе

Њ         Његоша да спомињемо, а Миљаново чојство

                                                                                                да поштујемо:

О         Одбрани и заштити друга од преке нарави своје!

П         Преки су на били преци, прекост и у нама оста,

                                                                                    али да је мање буде.

Р          Радоваће то нашу децу, радоваће друге људе.

С         Срећа нек нам озари лица    кад се рађају комшијска чељад

Т          Тврда срца нек замени тврђа вера за брата и пријатеља

Ћ         Ћурак се носи наопако, али нам ћурке      не морају памет пити

У         Узмимо само што на нашој земљи роди, ал’ никад туђи иметак.

Ф         Фалити нам ништа неће ако марљиво радимо,

Х         Хвалимо Бога, славимо крсне славе, венчања и рођења;

Ц         Целивајмо попу руку, дајмо Богу божје и држави њено;

Ч          Чесницу месимо и разламајмо на дан Христова рођења...

X         Џабе се не свађајмо, већ се сложимо међу собом

Ш        Штитимо народ свој као зеницу ока свога

                                    и шта ће нам веће среће од азбуке треће!

У Београду 17. јула 1996.

ЗАР ЈЕ СТВАРНО ТАКО ТРЕБАЛО ДА БУДЕ?

Моја је мајка одмах после онога рата

родила мене крадом иза подрумских врта,

пупчану врпцу зубима прегризла сама,

у пелене увијеног свекрви ме показала,

и то не из неке нужде худе:

                        тад је тако требало да буде!

Растући и стасајући мајци не помагах доста

све док неки положај у друштву не стекох,

а она старица поста,

и онако стара поче да ме посећује

по градовима многим кроз које ме живот водио.

Била је у Струмици, Штипу, Тетову,

Врању, Куманову и Задру;

била би она код мене и другде:

                        да је тако требало да буде.

Сваки пут је пратила бољчица нека

од тешкога рада што сељака чека.

И сваки пут сам је водио код лекара,

који би рекли:

“Мајчице стара, ево рецепт, узми лека! “

У сваку апотеку улазила стара,

пружала рецепт и мало пара,

излазила са гомилом лекова

и деци куповала по нешто дара;

и то не из неке нужде луде:

                        тад је тако требало да буде!

Пред почетак овога рата,

мајка са пензијом коју доби кад ми умре ћаћа,

у Београд да се настани код мене дође,

а у ставри само да презими;

од раног пролећа до јесени позне

“Београђанка“ се своме селу Урсулу враћа.

Шесдесет и четири је напунила лета

кад лекару прве зиме први пут пође.

Примише је лепо: “Старице мајко,

све је бесплатно, преглед и гомила лека. “

И није то било због неке среће луде;

                        по закону је такао требало да буде!

После овога рата све се изменило:

сестра тужно каже гледајући старицу жуту:

“Старице мајко, дођи други пут,

твој лекар је данас на путу! “

Кад моја мајка стара

у Рековцу добије рецепт од лекара,

у државној апотеци нема лека који се не плаћа,

у приватној апотеци лек је прескуп,

а она нема довољно пара,

Шаље ми рецепт и моли:

“Купи, сине, бесплатно у београдској апотеци! “

Апотекар тужно каже

док рецепт из Рековца гледа:

“Не може! Старица треба овде да дође

и да је њен лекар овде прегледа! “

А дани пролазе брзо, као године луде;

и не само моја мајка, све више се људи пита:

                        зар је стварно тако требало да буде?

У Београду 17. јула1996.

СЕДАМ ЦРНИХ И ЈЕДНА СВЕТЛА СЛИКА

СЛИКА ПРВА, 1965.

Непливач на одскочну даску се попео

да у базен скочи;

конопчић му око груди да га извуку

ако почне да се дави,

а њега страх од скока хвата,

као неко дете,

и страх још већи ако другови

тај страх примете!

Одлучно скочи и уместо страха

доживе прелепу екстазу.

СЛИКА ДРУГА, 1991.

Полимац прича, а ја записујем:

У дворишту глинске фабрике

војници играју фудбал.

Чује се звук

долазеће минобацачке мине.

Војници се разбеже на све стране.

Кад се поново скупе

међу њима Једнога нема:

само ноге у чизмама до колена,

патрљци од руку,     

и пуно крвавог дроба.

То што су сакупили

            одвезао Полимац у Бабушницу до гроба.

Родитељи сахранише безимени ковчег,

            али не хтедоше да поверују да је то оно Дете,

                        што га у скупу играча више нема.

СЛИКА ТРЕЋА, 23/24.06.1996.

У селу увече зискрише свекрва и снаја –

            моје: мајка и жена

Мајка је хтела унукама малине и крушке да прати

Жена не хтеде дар да прими,

јер јој је путна торба малена

Од искре изби свађа голема,

            кад ја пресудих да није у праву жена.

У јутро не хтеде снаја са свекрвом да се поздрави,

            али ја је натерах да се врати.

Једна другој рекоше:

у кућу ти нећу доћи за сва времена!

СЛИКА ЧЕТВРТА, 25.06.1996.

Посвађао сам се са генералом Жугићем

                                                            маја деведесет пете.

Свађали смо се око концепције

                                    командно-информационих система.

Ја је имам на папиру, а он је нема,

                                    у глави му, каже, готова схема.

Он тврди да треба почети грађење

                                    од највишег стратегијског нивоа,

а ја кажем да је то као грађење куће почев од крова,

и непопустљиво тврдим:

                        треба почети од најнижег тактичког нивоа.

На мојој је страни истина веља:

            сликар може да почне да слика кућу од крова,

али зидар мора да почне да је гради од темеља.

Почео генерал реализацију по своме,

                        али без довољно успеха,

па пристаде ил’ мораде

            и мој тактички ниво да прихвати.

На генералној проби данас,

                        тактички ниво забележи успех највећи,

а мој генерал

            изгуби живот у хеликоптерској несрећи!

СЛИКА ПЕТА[3], 26.06.1996.

Беше једном један добар магистар Беша.

Мобилисаше га као комесара у рату деведесет прве.

Ојадише га резервисти што побегоше пре првога боја!

А кад време ратно прође науци се Беша опет врати;

на послу га увек по нека неправда сачека,

ретко за њега, често за неког другог доброг човека,

и нико се за то не секира,

а он стално беспомоћно пати...

Јутрос на посао, весело дође, као да иде на славу,

а у торби са сендвичом набијен пиштољ га прати!

Наизглед, безбрижно са друговима попи јутарњу каву,

врати се у своју канцеларију и запуца себи у главу...

СЛИКА ШЕСТА, 30.06.1996.

Викенд проводим на селу у великој нервози:

од жене и две кћери

писмима сам тражио да промисле

можемо ли сви петоро живети у слози.

Ослушкујем телефон,

никако да зазвони хладна справа!

Слушам мајку која својом муком моју муку загорчава:

            Видим, сине, да сам ја не смећи!

            Не свађај се због мене са женом!

            Свака свекрва има по неку ману!

            Иди кући, деци, жени својој се врати!

            Ја ћу док могу овако сама,

                        а онда, конопац, па на грану...

СЛИКА СЕДМА, 03.07.1996.

Бригама растрзан и од посла уморан

по савету доброга друга и трупнога лекара

вратио сам се јуче жени и деци,

који ме дочекаше као да ме и желе и као да ме жале...

После доручка излазим у шетњу,

вратићу се до ручка...

Прелазим надвожњак код нове спортске хале

и упадам и црни тунел

                        са Јеретичком причом Бранка Ћопића.

Све се у црно измешало:

            - ограђена плажа за важног политичара,

            - Бранков мост,

            - и мој први скок у воду са одскочне даске,

            - и неко безнађе дуже од живота,

            - и одлука да пробам скок са Бранковог моста...

Многи су ме тражили у току читавог дана.

Они који ме касно увече нађоше,

истовремено са мном пењали су се на

трамвајски мост,

али са супротних страна...

СЛИКА ОСМА, 12.07.1996.

Ја бих опет да пишем,

да нешто радим,

да нешто стварам,

да неком будем од користи...

Али ме страх хвата,

да више нисам онај исти...

У Београду 17. јула 1996. у 18.45.

Ово је аутобиографска песма и у њој има места за Девету слику дописну 5.11.1996.

УРСУЉАЧКИ ПУТ

1

Када је сув и угажен, ко дукат је жут урсуљачки пут

Када је од кише ил' снега влажен и разгажен

што током године најчешће бива, мука је жива

и пешке човек да прође не укаљавши скут; такав је урсуљачки пут.

2

Ништа нису бољи ни сеоски сокаци,

а од пољских путева и Бог је дигао руку,

сви су непроходни и зарасли као трњаци,

преко туђих њива, чинећи штету, Урсуљани берићет вуку,

и не пада им напамет низашта на свету,

да се својом муком позабаве - путеве да оправе.

3

Одувек није био такав урсуљачки пут,

нарочито педесет и неке док је владао кулук љут:

копали се јаркови, навозио песак по нужди, не од добре воље,

али је зато увек био проходан урсуљачки пут,

проходни су били сви сеоски сокаци и сви путеви у поље.

4

Шесдест и неке, кад је престао кулук љут,

почео је да пропада урсуљачки пут.

Са појавом трактора учини се да ће бити боље, али се то не деси;

после првих киша трактори раскопаше урусуљачки пут;

раскопаше све сокаке и све путеве у поље.

5

Седамдесет и неке одборник Думба, дебео и жут,

почео је да поправља урсуљачки пут;

камену подлогу постави и песком је посу;

први самодопринос потроши извлачећи село из беде;

Урсуљани га оптужише да им самодопринос поједе.

6

Осамдесет и неке био је с' правом Думба љут;

Урсуљани су разрезивали самодоприносе,

али се паре нису трошиле да се одржава урсуљачки пут.

Од тих пара нико не направи нешто боље

и пут поче да пропада са водама што га носе,

пропадаху сеосоки сокаци и сви путеви у поље.

7

Деведесет и неке, кад од киша скоро пропаде пут,

сложише се Урсуљани да пронађу људе добре воље,

који би помогли да се асвалтира урсуљачки пут,

да се поправе сеоски сокаци и отворе путеви у поље.

Нађоше се људи добре воље, дође војска права

земљане радове да изводи, путеве да спашава...

Али се појавише невоље многе: мало пара и пуно неслоге;

остадоше непоправељени сокаци, затворени путеви у поље.

8

Као дукат жут, урсуљачки пут,

данас је од асвалата постао црн,

и одмах у оку трн;

за такву срећу, своју заслугу највећу

истиче Урсуљанин сваки, Урсуљанка свака,

и по нека урсуљачка министарка.

А заслужни људи, међу њима понајвише чика Пера[4],

мудро ћуте, не истичућ' своје дело;

њихово је било да машина дође и асвалт потера,

а кад ту заврши да у друго оде село.

Данас, 25. септембра 1996. прошао је асфалтни пут поред моје куће, кроз моје село Урсуле.

Песма је објављена у зборнику ЛЕВАЧКИ ЖУБОРИ, приредио Славомир Анђелковић, Народна бибилиотека Рековац, 1997.

  

ДЕВЕТА СЛИКА, 5.11.1996.

           

У Душевној болници ми се део сећања на људе врати,

а мени ово беше трећи заборав што остаде у тами,

да се броји, или да потсети да ће, као четврти, опет да наврати.

Снимише ми главу са свих страна и не нађоше никаквих мана,

тражили су да им причам све од рођења до данашњих дана,

ја пристадох: провалише осећања и мимо моје воље потекоше сузе,

а кад се осећања смире, разум се враћа у своја претходна стања

и памти стид сваке слане сузе, мада ми кажу, то ми нико за зло не узе.

Послаше ме психотерапеутима да ми у групи коријугу осећања,

ал’ она тамо пукоше још више кад сагледах како група болно дише.

Молио сам да ме пусте кући да се вратим и сам да патим.

Оценише ме: радно способна депресивно опсесивна личност

и послаше на посао где ме више нико и не треба и неће;

не требају њима моје замисли и идеје; сад су друге замисли на цени;

не треба им моја интелектуална чељад, не требају ни они мени.

Желео сам да у кући нађем мало мира, разумевања и среће...

Али је и моја рођена чељад схватила да са мном није све како треба,

ако не радим шта ми се каже ил’ у неком буџаку мирно ћутим...

Ал’ кад разумом приметим да неко од њих понешто греши,

и кад га понизно замолим да грешку поправи, одмах се отпор јави:

ти ниси у праву, опет си неку глупост себи увртео у главу!

А ја се све више трудим да отрпим и оћутим, да се ничему не чудим,

али све мање успевам, све чешће се љутим, па лупам главом зид,

не знајући за срамоту и стид, да се смирим или да коначно полудим!

НИШТАВИЛО

Знам, рећи ћете:

постоји земља, постоје људи,

постоји небо осуто упаљуним фењерчићима

и плави узбуркани океан,

и каткад разбеснели стравични оркан,

и врела вулканска магма и лава...

Знам, рећи ћете:

зар то може бити сан а не јава?

И тврдићете још, са пуно жара,

како време што тече у неповрат

живот и људе ствара.

Зар је сан она висока топола

и прве висибабе у корену њеном?

Зар је сан одојче мало

и згрчена бака седе власи?

Зар је сан плодовље зрело

са дрвета опало?

Зар је сан вољена коса

златна, смеђа или можда плава?

Знам, рећи ћете:

Зар то може бити сан, а не јава?

Не! Није то сан, није ни јава;

то је ништавило...

Знам, рећи ћете,

рећи ћете позеленели од беса,

рећи ћете, ви , људи, створени од крви и меса:

Шта су онда непрегледна

земљана пространства,

а шта људски век?

Зар је и то ништавило?

Ништавило у односи на шта?!

  

Да, то је ништавило,

ништавило у бескрају,

ништавило у оном увек и одувек...

  

Знам, видећете да је тако:

рећи ће вам ваша пробуђена машта...

Ништавни сте људи...

Ништавно је све...

Извините!

Нисам знао вашу цену...

Ништавило има своју меру!

Песма је објављена јануара 1965. у шестом броју "СВИТАЊА" - књижевног часописа  ученика гимназије "Светозар Маркови¢"  у Светозареву, а до ње сам дошао 16. марта 1998. захваљујући Мирославу Николићу, уреднику у издавачком предузећу "Радничка штампа"  у Београду. Част ми је да са њом и његовом рецензијом завршим први део ове збирке песама.

СНОВИ И МАГЛА

Максим Слобо: “Ћудљиво време”, збирка поезије

            Од своје прве објављене песме у часопису “Свитања” јагодинске Гимназије, чији је ђак био, Максим Слобо (Слободан Максимовић, 1946, Урсуле), исписао је мноштво стихова и прозних текстова, укључујући и дневничке белешке “Петрињски дани теку”. Своје најновије, новије и понеке раније поетске преокупације, као својеврс-не немире и промишљања, сместио је у збирку “Ћудљиво време”.

            Како и сам наслов унеколико упућује, песник се бави непознаницама битисања које доносе време, људи и догађаји у њему. “Ћудљиво време” представља, заправо, сажете импулсе интиме у односу на тај сплет и свет којим је Слобо окружен и којим је обузет. Ту се интерферирају сећања на детињство, на завичај са оним што је потом донео излазак у “велики свет”, пун неправди, лицемерја па и суровости (братоуби-лачки рат, после свега поново), у којем су се снови распршили после дизања магле заблуда.

            Међутим, откривајући да је понекад живео у сновима, од којих су се неки и остварили, песник покушава да одгонетне откуда и оне магле које су ненадно наша времена учинила ћудљивим. При томе испољава необични сензибилитет и особене мисаоне конструкције. Сензибилитет особено долази до изражаја у лирским песмама, у које спадају претежно оне елиптичне (“Смрт”, “Сећање“, “Страх”, “Весна”, “Јасна“, “Сунце“), али и у неким другим, а рефлексивност у већини песама у којима тражи одговор откуда толике заблуде, његове и наше, о другима али и о нама самима.

            Невесела су трагања и нагађања о судбини, па у ћудљивом или изневереном времену могу изгледати као заблудна играрија. Међутим, Максим Слобо у својим песмама постиже да и носталгично интонирани тонови често пулсирају иронијом. Понекад је та иронија меланхолична, а понекад бритка чак до сатиричне оштрице. У оба случаја она долази из песниковог разочарања људима и догађајима које избацује неко време, поготову када се с тим људима и догађајима, и с тим временом распрше наши снови.

            Чепркајући по сновима, проналазећи разочарења, можда нећемо наћи и спас, али бар можемо бити начисто. Уосталом сваког човека озловољи према животу осећање да је све пролазно, и све бесциљно.  За песника поготово. Најпогубније је осећање када се изгуби вера у људе. Отуда, писао је Дучић, “једино што спашава човека од разочарења, што значи од очајања,  је немање страха ни пред људим ни пред догађајима”.

            Максим Слобо, уносећи у своје песме добрану дозу ироније, показао је да је умакао том страху. То доказују “Српске (урсуљачке) азбуке“,“Азбуке после моје баке“, те “Слика осма“, после “Седам црних“, као “једна светла“, и то на крају збирке. То, уосталом, доказује и експресивна ритмика његове поезије.

            Хоће ли свет или живот око нас после читања ове збирке бити промењен, или још више распршен у празнини, то нико не зна, али да ће нам бити познатији, па можда и нешто ближи, то је извесно. Зато се збирка свесрдно препоручује за штампу.

У Београду, јуна 1997.                          Мирослав Николић, с.р.

---

[1]               Грађански рат у Југославији у току 1991. године.

[2]               У мом селу се каж се "шљиваци" уместо исправнијег "шљивици", и ја желим да остане "шљиваци". 

[3]               Првобитни текст је преправљен у складу са оним што се стварно десило. На дан самоубиства до мене је дошла вест да Беши није наводоно прихваћен докторат, па је Пета слика садржала тај мотив.

[4]               Narodni heroj, general-pukovnik Petar Gračanin.

---

---