УСПУТНИ СВЕДОК - ПРИПОВЕТКЕ

USPUTNI SVEDOK

Jedinstveni naziv za većinu proznih radova u kojima sam ja ili narotor bili svedoci. Svedočanstva su svakako subjektivna u nastojanju da to ne budu. Tamo gde ja svedočim trudio sam se da posvedočim onako kako je meni to izgledalo, a tamo gde su naratori bile druge osobe nastojao sam verno da prenesem njihovu priču bez ocene ni njene realnosti ni njene istinitosti. Iz ukupnog materijala su neki prozi radovi ušli u sastave nekih objavljenih knjiga. Na računaru se sadržaji Usputnog svedoka čuvaju se u fajlu "Price" i u nekim drugim fajlovima.

Ko želi nek pročita, neka komentariše, ali neka ne traži polemiku sa priređivačem.

Budite zdravi i uspešni u dobrima namerama!

Slobodan Maksimovi, Beograd, 6. aprila 2016.

СТАРЕ ПРИЧЕ

            Неколико СТАРИХ ПРИЧА написано је у пролеће и лето 1968. у Сарајеву. У то време завршавао сам Војну академију, а у слободно време читао књиге Максима Горког. У библиотеци их је било 16, а ја сам прочитао првих 7, а онда зажелео да и ја нешто напишем.

            Прича СТРАЖАР је у целини измишљена и представља песму у прози посвећену мојој вереници.

          Песма лета је манифестација која се стварно одржавала тог лета широм целе оне државе коју смо звали СФРЈ. Био сам присутан када је караван певача и организатора пристигао на Илиџу и слушао овације младих девојака Арсену и Вице Вукову. Тада сам добио идеју да напишем и написао сам причу ПЕСМА ЛЕТА, која би се могла сврстати и у сатиричне приче.

            Приче ПИЈАНИЦА, НЕСРЕЋА и ЦИГАНИН ЈАНКО су готово потпуно измишљене, мада су имале повода у неким стварним догађајима. Знао сам да се један од питомаца био загледао у једну младу и згодну сервирку и да је између њих дошло до везе, што је било мало за причу, па сам се намучио измишљајући њен садржај, везујући га за појам пијанца. Већ код те приче надолазио сам на мисао да одустанем од измишљања и да само пишем оне приче које су се стварно догодиле.

            За причу НЕСРЕЋА имао сам два догађаја, који међусобно нису били повезани. У четвртој години гимназије стварно сам становао у истој кући у којој су становале и две проститутке. Други догађај који није имао никакве везе са овим женама, била је стварна железничка несрећа која се тих дана десила у околини Светозарева и у којој је погинула нека жена. Несрећа се десила када је над градом беснело невреме, па млада жена није приметила наилазак воза.

            ЦИГАНИН ЈАНКО је скоро сасвим измишљена прича под великим утицајем приче МАКАР ЧУДРА Максима Горког. Непосредан повод да је напишем била је група Цигана из околине Зајечара, који су имали своје шаторе у Добром пољу код Сарајева. Истина је да сам тог дана са групом питомаца био у Добром пољу на обуци и да нам је један мали Циганчић показивао како има три ките, и ништа више.

            Прича ДОБАР ЧОВЕК, ДОБРИ ЉУДИ је прва потпуно истинита прича. Све што у тој причи пише дешавало се баш на такав начин. Чак су и дијалози у великој мери исти као и они који су стварно изговарани. Ова прича ме је "преломила" у опредељењу за истинито писање: за сваку причу мора да постоји реална основа у животу. Радња приче  може да буде мој или нечији други доживљај и у причи мора да буде верно пренета; онако како сам је ја запамтио, или онако како ми је о томе приповедано. Имена лица у овој причи су истинита, али у многим другим причама, за лица за које сам процењивао да би се могла увредити, измишљао сам нова асоцијативна имена.

            ТРЕЋА НАГРАДА је у целини истинита прича, сем имена приповедача, које је асоцијативно и са којим сам, не знам зашто, заменио своје име. Уводни и закључни ставови су дописани много касније, а трећом наградом награђени литерарни поднесак је пренет дословце.

         

СТРАЖАР

          Јуче је падала киша. Одједном, изненада, почеле су да добују крупне кишне капи. За час се сручи невиђени пљусак и већ улицом почеше да теку мутни потоци.

          Био сам на стражи. Стајао сам у сенци великог кестена кроз чију су се крошњу тешко пробијале кишне капи. Гледао сам људе како трче да се склоне од кише; гледао сам људе како трче покисли до коже...

          Онда више нисам био на стражи...

          Однекуд си дошла Ти, сва мокра од кише. Наслонила си главу на моје раме, а ја сам осетио Твој врели дах на свом врату. Учинило ми се да си се тамо негде иза мојих леђа задовољно осмехнула.

          Твоја је блуза мокра и топла. Сва си уздрхтала, устрептала. Одмичеш главу са мог рамена, погледаш ме у лицу сва озарена... Коса Ти се прилепила уз чело и цеди низ лице. У Твојим бадемастим очима видим неки неземаљски сјај - неку радост и срећу што пада киша и што си у мом загрљају. Своје мокро чело прислониш уз моје...

          А онда ти љубим усне и косу и бојим се да ти било шта кажем, да не скрнавим лепоту тренутка, Твоју лепоту; да не покварим нашу срећу.

          Од Твоје блузе постала је мокра моја кошуља. Осећам топлину Твојих груди на својима. Привијам Те чврсто уза се, гледам Твоје насмејане очи, полуотворене усне. Чини ми се да си срећна и радујем се Твојој срећи...

          - Шта радиш ту, зашто ниси у стражари? - пита ме командир страже.

          - Гледам како пада киша" - рекох, а Ти на мах нестаде из мојих руку. Видео сам Те још како се као сенка удаљујеш кроз маглу од кишних капи, а онда сасвим нестаде.

У Сарајеву, у лето 1968.

Ова песма у прози посвећена вереници Милосави и била је саржај једног од писама које сам јој слао.

ПЕСМА ЛЕТА

          Од јутра до касно у ноћ тече непрекидна река људи преко моста на Железници. Дани летњи, врели, спарни. Недеља је, а на Илиџи велики базен, парк, хотели...

          Прелазим преко моста. Мени у сусрет иду људи: разни, обични и свакидашњи, а ја их све некако делим у две групе. Прву групу чине људи у беспрекорно испегланим оделима од првокласног материјала. По томе препознајем директоре, добро намештене службенике, професоре; једном речју, људе који раде лак али одговоран посао и имају велике зараде. Другу групу чине сви остали, почев од оних који носе стара одела код којих се још познају трагови давног пеглања, па преко оних који носе разне ношње до радничких комбинеозна. То су махом службеници са мањим примањима, занатлије, сељаци и радници свих занимања. Овима другима ландарају панталоне око мршавих ногу, а код оних првих стомак обично предњачи читавом телу.

          Ја само мушкарце овако класификујем. О лепшој половини судим сасвим другачије. Сусрећем многе људе, али примећујем само девојке које имају од пливања још влажне косе и лаке, уз тело припијене, хаљине. Дуго задржавам поглед на њима и закључујем: ова дражесно хода, ова има диван стас, она тамо дугу косу; и све су некако лепе и исте! И ни једна моја!

          Ево ме на другој обали реке. Она река људи, са којом сам дошао, иде према базену, друга се враћа; и то тако траје читав дан. Ја не умем да пливам и зато ћу прошетати парком.

          У парку је пусто и хладовина. Прође тек по који заљубљени пар. Завидим им на њиховој срећи. И ја бих радо прошетао са својом девојком, придржаво бих је око паса да у ходу случајно не падне, мада она и без тога зна ходати. Али моја је девојка далеко од мене, а у слободном лову овога лета нешто немам среће. А и како бих кад су ми џепови празни, а девојци треба биоскоп, кафана, пиће... Да је она моја - њој бих био довољан и ја сам! Овако скраћујем време у парку на Илиџи.

          У башти једног хотела гомила света. И мене интересује оно што свет интересује. Прилазим тамо. Она силна светина се сврстава у неки неуређени шпалир. Да је то војска сад би пало 'равнање на десно'. Убрзо кроз шпалир прође група певача из каравана "Песма лета 68". Тапшање се проноси народом као талас. Ја за инат нећу да тапшем, па забих руке у џепове до самих лаката. Видех Лолу Јовановић. Мислио сам да је лепша. "Ево Ђорђа!", "Арсен, Арсен!", "Вице Вуков!", лепршају раздрагани гласови девојка. Све би оне хтеле да загрле своје љубимце. Некима то пође за руком. Муке има милиција са њима. Девојке су то. Ушле им неке бубе под кожу, па не дају мира недужним људима. Сумњам да тако грле свог драгог. Кад би, рецимо, некој од њих Арсен рекао: "Дођи вечерас, сунце моје!", не би отишла свом драгом, коме је још синоћ говорила да га бескрајно воли; отишла би право Арсену и са њим, без размишљања, учинила онај Адамов грех, и ако је синоћ, на наваљивање свог драгог говорила: "Немој, нећу! Шта ти је? Не ваља се прије венчања!". Искрено речено завидим свим Арсенима. Да сам ја на њиховом месту - ух што бих био грешан! Од тога ми не би било лоше.

          Одоше певачи у своје просторије и народ се разиђе. Чујем разговор иза себе:

          - .... јеси л' вид'ла оног што је добио сто 'иљада динара?

          - Нисам.

          - Дошао бата са скијама, а они њему сто 'иљадарки!

          И одмах се сетих синоћне емисије на телевизији. Некако пред почетак дневника на екрану се појави једна глава. Ја помислих: Претседник Чехословачке скупштине, тамо је криза владе, сад ће нешто важно да нам каже. Кад оно, ко зна ко, тек рече:

          - Ко сутра први дође испред хотела на Илиџи са данашњим бројем Експрес политике и скијама, добиће од организатора ове приредбе награду од сто хиљада динара!

          Би ми жао што немам скије и што нисам добио те паре.

          Од хода сам се уморио. У парку су све клупе слободне. Седам. Зевам. Људи окрећу главу према мени као да су видели белу врану. И сам примећујем да сам непристојан, треба мирно да седим, а не да се вртим као да су ми ђаволи ушли испод коже. Преместих се на другу клупу. Тек што седох, приметих просјака. Снажан, гологлав, мушакарац са дугим црним брцима, седео је на неколико корака од мене. Испред себе је раширио лист новина и ту су ретки пролазници ретко набацивали петобанке, двобанке, банке... Кад касније прођох поред њега не видех ни један нови динар. И нехотице помислих: Види битанге, прегорео стид, па проси! Поглед ми паде на његове панталоне. Кожне - и то усред лета? Тек сам касније видео да су му обе ноге одсечене до изнад колена и да су то само патрљци заштићени дотрајалом кожом. Нешто даље од њега седела је времешна, реуматична старица са испруженом руком. Тресла је главом, просила...

          Ја волим сплетке. И волим да водим инат. Седећи у близини тих просјака, осећао сам злурадо задовољство што ћу имати прилике да видим како људи цицијаше кад се од њих, немим покретом руке, богорадањем или само погледом, како то већ чине просјаци, тражи милостиња. Што се мене тиче, ја да дајем милостињу нећу. У џепу имам само један нови динар. То ми треба за трамвај. Нећу ваљда да идем пешице од Илиџе до Сарајева! Боже сачувај.

          Један заљубљени пар прође покрај просјака и не примети их. Једна стара жена, са огромним трбухом, тутуну старици нешто у руку, а инвалида није ни видела. Пролазе два човека средње доби. Судећи по оделима спадају у прву групу људи. Старицу не приметише. У живом разговору зауставише се испред инвалида. Још га нису приметили. Најзад га примети онај даљи и ја, више наслутих, него што чух: "Хајд’мо, шта смо стали!". Прођоше двојица из друге групе људи, затим један младић, па нека ружна девојка, која се, најазд, заустави пред оба просјака. Неки човек у радном оделу просто пролете, једва стигох да чујем како двапут звекну метални новац.

          Деца су ипак најинтерсантнија. Мале девојчице и дечаци, понос породице, ведра насмејана лица, лепо одевена, издалека би приметила просјаке, узимала би од својих родитеља метални новац, и са озбиљношћу каква не приличи њиховим годинама, прилазила би код оба просјака, бојажљиво даривала (деца не знају да дају милостињу), затим се брзо враћала мајкама и очевима, а ови су самозадовољно пролазили, ни крајичком ока не осврћући се на просјаке. Довољно је што имају тако добру децу.

          Све што видех, а било је све тако обично, свакодневно и нормално, све обојих у црно. У самом себи сам водио борбу између себе и целог света. Свет је слушао, а ја сам оптуживао. Ето, дајете сваки дан по сто хиљада оном ко први дође са неком безсмислицом. То већ траје петнаест дана - петнаест дана - милион ипо! А питам ја вас: колико се старица за те паре може издржавати у старачком дому, колико просјака? А овако, ко добија сто хиљада? Онај ко има скије. А шта су скије него луксуз, без њих се може живети! Значи, ко има, њему дај још! А онај ко проси - нек проси!...

          Емоције ми се полако стишавају, а мисли све више врте око оних сто хиљада. Вратио сам се у стан не мислећи више на просјаке. Непрестано сам размишљао како је овај фестивал "Песма лета" дивна прилика да се лако зараде добре паре.

          Ноћу сам сањао како са скијама трчим према Илиџи. Тамо је већ седео неки богаљ без ногу, а крај њега пар нових, новцатих скија!

У Сарајеву, у лето 1968.

Седео сам у парку на Илиџи и пратио долазак каравана "Песма лета' 68"

ПИЈАНИЦА

1

          Улица којом се враћао била је готово пуста; дуга, отегла се у недоглед. Топло јулско вече. Ова улица није као остале у граду. Сав промет пешака одвија се левом страном улице испод два реда кестенова са огромним крошњама. У читавом граду свеже је једино испод сводова тих огромних крошњи. Улица је далеко од центра града, готово пуста у вечерњим сатима, и пријатно је ту прошетати се.

          Био је часак у градској вреви, вечерао у једном радничком ресторану и сад се, смирен, безбрижан и собом задовољан, враћао у стан. У стану су га чекале књиге и он им се радо враћао. Има нешто у књигама што му не да да слободно време проводи без њих. Да није било књига шта би радио од досаде...

          Жене га нису интересовале. У месту у којем је рођен живи девојка, коју ће оженити кад јој се буде вратио, кад заврши овај посао. Презирао је све оне пале жене које би пошле у кревет са сваким мушкарцем ако им се добро плати; и све оне друге које су то чиниле из знатижеље. Озбиљним девојкама није имао шта да обећа - та он има своју девојку. Како би радо прошетао са њом у сенци кестенова! Шест месеци је није видео!

          Вече је полако одмицало. Испод кестенова је бивало све пријатније. Још мало па ће се појавити радничке бараке. Он ће се затворити у своју собу. Остатак вечери провешће са књигом, као што је то чино свако вече.

          У ритму његових нечујних корака звониле су женске потпетице. Касно је приметио ту жену испред себе. Само за тренутак посветио је пажњу њој, па се опет задубио у своје мисли.

2

          Била је то тридесетогодишња сервирка из њиховог радничког ресторана. Са својих тридесет година била је лепа, замамних облина, чезнутљива погледа и дивно извајаних усана. Муж јој је био прилично стар пенизонер. Причало се за ту жену да је жељна миловања. Упустала се у авантуре са младићима, обично са онима, који су сваке године долазили на специјализацију у фабрику. Но, нису се могли многи похвалити да су је имали. Једва да је био по један срећник из сваке једногодишње смене. На почетку смене, кад су младићи долазили, изненађивала их је својом дражесном појавом, али и својом неприступачношћу. Свесни своје младости, они су јој се полако приближавали, али их је она дуго одбијала, не могавши тако брзо да заборави оног који ју је волео из прошле смене и који је неће никад више волети. Половином године би је туга попуштала, постајала је приступачнија, и опет би пред крај сезоне заволела. Никако се та жена није подавала људима млађим од себе само да би задовољила своју страст, која беше велика. Напротив, свако предавање личило је на најчистију љубав девојке која се по први пут заљубљује; са свим оним идеалистичким сновима, који су пропадали кад је смена одлазила. Ове године још нико не беше у њеној милости...

          Сад се полако враћала пензионисаном мужу и двема ћеркицама, које је неизмерно волела. Самоћа јој је годила и зато се лагано враћала кући, лака, сва устрептала од неке нејасне чежње која је, највероватније, долазила од сјене огромних кестенова и прохладног свежег ваздуха, који је струјао испод моћних крошњи, упијао се у њену лаку памучасту хаљину и миловао је. Годило јој је то миловање свежег ваздуха. Била је бујне маште и радо се препуштала слатким сањама: у мислима је грлила младог снажног мушкарца, чији лик није могла себи да представи, ваљда зато што међу младићима ове смене није нашла оног правог који би јој утолио глад.

          Сад јој је тридесета. Већ је мислила да је стара и вероватно се због тога окретала људима млађим од себе. Само по годинама, јер је њен дух био, ипак, невероватно млад. Готово се осећала несрећном што у овако дивно јулско вече њену косу, меку као свила, неће мрсити нечије руке; што своју дивну главу неће моћи да наслони на нечије раме, да протрља своје чело о нечију тек очврслу браду...

          Друге жене су се бојале таквих мисли, а она их је сама хранила, пуштала да слободно теку и била задовољна собом. У својој превеликој страсти била је поносна, добра мајка и супруга, која је, ту и тамо, преварила свога мужа, не зато што је њему хтела да нанесе бол (он то никад није сазнао), већ зато што јој је недостајала права љубав, а она је ње била достојна...

          Одједном из сјене кестенова неки човек, као авет, насрну на младу жену. Пијанице је страшно мрзела. Пробала је да избегне овога, а он је, искористивши њен несигуран покрет у страну, не приметивши никога у сјени кестенова, пригрлио младу жену. Уплашиле су је његове снажне руке. Згрозила се од његовог пијаног задаха, његовог необријаног лица. Пробала је да га одгурне својим слабим рукама, али није успела. Стајао је ту, раздрљених груди, свемоћан у свом пијанству.

3

          Пијанац је био изашао из кафане и тетуравим кораком кренуо низ улицу кестенова. Зауставио се код првог кестена, који се, на његовом равном путу, испречио као несавладива препрека, и дуго мрмљао себи у браду. Био је пијан као и обично, и био је задовољан собом као и обично. Пијанство му је давало свест о свемоћи. Његове алкохолом нагиржене мисли није оптерећивала никаква брига, никакво питање. Њему је било све јасно и све је могао, али је мало тога хтео. И никако да се сети шта то заправо хоће. Може он много тога. Ништа на овом свету нема што он не би могао да буде, па сад не зна шта би изабрао од свег тог силног мноштва... Да му је да се одлучи за једну ствар! Али не може... "Бићу Бог!", промрмља себи у браду. Али Бог је будала - у њега нико више не верује... Биће директор оне кафане из које је малочас изашао... Али то је мала, бедна кафаница! Није то за њега... Одлучио се оног тренутка кад ју је угледао како безбрижна и насмејана долази. За тренутак се сетио своје ружне жене, која га је давно напустила. То је још више учврстило његову жељу да ову лепотицу, овај љиљан, има вечерас. Њему не може одолети ни једна жена! (Није знао шта је то у њему чему жене не могу одолети.) Ова му, поготово, не може одолети. Треба само да се појави из сјене и каже: "... ммм... мад...ммазел, јел... овај, свиђам ли ти се ја? ... Ја, овај,... волим жене... Што си цакана... ух...".

          А кад је жена направила корак у страну да га избегне, он ју је тако брзо и тако снажно пригрлио себи, да жена није имала снаге ни реч да каже. И ликовао је у својој брзој и лакој победи! Она се отимала, а он ју је све јаче стискао уз себе и љубио балавим уснама. У њеном немом отимању видео је њену предају! А кад јој се блуза раскопчала, и кад је на својим раздрљеним грудима осетио вреле груди жене коју је желео да има, букнула је у њему сва страст гладног мужјака, и он је, не владајући више собом, забио своје оштре зубе у ту једрину, која је тако опојно мирисала и распаљивала пожуду. Жена врисну, сва избезумењена од стаха...

4

          Младић је прилазио не примећујући их. Прену га врисак и он потрча тамо. Тренутак затим, пијаница се тетурао споредном улицом и простачки псовао.

          - Да ли вас је повредио?

          Није одговорила. Блуза јој је била раскопчана. Још су се познавали трагови зуба, а из једног мало дубљег убода танка трака крви губила се у раскопчаној блузи...

          - Смирите се, није то ништа! - тешио ју је, и већ је марамицом брисао трагове крви, гледајући негде у страну, стидећи се њене наготе. Убрзо су кренули; он сав збуњен, а она сва скрхана, ослањала се на њега. Узбуђење је још није било прошло.

          - Гнусоба! Ах, Боже, како је насрнуо! Треба их побити, све их треба побити... Ах, будала! Мрзим ... мрзим све пијанце! Ах... ах... - А кад се мало смирила, тек га је онда препознала, захвалила му се, и слободно, као старом пријатељу, почела је да му се јада. Говорила је како ће, свакако, тужити пијанца и молила младића да јој буде сведок на суђењу. Колико се тек изненадила кад је младић почео да говори:

          - Не, немој га тужити! Ја ћу ти бити сведок, али теби од тога неће бити ништа боље. Боље заборави то.

          - Ох, Боже, зар да заборавим то, зар да му опростим?

          - Зашто да га тужиш? Зато што је хтео да те пољуби; зато што је хтео да те има? Да је трезан свега тога не би било!

          - Али кад не зна шта ради, зашто онда пије?

          - Много људи пије...

          Ћуте једно време, па ће опет он:

          - Никад у животу он није љубио жену, тако лепу као што си ти. Никад трезан није смео ни да приђе тако лепој жени, јер његове најбоље панталоне су у закрпама. Његова душа је црна као посао који ради. - (Био је то један од њима познатих радника, који је истоварао угаљ у оближењм железничком депоу) - Никад он није имао храбрости за тако нешто. Да би могао да изађе са неком женом, њему је потребна нова кошуља, пристојно одело... Па ипак, своју кожу, црну као гар, не би могао опрати... Он нема ни пристојног хлеба! Он, разумљиво, нема ни сва друга задовољства, која толики други људи око њега имају. Има сигурно људи који живе горе и од њега. Но, човек у својој тежњи ка бољем, нема времена ни да се окрене да види оне од себе бедније. Очи су му увек упрте у нешто боље, недостижно... И зато он и пије. Он је, можда, слабог карактера, бојажљив, опрхван свакидашњом бедом... А кад пије, он живи у илузији да може да има све што му се прохте. И зато је дигао руку на тебе; и зато на твојој блузи недостаје та дугмад...

          Насмејао се.

          Погледала је своју блузу, па се зацрвенела. Њена срџба је полако јењавала. Чинило јој се, мада није потпуно схватала, да у говору овога младића има нешто што и она разуме, што је њој блиско. Она то само наслућује као звук далеких звона - у ушима јој звоне његове речи: "... још људи нису једнаки међу собом по хлебу који једу..."

          - Шта ме се тиче како он живи! Нека он мене не напада! Мој муж - шта ће рећи мој муж?

          - Лудо једна, свом мужу реци како је било, а пијанца пусти на миру!

          - Ти га браниш! Ах, и ти си исти као сви остали! - рекла је то пре него што је и сама била свесна својих речи. Још није могла да заборави пијани задах и телом јој је, с времена на време, пролазила лака дрхтавица.

          Била му је непријатна њена опутжба: исти као сви остали.

          - Ја и јесам као сви остали. А знаш ли ти какви су сви остали? Сви остали кад виде лепу жену у мислима је свлаче и воде у свој кревет. И ја, као и моје колеге, чинимо то свакога дана за време ручка, док ти сервираш. Зар смо због тога криви? Зар сам ја због тога крив? Ја се само нисам напио и нисам насрнуо на тебе. Ја ипак не живим онако тешко као пијаница и имам девојку, која ме воли и коју волим. То ми ипак не смета да те у мислима замишљам као и своје колеге... Хоћеш ли и мене да тужиш?

          Требало је ово да испадне као шала, али није испало. Било је некако озбиљно. Младу жену је све то изненадило. Малочас ју је напао онај пијани човек. Да није било овога младића, кога је познавала (изгледао јој је некако другачији од осталих), ко зна како би се одбранила. Сад он тако говори о њој!... "Ох, Боже, докле ће то тако?", помислила је, и више молећиво, него љутито, гушећи се у навали суза, промуцала:

          - Ти, ти, безобразниче! Нисам знала да си такав све до сад! Ти... ти... - И у својој беспомоћности није могла ништа друго да каже, него да стално понавља то своје "ти", немоћно као што је и сама била.

          - Престани! - молио ју је он - нисам желео да те увредим! Престани!

          - Ја сад скрећем овом улицом. Хвали ти што си ми помогао. Не љути се на мене! Тако сам несрећна!

          Пружила је своју хладну малу руку. Хтела је још нешто да каже. Оклевала је. Привукао ју је уза себе... И она би његова у сенци кестенова на крају града... Дуго је, затим, у мислима понављала: "Волим га, волим"; дуго још пошто је његова смена отишла. А кад би на улици срела пијаницу, увек је помислила као је за ту беду људску крива пуста сиротиња; сетила би се онога ко јој је то показао и говорила би себи: "Волим га, волим".

У Сарајеву, јула 1968.

Прича је конструкција на слбону тему о сиротињи и пијанству.

НЕСРЕЋА

          Смењивали су се дуги спарни пролетњи дани, сваки са кратким али снажним непогодама и грмљавином.

          Момчило беше положио испит из математике па се, са рукама забијеним до лактова у џепове, упутио улицама Београда, чврсто решен да себе части једним пивом. Толико је могао да допусти себи са оно мало ситнине што му је још остало од месечног џепарца. Од Жаркова су опет долазили тешки облаци и Момчило се журио да га на улици не ухвати киша. Са првим кишним капима утрчао је у малу кафаницу на Калемегдану. Ту одмах је тролејбуска станица. Попиће пиво, поседеће, па ће тролом у стан на Лекином брду.

          Мислио је Момчило да уз чашу пива проведе, бар у мислима, који тренутак са својом Маријом из Светозарева. А у кафани, као за инат, нема празних столова. Гледа Момчило где ће да седне, а не види да за столом иза њега седи само један гост. Најзад се окренуо.

          - Јел' слободно?

          - Слободно - климнуо је главом неки полупијани човек. Седа Момчило и ако му се не мили да седи у друштву пијаног човека.

          - Сад ће почети да ме запиткује - мислио је Момчило, попреко погледајући на пијаног човека. Радо би се Момчило одрекао кафане и пива да напољу не лије као из кабла и нема се куд.

          - Шта ћеш да попијеш?

          Брзо закључује Момчило да човек и није баш тако много пијан и да треба да прихвати понуду - остаће му тако триста динара.

          - Пиво.

          - Конобар, донеси два пива.

          Гледа Момчило у чашу и пита се: "Зашто ли је наручио пиво и за себе, кад је досад пио ракију?". Човек као да погађа Момчилове мисли.

          - Кад ти пијеш пиво и ја ћу. Већ сам пијан од ракије, а пиво после ракије иде.

          - Нисте требали много да пијете, вели Момчило.

          - Мора, брате, и да се попије! Одакле си?

          - Из Јагодине.

          - Па ја сам у Светозареву завршио средњу школу. Него, јеси ли ти познавао неку Олгу? Радила је у "Паризу". Оно, и није радила. Тамо се смуцала.

          - Нисам.

          - Ааа..., а ја, брате, јесам. Познавао сам је, богами, познавао...

          Познат је "Париз" у Светозареву. Наизглед обична кафана преко пута зграде среског суда. Ту је милиција често хватала неке сумњиве женске, одводила их у зграду СУП-а, која се налазила одмах поред суда, затварала их. После им се судилио због бављења проституцијом. Сигурно је та Олга нека од тих цвећки, досећао се Момчило.

          - Био сам тад на завршној години учитељске школе. Становао сам код стрица, чија је жена све до новембра била без посла. У новембру се она запослила и ја сам морао да променим стан. - "Почиње гњаважа", мислио је Момчило и незаинтересовано гледао кроз прозор.

          - Нећеш ни ти да ме саслушаш, а ништа те не кошта! Па коме онда да се изјадам? Жени да се пожалим не могу...

          Момчилу се учинило да ће човек да заплаче. Тако је молећив био његов глас. И поред своје воље рече:

          - Само Ви причајте. Слушам Вас ја. Морали сте да промените стан?

          И отпоче прича.

          "У току једног послеподнева нашао сам стан у Карађорђевој улици у близини гробља. Кућа је била мала, ниска, неугледна. Сутрадан сам се већ преселио са оно мало ствари што сам имао. Кад стигох у стан, газдарица не беше код куће и уђох сам, пошто су врата била откључана. Кад сам ушао у своју собу јако сам се изненадио. У мом кревету је нека млада жена спавала мирно као јагње. У лицу је још била млада, али око очију је већ имала безброј ситних тамних бора. Изненадио сам се. Нисам очекивао ту жену у свом кревету. Јуче сам се са газдарицом погађао. Платио сам јој унапред и није ми, ваљда, одрекла стан!

          Пусто сам је да мирно спава. Узех из своје торбе једну књигу. Читао сам, а ништа нисам схватао. Било ми је ипак нелагодно. Нисам приметио кад се пробудила.

          - Рекла ми је газдарица да ћеш да дођеш, а ја се успавала. Требало је да ме пробудиш! - рекла је. На горњој вилици су јој недостајала два зуба. Да није било те шкрботине, била би то жена просечне лепоте. Лепо је изгледала док је ћутала.

          Звала се Дана. Некад је била радница у фабрици шешира, а сад је, ни мање, ни више, до улична жена, која са својом сестром станује код моје газдарице. Сестра јој није била ту. Дошла је месец дана касније. Становале су у суседној соби. У мојој соби се налазила пећ на којој је газдарица припремала себи и мени храну. Са првим мразом газдарица се преместила у моју собу да не би горела ватра више. Дуго сам ноћу слушао газдаричине приче о њеном покојном мужу, који је некад био четник, о њеним синовима који су је напустили, један се оженио, а други одао криминалу и у затвору издржавао дугу временску казну. Ја се више и не сећам тих бабиних прича. Оно што хоћу да ти испирчам односи се на Данину сестру. Звала се Олга. Дошла је код нас пред нову годину...

          Са сестром би увече одлазиле у град. Враћале су се после поноћи, спавале до подне, и то се тако понављало сваки дан. Чини ми се да су, поред пара које су зарађивале, знале да зараде и по коју ћушку. Дана је чешће зарађивала батине од Олге, која је била млађа, лепша и много боље нарави. Онда би по неколико дана остајале кући. Долазиле су тад у нашу топлу собу и дуго разговарале са мном и са газдарицом.

          Ја сам у то време много читао. Просто сам гутао књиге. И ваљда сам се око тих књига и спријатељио са Олгом. Сећам се, читао сам јој једном одломак из Америчке трагедије од Драјзера, онај део кад младић дави девојку на језеру... Док сам јој читао она је плакала.

          Једном је била нешто тужна и дуго није могла да одлучи да ли да изађе у град или да не изађе. Ја је потсетих да јој је време да иде на"посао"."Ах... ах, свега ми је доста!" Рекла је и заплакала се. Па ипак је те вечери отишла на"посао". Од тад смо постали бољи пријатељи.

          А била је лепа, ђаво је однео! И сам сам је, гледајући њен грациозни ход, много пута пожелео, а ли сам то скривао за себе, бојећи се да јој кажем. Рекао јој нисам, но десило се то онако сасвим спонтано. Убрзо сам се горко кајао због тога. Нисам се могао помирити са тим да је делим са другима, са толико других! Но, искрено да кажем, моја радозналост, која ме је нагнала на то, попустила је. Једно време сам чак осећао стид, а онда сам опет био свој. Но, за време те кратке везе (после смо опет били само добри пријатељи), исприча ми она како је постала то што јесте. Заволела је неког пословођу. Мислила је да и он њу воли. Он је био удовац. Обећавао јој је брак, подлац један! А кад му се она подала, купио јој најлон чарапе и гаће и - отерао је од себе. Говорио јој је да је он озбиљан човек, да му не приличи са њом, балавицом, да га виђају, али ако она хоће онако крадом - он ће јој сваки пут платити... Није више хтела са њим... Отишла је са другима, и наплаћивла...

          После је дуго нисам видео. Прошло је од тада - па, биће, пет година. На почетку смо се ретко дописивали, а од како сам се оженио, потпуно смо престали. Кад пре два дана дође ми писмо од ње. Исцепао сам га одмах пошто сам га прочитао да ми га жена не нађе. После бих морао да се објашњавам са женом. Писала ми је, отприлике, овако: Петре, живот ми је досадио. Ја сам ти некад говорила како сам се на почетку свога пада бојала помисли да ћу најзад пропасти. Петре, ја сам сасвим пропала, врло брзо сам пропала и више ми нема спаса. Нема ко да ме разуме више! Мислила сам да ћу наћи себи мужа, неког ко још није тако дубоко пао као ја, заволећу га, неће ни мене срећа да заобиђе... Али ја сам пошла путем са којег се не враћа, а што је најгоре, схватила сам, најзад, да немам где ни да се вратим. Свуда сам виђала људе који се боре за новац, за престиж... Непоштено се боре... Мало је људи који су у животу поштено успели, а ја ни једног од њих нисам срела!!! Петре, ја сма крива за свој пад, али зашто, Петре, зашто, многи добри људи пропадају? ...

          Онда ми је писала како намерава да изврши самоубиство...

          Кад сам добио то писмо, помислио сам да се то неко од мојих другова, који су знали за Олгу - неслано шали са мном. Рукопис је, чинило ми се, туђ, као да није њен..."

          Сад Момчилу би све јасно. Јуче су новине донеле вест да је брзи воз из Скопља за Београд, на прузи између Ћуприје и Светозарева, прегазио неку младу жену, када је ова, идући сеоским путем, прелазила пругу. Сада се јасно сећао тог чланка. Жена се звала Олга. Новине су писале да је до несреће дошло у моменту када је над Светозаревом и околином владало невиђено невреме са грмљавином, па млада жена није чула наилазак воза...

          Сада је и Момчило знао да то није била несрећа...

Петар, коме је сад било лакше, није више изгледао онако пијано, као на почетку њиховог кратког случајног познанства.

          - Ето зато, брате, морам да пијем. Попи са мном још једну.

          - Да попијем.

          - За Олгу?

          - За Олгу.

У Сарајеву, јула 1968.

Несрећа у Јагодини се стварно десила, а причу о проституцији испричале су ми сустанарке у четвртом разреду гимназије. Мушки лик је измишљен.