МИНИСТАР БЕЗ ФОТЕЉЕ

МИНИСТАР БЕЗ ФОТЕЉЕ, 1

            Ево, приближавају се нови избори, мада још нису расписани, али као да јесу. Ја бих волео да се не распишу, дa се не потроше толике паре, кад већ неће ништа да се промени: број посланика у Скупштини се неће смањити и Народ неће добити Народне већ Коалиционе посланике из Београда и неколико већих градова.

            Добра је и ова Власт, кажу кренуло нам је на боље, па кад је већ тако, што да се бацају паре за нове изборе. Зли језици, а и мој дође некако зао, кажу: "Срби се после диктатуре сваки пут изборе ди им буде још горе". Само им је уз Напредно јато кренуло на боље. Неки кажу да у новој предизборној кампањи то јато неће да има своју кампању; ни о коме неће рећи ниједну ружну реч, као што су их раније говoрили, али ће сада само да показују резултате свога рада и све добрe споразуме, предуговоре и уговоре. Неће да забораве да додаду још понеко обећање, мада се боје да обећају, а да не испуне. Таман посла!

            А ја, сељак из Урсула, из најсиромашније општине у Србији - Страдији (неки кажу да има и сиромашнијих), и већ зашао у године које почињу са седам, некако укапирах, уз помоћ Шојића, да кад већ ништа не знам и не могу, да бих могао да будем министар или бар посланик без фотеље. Од многих услова испуњавам само један: свако јутро кад устанем личим на садашњег, без ироније, доброг министра културе.

            Пошто станујем у Београду и имам добру (и закинуту) пензију, могао бих да будем министар или посланик без плате и фотеље. Мислим да то није мала ствар: наћи ће се нека столица за седницу Владе, а у сали за посланике моћи ћу да седим на степеницама; нећу примати плату ни дневнице, неће ми требати ни канцеларија, ни секретарица, ни деловодство, ни службено возло и возач, ни обезбеђење, ни послужење. За случај да изненада одапнем, нико не треба да плати ни читуљу - тело сам завештао Институту за анатомију Медицинског факултета у Београду, да се на њему будући лекари уче како је изгледао писац необјављене књиге: Размишљање једног обичног коња.

            Гарантујем да нисам члан ниједне мафије, ниједне партије и да сам, можда једини велики верник, који не верује ни у једнога Бога. Од Бога својом вољом слободан верујем само у оно што може да се напише, па одмах уради и буде од неке користи. Моја изборна база у Страдији је велика, чак врло велика, грађанска. Рачунам да су то сви они који ово прочитају и не поверују да сам луд, мада многи мисле да јесам...

            Мој програм за напредак земље гласи: Страдија је држава свих Страда и других који хоће да живе са нама и по нашим законима. Власт и Народ имају само један заједнички циљ: да буду самодовољни и да сарађују са другима.         

            Објашњавао сам ја то Књазу, али изгледа да објашњење није доспело до њега. А и ако је дошло, можда је Књаз и Војвода са Романије, боље обавештен од других, већ знао да је то немогуће. А ја бих ипак да га појасним и Књазу и Страдалницима.

Страдија је у погледу природних ресурса самодовољна земља да може да производи пољопривредне (и неке друге) производе неколико пута више него што су јој потребни. Само нам један ресурс полако опада - све је мање нас Страда, али зато све више долазе они други код којих смо се кроз историју навикавали да страдамо.

Принцип сарадње је још простији: хајде да трампимо оно што ми имамо више за оно што ви имате више. Ја сам ово произвео више него што ми треба, али не умем или за сада не могу да произведем још понешто што ми и не треба, ал' могло би да нам користи, бар да нам се деца наиграју док су мала и до поласка у школу схвате да им школа не треба јер су већ рођени Страдалници.

Хајде комшије да сарађујемо: ми вама наше вишкове, ви нама ваше вишкове, да се не свађамо, да не преоравамо међе, да нас глобализам уз помоћ политике и клера не гура поново у све крвавије ратове... Народе, учи, ради и уживај у плодовима свога рада! И, што рече Исус, волите се људи, волите и друге као себе саме, ако вам то пође за руком.

Ето, па сад одлучите да ли ћете ме на бирачком списку дописати за народног посланика без фотеље. Ако хоћете, ја ћу у наредних десет текстова да вам све обећам и ништа нећу да порекнем. Да ли ћу нешто да остварим, то ће зависити од тога да ли ће ме Влада именовати за министра без фотеље. Са мном су сви у добитку: никад нећу говорити дуже од три (3) минута, увек ћу именовати проблем и предлог за решење и ни са ким нећу полемисати. И историчарима ћу бити од користи: као посланик тачно ћу забележити кад је који посланик побегао са седнице Скупштине или био простак у току заседања. Ако будем министар без фотеље, онда ћу моћи да напишем нову верзију Макијавелијевог Владаоца.

Свим Страдалницима желим добро здравље и успех у добрим намерама.

У Београду, 22. фебруара 2016.                 Слободан Максимовић

                                                                        maksloburs@gmail.com

                                                                          

МИНИСТАР БЕЗ ФОТЕЉЕ, 2

- Србија може и треба да буде самодовољна -

            Неки учени људи кажу да су основне људске потребе: исхрана, одевање, становање, образовање и здравствена заштита. Исхрана, одевање и становање су основне потребе, а образовање и здравствена заштита изведене да би људи више знали и умели, те да би им живот био што мање болан.

            Као и сви Стради, Књаз, Влада и ја знамo да имамо толико обрадиве земље да можемо да произведемо све што нам је потребно за храну и то чак четири пута више него што нам је потребно. Књаз се вероватно као и ја сећа: некада смо градили станове и за себе и за бели свет и извозили све што треба за ту и другу градњу. Он то зна најбоље, јер био Грађевинац, а сад Економиста. Сећа се и како су се лесковачки, параћински, врањански и још неки други штофови, одела и обућа најбоље продавали у Енглеској и које-куде по свету. Образвање нам је некад ишло од руке, иде нам и сад, али се дипломе све чешће добијају из џепа него из главе. И задравство нам је било бесплатно и добро, оно никад баш бесплатно и баш добро, али често врхунско, а сад, и ако се труди, једва успева да преживи. Сад нам иде само извоз образованих, вредних и поштених високообразованих радника свих струка. Иду тамо "где брата нема и где свога није" да за вредан и поштен рад добро зараде и да понешто донесу овде, као некад Доситеј Обрадовић и неки други. Овим ја показујем да је наша Страдија самoдовољна и да може да производи много вишкова од сировина до финалних производа.

            Имамо ми и многе ресурсе који нам могу донети много веће користи од оних које су нам доносиле у време "диктатуре" Броза. После Броза дошао је вишепартијски систем, али не одмах и "права" демократија. И тад је одмах почело све мање да се производи и извози, али су нам се појавили огромни вишкови политичких лидера и партија, који нису били ни за сопствену употребу, а камо ли за извоз. Онај Слоба-Слобода, па после Слоба-Садам се још некако борио да се понешто произведе и извезе, али су се рађале нове "демократске" снаге којима је био најважније да се посвађају са њим и да га посвађају са целим светом, па да се посвађају и између себе. Сећамо се како смо прошли и он и ми. После је дошла ДОС-манлијска демократија, обећала народу по 1000 марака месечно, а онда спровела чувене реформе: "све што можеш уграби за себе", "што можеш да ћапиш - ћапи одмах", "што баш хоћеш да купиш прво га упропасти па купи у бесцење", "добро плаћена места узми за себе, своје рођаке и партијску господу, а сва остала радна места слабо плати, па ко је луд нека ради, а кад не буде нико радио ти то продај неком странцу".

            Сад већ неко време Страдијом влада Напредно јато којима одајем признање у мери у којој нису учествовали у овим ДОС-манлијским реформама. Почели су нешто да раде, али им се некако омакло нешто из ДОС-манлијске изборне идеологије: "обећај све што ти падне напамет и узми власт, а после прво испуни обећања према себи, па онда другима кoлико се може, јер ко није за себе није ни за друге".

            Знају Књаз и Влада,  да је пољопривреда делатност изнад свих делатности, али као да то још довољно не виде. Знају они и да је још књаз Милош извозио свиње у Аустроугарску, коње и говеда некоме у Задарском приморју, а суве шљиве чак у Америку. На свакој речици градио је и воденицу и вуновлачару и од прихода пола узимао за себе. Остале су речице и реке, не требају нам онакве воденице и вуновлачаре, али нам треба још хидроцентрала и за наше потребе и иза извоз електричне енергије, али нема ко да их направи. Сигурно су чули од неких академика, да обновљиви извори енергије: сунчево зрачење, ветар и падавине могу да дају више енергије него сва фосилна горива што их имамо, али ми допустамо да нам сунце донесе сушу, ветар поломи што се поломити да, и да све воде отеку у Црно море, а да се ништа, или готово ништа од тога не искористи.

            Зна Књаз и Влада да Страдија има много рудног бобатства огромне вредности: Имамо доста руда гвожђа и бакра, али нам прерада гвожђа и бакра не доносе добит, немамо их ни за своје потребе, а камоли за извоз. Знају и да имамо злата, сребра, платине, никла и ко зна које све метале, да имамо огромна налазишта неметала, али никакав приход од тога. Знају да имамо многа необрађена поља. У мом селу Урсулу обрађена је тек свака тринаеста њива, а ја памтим како је, оне године кад се Књаз родио, била обрађена свака њива, сви сеоски путеви су били проходни, од пољопривредних машина ту су била говеда (краве да вуку и дају млеко) и човек да оре и копа, да сади и жање. У оно време срп и чекић су нам били баш прави симболи.

            Зна Влада много тога, као на пример колико смо дужни и колико тужни. Али не зна како да покрене производњу. Мисле Књаз и Влада да наш радник неће да ради ако му директор није странац, па доводе стране директоре и продају му тапије на земљу, продају му и више од 50%, као да су заборавили на прву Павлову посланицу када је постао патријарх. Рекао је тада (у вези са Косметом) "Чије је стадо онога је и планина" и онако стар и доброћудан пропустио да се упита чија беше планина пре него што дођоше стада.

        Наши стручњаци и "стручњаци" праве претходне анализе како је наше богатство економски неисплативо, па долазе странци да нас уче како се тове свиње, гаје говеда, производи кукуруз и пшеница, експлоатишу обновљиви и необновљиви ресурси и извори енергије. А ти што долазе знају да могу да искористе оно што се да искористити и да рад наших незапошљених и "простих" радника плате по неколико пута мање од њихове просте радне снаге. Свету богатих увек треба свет сиротиње и наш Књаз и Влада на то пристају. Леп ће да буде Београд на води, и ако ми сада имамо више стамбених јединица него породица, и сваке године нас нестаје бар по 30.000 људи. Обећао Влада Фабрику Чипова - Боже, ако те има, што му не поможе да му се то обећање испуни. Одмах би били мала Швајцарска. Обећао Влада да неки његови пријатељи од некад успешног па упропашћеног направе бољи Београдски пољоприврени комбинат, па га не направише. Обећао да неће дирати плате радника и пензије, па их дирну, и то му поста најбољи потез у заштити државног буџета. Обећао да ће отпустити нераднике па их не отпусти. Обећао да ће убрзано решавати проблем незапошљених, а још га није добро ни сагледао. Обећао социјалну помоћ социјално угроженима, али нема откуд, а и не уме да види колико лажно социјално угрожених тражи и добија ту помоћ.

            Од вишкова имамо само вишка радну снагу. Имамо превише незапошљених и то није добро нарочито за младе кадрове, нарочито ако је истина да су сви који траже посао стварно без посла. Проблем запошљавања остављам за наствак предизборне кампање.

            Народе, Страдалници, гласајте за мене да будем посланик или министар без фотеље, а ја ћу вам у следећем обраћању објаснити како треба решити проблем незапошљености и како се на врло једноставан и користан начин може добити много радника за сваки посао. Чак би могло да се деси да и неки нерадници прораде. Да не буде као сад да већина који раде су нерадници.

            Страдалници, тргните се из чамотиње, постаните опет поносни и поштени Срби.

У Београду, 29. фебурара преступне 2016.     Слободан Максимовић из Урсула  

МИНИСТАР БЕЗ ФОТЕЉЕ, 3

- Решавање проблема незапослености -

Републички завод за статистику објавио је на сајту http://webrzs.stat.gov.rs/... да је у Страдији у другом кварталу 2015. године број активног становништва био 6.071.726, од тога је радно активно 3.123.204, запошљено 2.565.712, без посла 557.942 (оком 18% радно активног становништва) и још 2.948.522 неактивног становништва (млађег од 15 и старијег од 64 године). Укупан број становника на почетку 2015. године износио је 7.114.393. У време владавине Књаза и Владе од 2012. број запошљених је порастао од 1.865.614 на преко 2,9 милиона људи, али још много има незапошљених.

Међу незапосленима најмање има оних без школе - 437, знатно са основном - 68.284, највише са средњом школом - 359.313, са вишом школом 27.959 и са факултетским и постдипломским студијама 93.628 лица. Кад би сва ова лица радила држава би њима исплаћивала просечне зараде од 40.000 месечно и од сваке приходовала од пореза и других доприноса који оптерећују бруто зараду по 15.000 динара месечно. Државни буџет би само на тај начин повећао приход за 557.942*15.000 = 8.369.130.000­ динара на месечном, односно за 1.205.154.720.000 на годишњем нивоу. Мало ли је још 1.205 милијарди у државну касу сваке године?

Просечна зарада без пореза и доприноса у јануару 2016. била је 40.443 динара и реално мања за 21,9% од зараде из децембра 2015. Процес осиромашења се наставља са врло убедљивим објашњењима Владе да нам је најзад кренуло и да ће полако али сигурно да иде све боље и лако може да нам се деси да 2020. "уђемо" у Јевропу, као да од вајкада нисмо у њој и она, незвана и звана често код нас. Пре Јевропљана код нас су били Азијати, код којих се народ научио да трпи и пати, па се од те навике тешко одвикава. Наш народ зна да је обећање лудом радовање, али је научио да се радује обећањима владара, па макaр она била и празна и лажна.

Кад је диктатура подизала фабрике и пунила их машинама и радницима, ред је било да их демократија испразни и од радника и машина и да преостале нераднике плаћа мање него у диктатури. Истина Напредно јато није обећавало пражњење фабрика од радника и машина, већ отварање нових радних места и убрзану обнову земље без смањивања плата и пензија.  И стварно је почела спора али видљива обнова земље, али уз закидање плата и пензија. Напредно јато је почело да враћа закинуте плате и пензије, да представља своја велика реформска достигнућа као дугорочан позитиван процес, јер мисли да ће то да му користи на новим и непотребним изборима како би добило још један мандат да до краја обнови земљу. И ја мислим да ће да им избори користити и да ће ту корист народ да плати. У сваком случају обећања их неће коштати ништа, сем ако не буду претерана. Фабрике су нешто коштале, а обећање ретко кога кошта и то не у натури, већ само у броју посланичких места.

Ја се запричао, а хоћу да објасним како да се реши проблем незапошљености. Можда држава и неће да приходује онолико колико сам ја овако неписмен рачунао, али ће сигурно да буде корисно, а ко не данас, онда сутра; не мало сутра,  већ баш сутра. Не знам ја ништа од владању државом, али знам да је Министарка пољопривреде 31. јула 1915. изјавила да Страдија располаже са 490.000 хектара необрађене земље која се узима у закуп (обради се) и да готово половина земљишта остаје неискоришћено и необрађено. Из ове реченице није ми јасно колико је земљишта необрађено у целој Страдији. Судећи само на примеру мог села Урсула, где је тек свака тринаеста њива обрађена, грубо процењујем да имамо баш 557.942 хектара необрађене земље, и овако нестручан одмах видим решење да сви незапошљени добију по један хектар необрађеног земљишта да га обраде. Они који прихвате донеће нови приход и за себе и за Државу и велику бодовну предност за првенство запошљавања на траженом радном месту, па и у траженом насељу. Они који то не прихвате доказују да само траже посао (неки моле Бога да га не нађу), па њих треба скинути са листе незапошљених. После тога остало би много мање од 557.942 незапошљених, стопа незапослености била би много мања од 18%  па више не би били земља са проблемом незапошљених.

Гледао сам човека који је на једним демонстрацијама незапошљених тврдио да 19 година нема посла и као протест против Државе отсекао прст на руци. На страну то што је тај човек био "луђи" од мене, он је био и боље обучен од мене са пензијом већом од 50.000 динара. Одмах сам, можда неправилно, схватио да је тај човек свих тих година евидентиран као незапошљен, да је 19. година ни из чега стварао нешто и помислио:  баш нам такав човек треба на челу Државе да из нечега ствара много када је већ из ничега стварао нешто. Са таквим државником би сви могли да не радимо!

Хвала том човек што ми даде идеју да поставим себи питање: ко кога више лаже кад је у питању незапошљеност: Држава незапошљене или незапошљени Државу. Истина је да је тај човек пре 19. година био отпуштен са посла, али да је све време негде за себе или себе и другога нешто радио и да у том периоду он и тај други ни на који начин нису доприносили Држави, а користили је све време као евидентирани незапошљени. Проводећи неколико лета у родном селу, јасније него у Београду, уочио сам и проблем социјално угрожених и како се он решава. И у вези са тим поставио сам себи питање: ко кога више лаже кад је у питању социјална угроженост: Држава угрожене или они Државу?

На та два питања дајем одговоре у следећа два написа. Молим своју изборну базу, да пре тих одговора узме у обзир да се ја стварно залажем да нема ниједног стварно незапошљеног и ниједног стварно незбринутог социјално угроженог човека.

У Београду, 5. марта 2016.                              Слободан Максимовић из Урсула

МИНИСТАР БЕЗ ФОТЕЉЕ, 4

Ко кога више лаже: незапошљени Државу или Држава незапошљене?

Одмах да кажем да немам кантар да измерим ко кога више лаже (обмањује, вара), али имам очи за гледање, уши за слушање (искључиво Јавног сервиса) и још мало памети за размишљање и закључивање и знам да је сваки закључак само мање или више вероватан, али никад тачан. Ако би смо ишли у филозофију, ми још од Аристотела знамо да је истина недостижна (као Бог) али да јој се човек непрекидно све више приближава на своју корист, чинeћи при томе и многе штете.

На примеру града Београда од прошле или предходне године знам да је за свако радно место у Клиничком центру конкурисало по 270 лекара. Знам да је једном лекару који жели да живи и ради у Београду понуђено радно место у Суботици и он га је одбио. На свако од не знам колико рaдних места примљен је по један лекар, а по 269 њих и даље чека посао на Бироу за запошљавање како се некад зваше установа чије име сада не знам. Међу њима је и онај који не оде у Суботицу. Истовремено знам да у унутрашњости Страдије недостаје много лекара, бар толико да би већина могла одмах да добије посао и да одради стаж потребан за специјализацију и напредовање у струци. Знам да медицинско особље у Страдији прима "тако добре плате" да је све више оних који траже посао изван Страдије, јер им је тамо плата вишеструко већа (најмање два пута у Македонији) и услови за рад много повољнији.

Извињавам се лекарима, јер сам само за њих могао да наведем ове податке. Ја не знам колико незапошљених средње и високообразованих људи чека посао у циљано место: Београд,  Нови Сад, Ниш, Крагујевац и још по неки већи град, и упорно одбија да тај исти посао одмах започне да ради у мом Левчу или у још већој сиротињи, што би им се рачунало као предност у коначном решењу и у погледу усавршавања и у погледу избора трајног места за живот породице. Али знам да они са великим знањем и искуством лакше налазе боље плаћени посао изван Страдије у коју се већина њих никада не врати, мада нас се, нарочито у невољама, многи сете и помогну колико могу.

На бироу рада има много незапошљених из сеоских средина, нарочито оних са нижим степенима образовања. Међу њима и много младих из радничких породица. Из сеоских средина пријављују се и они који имају више од два хектара обрадиве имовине по члану домаћинства. Неки су од њих нерадници и на својим имањима, али неки вредно раде и добро зарађују. Сви они настоје да стекну статус незапошљеног да би од Државе добили право на бесплатну здравствену заштиту за себе и децу па чак и социјалну помоћ.

Многима незапошљенима је и по по више пута нуђен посао, али су га они одбили јер им није одговарало радно место или место рада и сви су и даље незапошљени! Живе са родитељима, било да су им породице земљорадничке, капиталистичке, па чак и добростојеће радничке. Негде нешто раде "на црно" или лењчаре, а воде се као незапошљени. Зашто?

Зар Држава нема начина да утврди ко има услова да самостално ради и зарађује  на породичном имању или у фирми, па све који се пријаве прихвата као "стварно" незапошљене, а неке и као социјално угрожене и ако они то нису. Такви варају Државу, а она их прихвата и вара цео народ!!!

У мом селу Урсулу и у уском кругу људи са којима се крећем видим више примера такозваних незапошљених који варају Државу, а стварно раде и добро зарађују, чак много више од онога што званично примају Књаз и Влада. Властима су доступни подаци о стварно незапошљенима, о запуштеним производним капацитетима и неискоришћеним ресурсима. У Држави нема ни једне особе која не живи у некој општини где се "све зна", а општине ипак евидентирају као незапошљеног сваког ко то затражи. Нико га не пита колико му је имање, не питају га зашто га не обрађује, где стварно ради "на црно". Слабо плаћени инспектор, кад "посети" фирму "на црно", чешће искористи прилику да и он нешто ућари "на црно" него да евидентира привредни преступ. И сад се питам: ко кога вара; они који само траже посао или они који им то омогућавају као онима који стварно немају посао?

Зна се ко су стварно преварени од Државе, конкретних лица и конкретних незаконитих радњи. То су стварно незапошљени који стварно немају где да раде. Држава лакше налази посао за оне са дебелом залеђином који само траже посао него за оне којима је посао неопходан. На тај начин Држава ствара нову сиротињу и гура је у "црну привреду", у најамни и слабо плаћени посао, па чак и у просјачење, а оне бунтовнике међу њима и у криминал.

Залажем се да Држава нађе начин да раздвоји оне који само траже посао, а имају просечне и натпросечне приходе за живот, од оних који су стварно незапошљени. Ономе који само тражи посао треба дати баш такав статус без икаквих бенефиција, а стварно незапошљеном задржати све бенефиције и ургентно тражити посао. Свима незапошљенима, па и онима који само траже посао, треба одмах наћи посао кроз јавне радове на којима ће да зараде бар просечне плате без икаквог оптерећивања Државе. Такви треба да приходују и себи и Држави, јер имају где: у запуштеним њивама, у затовреним некад успешним фирмама, у радовима на заштити природне средине, заштити од поплава, у експлоатацији природних ресурса и слично. Оне који одбију такав јавни рад, као и оне заједно са лекарима који им издају лажне потврде да су неспособни за рад, треба на дуг рок брисати са евиденције, све док се објективно не утврди да су достигли статус сиротиње. Ни сиротињи која може, а не жели да ради Држава не дугује ништа, сем хуманитарног здравственог збрињавања када се за то укаже потреба.

А шта раде наше демократске владе? Сумњају у наше директоре и предузетнике, па их доводе из белог света да нам организују производњу, да нам дисциплинују раднике; да их натерају да раде тако ефикасно као што се ради у њиховим државама и да их плате онако како их је Страдија одувек плаћала - бедно, да они поштени од зараде једва успевају за сваки сутрашњи дан само да обнове своју (физичку) радну снагу. У свему томе има и неке користи: уче нас да будемо покорни, али нам и доносе нове технологије и нови однос према раду, јер ми без принуде и туђе памети нећемо ни да радимо ни да се усавршавамо за рад.

Ма дајте људи, маните се ћорава посла! Није наш народ ни толико нерадан ни толико непоштен да у њему нема људи који ће моћи да организују продуктиван рад и да стварно и поштено котролишу како се ради. Оне који не раде, без обзира чији били, треба одмах отпустити са посла, дати им прилику да поразмисле, и да се поново и поштено прихвате јавних радова, ако хоће поново да добију посао и поштено да раде.

Знам да ово лепо звучи и да ће бити утопија, док се једном не утопимо у највећу беду. А кад се то деси моћи ћемо да кажемо као Пашић: "Спаса нам нема, пропасти нећемо" и одмах ћемо почети да се будимо из летаргије коју нам је донела демократија на почетку 21. века и неће нам бити друге него да се пењемо ка успеху.

Напред до најдубљег дна, а онда онда горе ка врху у рад и поштење!

Сад ваљда знате зашто је треба да будем министар без фотеље или бар посланик без столице.

У Београду, 7. марта 2016.                          Слободан Максимовић

МИНИСТАР БЕЗ ФОТЕЉЕ, 5

- Ко кога више лаже: Држава социјално угрожене или они Државу? -

У једном трамвају молио је један младић са великом раном на потколеници да му се да неки динар да преживи текући дан. Дао сам му нешто ситног новца, али се десило да случајно изађемо на истој станици. "Просјак" је одмах спустио ногавицу и, као да му ништа не фали, претрчао улицу да ухвати трамвај у супротном правцу. Ускоро смо опет били у истом трамвају. Питао сам га докле ће тако да обмањује људе, а он је, без речи, сишао на следећој станици. Пратио сам новинарска истраживања просјачења и схватио колико ту има превара. Имао сам прилике да видим како комби разводи и поставља просјаке на одређена места... Било ми је жао тих људи без ногу, или без руку или са каквом другом деформацијом, криво што Држава допушта тако сурово коришћење тих људи и што они на то пристају. Знам да Држава може да спречи такву злоупотребу људи, али не знам зашто је не спречава. Једноднева масовна акција полиције и социјалних радника поновљена четири пута у току једне године могла би тај проблем скоро сасвим да реши. Држава има доста средстава да збрине све оне просјаке који немају нигде никога и нигде ништа; има али неће.

Али је не мислим само на овакве социјално угрожене људе, већ и на оне које добро познајем и од чије ми се "социјалне угрожености диже коса на глави" тако да личим на садашњег Министра културе. Објаснићу вам то на неколико примера.

     Један познаник са женом и двоје деце живи у заједничком и добро ситуираном домаћинству са родитељима. Пољопривредни посед им је довољан да не живе у беди, али рођак допунски и "на црно" зарађује свирајући и певајући и у земљи и у иностранству. Једне године сам ја изгубио 20.000 дечјег додатка месечно зато што су ми укупна годишња примања била већа за само 50 динара од прописаног за добијање дечјег додатка. Те године мој рођак је правио кућу на коју је утрошио четири пута више пара од мојих годишњих примањима и још ми се похвалио како и даље прима дечји додатак. Објаснио је да је то врло једноставно: у општини је одвојио своје домаћинство од очевог и пријавио се као човек без икакве имовине. Нико није проверио у каквом он домаћинству стварно живи, колико му је имање, како је обрађено, који су му допунски извори прихода. А све се то знало, али оног који одлучује о додели дечјег додатка то није итересовало.     
          Оваква врста преваре не престаје, масовна је и јавља се и у другим варијантама. Један мештанин, зашао у пету или шесту деценију живота, са 8 хектара одличног али необрађеног имања има невенчану жену која као "самохрана мајка" прима социјалну помоћ за петоро деце, троје које је однекуд довела и двоје које је родила са невенчаним мужем. Додељују јој социјалну помоћ за њу и петоро деце они који знају да живи у неформално склопљеном браку на великом имању које не желе да обрађују.

            Један млађи човек, чим се оженио, пријавио је самостално домаћинство без игде ичега и ако живи у заједничком домаћинству са родитељима на 14 хектара своје имовине и још 8 узете у закуп. Кад су им се родила деца почели су, поред некакве социјалне помоћи да примају и дечји додатак. Замало да га изгубе кад је женин отац поклонио двема ћеркама по половину своје имовине, да би он и жена "без имовине" примали социјалну помоћ. На срећу величина поклоњене имовине није била толико велика да човек изгуби дечји додатак.

            Неки "швајцарски пензионери", вратили се у левачко село Урсуле, па у Јагодини код Палме купили станове и тамо "сместили" своје остареле родитеље, да би сваког петка одлазили код Палме који је тога дана давао сиротињи некакву помоћ и враћао им новац за сваки купљени лек. Кад је Палма увео бесплатан превоз за пензионере на читавом подручју општине и пензионери се фиктивно преслеили у своје станове, па од Јагодине до Лукара, на два до три километра од своје куће возе се градским аутобусима џабе. На лукарској станици их чекају скупа кола да не пешаче до улаза у кућу.

            Чланови једночланих домаћинстава примају социјалну помоћ и некакву кућну негу и ако имају велику имовину, коју су запошљена деца запустила, али нису запустила негу преосталог родитеља, нити ће се одрећи наследства над имовином кад буде требало да је наследе. Само зашто да не узму од Државе социјалну помоћ и "негу болесника" кад се то већ може.

         Један још увек млад човек, је својом кривицом остао без одличног посла, купио хладњачу на којој зарађује изнајмљујући је за сеоска весеља и све чешће за сахране; нигде тај посао није регистровао, имања се одрекао у корист сестре и ако од њега и заната он приходује, а од општине потражује и прима социјалну помоћ. Када је 2015. општина од тих који су способни за рад, а примају социјалну помоћ, затражила да по неколико дана учествују у јавним радовима, он није хтео да ради ни један дан.

Један други човек, што је постао је социјални случај поклањањем имовине деци, почео је да ради на јавним радовима, па се досетио да би га лекар могао ослободити од те муке, јер је у раду "на црно" изломио једну потколеницу, па су је лекари добро средили. И ако није плаћао здравствено осигурање дуго година и све време радио "на црно" нашли су се "добри људи" да му обезбеде податке да је сво време плаћао здравствено осигурање. Искористио је Државу, а да оне код којих је радио "на црно" то није коштало ни динара: они и даље секу левачке шуме са радницима "на црно", надајући се да нико више не сломи ногу. Ваљда и неће.

            На част селу има још понеки остарели сиротан са дборим имањем и наследницима који га не издржавају, већ само чекају да им неко јави да је умро па да после поделе имовину. Такви људи знају ко је по традицији дужан да их издржава, та дужност постоји и по закону, па животаре у највећој беди не тражећи ни од кога никакву помоћ. За једног се није знало пуна три дана да је мртав.

            Где је ту месна заједница и локална самоуправа да утврди ко и кога хоће да издржава па нека после наслеђује имовину, а оне сиротане који су од старости и/или болести скоро на умору, социјално потпуно збрине, без обзира на имовину, и ускрати наследство несавесним потомцима.

            Ово је једна од највећих превара на коју је пристала Држава у новој демократији и пристаје Држава Напредног јата. Држава треба да утврди да ли социјално угрожене особе имају наследнике па да те наследнике обавеже и контролише како се брину о својим родитељима. Ако они то неће или испоље слабу бригу Држава треба наследнике да лиши свих права на наследство, да социјално угроженом пружи најбољу могуће збрињавање и да његову имовину претвори у јавну. Социјално угрожене без имовине треба на исти начин обезбедити о трошку Државе. Тако стечену имовину Држава треба комасацијом да укрупни и да на њој организује робну производњу, која може дати више производа него што је икада дала у претходном периоду. Тако би Држава могла да води праву социјалну политику. А шта сад Држава ради: не пита ни ко су ни шта и кога имају сиротани, већи им у "народним кухињама" удељују комад хлеба и порцију варива па их пуста да у некој уџерици проведу још једну ноћ. Некима и само на кратко обезбеди да преноће и да се окупају, па опет на улицу, у прошњу или живот без наде.

            Е тако не може да буде ни у најсиромашнијој, па ни у мојој Држави. Ко каже да не може; може и још горе кажу САД (Светски Апсолутни Диктатори) и њихову сатрапи. Не може, кажем ја као будући посланик без столице или бар министар без фотеље.

             

            У Београду 8. марта 2016.                               Слободан Максимовић

МИНИСТАР БЕЗ ФОТЕЉЕ, 6

- Још једном о запошљавању -

На примеру мог родног села Урсула, тек нешто већег од Бајчетине, и на примеру Јагодинског и Крагујевачког округа, могу да објасним како бих одмах решио проблем свих незапошљених. Тако би могло да буде и у другим окрузима садашње територијалне поделе Страдије. Могло би, али не мора, а ја мислим и да неће...

У мом селу, слично је и у осталима, на једну обрађену долази и до тринаест необрађених њива. Већ су зарасле у трње и ако се оно одмах не искрчи и најесен не засеје пшеница или нека друга култура, неће бити ни запошљавања ни зараде. Сваки незапошљени који стварно тражи посао треба да добије дневницу од 1.500 динара и још 500 за дневне трошкове исхране, потребан алат, упутства за рад и контролоре рада, као и бесплатан превоз у организацији општина, којима Држава хитно треба да помогне законским регулативама о присилној комасацији више година необрађиваних њива.

Тако привремено запошљени на јавним радовима ће у току овог пролећа да крче необрађене њиве, у јесен да саде пшеницу и кукуруз, у току лета 2017, кад и Напредно јато обећава да ће да нам буде боље, да уберу кукуруз и пшеницу и да за Државу остваре већу добит од њених улагања тако да ће да им организује и будући рад, све док им не нађе места која одговарају њиховој струци и жељама. Биће ту и екстраприхода од сасушенг жбуња, грања, тале и сламе, јер има неко предузеће за које кажу да од тога прави неки пелет - огрев који мање загађује атмосферу и од угља и дрвета. Запуштене водосливнице - у време великих падавина бујични потоци - треба засадити грађевинским а по околини и родним дрветом, па ће се тако на дугорчном плану смањити ерозија земљишта и добити употребљиво грађевинско или огревно дрво, и колико је то могуће, племените сорте воћа - велики саморастући (уз малу негу) и дуготрајући извори плодова и енергије и заштитници природне средине.

У Србији, кажу, има укупно 6.000 села од којих је половина опустела, а знатно више од половине обрадивог земљишта запуштено. Чак и правно запуштено: за многе се њиве не знају власници, па је чак и књижено власништво погрешно, јер су власници погрешно, без катастарског надзора на терену, пријављивали купљене њиве од потомака који су заборавили да индетификују своје њиве по поседовном листу. Било им је најважније само да продају имовину предака па макар и у бесцење - зашто да плаћају порез на имовину која их не занима! Знају они коју су њиву и коме и за колико продали, најчешће поклонили, да би се за поклоњену земљу платила мања такса него за купљену.

Само на овај начин Србија би могла привремено да запосли све незапошљене - до последњег човека. И не би се јавио вишак радне снаге, јер сеоске путеве и водотокове треба одржавати, дивље и оне праве депоније уређивати, са правих депонија издвајати обновљиве ресурсе, а од биолошког отпада добијати  данас могуће  гасовите енергенте и приде - здраво и природно ђубриво...

Могло би али се не чини, јер је у Страдији већа истина да посао чека незапошљене од истине да сви незапошљени стварно траже посао.

У моја два округа (село ми је припадало и Јагодинском и Крагујевачком) зврје празна места и за најстручнију радну снагу. Фабрика аутомобила у Крагујевцу је престала да производи наше аутомобиле (фићу, тристаћа, стојадина, југића) и разне камионе из државних ресурса и памећу својих инжењера и руководилаца... Фабрика каблова у Јагодини и њени погони могу одмах да приме неколико хиљада радника и после деконзервирања старих машина опет да производе каблове, боље да их производе они него неки СТРАНЦИ. Једини добитак имају радници: сад код тих нових власника морају стварно да раде и бележе број одлазака и време задржавања у клозетима.

У диктатури тога није било, али су сви погони Фабрике каблова Светозарево радили за тржишта широм света и сада се у свету још увек памти њен симбол "ФКС". Престале су да раде многе фабрике ниже техничке обраде и сасвим укинути пољоприврдени комбинати и задруге, па пропадају воћњаци, све се мање гаје житарице и индустријске културе и све се мање плаћа оно што сељак произведе. Сељаци у ова два округа који тове бикове зову Шиптаре са Космета да их по већој цени и одмах откупе и плате. И они долазе, доносе и по више личних карата издатих од наших демократских власти и по три блока фактура од различитих предузетника, па из штале домаћина зову некога да им каже на коју фактуру да упише куповину и на који прелаз и у које време да буду са нашим товљеницима, који су нашој држави скупи и не може одмах да их оплати... Шипатрима су јевтини и одмах плаћају у еврима. У којој је држави то могуће? Могуће је само у Страдији, јер она увози говеђе месо из Аргентине, а свињско из Хрватске. А ја желим да ми држава опет буде богата Србија!

Оно није да у ова два округа не раде и неки баш са пуним капацитетима, као на пример нека РОДА, па неки МЕРКАТОР, па нека ИДЕЈА, па и мени синула ова идеја. У ова два, а и у многим другим окрузима има места и за оне који би могли да гаје козе и овце, говеда и свиње, живну, да скупљају печурке и лековито биље; то је сада најпростији посао, мада није баш по Јевропским стандардима, ал' биће. Незапошљени могу да подижу винограде и воћњаке, али нема ко да им поштено откупи плодове. Могли су у Параћину да праве у свету чувене штофове и стакларију. Много су тога и необразовани и под диктатуром могли, а сад у демократији и сви чколовани (како је говорила моја баба), не могу. Али има ту једна Квака 27, ко зна знаће: неки се и у демократији добро сналазе и врло брзо богате, а Држава бележи све већи пораст сиротиње. Сиротиња је важна ствар за сваку државу, јер да није сиротиње, ко би је бранио. Богати са капиталом побегну пред рат или на самом почетку рата, а они који ма то не пође за руком одмах постану послушници окупатора и ту прођу тако добро да им се на почетку мира чини: "рат је био бољи". Власт је јака све док има сиромаха. Превише богатих могу превише да се осиле па да угрозе Државу, а сиротиња ћути и трпи и једино Богу постаје стварно тешка, све више што Држава мање брине о њој. А и што би бринула кад јој сиротиња треба да је брани кад опет загусти - мало, мало, па опет загусти.

Истина део сиротиње и "сиротиње", је искористио крај 20. века да не брани кућни праг; "сиротиња" се добро снашла, отворила своје фирме и брзо се богати и долази на руководеће положаје, други већи део сиротиње живи бедно у прихватним центрима, а прави патриоти су остали да умру на својим огњиштима.

 Чини ми се да су некад радиле неке азотаре и штофаре, неки заваривачи и ливачи, неки ПИК-ови, ИМТ-еови, ФАП-ови, неке електронске индустрије, неке железнице, грађевинци и сви земљорадници; да се некад ишло у школе да се учи и ко зна шта још. Сада  у демократији то не ради, јер све може да се увезе. Изгледа да се боље зарађује кад код некога служиш а не радиш на своме, кад ти неки туђин управља, а не управљају твоји. Лакше је купити него стећи диплому. А и речник политичара се некако променио: диктатори су говорили "наши пријатељи из света" и имали их много, а ови из Напредног јата "моји пријатељи", "женини добротвори" и никако да нам кажу њихова имена да те њихове пријатеље и добротворе и ми обични људи поштујемо. Неваспитани, какви јесмо, можемо случајно да их опсујемо па да због тога владарима пропадне пријатељство које је могло да користи и нама.

Срби су престали да буду Срби и постали Стради кад су заборавили: "где ја стадох ти продужи, још смо дужни ти одужи" и почели да руше све што су стварале историја и претходне власти. Са таквим заборавом излазе и на ове изборе, а мени се то не свиђа, па хоћу да будем посланик без столице или министар без фотеље.

У Београду, 13. марта 2016, пред Баба Марту      Слободан Максимовић

МИНИСТАР БЕЗ ФОТЕЉЕ, 7

- О вишку запошљених у јавном сектору -

            Под јавним сектором подразумева се све у држави што се финансира из буџета као и читаво предузетништво у јавној или државној својини, које још није пириватизовано. Само петина у јавном сектору производи робе и ствара вредност из које се  издваја за четири пута бројније социјалне групе: службенике, професоре, лекаре, посланике, министре, војску, милицију, пензионере, политичке партије, спорт, културу, религијске конфесије, и ко зна шта још. То што се заради у јавном сектору мало је за плате и пензије, па се у те сврхе значајно захвата и из државног буџета. И мени је све то јасно, све сем да има вишка запошљених! Јасно ми је да има вишка нерадника готово свуда у јавном, а понегде и у приватном сектору, па и међу сељацима, али не знам како да их се решимо. Можда не зна ни Свевишњи. Међународна заједница више пута тражи да се Држава реши вишка запошљених у јавном сектору, али она никако то да реши, заправо решава по принципу "мало морген". Сумњам да ће то да се реши и тек усвојеним законом о некаквим платним разредима. Ја знам: у Држави има више радних места него што има укупно способних за рад и да има много оних које због нерада треба одмах отпустити са посла и из јавног и из приватног сектора.

Решење је просто као пасуљ и било би изводљиво да нерадници нису неком за нешто значајни и потребни: као род, као пријатељи или пријатељице, као партијска и ко зна која база, и ко зна зашта још, па чак и као демонстранти и хулигани; само не за рад за који су нејчешће најбоље плаћени. Најпокваренији међу запошљенима у јавном сектору, су вредни и стручни службеници и радници који до исцрпљености раде све што добију у задатак, без обзира на опис радног места. Најпокваренији су јер сви они знају ко су међу њима нерадници, нестручњаци, запошљени помоћу моћника чија су им имена позната. Знају а ћуте! Плаше се да не буду отпуштени.

А како ће Страдија да се реши вишка нерадника? Ни од Бога нема помоћи, јер то превазилази његове могућности. Код нас није применљиво решење које поштује "тај западни свет": ко не ради, ко не поштује шефа, ко краде и лаже, ко ствара лоше међуљудске односе - покажу му врата и дају му писмо које мора да покаже код следећег послодавца кога буде молио за посао. За сваког запошљеног "у том западном свету" води се евиденција: где је све и како радио од првог до последњег радног места, колике су му укупне уплате у пенизиони, здравствени, социјални и други, понегде и црквени фонд. А наш запошљени има само радну књижицу у којој најчешће није тачно оно што је записано: код кога је и колико радио, ни да ли је тај код кога је радио уплаћивао доприносе које прописује Држава. Неки тек примају плату из прошле године или је уопште не примају и сви се евидентирају као "запошљени" '- који не раде на својим радним местима, која су ко зна кад укинута неком систематизацијом.

            Мој отац, сељак, одмах после оног антифашистичког рата, кандидат за СКОЈ-евца,

запослио се у првоотворену земљорадничку задругу у Рековцу просле Друге аграрне реформе. Сви су га у селу ценили као вредног и поштеног радника који држи дату реч. У задрузи су га одредили одговорним за прикупљање надничара за окопавање кукуруза. Он их прикупи, они почну да раде, наизглед лепо, а у подне низ окопане редове зелени се трава која је требало да буде посечена. Почео мој отац да опомиње раднике из села да раде поштенo, а они њему: ко је он, гоља који нема за шта пас да га уједе, лудак који их тера да у државној њиви раде поштено као у својој. Слушао сам га како пред својом мајком која је те године живела своје последње пролеће и лето, плаче и пита шта да ради. "Прекини тај посао, синко! Ми смо много кваран народ којему се не може угодити. Имаш своја два хекатара, обради њих па иди у надницу, али свуда ради поштено као да радиш у својој њиви." Мој отац је послушао мајку и опет постао тражени надничар у селу. Кад је 1971. као полуквалификован радник отишао на привремени рад у Швајцарску, прво што нам је причао по повратку кући било је: тамо је за радника све сређено, има стан, парно грејање, па купатило и клозет и некакав "Мигрос" да купи јевтине намирнице. Рад није тежак, али се непрекидно ради. Руководилац групе, који је и сам радник, не дозвољава никоме да забушава. Многе наше су већ првог месеца отпустили. Али плаћају добро, за наш услове чак превише добро, мада су наше плате тамо најниже. "Ето, синко, ја сам за три месеца успео да сачувам пет пута више новца и да донесем кући него што си ти као официр за то време зарадио и потрошио за живот а да ти ништа не претекне. Неће да буде добро ако и наш народ не почне поштено да ради!"

            Отац је радио непуних пет година и зарадио да у дворишту направи, и направио оно што је хтео. Умро је 1989. године. Швајцарска држава је из неке "Шпар-касе" понудила мојој мајци две варијанте: да одједном подигне 16.000 швајцарских франака које од зараде мог оца тамо прикупљано или да се одлучи за пензију. Ја сам стигао да потрошим дозвољени минус и једну кредитну картицу, а сад се извлачим на другу - пресипам из шупљег у празно и живим.

            Касно, тек 1974. године схватио сам колико смо ми нерадан народ и како под другачијом организацијом може да се ради много поштеније и продуктивније. До тад сам веровао, да је наше друштво било "тек пронађено социјалистичко друштво", али сам од тад почео да схватам да је Кардељ тврдњом да је "социјализам светски процес" био у праву, да је млади Маркс с правом тврдио да ће комунизам прво доћи у привредно најразвијенијим друштвима. Схватам и да је Броз био у праву што се плашио бирократије, технократије и свесног разбијања Државе коју је привредно и социјално уздигао и створио  и Држави и себи светски углед. Знам да се плашио за будућност Државе, да је нудио оставке, али нисам схватио што је пристао да доживотно влада. Тачно 10 година требало је наследницима да почну да растурају све што је он од 1941. до 1980. стварао.

            Нисам схватио капитализам који се вратио 1989. на првим вишестраначким изборима. Као да је некоме био циљ да све уруши што је у Брозовој диктатури направљено и радило, и сва међународна сарадња, и стечени угледи. Уништење је постало скоро потпуно кад су на власт 2.000 дошле друге нове демократе и кризни штабови да докрајче привреду која се још могла обнављати. Демократска власт се организовала тако да је и оне који су могли економски исплативо да раде претворила у незапошљене. Руководиоци су били или шалабајзери, или слабо обавештени доктори наука, или синови добрих марксиста који су пубертетску побуну против родитеља почели анархизмом, или баш прави криминалци. Ваљда су мислили да ће свако од њих да достигне Пашића, који је свој политички живот започео као марксиста анархистичког убеђења, али је владао као диктатор све док и Владару није досадио.

            Напредно јато са увек стварном већином бирача иза себе је добило прилику да у два мандата нешто поштеније уради за ову Страдију. Видим да понешто добро раде, али настављају да греше, обећавају више него што могу. Нису и можда и не могу да отпусте вишак запошљених у јавном сектору, јер је то вишак нерадника. Пропустили су прилику да владају осам година, па са трећим изборима у само четири године скраћују владавину на шест непотребно трошећи велике паре које су се могле боље потрошити. Избори су прави изговор да се не отпусте нерадници (вишак запошљених) из јавног сектора, да се не изврши обећано смањење броја посланика у Скупштини, да се опет не бирају народни, већ партијски посланици... да се одложи много тога што је требало да се уради... Али ће нам 2017. бити боља!

            Тешко да ће нам бити боље без економски развијеног социјалног друштва. Како ће да нас уведу у то друштво ја не знам, али знам да то нећу доживети, па користим последњу прилику да постанем министар без фотеље или посланик без столице, макар само три месеца. Мало ли је?

У Београду, 14. децембра 2016.                       Слободан Максимовић

             

МИНИСТАР БЕЗ ФОТЕЉЕ, 8

- О патриотизму, правди, праву и култури -

       Ја наивно мислим да патрија значи: очевина, отаџбина, домовина, држава; да патриотизам означава љубав за своју очевину и залагање за слободу и напредак отаџбине и државе народа мог, без штете другим народима и државама. Дуго сам и наивно веровао да је патриотизам богатих и моћнијих објективно већи од патриотизма сиромашних, али ме живот и понеко знање из историје уверавају да није тако. И у Страдији је било, сад је, и сви су изгледи да буде тако - носиоци су патриотизма, сем ретких изузетака, сромашни слојеви народа мог.  Владари и богаташи средњевековне и нововековне Србије (и Југославије док је постојала) при свакој опасности по државу први су престајали да буду патриоте: или су бежали у безбедније туђе државе или су прихватали туђинску власт да би сачували своје богатство и своју власт. Успех им је био половичан, чешће су успевали да сачувају богатство него власт, а многи су се и одрицали свога народа и државе, укључујући и владарске породице. Сиротиња је увек страдала до границе издржљивости па се бунила да достигне слободу или се придруживала онима који поштују окупатора. То придруживање окупатору прве Србије трајало је неколико векова. Ја се залажем за развијање патриотизма и код властодржаца и економских моћника. Дражи ми је Владар коме је слободна држава важнија од вазалне у којој он чува своју власт. Дражи ми је тајкун (нисам сигуран шта та реч значи) који своју привредну делатност развија у мојој а не у туђој држави па ми отуд соли памет како не ваљамо.

Дражи су ми научници, уметници, спортисти и други посленици културе који стварају овде, а не тамо "где свога нема и где брата није", али ми је драго и када се врате своме отечеству. Склон сам да опростим и превеликим богаташима који не пролазе "кроз иглене уши" на путу за царство небеско, и спреман сам да их поштујем ако се врате и учине нешто велико за добробит народа свог. Нису ми драге издајице народа мог, којих је вазда било, ни патриоти Трећег балканског рата који су свој патриотизам изразили кроз ратно профитерство и свакојако злочинство, ни нови кројачи историје који сада рехабилитују све познате издајице поништавајући историју и прве и друге Југославије и Србије, ради додворавања моћницима под којима смо страдали и постали Стради са изгледима да то будемо и убудуће. Докле ћемо тако - не знам. Али знам да у овој Држави практично нема ни одговорности ни силе која може да обезбеди њену одбрану у постојећем окружењу. Нису критична средства, већ воља и знање за то. Напредно јато и његов радикални родитељ цене Пашића и не спомињу шта је и где радио Пашићев син док му је отац градио нову државу, ваљда да се не спомиње шта раде њихове породице.

            Никада није било у свету мудраца, и данас их нема, који су у стању да добро одреде правду и истину, али је зато, чини ми се Трасимах, у Платоновој Држави сасвим тачно одредио право: право је озакоњена воља јачега. Немам шта да приметим ако је право стварно озакоњена воља бар 63% народа. Квалификована већина од преко 50% и више није научна већ договорена категорија свих демократија и још се не односи на народ готово нигде у свету, јер на изборе најчешће излази мање од 50% бирача, па 50 од њих изабраних могу представљати највише 25% народа. Вероватноћа да ће нешто бити или функционисати са вероватноћом од 0,5 или 50% је граница неизвесности, коју ваља знати и коју у сваком послу треба превазилазити бар преко вредности једне стандардне девијације - ко зна разумеће. Мраксу се приписује мисао да "кад свест овлада масама онда она постаје покретачка снага", мада је она старија од њега. Страдијом је свест овладала масама само 1912. Све до 1918. таква свест је владала српском војском и поклапала се са свешћу владара. Изгледало је да је неко време владала и у време Броза, јер се она друга вешто крила од народа.

За спровођене озакоњене воље јачега треба одговарајућа принуда. Сви процеси, данас подељени на друштвене и физичке, су енергетски процеси и за њихово спровођење је увек потребна довољна енергија или сила коју Страдија нема, и кад је има често не жели или не уме да је примени. Хаос у Страдији од 1989. је резултат непостојања друштвене свести и одговарајуће принуде да се он уреди. Није то случајно: народу се нуди превише различитих воља: религијских и политичких, често и научних погледа на свет, од којих ниједна не може да постигне научно потребну доминацију у народу од преко 63%. Неки који владају у Страдији не одговарају ни народној вољи од 5%, већ изборним резултатима од 5%. А народ је паметан: кад власт није добра и он неће да изађе на изборе ни са 50%!

Жалосна страна правде и права у Страдији је то што су они, не само сада, него и раније, недостижни, не потпуно, већ у доброј мери (бар 63%): брзо се пронађе, ухвати и осуди ситан лопов или криминалац, али се они све већи све теже и све спорије проналазе и све дуже им се суди. Теорија државе створила је, а државе су реализовале три скупине заштитника права: тужиоце, судије и браниоце. Не знам колико поштено раде ни судије ни тужиоци, не знам колики утицај трпе од идеологија, посебно власти, али знам и да су адвокати "сиромаси", да не могу да евидентирају своје приходе ни као они продавци на Бувљаку, већ плаћају само паушални порез. Није ми због тога криво што стварно добро зарађују, али ми је криво што кривотворе своју одбрану. Најчешће им успева да правилно оптужене само за 10% видљиве кривице као код леденог брега, ослободе и тих десет процената кривице. Не бране они правично вођење поступка против оптуженог, већ оптуженог уче како он и сведоци да поступе да би прикрили кривицу, а при томе им је једини мотив неопорезовна зарада. Част изузецима, али већина њих са тричавим паушалним порезима има највеће прикривене приходе у Страдији. Може ли то да се исправи. Може законом о порезима и санкцијама за кривотворење одбране. Може, али нема да бидне. Изледа да многе адвокатске канцеларије, и ако појединци не знају за њега, умешно примењују тврдњу једног античког ретора са Сиракузе, који је касније имао школу у Атини, да у сваком процесу може да оправда оптуженог од стварне кривице. Свака им част. Дебљи им је џеп од образа, а анархија дража од реално могуће хармоније.

Најтеже непоштовање правде у Срадији 21. века је противуставно изручивање наших грађана неком Хашком суду, који није суд, већ његова негација. Ваљда сваки правни систем државе има довољно снаге и моћи да идентификује и осуди стварно виновне. То непоштење прати политичка брука да се од НАТО агресора не наплати ратна штета која се растегљиво процењује између 30 и 100 милијарди долара, и ако је неко суђење изведено и на њему доказано (бар за наш народ ако не и политичаре) да је агресија у свим елементима била противна међународно кодификованом ратном праву. Радикали су чак напустили коалициону власт ценећи да је Кумановски споразум акт издаје, али њихова већина у Напредном јату као да је заборавила тај частан став па поступа по правилу "најбоље је најјачем све опростити и придружити му се".

Ја под културом у овој борби за министра без фотеље подразумевам: укупност васпитања и образовања, уметности и спорта. Васпитање и образовање сматрам најбитнијим првенствено за производњу роба и стварању друштвене свести да је само рад оно што одржава народ  и његову државу и омогућује им напредак у датом природном и друштвеном окружењу. Уметност и спорт троше друштвени производ да задовоље изведене (генеричке) потребе људи било да се искажу као уметници и спортисти и да задовље љубитеље уметности и спорта, али тако да нам народ постаје све племенитији и да се ослобађа бестијалних уживања за чијом потребом постоје чак и генетске предиспозиције. За своју активност уметници и спортисти  добијају средства за задовољење њихових основних и изведенх потрба различите врсте.

Изузетно ценим васпитање и образовање, али ми се чине да се они некако изнутра, а можда и споља кваре. Васпитање, врло рано у садашњем узрасту преноси се из породица и школа на улице и у кафане и реализује у ноћном времену јер је садашњим васпитаницима дан потребан за спавање. Ја се залажем да нормални људи нормално спавају између 22:00 увече и 7:00 ујутру уз уважавање изузетака у разним процесима са сложеном поделом радног времена. Васпитање треба да  се заснива на доброј традицији сопственог народа и вредних примера преузетих из развијенијег света. Ја не бих да се настави доста давно започет процес васпитања кроз уживање, који можда историјски није ни прекидан само је некад био мање доступан или видан. Васпитање схваћено као уживање подразумева обавезни нерад, алкохол и дрогу, разне степене блудничења и постепено залажење у све већи неморал и криминал. Оно како такво не би било могуће да то неко не плаћа и подстиче. Плаћају они који могу, а подстичу они који на тај начин зарађују. Ови који тако зарађују могли би да зарађују уз мотику и лопату, срп и чекић, а највише добром применом знања. Али те вредности нису на цени.

На цени су дипломе и оне сада лакше могу да се купе него да се учењем стекну. Страдија треба да има на уму да је такво образовање потребно богатима за стварање сиротиње. Страдија треба да негује, чува и пази оне са стеченим а да одбаци оне са купљеним дипломама, али то не чини довољно. Страдија треба да образује себи потребне кадрове поштено и да их поштено запошљава по стицању диплома. Страдија треба да укине врло присутну куповину радних места. Некад смо се дичили нашим образовањем, а и сад би могли, да су образовни кадрови и процес образовања на цени, макар онолико колико доприносе стварању нових и добрих стручњака. Образовне установе нам само животаре, а цветају нам квазиобразоване са системима учења без стицања знања, умећа и вештина. Највећи стручњаци нам се ухлебљују у иностранству плачући при одласку, јер знају да нема где да се врате. Са самообразовањем нам иде много боље: све више политичара су од рођења образовани, али уз политички рад напредују ванредно стичући чешће дипломе него знање. Свака част изузецима, али њих често нико не шиша због своје наивности. Рачунам на Књаза који је уз производни, а затим и уз политички рад и самообразовање стицао дипломе да продужи континуирано самообразовање, па треба сви да се угледамо на њега. А имајући у виду и његовога Владу и Владине десетке, труди се да задржи у Страдији све такве вредне младе кадрове, јер су нам потребни и да владају и да раде. Само не рачунам да би сви, као он, требало да прихвате мишљење неког француског мудраца да само будала не мења мишљење. Књаз је успео мењајући мишљење, партије, кумове и ко зна све кога и тако се континуирано образује. Свака част. Нека само настави да мења мишљење па ћемо од тога сви имати велике користи. Питам се само да ли онај Француз још није променио своје мишљење. Јадан човек, ако није - већ је постао будала.

За питања уметности и спорта нисам компетентан. Видим да се у то не меша ни садашњи министар културе. Али се мој просечан народ некако нагло пробудио и достигао високи ниво познавања уметности и спорта. Већ је стекао самопоуздање да је и сам културан и добар уметник гледајући разне фарме, парове, и некакве "реалити" забаве и такозване уметничке "хорор филмове". Народ је стекао и огромно спортско знање, мада не и вештине и обогатио је фонд псовки и пиротехника са којима одлази на утакмице. Само му није успело да зарађује колико ти уметници и спортисти зарађују, ни да се запита колико је то поштено ни зашто се после 2.000 година опет на тргу продају људи (неки уметници и неки спортисти). Све више младих људи желе да буду роба да се добро продају онима који хоће их купе. Шта ће им знање кад постоје начини да се више заради на таленат, ма какав и ма колики био. Ако има ко да те погура попећеш се!

Извините што сам о овоме одужио. Одужио сам, јер мало знам о ономе што пишем, а хтео бих да се то не примети, мада се види из авиона, истина не из наших, јер ми се чини да их више немамо, а и лете много високо, високо. "Сам сур оро под небо се диже, мишад гризе, али по тлу гмиже" - чини ми се да је ово написао неко наш, али не знам ни да ли је баш тако писао, ни који то беше, ни зашто изабрах да то напишем. Можда се неко досети.

Али ја знам да је незнање један од услова за министарско или посланичко место, част изузецима, а ја тај услов најбоље испуњавам, па изволите, бирајте ме. Ја за други посао и нисам.

У Београду, 18. марта 2016.                             Слободан Максимовић

МИНИСТАР БЕЗ ФОТЕЉЕ, 9

- О забораву историје и злочина -

            Историју, ту мисоану науку на основу писаних извора и археолошких артефаката, умни људи су започели као знање о прошлости које се односи на народе и државе. Доста тачно именују народе и ратове и то је основни садржај историје интерпретиран према моди или потребама времена. Кад су други носици знања и праксе видели да их таква историја заобилази, почели су и они да бележе своје историје религије, филозофије, наука, породица...

            Тек је Маркс схватио да је историја свеопшти прелаз садашњости у прошлост, да се ничим не може изменити, да се из ње не могу извући поуке типа: да није било тако  било би овако. Из историје се може само у доступној мери изучити кретање друштва (света) ка расту цивилизације, али се не могу извући поуке за нове ситуације, јер се историја не понавља. Ипак многи по аналогији, а нарочито науке, могу да граде своје научне системе који могу бити и од практичне користи. Али постоје две друштвене групе, религијска постојанија од политичке, које, исто као и васцели свет, стварају историју, али учење о историји, народа, држава и великих религијских и политичких догађаја и личности стално прекрајају и кроје како њима одговара ... или онима којима желе да се додворе, да им "историјски" забораве оно што није ни за праштање а камо ли за заборав!

            Историја схваћена као прошлост која се памти и која се открива је толико обимна да никада не може бити сасвим дописана. Зато се из ње по одређеним критеријумима бирају одређени догађаји и особе који су важни за будуће нараштаје да извлаче закључке по аналогији за догађаје који се увек на нови али по неким елементима сличан начин понављају као претходни. То су најчешће ратови, државе и владари. Макијавели је у свом Владаоцу описао њему познат тип владара, а каснији историчари су му натурили тврдњу да је он стварао теорију о ауторитарном и нечасном владању коју су назвали макијавелизам. У томе има истине колико и у доживљајима Дон Кихота, али ту већ залазимо у уметност, који ја исто тако слабо знам као што  непотпуно знам историју народа мог. Знао бих је потпуније да су њени писци записивали оно што се дешавало без субјективне оцене и лажних додатака да се таква оцена поткрепи.

           Чини ме се да се из историје сада користи једина истина као каква законитост: историју пишу победници, а они је претварају у мит и легенду каква им одговара у околностима у којима живе свој конкретни живот.

            Тако се најчешће пише и историја нас Страда. Основна нота у тој историји је да смо ми увек били на месту страдања, па се народни певач досетио да Лазару у Косовској бици припише "избор небеског царства", које, за разлику од земаљског није до вијека, већ заувек. Вечити Лазар, орући небеске њиве, сад гледа како Стради живе и чуди им се што понављају његов избор.

            Пишући рукопис Православни празници у Срба пријатно сам се изненадио кад сам у црквеним књигама (житијама, очишћеним од наслага догматике и накнадног посвећења историјски значајних личности) нашао објективнију историју и од оне који пишу такозвани званични историчари и такозвани забрањени историчари. Не пишу они о времену прошлом колико пишу о себи и својој величини, па зато имамо толико прича о Косовској бици, од који ретко која заслужује да понесе атрибут "историјска". И није само реч о Косову. Свака нова историја се све мање пише на основу докумената а све више на основу конкретних потреба. Зато је у историјским списима насталим крајем 20. и почетком 21. века за децу и омладину, али и за манипулацију масама, све више присутан заборав историје.

Тај заборав званичне историје постоји одувек и од њега нису имуни ни религијска учења, ни научна историја, ни њена политичка интерпретација. То са најбоље виду у упоредним историјама једног те истог догађаја од стране различитих учесника у истом догађају. Најсавременији пример је историјска оцена операције "Олуја": на један начин не тумаче жртве, на други победници, а на трећи начин покретачи и саучесници у тој "операцији". Савремени историчари од том догађају сагласни су само о почетку и крају операције и ни у чему више. Али и та сагласност је сумњива!

Црквена, као и званична историја тачно описују све непоштење, да не употребим тежи израз, светог краља Милутина, али га Црква прославља због подизања и обнављања више цркава и манастира него у читавој династији Немањића. Званична историја га цени као првог државника који је од Србије у усвоје време и у свом окружењу створио највећу државу. Нико ништа не пише како му је свети Данило донео у Скопље драгоцености манастира Хиландара да се сачувају од последњег крсташког похода, шта је било са тим драгоценостима, откуд Данилу паре да их пошаље Милутину избеглом у Малу Азију да тамо унајми Татаре и Турке и уз њихову помоћ угуши побуну својих великаша. Тешко се може наћи, мада постоје историјски списи из којих се види да је Милутин први преко Босфора довео на Балкан значајне Турске и Татарске одреде, који се са Балкана не повукоше ни ове 2016. године.

Прескочимо неколико векова. Године 2014, Стради муслиманске и Стради католичке вероисповести у Проклетој Авлији хтедоше да рехабилитују Франца Фердинанда и преко њега Аусторугарску за време ондашње, али им се ипак мало зацрвене образ па то не учинише, бар му не обновише споменик у Сарај-Граду крај Латинског моста. Само забетонираше Принципове стопе, скинуше му спомен плочу и за неке стране војнике неким страним језиком написаше нешто друго од онога што је писало 70 година. Причају нам приче о постојању "Младе Босне" која никад није постојала, нити ју је у Сарајевском процесу ико споменуо, а  прећуткују постојање и утицај Младе Италије, Младе Хрватске, па чак и Младе Немачке, која се брзо трансформисала у некакво удружење писаца. И опет би Сарајевски атентат да претворе у узрок за Велики рат, а прећуткују нам да је цар Јозеф одбио 14 планова  свог генералштаба за напад на Србију, да је за јесен 1914. припремао побуну Арбанаса у Србији којима био помогао преко Дрине, е да би границе свог спојио са границама Турског царства. Сарајевски атентат му је добро дошао да "на њему конструише напад на Србију" - како пожурио тако и прошао.

Дођимо на 1941. Будући британски краљ нас је ове године посетио по други пут и вероватно по други пут изразио захвалност Српском народу за 27. март 1941, прећутавши опет да је тим догађајем руководила тајна служба њиховог краљевства, да би Хитлер раширио што више снага по још непокореној Европи и смањио своје могућности за инвазију на Енглеску, коју никад није ни планирао; са Енглезима је хтео да влада светом.

Размеђе 20. и 21. века обележено је "помирењем" партизана и четника, рехабилитацијом Драже и сад српског фашисте Недића. Партизани се мире са четницима од 1941. У 1942. они нису партизански већ партизански и добровољачки одреди Југославије. Четници различитих фела обједињују се само привидно под командом Раногорског покрета, касније Југославенске војске у отаџбини. Краљ прави децу у Лондону, а нешто војске што ју је склонио, животари у египатским и либијским пустињама. Наш велики, превелики Слободан Јовановић преко радио Лондона под слово "З" наводи имена људи које у току ноћи треба заклати у различитим местима Србије.  Идн, министар иностраних послова, када је сазнао праву суштину те поруке, укида ту емисију. Черчилу требају други да ратују за њега па шаље мисије и код четника и код партизана да виде шта раде. Убрзо напушта четнике, а код партизана шаље сина да провери да ли је истина да се у Југославији једино партизани стварно боре против фашизма. То сазнање користи да уштеди своје снаге и не отвори Балкански фронт као у Првом великом рату. И он и краљевска кућа објашњавају младом и нежном краљу како ствари стоје и он издаје указ да се да се Југославенска војска у отаџбини стави под команду Јосипа Броза. Дража не слуша свог краља јер зна шта је радио. Године 1944-45 опет по Србији кољу четничке тројке, по одлуци Драже, а он каже да су то "можда" чинили његови команданти који га нису добро слушали. Четници заједно са Бугарима и Немцима ратују против јединица НОВОЈ које продиру у Србију; са Бугарима и Немцима у јесен 1944, после краљевог указа да се придруже Брозу, бране Крушевац од Брозове војске. Дража на суђењу, и у току саслушања и у току своје дугачке одбране, износи како је поштовао руску револуцију, како није знао за злочине својих четника свих фела, признаје да је преко Недића од Немаца примао наоружање и храну, да је сарађивао и са Италијанима и са Бугарима, па и са Усташама, али да су то најчешће и без његовог знања чинили његови непослушни команданти за чије злочине он не може да одговара; нема ни командну одговорност коју је промовисао Нови светски поредак 50 година касније нити срећу да му суди Хашки суд, а они који имају власт и моћ, јавно и пред целим светом, уз филмско снимање читавог процеса, га осуђују на смрт, стрељају и нико у свету (сем Де-Гола, Дражиног школског друга) не протестује.

Стради, Стради без памети руше бисте народних хероја и Броза, преименују улице антифашиста и совјетских хероја који су помогли ослобођење Србије, не сећају се да је једном на падинама Авале погинула велика руска војна делегација, заборављају да је Недић био фашиста, а не само шеф владе окрњене Страдије, да је са својом стражом заједно са Немцима хапсио раднике и ђаке у Крагујевцу и Краљеву, и још које куде и сервирају нам "истину" како је сачувао Србе од учешћа у борбама против Совјета. Сакривају нам истину да Срби из аусторугарске војске нису хтели да се боре против Руса, прелазили су на њихову страну кад год се то могло и од њих се за завршене операције формирала јединица ранга дивизије. Садашњи властодршци не знају да Хитлер није хтео српске војнике на фронту против Руса, јер је знао како су се тамо Срби "борили против Руса" у првом Великом рату. Сад Недића треба рехабилитовати и подићи му споменик и биће тако. А кад свет сасвим заборави и Броза и његову Југославију срушиће му и Кућу цвећа и једину преосталу бисту.

Зашто се тако историја прекраја и заборавља? Наравно због комуниста, јер су они од самог почетка Другог великог рата знали да краља, војску и богаташе нико није протерао из Југославије, они су из Југославије побегли и са собом однели оно мало багатства што је она успела да стекне. Али нису криви сви комунисти, већ највише они који се нису ни родили кад се у Југославији ратовало, који су паметно као Интелектуалац са говорном маном, и онај са брадом и женом гором од себе, њихови кумови, укључујући и садашњег Књаза, постали четничке војводе на партизанској гори Романији, узели гумицу и почели да бришу историју, а из џепова им испадају новчанице, које никако не личе на наше динаре. А све је то добро уклопљено у борбу против комунизма који никада није постојао, већ је прерано кукурикнуо петао социјализма па је домаћин устао да га прикоље! Будућност света није комунизам, већ робовласништво развијеног света. Садашњи Светски господари и они који им се додворавају, нарочито онима који су нас и убијали и мучили, нису свесни да је њихов заборав историје велика грешка. Историја се ипак понавља само на други, непоновљив начин. Једина константа у светској историји је да је сиротиња, кад постане и Богу тешка, мењала господаре света и стварала напредније друштвене системе.

Наши Владари би из наше историје требало да не заборављају да смо границе успостављали ратом, и оне праведне, али и оне неправедне, да смо од моћнијих тражили да их признају и да смо их, кад би смо се сложили, успешно бранили.

А ми никако да се сложимо, сем у једној пословици: Само слога Србина спасава! Срби ће једном да се сложе, "али кад ће не знамо". Било би добро да то буде у миру и може се постићи добром управом и поштеним радом тако да буде задовољно бар 63% бирача. Није крив нерадник што не ради већ онај који треба да обезбеди да он ради, они који владају. Бојим се да још дуго неће да се сложе они који владају, па ће "кад дође вода до уста" да се сложе они који страдају. Неки нови кројачи историје неће бити живи да виде, а са њима и ја, како то изгледа кад се дигне кука и мотика против богаташа и властодржаца чија је особина да и сами једни друге руше.

Да не би било заборава историје, историчари би, бар из оне документоване историје, могли да именују историјске личности које су доприносиле Србији и свету и оне који су тај свет и Србију рушиле. па ће идеолоши незаведени поштени народ све да их памти и да зна који треба да му буду узори.

Ја нећу да заборавим злочине који су нам други починили, али никада нећу престати да се стидим злочинаца из свог народа и да се плашим од њихове владавине. И зато би требало да будем министар без фотеље или бар посланик без столице.

У Београду, 20. марта 2016.                Слободан Максимовић

  

МИНИСТАР БЕЗ ФОТЕЉЕ, 10

- Излаз нам је да поштено и у слози радимо и рађамо децу да буду боља од нас -

            Основа за излаз нам је наша земља као површинско и подповршинско тло. Прво, она земља која омогућава производњу хране неколико пута више него што нам је потребно  за исхрану нашег друштва. Друго, она која нам омогућава коришћење постојећих ресурса метала, минерала и неметала у већој мери него што су нама потребни. Треће, она располаже још увек недовољно искоришћеним водама као значајан ресурс за одржавање живота и производњу енергије. Треће, зна се да земља има и друге ресурсе од којих су многи недовољно истражени, а врло значајни за привреду. Четврто, ту је наша, још релативно чиста атмосфера са још незапочетим коришћењем енергија сунца, ветра и кише. Сунце и ветар улудо расипају своју енергију по читавој тропосфери, а скоро свим "водама са неба" допуштамо да нам енергију и тло, поред очигледне користи, понекад и рушилачки односе у околна мора.

            Друга основа у нераскидивој вези са земљом нам је НАШ НАРОД. Ми још увек имамо довољно радног народа да од тих природних ресурса можемо да произведемо вишкове за све битне друштвене потребе и да кроз сарадњу са окружењем надоместимо ретке недостајуће потребе, али и значајну технолошку заосталост. И данас кад тврдимо да имамо много незапослених ми прикривамо истину да има много више неотворених радних места него што имамо радно способног народа. Али имамо и још један субјективни проблем: ми не умемо или нећемо и не умемо да радимо, поштено да радимо. И са мање радног народа него што га сада имамо, чак и са још мање (мада могло би да буде више) запосљених у пољопривреди - основи сваке привреде - ми би могли да производимо огромне пољопривредне вишкове када би, како у августу 2014. рече наш академик, Бранислав Гулан, члан Одбора за село Српске академије наука: наш сељак који данас производи храну за 15 особа, производио као сељак у Европској унији за 50 до 80, а немачки сељак чак за 152 становника! Па шта трпиш и чекаш српски сељаче: "ил' ти не да ђаво ил' ти не да бог" питао се једном један што је грешан грешно певао рањено срце народа свог, а ја питам данас: ил' ти не да онај што са тобом влада? Као министар без фотеље или посланик без столице то бих питао Владу, и очекивао само један одговор: ускоро ће и наш сељак да производи толико, па чак и да престигне немачког сељака. Сви ми знамо да се слична питања могу поставити и за многе друге гране наше привреде, знамо, али нећемо знати одговоре док нам борба за власт буде једини друштвени приоритет.

            Трећа основа за наш поновни узлет су таленти који постоје у нашем народу као генетски потенцијал. Знању једва допустамо да живи, спорт нам светла образ, али нам се култура све више меша са некултуром која преузима примат, а нама нерад постаје важнији од рада и превара од поштења. Наши садашњи политичари боље познају Кардеља него његови савременици: они су увели такав плурализам у систему образовања и систему информисања тако да од њега имамо више штете него користи. Поред довољно универзитета који дају у свету признате стручњаке, уведосмо много универзитета којима је невалидна диплома покриће за добру зараду и основа за производ квазиинтелектуалаца, који никоме у земљи нису потребни, али први налазе посао. О зар је и то могуће? Могуће и још како: онај ко има чиме да купи диплому има чиме да купи и добар положај који му вишеструко надокнађује потрошени новац који није ни зарадио. Од таквог образовања добијамо само добре индоктринанте политичаре, који немајући трајно знање мењају мишљење, јер како неко рече, само будала не мења мишљење и још дода да он никада није донео погрешну одлуку. Судећи по томе како се ухлебио, у праву је, па још има шансе и да нам буде од користи.

            Четврта основа нам је природни прираштај домицилног становништва. Како сада стоје ствари сваке године нам изумре или оде из Државе тридесетак хиљада људи више него што нам се роди деце. Савремена цивилизација створила је толико тога што може да се искористи и на добробит и на штету човечанства. Ја се дивим достигнућима која нам користе, али се плашим оних која могу да се злоупотребе. Није само тако у савременим технологијама, тако је и у савременом друштву: неко је младим људима натурио став да мушкарац не треба да се жени пре 35-те нити женско да роди пре 30-те. Држава треба да стимулише оно што је у складу са природом ствари: на првом месту жене да рађају 2-3 детета у животној доби од 20 до 30 година уместо што стимулише неплодни промискуитет. Држава треба да стимулише породицу која се дефинише као заједница мушкарца и жена ради стварања потомства, а она то не чини. Посао тешко добијају  жене које нису рађале, а онима које рађају - које нам подарују нове нараштаје, нико им не одаје никакво признање, а камоли накнаду за време трудноће и прве године одгајања сваког детета, нити им то време рачуна у пензијски стаж за највећим доприносом. Држава нам је некако изгубила осећај за морал па допушта да се популарише Понос сексуално неприродних односа мушкараца и жена без порода. Понос Државе треба да буду добро ситуиране породице са децом, а не парови мушкараца и парови жена којима није довољно то што раде, већ би да се са тим јавно поносе. Мој народе, који још ниси изгубио понос, ухвати своју дечицу за руке, поиграј се са њима и доживи право задовољство и понос. Може д се деси да такав понос у Страдији поново преовлада, а кад се то и оно пре тога деси, Стради ће поново постати поносни Срби, а Страдија поносна Србија.

            Завршавајући кампању за министра без фотеље или посланика без столице, нешто се питам чему ми је била потребна сва та кампања. Шта ће ми све то, кад сам још радознао да понешто још сазнам и кад сам поносан на две кћери и четири унучета. Моје је било па прошло, са долазе на позорницу живота млађи нараштаји, а ја све брже корачам "низ степенице живота" (Јевтушенко). Зашто да им сметам, на сваком путу има подједнако падова и успона, ако је пут довољно дуг, а мој је био дуг и сад је при крају. Не замерите на многим глупостима једнога старца.

            Живи и здрави били и будите успешни у добрим намерама. И дочекајте да видите поштену, сложну, радну и поносну Србију

            У Београду, на Младенце 22. марта 2016.     Слободан Максимовић