SATIRIČNE PRIČE

ЧИЗМА И ОПАСАЧ

          Мој гимназијски професор српскохрватског језика, Јара Лабуд, сазнавши да сам војни стипендиста, често ми је говорио како војска није за мене, како опасач опасно стеже, а тесна чизма ствара жуљеве. То ми је говорио и при каснијим ретким сусретима када сам већ увелико био официр. Никад нисам био сигуран шта је мој покојни Професор тиме желео да ми каже, али сам, носећи дуго и чизму и опасач, више сељачком логиком него здравим разумом, схватио следеће:

          Опасач има смила носити само ако је прописно притегнут. Кад треба нешто тешко да се подигне, кад треба да се запне, опасач треба притегнути. Што више треба да се запиње то више треба притезати. Уопште се не може запети без притегнутог опасача. Са лабавим опасачем никако! Само наружи човека!

          Тесна чизма не ствара жуљеве. Њу једноставно не можеш обути. Ако нема друге останеш бос. За ногу је најбоља пасент чизма која просто приања уз стопало, уз лист. Таква чизма пријатно шкрипи док ходаш, просто као да пева. Са њом можеш дуго да идеш а да се не замориш. И пријатна је за ногу... И главу чува... Лабава чизма не ваља никако. Смакну ти се чарапе па у њој најпре останеш бос... И одмах почне да ствара жуљеве, и све је гора, што је дуже носиш. Лабава чизма не служи ничему. Само наружи човека!

          И ако немам најбоље мере, дуго сам некако успевао да носим прописно притегнут опасач и пасент чизме. Изгледао сам много лепо, могао добро да запнем и дуго да ходам а да се не заморим. У последње време нешто ми се опасач разлабавио, а чизме ми бар за пола броја веће. Не могу више ни да запнем, ни да ходам као раније... И брзо се замарам... А у излог кад се погледам - ругоба од човека!

          И даље не схватам зашто је Јара Лабуд говорио да војска није за мене. Овако разлабављен изгледа да ја нисам више за војску!

                                                                                   Написано 9. новембра 1995. у Београду.

Први став је потпуно истинит, а остали изражавају мој лични однос према анархолиберализму, који је, по мом мишљењу, бтино обележје текућих друштвених збивања.

Прича је објављена у броју 51 Жикишона од 11. јуна 2009.

БАЛВАН

          Државно предузеће речне пловидбе је дуго било угледно предузеће. Све док је на његовом челу био бравар Чеда. И једно време после тога, са Ниџом, Браном и Вељом на челу. Све док не почеше немирне воде.

          Пред почетак немирних вода предузећем је управљао Веља, један од Чединих најбољих ђака. Изгледало је да се добро снашао. А кад почеше немирне воде Веља тајно поручи радницима да ко неће и не мора да ради, па из предузећа одмах одоше Бечки поткивачи и Будимски коњушари. Државно предузеће речне пловидбе поче нагло да пропада. Веља би принуђен да да оставку, а замени га његов начелник Блажа. Блажа је још као начелник радницима обећао да ће са њима издржати до самог краја немирних вода, али не одржа обећање. Дозволи Димчету Чукаџији да напусти предузеће, а кад му капетан Кука настрада на трамвајским шинама у Добровољачкој улици, даде и он оставку. Наследи га Жика Балван.

          За све време док су Државним предузећем речне пловидбе управљали Чеда, Ниџа, Брана, Веља и Блажа, Жика Балван је напредовао: од непливача до веслача, од веслача до кормилара, од кормилара до капетана, од капетана до шефа речне пловидбе. Са његовим напредовањем напредовала је и његова телесна тежина: од 70 на 100, од 100 на 130 килограма. Зли језици кажу да су се код Жике презиме и изглед идеално сложили. Није то била обична метафора, као кад се, на пример, каже Жика-коњ. Жика Балван је стварно био Жика-балван. И могао је у се, на се и пода се све што може балван. И све остало што може балван. Истини за вољу треба рећи да су и Жикини претходници изгледали као нешто мањи балвани, сви сем Чеде, али је само Жика имао тако сликовито презиме.

          А за балван се зна да му немирне воде ништа не могу. Кад балван дође у немирне воде он се одмах ухвати матице и не излази из ње док се воде не смире. Кад неко мање дрво, или којим случајем грана уђе у матицу, не може се у њој одржати. Балван поломи грану, а дрво одбаци у страну и остане суверено да влада средином реке. Несрећнику у немирној води је лакше да се спашава хватјући се за мање дрво или за грану; са њима се још може управљати према обали. Са балваном не може. Балван нико не може да избаци из набујале матице. Ако га неко и зајаше, то је само за кратко, док се балван не изокрене и потопи несрећника за сва времена. А кад се немирне воде смире и изгуби матица, балван се умири на неком плићаку, а око њега окупи сав шљам. И дуго тако стоје као неми сведоци немирних вода.

          Жика Балван је дошао на чело Државног предузећа речне пловидбе у најгоре време немирних вода. Али га ништа није забринуло. Ни малобројни радници које је некако окупио на рок од 45 дана, и који за све то време нису хтели да раде, говорећи да не знају шта треба да раде и пуштајући предузеће да и даље пропада. Ни речни пирати који су узимали све што су немирне воде собом носиле и са којима је боље сарађивао него са својим радницима. Није се либео ни једно да обећа а друго да уради. Са Браном-коцкицом је обећао својим радницма из Проклете авлије да ће заувек остати у предузећу, а заједно су се недељу дана после тога растосиљали читаве Проклете авлије. Налазио је време да са Миком-бајсиклом одигра по коју партију тениса, и стизао да са сином јавно набавља кромпир, који је син тајно продавао његовом предузећу. И ту је некако запело, пре него што су се немирне воде смириле. Успротивио се прво Воја-политика, а затим и многи други, много важнији и много моћнији од Воје-политике. Замерили су Жики Балвану, не толико због кромпира колико због тоалет папира, који је био укључен у ту тајну продају, па га због тога није било на тржишту кад је људима био најпотребнији. Жика Балван се због тога није узнемирио, није да оставку као његови претходници. Шта он, уосталом, има са својим пунолетним сином? Ако је син крив, нека син одговара! Наставио је мирно да плови неимирним водама све док није наишао на први већи плићак. А онда се мирно склонио и у матицу гурнуо другог пливача, ослободивши га дела шљама који је са собом вукао.

          Државно предузеће речне пловидбе и даље се бори са немирним водама, а Жика Балван ужива у свом плићаку. И ништа га не брине. И ништа ге не може забринути. Он се још увек добро сналази. Он још увек може у се, на се и пода се као балван, и све друго што може балван. И није једини Балван. Има их још много. А колико, не знамо.

          Кад су се немирне воде пролетос вратиле, Пливач је склоњен у страну, а један други Балван је дошао на чело Државног предузећа речне пловидбе и са њим - нови шљам.

          Сан сваког младог дрвета је да што касније постане балван. Човек може и раније.

                                                                                                   Написано 9.новембра 1995. у Београду.

Према идеји из друге половине 1993, а поводом афере “тајна продаја кромпира војсци”, која никад није била доказана, али је садржала бар зрно истине. Претпоследњи став је дописан у пролеће 1999, после смене још једног начелника Генералштаба.

РЕЗЕРВА

          Командант гарнизона Равно добио је недавно наређење да мобилише и пошаље један батаљон на важан задатак за одбрану границе. Вредан човек, какав иначе јесте, одмах је позвао резерву из великих градских општина: Равно, Ј и П. Али не лежи враже! Многи резервисти нису хтели да приме позиве, а од оних који су их примили одазвало се само десетак посто. За попуну батаљона требало му је бар још стотину људи!

          Командант зове претседника најсиромашније општине Рековац у регији и пита га да ли ће се његови сељаци и радници одазвати на позив за двомесечну војну вежбу. “А што неће!” одговара Претседник најсиромашније општине у регији. Истог дана пустили су 130 позива, уручили 108, одазвало се 103, а на вежбу отишло 98 људи; таман колико треба!

          Од дванаесторице којима нису уручени позови двојца су умрла, а четворица се одселила, само што о томе нису били ажурни подаци. За шесторицу који нису примили позиве и петорицу који се нису одазвали покренуте су кривичне пријаве. А од оне петорице што су се одазвали, а нису отишли на вежбу за једног је ургирао пуковник Н из К да буде ослобођен, јер је важан за државну безбедност, а четворицу је ослободила војно-лекарска комисија.

          У селима најсиромашније општине у регији дигла се велика галама око ове четворице што их је ослободила војно-лекарска комисија. Први је син бившег председника општине и бившег посланика па сељацима то смрди на неку мућку; неће да прихавате да дечко са 150 килограма телесне тежине и слабим видом и није за војску. Неће да прихвате ни ду су остала тројица психички неурачунљивих стварно луди, јер један од њих је одмах наставио да вози аутобус, а друга двојица да шверцују бензин, што су радили и пре позива на војну вежбу.

          Нико од сељака није ни приметио да је петога резервисту ослободио пуковник Н, а референт за мобилизацију је разумео потребе државне безбедности. Не би џабе пуковник Н запуцао чак из К у Рековац, и то још у униформи и са службеним возилом! А тај важан посао што га ради пети резервиста ослобођен војне вежбе је тајни шверц цигарета из једне суседне државе, који је лепо маскирао продавницом за резану грађу. Пуковник Н диже кров на викендици. Треба човеку резана грађа.

          У најсиромашнијој општини у регији и не знају да се резерва из градова слабо одазива на позиве за војну вежбу. Некако у исто време из једног великог града у великој равници од позваних 592 резервиста одазвало се њих 32 или 5 посто! После неколико дана и после неких мера број одазваних се незнатно повећао. Два месеца касније стање се знатно поправило: из једног другог великог града који се некако утопио у још већи град на обалама двеју великих река позвано је 163 резервисата, одазвало се 63 - чак 38 посто!

          Кад човек види овај тренд раста требало би да се радује, ако је способан за радовање. Ја изгледа да нисам. Моја склоност ка глупим питањима тера ме да питам: “Земљо, ко ће да те брани?” Питања ми увек испадну глупа, јер се унапред знају одговори. Тако је и овај пут: Земљу ће да брани сиротиња, сиромашни радници и сељаци, а њих, хвала Богу, има доста, и све их је више. И нико у то нема право да сумња, јер док толико сиротиње имамо, од сваког се врага можемо одбранити. Само не од сиротиње!

          Сиротињо, и Богу си тешка!

Написано 11. новембра 1995. у Београду према догађају из јесени 1995.

Прича је објављена у броју 26 Жикишона од 19. децембра 2008.

ЦИРКУС

          Државно предузеће речне пловидбе има одавно формирано Одељење за истраживачку делатност. То Одељење није, како би се на први поглед могло помислити, истраживало речну пловидбу, већ је водилу евиденцију истраживача из читавог предузећа и једном годишње предлагало генералном директору кога од многобројних истраживача да награди. Доктору Рами, кад је дошао на чело Одељења, учинило се да је то мало, па је хтео да отвори бар један прави истраживачки задатак.

          Како су у то време компјутери били нова мода и како су се већ почели примењивати масовно, децентрализовано и без икаквог реда и мере, још не успевајући да се међусобно повежу и да користе онолико колико се очекивало, логично је било да се планира и истражи Примена централног компјутера на кормиларско-управљачке системе Државног предузећа речне пловидбе. Генерални директор је одобиро да се отвори такав истраживачко-развојни задатак и од доктора Раме затражио да формира Центар за истраживање и развој примене централног компјутера на кормиларско-управљачке системе, коме треба дати неко скраћено звучно име које се лако памти.

          И ту код имена су настали први проблеми. Ако се узму само прва слова истраживачког задатка ПЦККУС то испадне кратко и звучно, али никако није лако за памћење. По два слова дају нешто дужу комбинацију ПрЦеКоКоУпСи, која се много лакше памти, али постоји опасност да се она скрати по звучности у ПрЦКоУпСи и да на крају остане само ПрЦКо, што и није баш неко лепо име за тако важан истраживачко развојни задатак. Проблеми су били још већи кад је требало одредити име Центра за истраживање. Некако није одговарало ни дуже ЦеИсРаПрЦеКоКоУпСи, ни краће ЦИРПЦККУС.

          Због важности и ургентности самог истраживачко-развојног задатака Центар је почео да се формира и ради и ако му није одређено име. То на почетку и није сметало, јер још нису били одређени ни људи, ни просторије, ни средства. Знао се само задатак. Први истраживачки тим је на самом почетку применио системски приступ као најновију методу у истраживању. Први појам који је системски истражен био је сам назив истраживачког задатка. Анализе су показале да предмет научног истраживања није никаква примена централног компјутера, јер је то чисто техничко питање које се односи на компјутер као готов производ. Стварни предмет истраживања јесте сам кормиларско-управљачки систем. Истраживање треба да покаже да ли кормиларско-упраљвачком систему одговара централизована или децентрализована примена компјутера, па се то не сме прејудицирати самим називом предмета истраживања.

          Кад је тако био пронађен прави предмет истраживања, онда се врло једноставно дошло до имена те нове истраживачко-развојне установе: Центар за истраживање и развој кормиларско-управљачких система. Одједном је било врло једноставно да се само од првих слова кључних речи направи кратко, лепо и звучно име врло лако за памћење: ЦИРКУС. Малобројни истраживачи ЦИРКУС-а у формирању били су просто срећни што су пронашли тако звучно име које ће бити опште прихваћено. Али су се баш ту преварили. И ако су применили системски приступ, нису га применили ни довољно свеобухватно нити довољно повезано са праксом.

          На то им је први указао нови начелник новог Сектора за истраживачку делатност, јер се Одељење у међувремену знатно проширило и прерасло у Сектор. На првом радном састанку по пријему дужности позвао је начелника ЦИРКУС-а и директно га упитао:

          - Јесте ли Ви били скоро у циркусу?

          - Како био? Ја тамо радим. Ја сам начелник ЦИРКУС-а.

          - Видим ја да сте Ви неки циркузант! - дрекнуо је нови начелник Сектора.

          - Мени не треба никакав ЦИРКУС, да ми се колеге начелници смеју! А и којој је то будали пало напамет да истражује кормиларско-управљачки систем? Шта ту има да се истражује? Кормило је сајлом повезано са управљачем у кабини капетана брода и шта ту има нејасно? Ја хоћу да истражујем речну пловидбу! Разумете ли Ви мене?

          Начелник ЦИРКУС-а је одмах разумео оно за циркус. И схватио је да човек хоће да истражује речну пловидбу. И стварно у Државном предузећу речне пловидбе нема ништа важније од речне пловидбе. Само му никако није јасно како је то са коримларско-управљачким системом испало одједном тако просто: кормило - сајла - управљач. Да просто човек не поверује!

          Од недавно ЦИРКУС више не постоји. Бивши истраживачи из ЦИРКУС-а редовно посећују градски циркус. Највише им се допада тачка на трапезу позната под називом “салто мортале”, коју редовно изводи нови начелник Сектора за истраживачку делатност Државног предузећа речне пловидбе.

                                                                                   Написано 12. новембра 1995. у Београду

Асоцијација на нека стварана кретања у области истраживања и развоја командно-информационих система.

НАУЧНА РАСПРАВА О ПЛОВНОЈ ВЕШТИНИ

          Институт пловне вештине Државног предузећа речне пловидбе одрганизовао је недавно научну расправу о научној утемељености појма “Пловна вештина”. Тај појам у Државном предузећу нико није спорио, али су га спорили сами истраживачи из Института. Пошли су од логичног питања да ли је “Пловна вештина” адекватан назив за научну делатност којом се Институт бави. Испало је да су спорне обе речи у синтагми “Пловна вештина” и да су недовољне да објасне оно чиме се Институт стварно бави. А објашњење је значајан и најчешћи ниво научног сазнања.

          Основна замерка на придев “пловна” је била та што се он односи на реку, а не на вештину. Река је та која може да буде пловна и то у зависности од величне пловила. Може се рећи “пловна река” а никако “пловна вештина”, мада би “вештина пловљења” било прихватљивије. Други су одрицали употребу речи “вештина” у смислу науке. Нико не спори да постоје и вештина и наука као два различита појма. Вештина је вежбањем стечена способност човека да обавља неку делатност боље од других а да је, при томе, не мора научно познавати. Неке вештине могу бити и урођене, што још мање има везе са правом науком. Наука мора да има предмет, језик, метод и теорију, али не и вештину. Наука се бави сазнањем делатности, а вештина је умеће вршења делатности. Све у свему, сложили су се да израз “Пловна вештина” може да остане у употреби због дуге традиције, али да се под тим изразом увек мора мислити научна теорија вештине пловљења. Тек тако схваћена “Пловна вештина” јесте наука, иначе је то само обична вештина пловљења.

          Основна расправа је ипак вођена око могућности научног сазнања у Пловној вештини. Централни проблем је могућност научног сазнања пловљења као објективне појаве. Шта је пловљење? И да ли пловљење постоји као објективитет, као посебност, какви су, на пример, појмови “река” и “пловило”, чији материјални субстрати стварно објективно постоје. Први, који су заговарали да је пловљење двострани процес између реке и пловила били су критиковани од других, да они ту не виде човека који даје сврху пловљењу. Први су се бранили како им се чини да пловило без људске посаде ипак плови, на шта су им други одговарали да оно ипак плови према сврси коју је одредио човек. А онда је неко неозбиљно запитао са каквом сврхом плови балван кога је вода успут покупила, што је унело извесну црту неозбиљности у озбиљно вођену расправу.

          Расправа о пловној вештини је закључена констатацијом да је дихотомија појма “пловљење” круцијалан епистемолошки проблем чије гносеолошке димензије још нису прецизно утврђене, јер не зависе само од реке као ту-битка независног од човекове спознаје, нити од пловила као материјалног производа човекве праксе, већ и од онтолошких одређења сврхе, која све то повезује у јединствену целину појма “пловљење”, чијом научном експликацијом треба доћи до основних ставова теорије пловне вештине као системне науке, која у себи садржи научно утврђена теоријска, методолошка и епистемолошка полазишта за теоријску и практичну изградњу научних дициплина теорије пловне вештине, чији гносеолошки супстрат треба изложити широј јавности на херменеуситички начин тако да буде резумљив како, онима који се баве теоријом пловне вештине, тако и онима који се баве вештином као таквом.

          Новинар који је извештавао са овог научног скупа записао је прву реченицу: “У Институту за пловну вештину вођена је научна расправа о теоријском и практичном утемљењу појма пловна вештина”. Затим следи горе наведена закључна констатација која је прецртана нервозним потезом пера, а испод ње још нервозније дописано: “И ја вама!” У објављеној новинској вести стајала је и следећа (друга) реченица: “Очекује се да ће на следећим научним расправама бити више речи о обезбеђењу бродова, одржавању пловних путева и организацији речне пловидбе.”

                                                                                   Написано 12. новембра 1995. у Београду

Поводом вишегодишње употребе испразних речи у војним часописима.

Прича је објављена у броју 28 Жикишона од 1. јануара 2009.

ЗЕЧЕВИ, АРТИЉЕРИЈА И...

          Земљу Бежанију западно од Проклете авлије до скора је  настањивао народ чије је порекло из земље Страдије. А онда, изненада, једнога дана деси се чудо: сви Страдалници који су дотле живели у Бежанији побегоше на исток, носећи са собом само голи живот, који многи не сачуваше док су се преко Петровачке цесте пробијали ка Страдији. У бежанију су кренули и народ и војска. И чим су почели да беже, то више није био ни народ ни војска, већ просто страдалници.

          Дуго се није могло објаснити зашто је дошло до тако великог народног страдања. Бежанија је већ више година била у рату са Туђманијом, а њене народне вође нису биле начисто шта им је крајњи циљ: самостална држава, припајање Караџији или Страдији, али им је свакако било јасно да не желе да остану под влашћу Туђманије и били су потпуно сигурни у властиту памет и непобедивост. Када је тог јутра војска Туђманије опет припуцала на положаје војске Бежаније, само овај пут на читавом фронту, народне вође су закључиле да народ из пограничних места треба привремено склонити у насеља ван домета артиљерије, а војску повући на резервне положаје ради скраћивања фронта и постизања веће чврстине одбране.

          Није било ни примисли да је ситуација безизлазна, нити је икоме пало на памет да нареди опште повлачење читаве војске и читавог народа! А баш то се десило! Када је народ из пограничних места дошао у насеља ван домета артиљерије дигао се и тамошњи народ па су као лавина нагрнули на Петровачку цесту. Војска је уредно кренула на резервне положаје, али што им се више приближавала то се ред све више губио, на резервним положајима се нико није зауставио, а на Петровачкој цести се већ нису могли разликовати војска и народ, била је то просто бежанија страдалника. Над Петровачком цестом су опет кружили авиони и сејали смрт у колони...

          Народ Страдије је несебично притекао у помоћ прогоњеним људима, као и много пута пре тога, али се, као и много пута пре тога, питао може ли се то прогонство на неки начин објаснити, и шта да се чини да се то поново не деси и у земљи Страдији као што се десило сељацима попа-Чарног пре неколико векова или чика-Периним војницима почетком овога (20) века. Објашњења је било много, али ни једно није садржавало одговор на питање “шта да се ради” и ни једно није било задовољавајуће, сем објашњења Стојка Стојковића, истраживача из Одељења за научну делатност Државног предузећа речне пловидбе, које је чуо мали број људи, а ја сам један од њих.

          Стојко Стојковић је одмах одбацио симболистичке теорије које су бежанију и страдање војске и народа изводиле из имена државе “Бежанија” и имена народа “Страдалници”. Није основано ни мишљење да се народ дао у бекство због тога што су авиони Алијансе претходног дана бомбардовали и онеспособили центре везе из простог разлога што народ за то није могао знати будући да су центри везе преко којих би се та вест пренела били срушени. Најчешће и најприхватљивије објашњење да је непријатељева артиљерија подгила толики народ и восјку у бекство подвргао је строгој научној критици. Прво, артиљерија војске Туђманије није располагала са довољним количинама муниције ни за обично узнемиравање толике војске а камо ли за наношење таквих губитака и разарања која би могла изазвати панику. Друго, артиљерија је могла да дејствује само у уском пограничном појасу, што значи да је већина народа и војске била ван домета артиљерије. И треће, тамо где је и дошло до дејства артиљерије учинци нису могли бити од значаја, јер се војска на тим положајима утврђивала у претходним годинама, а познато је да артиљеирја не може ништа по утврђеним положајима. Стојко Стојковић је одбацио и не ретка мишљења да је Бежанију продао неко из Страдије као неосновано политиканство, јер се не види ама баш никаква корист коју Страдија добија за толике патње и страдања свога народа и устврдио да се ипак све може објаснити помоћу истребљења зечева...

          Немачки фармери су половином тридесетих година трпели огромне штете од најезде зечева. С јесени би им пропадала читава поља купуса. У борби против зечева нису помагали ни лов са керовима ни хајке са мрежама у којима су учествовала читава села. Зечева је било све више, а купуса све мање. Једна група фармера одлучила се да финансира научно истраживање које би дало одговор на питање како трајно протерати зечеве са купусних поља. Истраживање је успешно спроведено, зечеви су уклоњени са купусних поља, а у току 1926. године објављено је чак и научно саопштење о томе, које је убрзо пало у заборав, јер више никад није било тако много зечева.  Прво је научно доказано да се и међу  зечевима, као и међу мужјацима многих других животиња, природном селекцијом издвајају најјачи и најспособнији као лидери или вође, који не дозвољавају другим мужјацима да приступе на њихову територију. Одмах је било јасно да је та појава на неки начин повезана са мушким полним органима зеца. Даља испитивања су неочекивано брзо показала да кад се сасушена зечја муда развеју по купусишту, зечеви одједном престају да нападју купус и безглаво беже у други рејон.

          Стојко Стојковић је почетком године сасвим случајно остварио увид у ово саопштење, прегледајући на свом рачунару научни фонд Националне библиотеке Немачке. А када је у марту месецу обрезивао свој мали воћњак и приметио да су му зечеви током зиме оглодали кору на младим стабљикама, пожелео је да поново проучи научно саопштење о истребљењу зечева. Поново је помоћу свог рачунара приступио Националној библиотеци Немачке и затражио увид у поменуто научно саопштење. Обрадовало га је кад је приметио да је централни компјутер у рубрици “Последњи корисник информација” евидентирао његово име и датум с почетка ове године. Пожелео је да види листу свих претходних корисника и не мало се изненадио када је рачунар избацио име његовог школског друга из основне школе, касније инжињера генетике, сада министра војног у Туђманији. Тај његов друг из основне школе је у току јесени прошле године више пута користио научне информације о истребљењу зечева. Стојко Стојковић је одмах назавао свог доброг пријатеља, војног лекара, који је дуго радио на идентификацији масакрираних бораца војске Бежаније од стране припадника војске Туђманије, и питао га да ли је прегледајући те несрећнике, уочио неку правилност која се понавља? Одмах је добио очекиван одговор: “Свима су била одсечена муда”.

          Закључак се наментуо сам по себи: Туђманија ће протерати Страдалнике из Бежаније на исти начин као што су немачки фармери 1926. године протерали зечеве са својих купусишта. Требало је некако ступити у контакт са вођама Бежаније и упозорити их на несрећу која им се спрема. Стојко Стојковић је одмах затражио пријем код генералног директора Државног предузећа речне пловидбе и замолио га да преко стручњака који су били на привременом раду у Бежанији одмах обавести народне вође шта им се спрема и да против тога не постоји заштита сем објављивања вести да и Бежанија има припремљен исти поступак за протеривање припадника Туђманије, које ће Туђманију натерати да одустане од зле намере.  Генерални директор Државног предузећа речне пловидбе није озбиљно схватио свог научног радника. Чак му се учинило да се овај мало откачио, али је, рачунајући на његову дисциплину, затражио да о томе не каже ником ни речи. Дисциплинован, какав је иначе, Стојко Стојковић се повукао на свој редовни начунички рад и једно време је чак био склон да помисли како се преварио. Нису зечеви и људи исто! Ипак га је копкао црв сумње: нису ни заморчићи и људи исто,  а ипак се на заморчићима испитују лекови пре него што се примене на људима!

          А ствари су се десиле онако како су се десиле. Када је дунуо повољан  западни ветар сасушена муда покојних Страдалника била су распршена, не помоћу малобројне артиљерије Туђманије, већ дан раније, помоћу авиона Алијансе, по изричитом одобрењу њеног председника Китона, а остало су учинили природни закони који владају међу свим животињским врстама, укључујући и човека.

          У Државном предузећу речне пловидбе нико није одао јавно признање Стојку Стојковићу за његво научно предвиђање. Али се ипак нешто десило. Државно предузеће речне пловидбе регистровало је код привредног суда допнску делатност: узгајање купуса на обалама око пловних река. Са најодговорнијег места у држави Стојку Стојковићу је дозвољено да истражи могућност како да се утиче на председника Алијансе, господина Китона, да свој непријатељски став према Страдији и Страдалницима, претвори у пријатељски. Само мали број људи у Државном предузећу речне пловидбе зна да Китонова одлука да на дан светог Ахрангела у 16.40 објави крај рата у којем су учествовали Страдалници из Караџије, није била његова властита одлука.

          Стојко Стојковић тачно зна чија је то одлука, весело глади бркове и не жали што је остао без муда. Исплатило се.

          Страдалници из Бежаније, Караџије и Страдије радују се миру, стрепе од надолазеће зиме и чувају своја муда. Шта би они без њих?

                                                                                   Написано 24. новембра1995. у Београду

   Према казивању пуковника С. које сам чуо 8. новембра 1995. Тај С. је озбиљно тврдио да се прогон Срба из Крајине једино може објаснити помоћу немачког истребљења зечева из 1926. године и да он сам врши трансцендентални утицај на америчког председника Клинтона да заузме позитиван став према Србима...

КО ВЛАДА СВЕТОМ

   Мизасцен једноставан, са што мање детаља. У позадини слика Председника државе, једна говорница, мало папира - може и овај текст, и чаша са водом. Говорник говори кроз нос, повремено гестикулира рукама и држи се озбиљно, учено и надмено до карикатуре. Паузе у говору прави кад то текст или публика захтева или кад заборави текст па треба да се подсети. Сваки пут отпије мали гутљај воде.

*

          Знате ли ви, ко влада светом? Ко?

          Наравно да не знате. А до скора сте знали. Мислили сте: социјализам. Социјализам, социјализам влада светом. Тако сте мислили. Тако сам ја мислио. А нашу мисао је поткрепљивала савршена, потпуно савршена, необорива аргументација. Као прво, социјалистичке државе. Прва наша,  најхуманија, најбратскија, најсамоуправнија, најнесврстанија, нај, нај-социјалистичка земља на свету! Па онда тринаест осталих држава. Јесете, наша и тринаест осталих. Совјетски Савез, велики, огроман Совјетски Савез, прва земља социјализма, пола Европе заузео, пола Азије заузео, распростро се, распрострањен Совјетски Савез! Војна сила број један! Нуклеарна сила број један! Ако није број један, онда број два, алÄ не мари, има још 12 држава!

          Ту је и Кина! Није Гина, него Кина. Кина, кажем, јесте, Кина. Како, која Кина? Жута Кина. А  знате ли ви, молићу лепо, знате ли зашто је Кина жута? Па зато што у њој живе жути људи, Кинези, овако малецки, жути, све један налик на другога, као да је неко разбио милијарду и по јајета, па поређао само жуманца, овако, све једно до другог, и покрио ону другу половину Азије, ону што је није покрио Совјетски Савез. А знате ли зашто су Кинези жути? Зато што кроз Кину тече огромна, огромна, велика, велика, много велика и жута, Жута река. Кинези се купају у тој реци, па су од тога жути. Јесте, од тога су жути. Од те реке, тамо где се она улива у море, пожутело је и море, Жуто кинсеко море, још мало па ће да пожути и цео Тихи океан. Хоће, кад вам кажем. Можда ће једнога дана и цео свет да пожути. Жути свет. Лако може да се деси.

          За сад су код нас реке, језера и мора бели, бистри, нису жути! И ми смо зато један бистар, бели народ, белци. Само су нам мрави жути, не сви, неки мрави су жути. Знам, сад ви мислите да су црнци поцренли од неке црне реке, од неког црног мора, да су јели неку црну траву, или, не дај боже, живели у некој црној гори. Грешите, ту јако грешите! Црно море имају мало Руси, мало Турци, мало неки други, али ни један од тих народа није црн. Руси су белци, Турци су белци. И остали су белци. Оно, нађе се по неки црни Бугарин, кара Турчин, кара Ђорђе, Карађођевић, алÄ, мало, мало, сви су белци. Црну Реку имају Македонци. Македноци нису црнци, дођу некако црномањасти, али нису црнци. Ми имамо и црну траву и црну гору, али ни у тој трави, ни у тој шуми, нико није црн - сви су белци. Црногорци имају Црну Гору, али су и они сви белци. Оно, нађе се и међу њима по неки црномањаст, као овај с брковима на Дедињу, или онај без бркова на Цетињу, али су и они белци.

          Па добро, зашто су црнци црни? Како зашто? Од сунца. Некада, у двана времена, кад нису били измишљени сви ови лосиони за сунчање, тамо у Африци људи су просто горели од сунца; као кад прасенце прегори у рерни, тако су горели. Па су тако стекли ту црну боју, која им је постала наследна особина. Од тад се сви црнци рађају црни.

*

          Станите мало, станите! О чему сам оно почео да причам. О томе да социјализам влада светом, о социјалистичким змељама, набројао сам нашу земљу. Прво нашу земљу! Патриотски, прво нашу! Па пространи Совјетски Савез. Па многољудну жуту Кину. Колико је? Три. Дабоме три. Осталих једанаест социјалистичких држава су:  Албанија, Бугарска, Румунија, Мађарска, Чехословачка, Пољска, Источна Немачка, Северна Кореја, Вијетнам и Куба.

          То је био први аргуменат, док су те земље биле социјластичке. Али није био једини. Други аргуменат нам је био то да су и многе друге капиталистичке земље једном ногом закорачиле у социјализам. Шведска, развијена Шведска, је много више социјалистичка него капиталистича, па Француска, Италија, Либијска Џамалхирија, па многе друге државе... Многе државе су једном ногом загазиле у социјализам, а другом ногом су се заглибиле у капитализам. Заглибиле, дабоме, заглибиле. Добро сам рекао. Ви знате шта то значи кад се неко заглиби. Шта значи? Како, шта значи? Па, молићу лепо, значи да не може лако да се исчупа! Отуд, из тог капитализма где се једном ногом заглбио, човек не може лако да се исчупа?

          Е сад, ту је била једна квака, једна мала зачкољица. Тај глиб. Знате шта је глиб? Кад се ухвати за ципелу или опанак, не може да се отресе. Јесте, тај глиб, што не може да се отресе... У тај глиб је била по једна нога од ових 14 социјалистичких држава. И како оне са том ногом, у капиталистичком глибу, нису корачале, то се глиб све више хватао око те ноге, овако се хватао, све навише ишао... А она нога што је слободно корачала по слободном социјализму, корачала је, корачала... АлÄ ето, десило се, уморила се нога и у једном тренутку неопреза пристала уз ону заглибљну ногу. И шта се десило? Одмах се заглибила! Дубоко у тај каипталистички глиб заглибила се и она друга нога, чиста нога, што је дуго и слободно корачала по владајућем социјализму. Али то још није оборило аргументацију да социјализам влада светом. Јер, као што је већ речено, капиталистичке земље су већ једном ногом закорачиле у социјализам и та њихова нога се не враћа натраг у капитализам, оне иду даље у социјализам! Само  не знам кад ће да стигну. Знате ли ви? Наравно да не знате.

*

          А знате ли ко нам је ово, да социјализам влада светом, први објаснио, најбоље образложио, јасно објаснио, отворио очи тако да смо сви прогледали? Ко? Није Тито!  Није Тито, није! Грешите! Тито је био човек практичар, владар. Један од владара светом. Ма какви један од владара! Први владар! Није се то видело док није умро. А кад је умро, јесте ли видели, колико је владара дошло да му се поклони? Председник Совјетског Савеза је дошао лично да му се поклони и лепо се видело да је човек плакао као што смо и ми сви плакали, тад кад су га сарањивали. Ми смо плакали зато што смо га волели, зато што смо знали ко нам је отишо, алÄ нисмо знали ко нам долази... Јесте, ни ко нам долази, ни шта нас чека... Мислим, ово, што смо дочекали... А зашто је плакао тај председник прве земље социјализма? Зато што је ценио Тита као великог владара, највећег у свету. И многи други су зато плакали. Сви несврстани владари су пустили бар по једну сузу. Само неки тврди на сузу нису плакали. Није плако председник ове највеће капиталистичке земље. Америке, јесте, те Америке. Али не зато што човек има тврдо срце, већ зато што није могао да дође на сахрану да се слатко исплаче. Нешто му се тресао његов капиталистички систем, па није могао лично да дође, много се извинио, и послао своју госпођу текту да изрази саучешће. А та тектка, боже мој, та тетка, што се она исплакала, као да јој је, не дај боже, син рођени умро. Јесте тако је плакала.

          Опростите! Понеле ме емоције... Ево опет сам пустио сузу кад сам се сетио ко нам је отишао, а који су све после њега долазили...

          Шта сам оно  хтео да вам кажем? Хтео сам да вам кажем да је Тито био практичан човек, велики практичар, владао је нашом државом колико је могао и владо је светом, несврстаним и оним осталим, колико се могло. А теоријом је владао један његов добар пријатељ, учитељ Бевц. Како, који Бевц? Па зар сте већ заборавили друга Бевца, Кардеља? Јесте, тај Бевц. Он нам је све лепо објаснио како и зашто је социјалзам светски процес. Сећате га се? Јесете, ови млађи су га заборавили. Али ми старији га се сећамо. Био је то један много добар, доброћудан чичица, који је говорио тихо и помало неразумљиво, ал тако добродушно да смо му прихватали и оно што нисмо разумели... Такав је би друг Бевц. Учен човек. Учитељску школу је овако завршио! А онда је наставио да учи сам. А од кога је учио? Јесте ли и то заборавили? Нисте! И добро је што нисте. Бевц је учио од Маркса.

          (За следећа два парарграфа заузети озбиљан, надмен став.)

          Од тога Маркса Бевц је сазнао најважнију ствар због које је тврдио да социјализам влада светом. Маркс је говорио да светом не влада ни један човек посебно, већ да светом владају процеси који се одвијају у материјалној производњи, да облик владавине примарно зависи од тога ко су власници средстава за производњу, а ко призвођачи, и да је свака досадашња владавина била експлоататорска. Кад радници и сељаци постану власници средстава за производњу, а то се дешава у социјализму, онда су радници и сељаци ти који владају. Радницима није циљ да некога угњетавају, већ да даље развију материјалну производњу тако да свако може да троши колико му треба. То је последња фаза у развоју људског друштва и највиши облик праведне владавине по принципу од свакога према његовим могућностима, а свакоме према потребама. Јесте, свако да ради колико може, а да троши колико му треба... Слично као да се каже: да ради кад му се ћефне и да троши колико му се хоће... Шта? Вама то личи на анархизам! Јесте, личи, алÄ није. Није анархизам, него комунизам - највиши стадијум у развоју друштва који долази одмах после социјализма као прелазног периода између капитализма у комунизам. Компликовано, много компликовано...

          Много је учен човек био тај Маркс. Његов пријатељ, Енгелс, јесте Енглез, није се правио Енлез, него се звао Енгелс, тако се звао, био је познат по томе што је Марксово учење умео лепо и просто да објасни. Е, сад ово што је Маркс говорио, како је Енгелс објаснио, значи да је рад прави покретач целокупног светског развитка, прави светски владар. Јесте, рад... Обичан људски рад... Не тамо неки научни, спортски, војнички, милицијски рад, или ово моје измотавање - уметнички рад, него обичан људски рад којим се производе средства за живот: прво оно што треба да се поједе, па затим да се обуче, па онда све остало. Много просто! И јасно! Рад и само рад влада светом. Све остало је надградња.

*

          Светом влада рад и резултати рада. Тако се мислило од половине деветнаестог века, од кад је Маркс то научно доказао, а Енгелс свима отворио очи да јасно виде како светом влада рад, да ништа без рада не бива. Тако сам и ја мислио, све до пре неки дан. Тад сам, поводом једног догађаја, прогледао својим очима и од тад сигурно, сто посто сигурно, знам да је Маркс погрешио! Маркс није био у праву! Светом не влада рад. Светом влада секс... Јесте, то

(показати рукама),

тај секс влада светом...

          Немој да се смејете! Ниша није смешно! Светом, од кад је века и света и док буде било века и света, влада његово величанство, секс... Секс, и нико други! Ви знате шта је секс? Не морам да вам објашњавам? То је кад оно... ово... Знате на шта мислим? Сазнање да светом влада секс представља највеће научно откриће двадесетог века и немојте се чудити ако Нобелов комитет ове године додели мени Нобелову награду за ово откриће. Јесте, Нобелову награду! Него шта! Као што су стари Грци говорили, материја не може ни из чега настати нити се може ни у шта претворти, тако и ја кажем: свет овај, четири или пет милијарди људи, ко ће тачно да изброји, настао је само помоћу секса, само помоћу секса се одржава и помоћу секса се развија! Све остало је надаградња. Признајем Марксу да је рад прва надградња, одамх после секса, али је секс владар света, секс влада светом!

          Немојте ви сад да ми бркате свет са васионом или космосом. Па да испадне како и космосом влада секс. Боже ми опрости!

(овде се обавезно неколико пута прекрстити)!

Ја то нисам рекао! Твоја је власт, Боже, вечна и неприкосновена, као што је и твоја мисао прожета сексом!

          Кад кажем свет, ја мислим на људе, на мушко и женско, оно што је потребно за прави секс. Само је први човек, Адам, настао од земље, тако што га је Бог створио и удахнуо му живот. Прва жена, Ева, направљена је од Адамових ребара, да му буде дружица у рају. Једући јабуку са дрвета сазнања заједно су открили шта значи секс и почели да праве децу. Тако је настао свет... Господ Бог у томе више није имао значајнијег утицаја. Пустао је он и поплаве и поморе, и слао сина свог да поучи свет доброј владавини, али је свет опстајао захваљујући владавини секса. И дан данас се хришћанске цркве свађају око тога да ли је зачеће девице Марије било грешно или безгрешно, уместо да признају просту истину - био је то секс. И ја сам готово уверен, да Господ Бог, после тог искуства, жали и често заборавља на овај наш свет што и њему његов творац није створио дружицу, неку Божицу, налик на Адамову Еву.

          А како је рад повезан са сексом? Врло просто. За добар и прави секс потребно је здраво и право мушко и здраво и једро женско чељаде.

 (показати рукама женске облине).

Знате на шта мислим, да не објашњавам? А здравље улази на уста преко хране. Храну треба неко да произведе. И ту на светску позорницу, у служби секса, ступа његово величанство рад, да произведе на првом месту храну за здраво и право мушко и за здраво и једро женско и све остало што треба да би секс био угоднији и роднији. Производња свих осталих добара представља надградњу за задовољење секса као основне потребе.

          Основна људска заједница јесте здраво и право мушко и здраво и једро женско за добар секс од кога настају здрава и добра деца. Да ли је то неко рекао: дете из епрувете? Ма, маните те измишљотине! Лаж! Чиста превара! И ту је прво претходио секс, знате, онај ручни. А свако дете је изашло из оне женске стври. Зар није тако? Муж, жена и деца чине породицу. Породица је прва, а држава последња надградња те примарне друштвене заједнице: мушко - женско.

          Да ли је сада јасно да секс влада светом? Јесте! Ето видите као је то једноставно кад вам се једноставно објасни! Све велике истине су просте и једноставне, али се до њих тешко долази. А зашто се тешко долази? Па зато што нам оне леже на дохват руке, у свом простом и једноставном облику, а нас је лажна наука, лажна религија и лажни морал учио да су све ствари сложене и компловане. Нису.

          Сад вам ово откриће не изгледа тако компликовано. Ви сте све о сексу знали, слутили сте и ви да он влада светом али до сад нисте били свесни тога. Сад сте се, надам се, освестили. Без лажне скромности признајем да сам ја заслужан за то што сте ви сад прогледали. А зато што сте се ви родили, што ви живите и радите, зато су заслужни ваши маме и тате, односно, тате и маме, мислим секс, секс, једини прави владар света!

*

          А како сам ја дошао до тог сазнања?

          Моје лично искуство непрекидно ме је остављало у уверењу да са мном влада моја жена, док моја жена још увек мисли да не влада довољно, да би још требало да ме, не дај Боже, зајаше. Сасвим олако сам прешао преко сазнања да је мој омиљени владар, друг Тито, био чак четрнаест пута ожењен, што значи да га је добро служила она ствар, односно секс, што је услов за добро владање. Наспрам њега Наполеон се много пута мање женио, али се за разлику од њега женио јавно и брзо разводио. Зато је јавно и брзо изгубио власт, али и у том губитку власти било је елемената секса - Наполеон је био заточен на Светој Јелени... Мој омиљени владар женио се тајно и никад се није разводио, чак ни кад су му саветници предлагали да се службено разведе од последње жене. Зато је мој омиљени владар владао доживотно. Овај садашњи

(показати на слику)

 женио се само једном, и ако је крадом шарнуо два - три пута, можда ће да издржи два - три мандата и ништа више.

          Нисам обраћао пажњу какав је секуслани живот савремених капиталистичких и социјалистичких владара. Ништа нисам схватио ни из совјетског искустава кад  им је на чело дошао Курбачов. Сви смо ми мислили да је тамо почела да се спроводи нека перестројка, а нисмо знали дао он, човек, пере стојка, јер га стојко, мислим, секс, слабо служи. Много ближе били су истини они који су говорили: “Курбачов пере стојка, сигурно ће неком да га викне!“ али су ти највише погрешили - вукнули су га њему - распала му се држава... Нисам уопште примећивао да се по истом основу распада наша држава: слаб секс, једнонационални секс, нико никога не ... Знате шта мислим. И знате ша нам се десило... И знате шта ће да нам се дешава, све док нико никога не ...

          Али ја, и поред тога што ми се, као у народној песми, три пута пружала прилика, нисам успевао да откријем да секс влада светом! Чак сам и унучиће добио! И опет ништа!

          Знате кад ми је синуло? Не знате. Наравно да не знате. У почетку нисам знао ни ја. Амери су дуго наговештавали како њихов председник, Бил Китон,  треба да сведочи да ли је имао или није имао сексуалне односе са неком женском Ливицки и да се он ту нешто устеже. Знам човека са телевизије, као и ви. Право мушко. Жена му се зове Немари, и каква подударност - не мари за секс... Млада, лепа, али не мари... Бил Китон се све нешто устезао, као, да ли да призна или не призна, да ли му због тога рејтинг пада или се диже? Сексуално се уздржавао, а требало је да доноси важне државне и светске одлуке. Отворено је разговарао са својом женом Немари, а кад му је она мудро рекла да не мари за секс, да не мари за његов грех, да секс није грех, већ вештина и дар владања, решио је да призна своју везу са госпођицом Левицки. Многи злуради људи су помисли да ја боље да је имао секс са Леванком, знате којом, него са Левицки. Али нису у праву! Нису. Билу Китону је одмах скочио рејтинг,  дигао се притисак, а стотинак томахавки му ударило у главу. Да пукне! Кад су терористи дарнули у две његове амбасаде, није битно у колико су амбасада и држава пре тога дарнули Китон и његови претходници, прва мисао Била Китона била је мисао о сексу. Та мисао се код нас тешко али доста тачно преводи са: “Е, сад га је неко најебао! “

          Најебали су једна фабрика лекова у Судану и неколико логора Талибана у Авганистану, а ја сам схватио да секс влада светом.

          (Дубок наклон публици)

                                                                                                                                   У Београду, 22. августа 1998.