CRTICE

Слободан Максимовић

ЦРТИЦЕ

136 кратких прича

из савременог живота

У Београду 2008.

       Писмо Издавачу и Уреднику

       Поштовани Издаваче и Уредниче!

Вашем суду препуштам збирку од 136 кратких цртица (свака може да стане на једној страници формата А5), које на сажет начин обрађују савремене теме. Цртице су у рукопису изложене онако како су записиване, негде је тај редослед такав да омогућава да се по више прича групише у једну целину под посебним насловима као што су: Приче о Милоју, Из војничке спаваоне, Нолетове приче, Приче из Петриње, Гарине згоде и Аутостоперове приче, а има и прича које се тематски не могу повезати у неки одређенији наслов сем, можда, као Остале приче. Ја сам на завршетку, не прeмештајући  приче у рукопису, дао попис свих прича и једно могуће али не и потпуно групасање у сродне тематске целине. Ако се не поштује редослед настанка онда се као једна већа група могу груписати Приче о Космету (приче: 15, 16, 92, 98, 99 и 100), затим Приче о селу (приче: 3, 8, 9, 11, 13, 18, 20, 23, 24, 126. и 129), а могућа су и нека друга груписања са мањим бројем сродних прича.  На Вама је да то прихватите или их уредите на другачији начин.

       Свака прича има документарну вредност и односи се на неки истинити догађај чији сам ја сведок лично био или је тачно пренето казивање неког другог приповедача.

       Биће ми драго да се нађу Уредник и Издавач који ће ову кратку збирку приповедака, јединствену по својој тематици, дужини и односу према времену у којем живимо, да прихвати и objavi.

Унапред захвалан!

Слободан Максимовић  

            

1. КО НЕ ХТЕО ТУЂЕ

            Газда Ванчо из улице Ванчо Прке у Штипу волео је трезан да залута међу женски свет, а припит знао да запева: “Ко не хтео туђе, немао ни своје”.

            Газдарица Ленче није волела да пије и није знала да пева, али је мушки свет знао да залута код ње. Тако су били егал, или скоро сасвим егал.

            Газда Ванчо је лако залазио међу женски свет, просто као на излет, и лако се враћао у породично гнездо, као да ништа није ни било. Газдарица Ленче се много трудила да неко из мушког света залута код ње, брзо је остављана, а кад је остављана много је патила.

            Временом се све смирило. Газда Ванчо је све мање пио, а газдарица Ленче му се придурживала и у пићу и у ретким весељима. Пићем развесељени запевали би у дуету: “Ко не хтео туђе, немао ни своје”.

           

У Београду 26. децембра 1999.

2. ПИВО И ЛУСТЕРИ

            У насељу између бродоградилишта и Аде циганлије живи госпођа Ленка, жена четрдесетих година. Некад је била удата о чему сведоче ћерка и син, деца која иду у средњу школу, и о којима се савесно брине. Ленка пре подне ради негде у граду, а по подне допунски зарађује код приватника у насељу.

            У насељу сви знају Ленку као жену са маном и воле је због те мане. Реткост је да се неко воли због мане, па ипак Ленку сви воле баш због њене мане. А њена мана су пиво и лустери.

            Ленка воли да пије пиво. Истина, ретко пије, једно до три пива, никад више; једном месечно, ређе два пута. Од два пива никад се не опије, али од три опије сваки пут. И сви у насељу знају: кад Ленка купи три пива то је сигуран знак да ће да се опије и да ће да разбије лустер.

            Ленка прва два пива испија полако и на гушт, уживајући. Треће пиво пије диретно из флаше. И већ при првом гутљају, кад забаци главу, падне јој у очи лустер и она му сваки пут каже: „Нану ти  твоју, ја сам те купила, ја ћу и да те разбијем!”

Кад испије и пследњи гутљај Ленка зафрљачи празну флашу и лустер се сав проспе по соби. Већ пола сата иза тога Ленка избацује сломљену срчу и, ако има резервни лустер, зове комшију да га намести, а ако нема, одлази у продавницу да купи нови.

Сви у насељу знају за Ленкину ману. Неке комшије, којима се ова мана свиђа, у време новогодишњих празника поклањају Ленки обичне стаклене лустере, у здравље да их разбија, а она између сваке две нове године докупи још по неколико лустера.

У Београду, децембра 1999.

3. НЕМА ТРАГОВА У СНЕГУ

            Снег је почео да пада у четвртак и престао у петак увече. Комшије, које су у суботу увече пролазиле поред Миканове куће, приметиле су да нема трагова у снегу. И то им ниије било сумњиво! Нису сумњали ни када су у четвртак увече пролазили поред његове куће и чули га како кука. Тако је кукао и прошле зиме...

            У понедељак ујутру електричар, не обраћајући пажњу на то што нема трагова у снегу, улази у двориште и зове Микана да изађе. Микан понекад и раније није излазио по неколико дана, па човек, не сумњајући ништа, улази у кућу...

            У марачној малој соби прво се примете беда и неред. На поду просуто жито, преврнута столица, наспрам вратију празан кревет... Поглед скрене лево: Микан, одавно мртав, до појаса го, лежи преко малог шпорета... Човек зове комшију, заједно се још једном увере да је Микан мртав, а онда обавештавају рођаке, дежурног лекара и полицију...

            Три сата касније истражитељ и лекар констатовали су да је смрт наступила природним путем и дали дозволу да се тело покопа. Било је недоумице око повреде на глави и опекотине на куку, али се све могло објаснити...

            Микан није излазио из куће од кад је нападао снег. Вероватно у суботу увече ложио је ватру последњи пут у свом животу. Кад је хтео да легне, устао је и раскопчао панталоне. Тад га је стигао први удар. Пао је, преврнуо две столице, повредио леву слепочницу... Стигао је да десном руком обрише крв. Левом руком се ухватио за преврнуту столицу и у грчу устао. Тад га је стигао други удар. Горње и доње панталоне су спале до глежњева, а он се онако мршав и кошчат, срушио преко шпорета у којем је догоревала ватра... Тако су га нашли...

            То је само један од начина на који у селу, полако али сигурно, умиру чланови једностарачких домаћинстава.

У Урсулу, у понедељак 20. децембра 1999.

4. ПОМОЋНИК ЗА ПОЗАДИНУ

Ретко виђам Милутина, са ким сам пре десетак година сарађивао. Он је, испред Института водио пројекат развоја једне вежбаонице, а ја сам био један од сарадника. Имао сам намеру да га посетим и посетих га. Одмах ми рече да нико ништа не ради и да се ништа не зарађује. Ја му рекох да сам мислио да се нешто ради, да један млад старешина из Пирота наставља оно што сам ја некад радио па сам мислио да се повеже са неким из Института ...

При помену Пирота запита ме знам ли да су га у време рата, пролетос, слали у Пирот у ратну јединицу на дужност помоћника за позадину, њега, потпуковника, неком младом мајору, команданту пешадијског батаљона. Хтели су да му сместе, мисли Млутин, да виде како ће француски ђак (у Француској је студирао и дипломирао електротехнику) да се покаже на послу о којем појма нема.

“Командант ме је лепо примио, а ја сам му рекао ко сам и да о дужности на коју сам послат појма немам, али да ћу урадити све што могу само ако ми се објасни шта и како или покаже одакле треба да научим. Лепо су ме примили, говорили ми шта треба да радим и ја радио; средства имају упутства, а ја, дао бог, умем да читам, а и неки сам вајни инжињер. И могу да ти кажем да је тај батаљон био и обучен и био спреман за борбу онда кад наши потписаше Кумановски споразум да нисмо спремни за борбу, кад издадоше Косово...

Вратио сам се са предлогом за одликовање, а моји су ме послали очекујући да донесем слабу оцену. Сад ми то одликовање не додељују. Баш ме брига. Кад овде нема шта да радим, а зарада знаш колика ми је, ја радим на црно да обезбедим породицу. Сналазим се некако...”

И тако се заврши наш кратак сусрет.

У Београду, 1. фебруара 2000.

5. ИЗГУБЉЕНО КУЧЕ

            Једна млада девојка и њена мајка пронашле су мало лепо напуштено куче, сажалиле се над њим и понеле га у стан уз великог пса, кућног љубимца кога већ имају неколико година. Пред лифтом, у присуству неколико старијих особа, које су стрпљиво чекале, мајка и ћерка су најпогрднијим речима говориле о непознатој особи која је тако мало и лепо кученце племените расе оставила само пред солитером. Како су људи неразумни и нехумани према животињама!

            Жене и људи, који су ту чекали лифт, су углавном ћутали, али изгледа да је једној жени досадило да ћути па је мајку и ћерку дрско питала: „А да ли бисте исто тако узели бебу коју је неко намарно оставио пред солитером да је се реши, као у овим шпанским филмовима, сачувај ме, боже?”

            „Ју, каква беба! Шта ће ми беба у кући! Доста ми је моје деце! Нека се ово друшво брине о напуштеној деци!”

            „Браво, госпођо!“ - не издржа један старији човек. „Свака вам част! Ви дајете предност над једним кучетом, које, уз то, још није беспомоћно, над беспомоћном бебом!”

            „Шта ми ви моралишете, господине! И ко је шта вас питао? Ја сам љубитељ животиња и имам право на то. А вама, ако се чувају напуштена деца, што их не чувате?”

            „Са вама, госпођо, и не треба моралисати. Моралише се људима, а не са укелама!” - одбруси једна стара госпођа па сви заћуташе, јер дође лифт, у њега уђоше мајка и ћерка са изгубљеном куцом иако је превоз кучића лифтовима градским прописима забрањен, а остали избегоше њихово друштво и сачекаше да лифт поново сиђе.

У Београду, 9. фебруара 2000.

6. ГДЕ ТЕРАШ ТОГ БИКА?

            Знам да сам те зиме пре снега са породицом допутовао у село Урсуле. Убрзо је пао велики снег, а брат и ја смо због нечега путовали за Јагодину. Из села се колима није могло, али је из Рековца ишао аутобус. Прошло је од тада више од двадесет година и ја се више ничег не сећам сем згоде која се десила на путу између села Вукмановац и Лоћика.

            Аутобус је возио Мајстор Бели, човек непредвидљиве, али тешке нарави. Дешавало му се да буде пијан, да преврне пун аутобус путника, али и да буде добар као мајка, да стане сваком ко га успут зауставља, да стане сваком где му је успут најпогодније, али и ни једно ни друго од тога. И док је управљао аутобусом увек је са неким нешто гласно причао и најчешће некога псовао. Тако је било и тога дана.

            На путу измећу Вукмановца и Лоћике псовао је бога и све свеце, зиму и снег, путнике и предузеће, јер је та деоница  пута била без врзина са неугаженим снегом и једва видљивим траговима неког малог возила које је прошло још док је снег био мали. Готово насумице, једва пратећи леви траг тог возила, одржавао је аутобус на путу и непрекдино псовао.

            Усусрет, истим трагом ишао је један сељак, водио краву са великим набреклим вименом и није хтео да скрене, да се склони аутобусу. Мајстор Бели је почео тако гласно да псује сељака да су путници очекивали да ће да стане, изађе и претуче тог човека. Ништа то за Мајстор-Белог не би било ново.

Мајстор Бели је зауставио аутобус тачно кад је сељак са кравом на поводцу био наспрам његовог прозора, отворио прозор, и дотле бесан, најфинијм гласом питао: „Јели, бре, где тераш тога бика?”  „Мајстор Бели - одговори му сељак - није то бик, него крава?”  „Будало једна, не питам тебе, већ њу!” рече му Мајстор Бели, затвори прозор и настави пажљиво да вози.

У Београду 14. априла 2000.

7. ВЕЗЕ ДОЛАЗЕ САМЕ

            Лењ, славољубив и користољубив, Ика је истовремено најинтеле-гентнији и нејелоквентнији аритљеријсии официр кога је артиљерија имала у последњој четвртини двадесетог века. У смутно време после 1991. његова интелегенција и елековенција вешто су приркиле све његове мане и довеле да га до положаја начелника управе генералштаба и чина генерала.

            Икин син “Биа”, кога је тако звао због слабог учења, није имао возачку дозволу. Када су му женини рођаци са Косова понудили да му издејствују возачку дозволу (мора да оде тамо, да се пријави и мало да провежба), Ика је пристао - нека Биа има бар неки занат.

            Ика је после избеглиштва становао са породицом у једној просторији интерната бивше Више политичке школе бивше ЈНА, а син му служио војску у касарни преко пута, свакодневно долазио у стан на ручак и поподневни, а понекад и на ноћни одмор. Сина су, без очевог знања, упутили у саобраћајну једницу, а затим послали да дослужи војни рок у касарну поред родитељског стана; тако је бар отац причао.

            Икин син и жена немају посао, па је Ики уз ћерку студента, и поред генералске плате, тешко. Чули то људи из наменске индустрије К, дошли једном код Ике на пословни разговор, па му, кад у канцеларији није било сарадника, предложе да пошаље сина код њих у К. да заснује трајни однос на неодређено време. “Како ћу, кад нема српско држављанстово?” “Ништа се не брините, само га пошаљите!” Биа је отишао одмах псле првог маја и почео да ради за стално одмах после Ђурђевдана. “Како само могао да одбијем тако повољну прилику?” - вајка се Ика, а лице му сија од поштења и неке самилости, просто да га човек сажали и да га разуме.

Све је у његовој причи истинито сем вајкања да му таква истина не одговара.

Према “Икином” казивању 17. јуна 1997

.

 У Београду, 8. априла 2000.

8. НЕ ДАЈ ГОРЕМ ОД МЕНЕ

            Покојног Илију већ и старији сељаци заборављају, а млађи га се уопште и не сећају. Ти старији сељаци, кад се по неки пут окупе поводом неке гозбе, којих је све мање јер је и село све мање, присете се како је Илија био баксуз, како је звао на гозбу и као се опраштао од жене кад је одлазио на војну вежбу. Све три згоде код старијих људи оживе Илијин прави лик, а последње две само развеселе млађе људе који га и нису добро ни познавали.

            За ћутљивог Илију, који никоме није одговарао на поздраве, верује се да је био баксуз и да га није ваљало срести. ономе ко би га срео преврнула би се кола, или десила ма каква незгода њему, у фамилији или код стоке. И сви су се при сусрету са њим сујеверно држали за дугме говорећи “Предајем ти баксуза!“ верујући да то поможе да им се несрећа не деси и она се обично не би ни десила.

            Кад се Илија припремао да зове госте за свадбе које је спремао говорио би послушнику који треба да обави звање: “Зови ми Адама, дете му његово! Зови Славка, мајку му његову! Зови и Петра, сестру му његову! Зови и Миленка, наљутиће се ако га не зовем, оца му његовог!...“ А сви су ти људи већ били у његовом дворишту, радили као послушници и нису се љутили на његове псовке, већ пажљиво ослушкивали кога ће следећег домаћина да позове и кога ће њему да опсује.

О Илијином одласку на војну вежбу прича се згода која ће да живи много дуже од сећања на Илију баксуза. Илија је за свако од петоро деце љубио жену и говорио јој да му добро пази и чува то дете. Затим је пошао на вежбу, али се код Старог бунара сетио да је нешто заборавио, вратио се и још једном пољубио жену говорећи јој: “Да ми будеш верна! Немој ником да даш! Ако мораш да даш, немој да даш горем од мене!“ И тако се сасвим опростио и отишао, а жена га је сачекала и ником није дала!

Можда све тако и није било, али се сада тако прича и уз причу, која се увек зачини неким новим детаљем, весело насмеје.

У Урсулу, 1. септембра 2000.

9. НЕМА ВИШЕ ШАЈКИЋА

            Шајкићи су се појавили у Урсулу када је Милован Шајкић, из Вукмановца прешао да живи код свог таста Живадина. Преко њега је, тасту који није имао мушке деце, требало да се продужи породица. Шајкићу је прво мушко дете пропало, другом сину дао је име Живадин а ћерки Живадинка. Живадинка је умрла у деветој години, а пред младим Живадином је била у изгледу лепа будућност. Завршио је зидарски занат, добио посао и почео да ради на градилиштима у Београду. Брзо је постао пословођа и почео добро да зарађује. Долазио је често у село и многе су девојке на њега, онако очитог, већ биле бациле око. У изгледу су биле и неке озбиљније везе, али је у свакој сметало то што му се отац већ био одао пићу, а причало се да му и мајка пије.

            Не зна се зашто је ни како је Живадин почео да пије, али је сигурно на то утицало породично наслеђе, добра зарада и пиће као честа професионална деформација грађевинара који далеко од својих кућа добро зарађују. Пиће је код Живадина узимало маха преко мере која се није могла подносити па је једног дана остао без посла и дошао у село, где дуго није престајао да пије, запостављајући сав сеоски посао, којим се уз велику  муку, ипак могло пристојно зарадити.  Престао је да пије када му је од пића умро отац. И мајка је престала да пије, али је брзо пропадала, а он није имао средстава да је лечи, нити животног сапутника да му у томе помогне. Једног дана умрла је и мајка...

            Живадин је поживео још нешто више од годину дана, а онда је и он, потпуно сам, умро од тумора који је био захватио вратне артерије. После очеве смрти смогао је снаге да подигне заједнички споменик за оца и мајку. Њега су сахранили даљи рођаци, али нема ко њему споменик да подигне. Нека ова цртица о мом побратиму Живадину Шајкићу, коме за живота нисамо умео да помогнем, потраје дуже од дрвене крстаче на урсуљачком гробљу.

У Урсулу, 2. септембра 2000.

10. БЕСПЛАТНИ БИОСКОП

            За суботу по подне, 7. октобра, победници на изборима 2000 сазвали су прву седницу нове Савезне скупштине на којој нови председник Југославије треба да да заклетву.

Аница, активиста победничке коалиције, је сва срећна. Са ретко доживљеним узбуђењем учествовала је у отопру народа у четвратак увече и просто уживала у пламеним призорима који су долазили и од зграде телевизије и од зграде скупштине. Чинило јој се да плаче од неке превелике среће, а не од сузавца, који су неки полицајци ипак употребили против демонстраната.

Кад је у петак објављено да ће у суботу, у част велике народне победе, све бископске представе бити бесплатне, решила је да са ћерком оде у бисокоп, у који одвано није ишла. Била је љута на мужа који је одбио да пође са њом говорећи јој: “Ала си ти луда, жено божја! Па ти стварно верујеш да можеш за xабе да гледаш бископ, и то још у Београду!” 

Кад је у суботу објављено да ће се заседање скупштине одржати по подне у Сава-центру, јер је зграда Савезне скупштине демолирана, Аница је решила да пре одласка у биоскоп види долазак посланика и,  ако може, новог председника, Војислава Коштуницу. Срећа јој се испунила. Воја је, са женом, без телохранитеља, нека сасвим обична кола паркирао баш тамо где је она чекала да га види. Скоро се очешао о њу. И она је била сва срећна што њен Воја није дошао у бесним државним колима у каквим су већ били дошли многи социјалисти и радикали међу којима је посебно запазила Горицу Гајевић и Војислава Шешеља и била гневна на њих и њихове телохранитеље.

Због овог великог задовољства Аница је закаснила на шалтер бископске благајне на Теразијама. Сачекало ју је немо обавештење да су све карте за вечерашње представе подељене и неколико тапкартоша који су јој нудили биоскопске карте по цени од 20 динара. Сва бесна на тапкароше и мужа, вратила се кући не одгледавши бесплатну биоскопску представу.

У Београду, 9. октобра 2000.

11. ВЕРИДБА

            Почетком седамдесетих година момци из шумадијских  села нису могли наћи за себе девојку. Читавих двадесетак година девојке из села удавале су се само за младиће из градова и настављале живот по градовима као велике госпође и ако су по званичној етикецији јошу век биле другарице.

Тако је било и у Левачком селу Урсулу. Неколико момака су због тога остале нежење. Па ипак, нашле су се девојке и за урсуљачке момке. Међу првима у село је дошла девојка из неког планиснког села код Сурдулице, затим су уследиле девојке из планинских села око Трговишта, Куршумлије, Прибоја, па чак и из Црне Горе. И свака је у село довела бар по још једну девојку из свог краја. Тако је село добило двадестака нових Урсуљанки које су му подариле четрдесетак потомака. Село је настављало да живи.

Брана Рилић је у неком Куршумлијском селу некако пронашао за себе девојку Малину, чијој су се лепоти задивле све урсуљачке нежење. Комшија С. Брадић замолио је Брану да у својој тазбини пронађе девојку за њега. Речено, учињено. Нашла се девојка Драгица звана Цица.

На веридби је био и Брана. Рођаци девојке хвалили су удавачу, а рођаци момка младожењу. И никако да престану са тим, да заврше договор и пређу на гозбу. Досадило то Брани па некако успе да дође до речи и по кратком поступку успешно оконча веридбу. “Шта сте ту навалили, те боља наша девојка, те бољи наш момак!” почео је враголасто Брана и наставио: ”Не ваља ни ваша девојка, ни наш момак! Да смо ми нашег момка могли тамо да оженимо, ми не бисмо овде долазили. Да сте ви овде могли да удате девојку, ви не бисте чекали на нас. Рукујте се за пријатељство, да то залијемо па да водимо девојку! ”

Просиоци су са собом повели девојку, а село је ускоро добило још два нова житеља.

У Београду, 9. октобра 2000.

12. ВАЖНО ЈЕ ДА РАДИ

            Те, хиљаду деветсто дведесет и треће године у Београду су радиле две приватне банке. Обе су од почетка године узимале од грађана новац на штедњу са каматом од 100 посто на месечном нивоу. Људи су маосвно почели да улажу новац и код Језде у Југоскандин и код Дафине у Дафимент банку. Пред шалтерима обеју банака појавили су се огромни редови у којима је чекање од осам сати било сасвим нормално.

            Јордан је својој жени забрањивао да орочи својих 200 марака објашњавајући јој научно да те банке мора брзо да пропадну, да камата коју дају није нормална, да се  не може се пресипати из шупљег у празно. Жена је приговарала једноставним аргументом: “Само ми неможемо да пресипамо из шупљег у празно а други могу! Видиш ли ти, човече, да се други људи обогатише?”

            Јордан је попустио када је у огромном реду пред Дафимент банком видео свог пријатеља економисту. “Како ти, директоре, можеш да објасниш шта то и како ради Дафимент банка?” “Ја никако, али моја жена просто: није важно како ради, важно је да ради!”

            Јордан је тога дана својој деци, студентима, дао по 500, сам узео 500 динара и дозволио жени да понесе оних 200 марака, па су сви четворо стали у ред пред Дафимент банком.

            У месецу који је уследио обе банке су престале да постоје. Десило се оно што је Јордан предвиђао и није му било жао 1500 динара које су изгубили он и деца. Било му је жао оних 200 марака, који су, због девалвације динара, вределе више од целе његове плате. Жена га је утешила: “Не жали! Ја сам још пре два месеца дала оних 200 марака и двапут подигла по 200. Ми смо на добитку. Да си ми, човече, дозволио да дам кад сам хтела, сад би смо имали 1000 марака. Изем ти ту твоју науку!”

На основу денвних бележака из 1993. године.

У Београду, 11. октобра 2000.

13. УБИО ЈЕ СТРАХ

            До краја педесетих година, док још није било струје, у селу су се одражавала прела. Преко дана су жене трлиле а увече се окупљале око ватри и преле конопљу. Мушкарци су ложили вате од поздера и грања и пекли кромпире и прве печењаке. Деца су се врзмала око ногу старијих плашећи се мрака,јер су се на прелу, кад жене не би певале, причале страшне приче, које су код деце још више појачавале страх од мрака.

            Памтим једну такву причу више од 40 година. Мени се тада чинило да се догађај из приче десио баш у мом селу Урсулу, али сам касније сазнао да се слична прича варира у многим местима, те да је могла бити и измишљена. Ипак, вреди да се чује.

            Причало се о некој жени која се ничег нија бојала, била је необично одважна. Тврдила је на неком прелу како ноћу ничег нема и као је не би било страх да у глуво доба оде сасвим сама на гробље.

            “Не треба да чекамо глуво доба“, искушавао је неки мушакрац. “Смеш ли да одеш сад и да са горбља донесеш крстачу са свежег гроба? “

            “Смем, зашто не бих смела“, одговрила је млада жена. “Само да не буде за абе. Ако одем и донсем крстачу да ми купиш мараму, не обичну, него свилену. Ако не одем, ја ћу теби да исплетем вунене чарапе и рукавице приде. “

            Опклада је пала и жена отишла. Прошло је читав сат кад се неко за ватром запитао што је нема, горбље је близу. Мужеви су са фењерима пошли да је траже. Младу жену  нашли су мртву на свежем гробу. И одмах им је све било јасно. Није је убио вампир него страх. Жена је дошла на гроб и одважно збола своју кудељу у земљу. Дршка од кудеље прошла је кроз доњи део њене кецеље, које ји, како се била савила, пао на земљу. Кад је жена кренула да ишчупа крстачу учинило јој се да је нешто из гроба вуче, преплашила се и цркла!

У Београду, 11. октобра 2000.

14. ЦИГАНСКА СРЕЋА

            - Како то да сте ви, Цигани, увек весели и срећни људи? - питао је Србин Мика Циганина Јанка, колегу са посла.  - Ви, Цигани, стално певате, стално се нечему веселите, као да никад никакве бриге немате! А ми, Срби, и на весељима знамо да закукамо!

            - Бог ми души, не знам Мико! Можда је и вас ваш бог проклео да будете такви, какви сте. Нисте ви тако лоши, имате добру душу, али много несрећну душу, куме! Све вам нешто фали, све вам неки дође крив и никад нисте срећни. А ми Цигани нисмо такви. Увек смо весели. То нам је од бога, од вашег, а не од нашег циганског бога.

            - Зар ви имате свога циганског бога?

            - Бог ми душа, имамо, ал’ не знам који је. Ми Цигани, овде код вас, славимо овог вашег бога и Ђурђевдан. То нам је циганска слава, ал’ да ме убијеш, не знам зашто. А ваш бог нас је задужио за цео век, и зато га много волимо, и никад га не псујемо као ви, Срби.

            - Како вас је, бре, наш бог задужио?

            - Није он, него његов син, Христ. Сад ћу да ти кажем. Ти си много писмен, ал’ да знаш и ја сам мало писмен. Ти знаш да смо ми, Цигани, одувек народ за најгори посао. И ваш Андрић је писао као су Турци користили Цигане за xелате кад су правили на Дрини ћуприју. Сви су нас терали да будемо xелати, и ако нам је душа много добра, ал’ нам је то, вероватно, проклетство од нашег циганског бога, као што сте ви Срби несретни зато што вас је ваш бог тако проклео. Кад је требало да разапне сина божјег, Исуса Христа, нареди онај Изрод, једном нашем Циганину, да га он разпане.

            - Није Изрод, него Ирод! И није наредио Ирод него Пилат.

            - Пусти да ти кажем оно што не знаш! Позове тај Изрод Цигу и да му пет ексера, по један за руке и ноге и један за главу. Види Цига, добри ексери, па један украде, мисли, довољно је да закуца само у руке и ноге. Види то Исус Христ па му каже: “Циго, до краја века и света срећан да будеш, мало да радиш, мало да крадеш, а мало ћу и ја да ти дам!” Ето, од тад смо ми Цигани срећан народ, јер живимо како нам је ваш бог реко: мало радимо, мало крадемо, мало нам и он даје, па нам буде доста, и ми смо због тога увек срећни!

У Београду, 2. фебруара 2001.

15. ШИПТАР ИЗ ТРНАВЕ

            Враћали смо се из посете мом братанцу који је у дејствима на Космету у време НАТо бомбардовања задобио брух, па је оперисан. Брат предложи да свратимо код Шиптара из Трнаве, жениног рођака, Србина са Косова из околине Витине, који се са пет синова, тројица су војску одлсужили, доселио у Трнаву и ту направио кућу, па су га, ваљда зато што је побегао од Шиптара, а и мало што је налик на њих, прозвали “Шиптар из Трнаве”. Њему то није сметало. Дочекао нас је припит омањи човек у радном комбинезону, који се много обрадовао нашој посети. Ми смо њему причали како је наш ратник и болесник, како се опораваља у болници, а он нама како живи и шта ради.

            Каже да је пре петнаестак година продао Шиптарима сво имање за добре паре и овде успео да направи и уреди кућу. Људи су га лепо примили, одмах је добио посао у једном пољопривредном предузећу, поштено је радио и успео поред себе да запосли још двојицу синова.  То ником другом у предузећу није пошло за руком, јер нико не поштује посао тако као он и његови синови. Мени би драго што је човек тако радин и поштен, па га питах како гледа на ситуацију на Космету, намерава ли неко од његових тамо да се врати.  Рече да намерава он да оде тамо, ако види да ће ови наши сасвим да протерају Шиптаре. Неких 80 ари земље није превео на неког Шиптара, па ће да се јави као власник, да му то не пропдане и да га опет прода, ако може. А од повратка тамо да живи нема ништа.

Мене већ овај одговор увреди, али оћутах. Али кад га човек, који нас је возио, упита да ли су му мобилисали синове да иду да се боре за Косово и кад он одговори, да би пуцао у свакога ко би дошао да мобилише њега или његове синиве за ову државу, да њему ова држава није ништа дала и да он њој ништа не дугује, мени би превише, па му рекох: “Кад сам ти ушао у кућу ословио сам те са ‘пријатељу’, сад ми је жао што сам ти уопште улазио у кућу, што сам са тобом седео и пио кафу! Срам да те буде, такви као ти продају Косово. Ти би тих 80 ари поново да продаш, а ни ти, ни твоји синови, не бисте да браните ову змељу!” - рекох и изађох на пут те сачеках да моји сапутници, које све ово и није много потресло, заврше разговор.

Према истинитом догађају који се десио у мају 1999. године.

У Београду, 5. фебруара 2001.

16. НЕУСПЕЛА ПРОДАЈА

            У пролеће 2000. Микан из села Пчелице, који станује у очуховој кућици у Крагујевцу и скоро сво време проводи у викендици у селу Урсулу, намеравао је да прода једино што има од очевине у Пчелицама - малу кућицу са плацом од петнаестак ари. Распитивао се дуго за цену земље и закључио да тражи 6000 марака.

Дуго се нико није јављао на оглас истакнут на неколико места у граду, а онда је једнога дана дошао неки избеглица са Космета. Човеку се одмах свидео лепо уређен и не баш тако мали плац. И мала кућица са само три собице била је пример уредности. Све му се свидело, а посебно бунар са сантрчом одмах испред куће. Продавац му је рекао да бунар може да затвори, јер има природним падом уведну воду, а купац је одговорио да је за њега тај бунар права вредност, јер је читав живот воду доносио за извора удаљеног око 500 метара, која, уз то, никад није била добра за пиће.

- Кућа и плац су ми се толико допали да мора да се погодимо! - рекао је тај човек. - Колико тражиш?

- Мислио сам да почнем са 8000, па да сиђем на 6000, али кад ти се толико свиђа,  за тебе 6000 марака!

- Погођено! Него, ја од готовине имам само 2500. Распитивао сам се и људи ми рекоше да теби треба трактор. Да ли би ти, као остатак, примио само нов трактор, који, брат брату, вреди више од 4000, али да се и ја не цењкам, нека за тебе он буде 3500 марака?

- Договорено пријатељу! Трактор сам ти видео и вреди толико колико кажеш. Хајдмо још данас, има времена, у суд, да напишемо уговор о купопородаји и да ти уђеш у посед! Ако не стигнемо данас, онда сутра, ти мени да преведеш тарактор.

- Има ту један проблем! Не могу да ти преведем трактор!

- Изгубио си папире? Даћеш изјаву, може и то да се среди.

- Не може, није мој. Узео сам га од једног Шиптара кад су их наши пролетос протерали. Сад се он вратио, може некако да сазна.

- Пријатељу од продаје нема ништа! Иди где знаш и ради шта знаш! И на улицу кад ме први видиш, гледај да пређеш на другу страну да се не сретнемо!

Према истинитом догађају о којем је причао продавац.

У Београду 6. фебруара 2001.

17. ИРАЧКИ СРБИ

            Једног кишовитог јануарског јутра те 1988. године један официр и један војник возач кренуше из Задра у Љубљану. Пред луком Бакр војник замоли да не иду преко Ријеке, већ да скрену десно, нешто стрмијим али краћим путем, кућа му је уз пут, да часак сврате на кафу и да од родитељима узме “цивилку”, јер му истиче војни рок. У лепо уређеној кући сина и старешину лепо су дочекали отац и мајка. И док су мајка и син припремали кафу и пршут отац је нудио пиће и почињао разговор трудећи се да не наметне већ да прихвати тему која госту одговара. И то испаде одвећ лако, јер га старешина упита има ли још деце и чиме се баве.

            - Имам једног старијег сина, он навига и добро зарађује. Укрцан је на брод из Ријеке, а жена и двоје дице, живе на Сушаку. Ја сам бија аутопревозник док се нисан пензиониса, а и ови ће ми син, даће Бог и Госпа, бит превозник ка и ја. Са камионом се може добро зарадит, а ја сам, Госпе ми, добро зарадија док сам возија у Ираку, и то баш у оно вриме код су они ратили са Ираном. Само ја рат нисан ни видија.

            - Да ли је било тешко да се споразумевате са Арапима?

            - Ма какви тешко. Крзо пустињу је само један пут. На једно градилиште утовариш, на друго истовариш и назад. они сви знадеју енглески, а ја сам увик има пратиоца. Само сам једном возија сам и тад сам се једва споразумија са двојицом Срба, који ме зауставише да их повезем. Ја знам по неку талијански а енглески ни зерице. они енглески нешто говореду, а ја никако да разумим. Кад сам стига тамо доклен су хтили дадоше ми знак, ја стадох и они одоше.

- Па зашто са с тим Србима нисте разговарали српски?

            - То нису били наши већ њихови Срби, Курди, православци.

            - Није ваљда да су за вас сви православци Срби?

            - Јесте, овди, код нас тако одувик говореду.

            - Значи, за вас су Македноци, Грци и Бугари сви Срби?

            - Јесте, тако ми овди одувик кажемо за православне.     

- Можда је за вас тако одувик! Ја досад нисам знао да су за вас Хрвате Бугари, Грци, па чак и ирачки Курди Срби само зато што су православни! Сад са жаљењем чујем да јесу! Хвала на послужењеу! И нека вам се ваш син у миру врати, а ви његове унучиће у миру да дочекате! И да бар они само Србе зову Србима!

За причу више и није битно како се пут наставио и завршио.

Према истинитом догађају.

У Беогаду, 23. априла 2001.

18. НОКАУТИРАО САМ ГА, УЈКО!

            Санда Дулин већ други дан оре њиву “Погорелку”. Та њива је окренута према северу. Са њене дуже и јужне стране је храстова шума од које усев сваке године  подгорева. Санда се сваке године зариче на неће да оре ту трећину која подгорева и сваке је године оре. У заранке те суботе беше дошао до дела који подгорева, смотао цигару и уз дим се премишљао да ли и даље да оре или да батали. Из размишљања трже га глас сестрића:

            - Ујко, ја сам га нокаутирао!

            - Кога се, бре, сестрићу, нокаутирао?

            - Како кога? оца!

            - Боже ти подај памет! - прекрсти се Санда. - А како си га то, сестрићу, нокаутирао?

            - Лако: десни, па леви корше, па десни аперкат одоздо, и пао је као свећа! Нема више да му падне наум да ми соли памет!

            - Па како си то могао, сестрићу? од Бога је греота и од људи срамота! Ја за то ништа нисам чуо! Кад је то било?

            - Тачно пре две недеље?

            - Па зашто си сад дошао код мене, чак у Доње поље?

            - Зову те да дођеш сутра да се пред тобом поделимо?

            Када је сутрадан отац преко погаче благословио сина да му породица и дом напредују, Санда Дулин рекао је сестрићу:

            - Шта је било међу вама, било! Отац ти је дао као што ни један отац у селу није дао сину кад су се свађали и делили! А бог нас је, ако га има, проклео да се вазда свађамо и делимо.

            Прошло је неколико година и Санда Дулин је престао да одлази код сестрића. Па и кад је дошло време да сестрић удаје ћерку, Санда се изговори сестрићу да не може да му дође, препустио је домаћинство млађима па ће они некако да се снађу и да му неко од њих дође. Сестрић у трентуку побесне и рече му:

            - Ко вам јебе матер, нити ми требате, нити ћу да вас зовем!

            - Хвала ти сестрићу, нокаутира ти и мене као покојног оца, бог да му души опрости!

            И сестрић је престао да одлази код ујака и његових укућана све док ујак једне ноћи није изненада умро. Сутрадан је отишао да помогне да га сахране.

Према истинитом догађају.

У Београду, 5. маја 2001.

19. РЕВОЛУЦИОНАРКА

            По оцу сам кршна Личанка, по мајци дична Далматинка. Многима личим на Дорис Драговић, мада је исправније рећи да она личи на мене. Ја певам све што она пева, а она не пева све што ја певам. Ја умем да заиграм моравац а она не уме. она је уметница само за забавну музику, а ја сам интелктуалка, уметница и револуционарака.

            Ја сам пре свега инетлектуалка. На студијама сам открила своје уметничке склоности за сваку врсту музике. Запевала сам народну песму као зрео интелектуалац, а не као нека непозната чобаница или чобанин, каквих је 95 посто у народној музици.

            Моја култна песма са којом сам се прочула, била је ”Даћу, даћу, него штаћу!” То је једна провокативна песма која пали публику, не оставља је равнодушном. Док публика слуша: “Даћу, даћу, него штаћу, само ми је стало да те мучим мало!” замишља шта ћу ја то да дам и са чим ја то мучим свог драгана. А ако баш неко хоће да зна шта ја то у песми дајем драгану, нека погледа видео-спот који сам ја осмислила. У споту мој драган добија од мене румену јабуку! Ја желим да је моја пубилка активна, а не пасивна као код 95 посто других певача! И у томе, хвала богу, успевам. Моји су концерти распродати, сале су дупке пуне, публика ме по неколико пута враћа на бис...

            Ја сам и револуционарка, и ако нисам политичар. Прошли режим подржавало је 95 посто мојих колега, певача, а ја нисам. Ја нисам ни сад политички активна, али је нова власт демократска и ја сам свим својим бићем уз њу. Како и не бих била кад сам дала свој допринос тој победи. Била сам 5. октобра на демнострацијама пред скупштином. Ја сам иначе мирољубива особа, али кад сам видела једног режимског полицајца како замахује пендреком да удари некога, у мени је нешто пукло, истргла сам једном младићу бејзбол-палицу и из све снаге млатнула оног полицајца... То је била иницијална каписла! Као да се чекало на тај мој гест, сви су одједном кренули на полицију и она се, хвала богу, брзо предала. После тога смо ушли у скупштину. Не кажем ја да стара власт не би пала да није било мене, али би се то десило и теже и касније. Ја сам својим револуционарним инстинктом осетила кад је дошао прави тренутак, а онда је све кренуло онако како мора да буде, и, хвала богу, победили смо,и сада уживамо у својој победи.

Према емисији “Таблоид” БК-ТВ емитованој крајем новембра 2001.

У Београду, 5. децембра 2001.

20. МИРАН САН

            Сељанка Слободанка изнела је те среде на јагодинску пијацу мало ораха. Пролећни мразеви су многима обрали орахе још у цвету. Само су њена два ораха у некој заветрини остала недирнута и она сад има зашта да узме неки динар. Брзо их је продала и задовољна зарадом, ногу пред ногу, кренула прво да купи хлеба и мало чварака да доручкује, а затим назад у село. Излазећи из касапнице посрну и испусти хлеб и чварке. Сави се да их подигне и угледа, између кесе са чварцима и хлеба, дебели црни новчаник. Сељанка узе прво хлеб и чварке а затим новчаник. отвори га и препозна немачке марке... од узбуђења не стиже да види у којим су апоенима, али схвати да су све исте, нове, и да их има много! Погледа око себе: код семафора два полицајца, поред ње један отмен старији господин...

            - Господине, молим вас, преклињем вас, хајте са мном код полицајаца, страх ме сама да им приђем! - Приђоше заједно.

            - Ово сам сад нашла пред касапницу! - обрати се полицајцима и показа им новчаник. - Ово је нечија велика мука! Шта ћу ја са тим?

            Полицајци јој узеше новчаник и записаше податке, а господин записа службени број једног од њих, па се разиђоше.

            У суботу су новине, радио и телевизија објавили вест како је сељанка, Слободанка Ракић из села Врбова код Јагодине пронашла новчаник без докумената, али са 27.000 марака, и предала га полицији, којој се још није јавио власник. Све вести су изражавале више чуђење него хвалу за такав поступак наивне сељанке. Већ око поднева су кроз Јагодину почеле да се проносе гласине да су то марке некога дилера Душка, који не сме да се пријави полицији. Увече се пријавио неки Миша Француз, повратник из Француске, са сведоцима доказао да су то његове марке и добио их. За поштеног налазача није оставио ништа! Те исте вечери у селу Врби, у свим кућама сем у једној, причало се како је њихова сељанка испала и глупа и наивна, свашта је могла са толиким новцем да уради, прво кућу да поправи, само што јој се није срушила, по зидовима зјапе рупе, које запушава крпама да се не смрзне... Само у једној кући са две мале собице, са рупама у зидовима запушеним крпама, без телевизије и радија, навикла да рано леже, мирно је спавала Слободанка Ракић.

Према званичној вести од 27. октобра 2001. године.

У Беогрду, 22. децембра 2001.

21. ДОСАДИО СИНУ

            Сину је била осма година кад му је умрла мајка. Отац, знатно старији од мајке, и стално болешљив, некако доби инвалидску пензију и настави да се сам брине о сину. Син осмогодишњу школу заврши са одличним успехом и пође у средњу. За оца почеше нови проблеми. Син поче да се жали како му другови носе "рибок" патике, перјане јакне, "левис" фармерице и кошуље, а нису бољи ђаци од њега...      

            Отац се забрину. И сам је знао да му је син слабо обучен. Шта да ради? Од пензије се не може више... Али му се срећа осмехну. Човек код кога је редовно куповао јаја и поврће на земунској пијаци, предложи му да га замени у послу, јер он одлази код сина и снаје у Аустралију. И он поче да свакодневно да ради и добро да зарађује.

            Три месеца касније син је добио "рибок" патике и "левис" фармерице. А син је из дана у да све више тражио и све слабије учио. Растао је, запустао се и мршавио. Четврту годину је једва завршио, а на студије и посао није ни помишљао. Свакодневно је тражио паре, а отац му давао све, сем онолико колико им треба сутра за храну.

            И отац је почео да се љути и да запиткује сина куда то излази и шта ради по целу боговетну ноћ, зашто не потражи неки поштен посао? Од чега ће да живи ако се оцу, не дај боже, нешто деси? И све тако из дана у дан пуних десет година. Последњу придику изговорио  је сину једног лепог летњег дана на маленој тераси њиховог стана.

            - Е, стари, сад га већ претера! - рече син и у јарости дохвати оца обема рукама и баци га преко терасе са седмог спрата.

            Суд је у овом случају био ажуран. Двадестседмогодишњег сина извели су на суђење двадесетседмог дана после очевог убиства, као да је то неко намерно одредио да тако буде! Син је пред претресним судијом и већем поротника мирно одговарао:

            - Досадио ми отац! Годинама ми све једно те исто придиковао: да нешто радим или да студирам, да не излазим са друштвом. А шта је имао он од тога што је студирао и радио. Ни двочлану породицу није могао да издржава! Никад ми није дао пара колико ми је требало. И увек је зановетао! Нисам могао више да га слушам! Морао је да лети доле! Судите како хоћете! Нимало се не кајем! Једноставно ми је досадио, нисам могао више ни да га гледам ни да га слушам! -

Према причању Милице Варге, судије поротника, 18. јануара 2002.

У Београду, 12. марта 2002.

22. ЗНА МАЈКА КАД ЈЕ СИН НЕВИН

            Једном тридесетогодишњаку судило се за осмо силовање. У свим претходним случајевима била је доказана његова кривица и он је сваки пут одлежао временску казну. Овај пут га је неке млада жена тужила за силовање, лакше телесне повреде и претртпљењи страх и за све то тражила је велику отштету. Службени бранилац је изјавио да његов клијент нема од куд да плати толику материјалну надокнаду, а адвокат оштећене странке је показао документа да је окривљени власник двособног стана у којем живи са мајком и како се тим станом може да се исплати затражена одштета. Окривљени је друштвено опасан, ово му је осмо дело у повратку, па мора бити строго кажњен, а његова штићеница је угледна особа којој је окрњен углед и нанета велика материјална и нематеријална штета...

            И док су судија и поротоници између себе разговарали о непоправљивости тридесетогодишњег силеxије и оправданости захтева оштећене особе, пред судију и поротнике изађе мајка окривљеног, скиде  мараму, расплете косу и поче да моли судију:

            - Господиние судијо, мој син је до сада седам пута суђен и сваки пут је био крив. Сваку је кривицу мени признао пре него вама. И ја га никад нисам правдала. И сваки пут је добио заслужену казну. Али, господине судио, овај пут је невин, није силовао ову младу жену, да ју је силовао призно би мени пре него што би дошао на суд. Ова малда жена је наша комшинаца. Она судијо лаже! Она тако хоће да нас истера из стана. Њу мој син није силовао!

            Судија се за тренутак замисло над речима мајке окривљеног па је јавно саопштио да ће пресуду донети за месец дана о чему ће бити писмено обавештни и тужени и тужиља, односно њихови браниоци. Брзо је спроведена додатна истрага која је открила целу констуркцију: Тужиља је после односа са својим љубавником замолила једну комшиницу да јој нанесе лакше телесне повреде по бутнима, па тако отишла код лекара и добила одговарајуће лекарско уверење. Та комшиница била је у првом рочишту посведочила да је постојало силовање, а на крају признала да је све то била намештаљка младе жене и њеног љубавника да се докопјау двособног стана. Уследила је ослобађајућа пресуда.

Према причању Милице Варге, судије поротника, 18. јануара 2002.

У Београду, 12. марта 2002.

23. СИРОТИЦА

            У време летњег распуста, већ после шестог разреда, Горица је с мајком ишла у прошњу. Прослили су у кружном возу који је сабораћао на релацији: Јагодина - Крагујевац - Краљево - Сталаћ - Јагодина. Гроица је била вижљаста девојчица тек зашла у пубертет, а мајка Анка добро држећа препердена и на све спрема сељанка, као што су то били сви из те добро стојеће куће Тошића.

            Почетна и крајња станица била је Јагодина. Мајка је прва улазила у воз, и настојала да седне у први купе. За њом је улазила кћи Горица вешто глумећи сиротицу. Утисак да је сиротица појачавали су поцепане блуза, сукња, чарапе и опанци. Са прошњом је почињала од купеа где јој је седела мајка. "Помозите добри људи! Дајте који динар!" - молила је испруженом руком, гледајући скуршено испред себе, као да гледа у  прсте  који јој провирују из поцепаних опанака.

            У препуном купеу прва је реаговала мајка Анка: "Јадно дете! Ево ти од моје сиротиње сто динара! Немам више! Добри људи, помозите овом сирочету!" Овај гест сељанке обично је деловао на путнике из купеа да и они дају по неки динар. Сиротица се захваљивала са: "Бог вам варатио добри људи!" и одлазила да посети друге купее у том вагону. У тим купеима није било мајке Анке да изазове сажаљење код путника па су многи настојали да не примете сиротицу, али би се увек нашао још по неко да удели коју пару.

            На свакој следећој станици мајка Анка је излазила из вагона и журно прелазила у следећи да опет започану исту игру. Ако је воз био препун људи мајка Анка је у ходнику даривала своју сиротицу и са пуно саосећања говорила да је чује више људи, како том јадном детету треба уделити неки динар да има шта да обуче и обује, да има шта да поједе, мршавица, једна! И то се тако понављало на читавој релацији кружног воза, све док воз поново не би приспео у Јагодину. Ту су се мајка и ћерка састајале иза једне напуштене бараке, ћерка се преасвлачила у уредно одело па су на пијаци пронализили своје укућане и заједно и задовољно се враћали кући.

            Мајци и ћерци се посао усладио и ко зна колико би то трајлао да их кондуктери нису препознали и једном код Лапова истерали из воза претећи им милицијом. Прича је некако дошла у село, чула се и у кући Тошића, али су се Тошићи бранили како је народ ненавидан што им домаћинство добро иде, па свашта измишља. А прича се одржава већ читавих тридесет година!

У Београду, 18. октобра 2002.

24. ВЕЛИКА НЕСРЕЋА

            Дане Тошић из једног села у Левчу је већ десет година радио као грађевински радник у Швајцарској и успео да унапреди своје и онако богато домаћинство у селу. У јесен, када је истицала десета година, послодвац је отпуситио већу групу радника, међу којима се нашао и Дане. Зиму је провео у селу радећи на свом великом имању и смишљао како да бар за још једну сезону продужи уговор. Пара никад доста, у Швајцарској се много више заради негу у селу, а сав посао у селу могу да обаве отац Дуле, мајка Анка, супруга Милка и син и ћерка, који су већ почели да раде у пољу...

            У јесен, годину дана касније, у аутобусу "Ниш експреса", на реалцији Београд - Јагодина, седела су заједно два човека. Један се враћао и Швајцарске на зимски одмор у своје село код Параћина, а други је ишао да посети своју мајуку у родном селу у Левчу. Између њих се заподену разговор. Повратник из Швајцарске је говорио како се у Швајцарској добро зарађује, како је он у селу направио велику кућу и лепо је уредио, како је набавио све пољопривредне машине и сада само чека да да стекне и Швајцарску пензију. Брину га ови догађаји у земљу због којих су швајцарски послодваци почели да отпуштају раднике из наше земље. И прошле  и ове године године отпустили су многе, али њега нису, и нада се да неће. Двадесету годину је саставио и има визу за стални боравак у Швајцарској.

            Неколико отпуштених радника је ове сезоне пробало де са врати поново на посао али их послодвац није примио. Примио је само неког Данета из Левча, који је дошао сав у црном, јер му се десила тешка несерећа. Доживео је сасбраћајни удес. У колима су му на лицу местра погинули мајка, жена и два детета! Само је он неким случајем остао неповређен, боље да је и он погинуо! Молио је послодавца да му продужи уговор још за годину дана да заради за споменике својом покојницима.

            По доласку у село путник и Левча запита своје комшије који је то Дане из Левча коме је у колима изгинула цела породица сем њега. "То је Дане Тошић из нашег села! Са том причом успео је да убеди Швајцарца да још годину дана ради, и ако је био добио отакз! Сви су му укућани живи и здрави, али за ту лаж бог ће већ некако да га казни, кад за то дође време."

Према истинитом догађају за из 1989. године.

У Београду, 18. окотбра 2002.

25. БОРБА СА ТЕНКОВИМА

После првог ослобођања Дувна  јаке усташке снаге из Бугојана и Ливна, подржане тенковима и артиљеријом, успеле су да поврате Дувно. Део Врховног штаба и штаб Прве пролетерске бригаде, заједно са Београдским батаљоном, извукли  су се на Градину, али је у граду остала комора натоварена на товарна грла. Милоје, заменик команданта Београдског батаљона, предлаже да се крене у акцију против тенкова, али командант то не одборава. Милоје се одулучује да акцију спроведе по своме са добровољцима. Петорица добровољаца пуне торбе ручним бомбама, узимају један митраљез и са Милојем кређу у Дувно. Међу њима је Живковић, маладић са слабим плућима и одважан и увек на шалу спремни Жића. Они увек иду са Милојем. До града су непримећено стигли са једним стадом оваца, а затим су се, од куће до куће, приближили месту одакле су се чули тенкови. На првом тенку који је наишао седео је нишанџија на отвореној куполи. Милоје је бацио бомбу и убио га. У град  у пуној брзини долази мотоциклист. Милоје узима пушкомитраљез од Живковића и распали по њему. Погођени возач и мотор и пали су на различите стране улице. Милоје код пекаре примећује групу усташа па распали рафалом и по њима. Испод другог тенка, који је долазио са затвореним куполама Милоје је подбацио свежањ бомби и онеспособио га за кретање. Свежњеви бомби нису оштетили трећи тенк, али су се зато сви тенкови повукли на једну чистину код среза и одатле се више нису померали. Кад се са прозора оближње кафане зачуло шкљоцање оружја, које је слагало, Милоје распали по кафани, а затим је са Живковићем запале. Милоје одлучује да прекине акцију; против тенкова је учињено што се могло, а то није било мало. Жићу шаље по групу бораца на Градини да покупе материјал и комору, а он им са Живковићем обезбеђује долазак. Жића се ускоро вратио са групом бораца, па  су са товараним грлим изашли на Градину, а Милоје је још остао у граду да сачека и другу групу бораца да се изнесе преостали материјал. Када се Жића поново вратио у град причао је Милоју како је друг Марко (Александар Ранковић) појахао свог коња зекана, јурио од батаљона до батаљона на положајима и свима причао шта се десило у Дувну што је силоно одјекнуло код бораца.

Према рукопису Милоја Милојевића, БОРБА ДО ПОБЕДЕ

У Београду, 8. марта 2003. 

 

26. ОСЛОБАЂАЊЕ МЕСИХОВИНЕ

            Београдски батаљон је поново у слободном Дувну. Али се код Бришника прикупило око 700 усташа и намеравају да поврате Дувно, јер је Дувно на важном путу који од мора и Мостара иде према долини реке Врбас. У Батаљону се организује одбрана али Милоју одбрана не изгледа као добра замисао; зар да партизани изгубе иницијативу и да их знатно надмоћније снаге "испипају" где су најслабији па да ту ударе свом снагом?  И ако су слабији боље је да нападају, него да се бране. Милоје је упоран у свом ставу па се договарају да једна чета са њим пође дубље у обезбеђење Дувна, а да остале две чете организују одбрану града. Чета са шесдесет људи је тачно у подне, у развученој колони, преко отвореног поља, кренула за Понор. Непријатељским предњим деловима учинило се да на њих иде велика партизанска војска па су побегли у Бршник. Из Бршника је око 150 усташа одмах побегло за Месиховину где им је главнина.

            Милоје се враћа у штаб и тражи још једну чету да протера усташе и из Месиховине, али је не добија. У штабу му кажу да ће на тај терен ускоро да стигну цео Беградски и Шумадијски батаљон, па ће заједно да протерају усташе. Али Милоју се не чека. Враћа се код своје чете испред Месиховине и смишља како са 60 партизана да разбије 700 усташа. Изделио је чету на групице од по пет до десет бораца и са њима окружио целу усташку групацију. Жића и Живковић, његови чести саборци у доборвољним акцијама, добили су по десетину и задатак да из позадине нападну усташку позадину, интендантске делове и командни састав. Са предње стране, за фронтални напад, остало је само седам бораца. Борба је почела пред сам мрак. Чула се пуцњава са свих страна и за кратко је престала. Милојева група са фронта није успела да опали ни један метак, јер су се све усташе разбежале. "Ето шта се постиже", мисли Милоје, "кад је смелост и дрскост са једне стране изазива страх и несигурност на другој страни". Било је све готово када је стигао Београдски батаљон. Из штаба говоре да ће заједно са Краљевачким батаљоном растерати непријатеља и питају Милоја каква је ситуација. Милоје их посматра и размишља шта да им каже: "Ево одве су им били положаји, само изгледа да смо их ми разјурили. Сад цео батаљон може у колони да уђе у Месиховину и да се тамо размести и преноћи."

Према рукопису Милоја Милојевића, БОРБА ДО ПОБЕДЕ

У Београду, 8. марта 2003.  

27. ОСЛОБОЂЕЊЕ ПОСУШЈА

            После тешких борби на Кленку и код Пиљине кафане Милоје је са једном групом партизана наставио да гони усташе ка Посушју. У наступању се чује борба у позадини код главнине Батаљона, и стиже наређење да се Милојева група врати назад јер ће борци изгинути без потребе. Милоје  цени да око 350 усташа у Посушју живи у страху и размишља како да побегне а не како да се брани. Његови борци су навикли да дрско и смело нападају знатно бројнијег непријатеља, да држе иницијативу и не дозвољавају му да се среди, да га разбијају и гоне до крајњих могућих граница. Зашто то не би учинили и сада? Милоје преузима одговорност да не изврши наређење. "Хоћемо ли узети Посушје?" питањем бодри борце, а они одговарају "Хоћемо!" и туку по непријатељу. Милоју се чини да је осетио преломни тренутак у борби. Била је то снажна и насумична непријатељска ватра из свих оружја, што је значило да се припремају за бежање. У то време стиже још једно наређење из штаба да се одмах врате у састав главнине. "Сигурно ћемо заузети Посушје!" одговара Милоје по куриру и наставља борбу. Води се жестока борба, а из штаба, једно за другим, стижу наређења да се врате назад, али Милоје остаје при своме; напред, нема повратка. Непријатељске  снаге се колебају, а затим почињу групно и у нереду да одступају. Милоје сам седа за митраљез и његову послугу шаље у јуриш. Непријатељ тако ефикасно бежи да се не може стићи. Борба је у 13.30 часова била завршена, када је из штаба стигао курир са наређењем: "Последњи пут ти наређујемо да се вратиш! Ако то не учиниш и изгубиш ма и једнога борца, одговараћеш лично!" "Стварно ћу одговарати лично!", мисли Милоје док пише извештај: "Група бораца, која је јутрос у 7.00 пошла на Посушје, заузела га је у 13.30. Непријатељ се у нереду повукао према Широком Бријегу. Налазим се код самостана. Милоје" Штаб Батаљона је извештај проследио штабу бригаде. Ускоро су у Посушје стигли штаб Батаљона и део штаба Прве пролетерске бригаде. Милоје их је дочекао и рекао им у шали: "Не можете унутра, јер сте нас враћали назад!" На то се сви насмеју и срдачно поздраве, а Милоје их поведе у зграду изабрану за смештај штаба Батаљона.

Према рукопису Милоја Милојевића, БОРБА ДО ПОБЕДЕ

У Београду, 8. марта 2003.  

28. ТЕШКО РАЊАВАЊЕ У ДУВНУ

            Милоје је са једним од батаљона Прве далматинске бригаде, који се под борбом приближава Дувну. Група са Милојем је испредњачила и стигла до амбуланте. Води се тешка борба, пуца на све стране, грме експлозије мина. Милоје је иза једне куће примети групу усташа како јуре ка њему па распали по њима из машинке. Они се окрећу и беже. Појачава се ватра из минобацача. Једна мина експлодира му крај ногу и обора га. Сав је у крви, рањен на више места, груди су ми пробијене, једно око разбијено... У тренутку се сетио призора људи са отвореним мозгом и нехотице подигао руке да опипа своју главу... Захвата га некаква језа, ватра, па несвестица, осећа да губи снагу и помишља да му долази крај. Није му жао што даје живот на бојишту за добро своје земље. Као у магновењу кроз мисли му пролазе слике из детињства, сећа се да је у оном рату гледао како му Швабе стрељају оца, онда му пада мисао како је остао сам да му се не угаси очево огњиште, па како и за њим остаје његов син да га наследи... Онда му, као на филму, у сликама, прође читав борбени пут; ништа себи нема да пребаци, добро се борио, а кад земља буде ослобођена другови ће његовој деци рећи да им се отац добро борио и погинуо за слободу земље. Верује да ће то деци бити драго да чују... Затим полако запада у несвест.

            Кад је дошао свести осетио је да му је хладно а онда полако почео да схвата шта му се десило: организам се отео смрти, крв се усирила и направила својеврсни завој... На глави му нема капе, али је у руци машинка. Покушава да устане, али не може. Покушава да викне, али му рана испод грла одузима моћ говора. Прикупио је сву снагу, одупрео се на руке, успео да устане и да још једном повиче: "Другови!", али га опет нико није чуо. Вероватно напад није успео, борци су се повукли и извукли рањенике, а њега оставили,  мислећи да је мртав. "Али, ја сам жив и не дам се колико могу" мисли Милоје док се полако извлачи из града. Иде насумице али пушку држи на готовс да опали ако треба. До последњих кућа стигао је непримећен а онда су се међусобно угледали, он и један група људи иза последње куће. Заустављају га и питају ко је, а он једва одговара "Милоје". Била је то група бораца Прве пролетерске бригаде, коју је, како је касније сазнао, Коча Поповић, кад је чуо да је погинуо, послао да га мртвог изнесу напоље и сахране.

Према рукопису Милоја Милојевића, БОРБА ДО ПОБЕДЕ

У Београду, 8. марта 2003.  

29. НАРОДНИ ХЕРОЈ

            Милоје Милојевић, заменик команданта Београдског батаљона је, после тешког рањавања и лечења, провео неко време у Петровцу на опоравку, па је једнога дана узео Марковог коња и пошао на Оштрељ где је био смештен Врховни штаб са намером да тражи да се врати у своју јединицу. Најавио се па су му рекли да причека док не буде позван. Увече је био позван код Врховног команданта Јосипа Броза Тита на вечеру. Било је то у неком вагону. Тито се интересовао како је Милоју, да ли се опоравио и какав је био начин лечења. На вечери су били високи руководиоци: Марко[1], Црни[2] и Арсо[3], али не и Едвард Кардељ, како се у неким верзијама овог догађаја приповедало. Када се вечера завршила, Тито је пошао у угао вагона и укључио радио-апарат. Почињала је уобичајена емисија радио-станице Слободна Југославија, која је емитована из Москве. "овде радио-станица Слободна Југославија. Родољуби широм земље, чистите градове и села од окупатора и његових слугу. Слушајте једно саопштење..." Милоје се био нешто замислио па и није сасвим добро чуо почетак емисије, кад је наједном чуо спикера да помиње његово име. "Слушам даље емисију и схватам да објављују одлуку Врховног штаба од додељивању народног хероја мени. На то сам сав поцрвенео и не знам како да се понашам." Спикер", сећа се Милоје, наставља речима: "Србијо, мајко, радуј се што си родила таквога јунака! Нека је благословено мајчино млеко које га је задојило!" Милоје је сав претрнуо од великих речи и силног узбуђења, а остали га посматрају испод ока да виде како ће те речи да делују на њега. Он је оборио главу, гледао у патос и ћутао, занесен у своје мисли које не памти. Није ни приметио кад су Марко, Арсо и Црни изшли из вагона, ни кад је Тито сео за свој сто и почео нешто да ради. Милоје је постао свестан тренутка кад је Црни мало касније ушао и позвао га да преноћи у његовом вагону.

Према рукопису Милоја Милојевића, БОРБА ДО ПОБЕДЕ

У Београду, 8. марта 2003.  

30. ЧЕСТИТКА АМЕРИКАНАЦА

            Новембар 1943. године. Народни хреој, потпуковник Милоје у пратњи капетана Милоша, кренуо је једног дана из Врховног штаба за Ливно у штаб 8. корпуса. Возио их је ненаоружани италијански наредник. Када су код села Доњег Малована, ушли у брдовити терен зачула се пушчана паљба и експлозија ручних бомби бацаних на један камион, који замало да се судари за њиховим аутомобилом. Возач камиона известио је Милоја да су га иза окуке пута напали четници. Милоје је одмах свог возача послао у Купрес по појачање, па су он и Милош истрчали  на брдо и распалили у бок четницима, узвикујући као да командују јединицама: "Жури на брдо! Заламај! опкољавај". То је четнике збунило па су побегли чак иза следећег брда. Милоје и Милош су сачекали појачање, па су наставили пут за Ливно. У време када се то дешавало, из Ливна за Јајце били су кренули пуковник Павле Илић Вељко, командант 8. корпуса, са једном групом америчких официра.  Неко их је уз пут обавестио да се код Доњег Молована води борба, па су и они, када их је Милоје пристигао били окренули назад да узму обезбеђење. Између Милоја, Вељка и  америчких официра водио се следећи дијалог:

            - Одакле идете и где сте пошли? - питао је Вељко.

            - Из Јајца, ишли смо преко Купреса, за Ливно.

            - Каква је то борба била на друму?

            Милоје објашњава шта се десило.

            - Па шта је на крају било са четницима?

            - Најурили смо их преко брда!

            Разговор се преводи америчким официрима а Милоје додаје:

            - Ето шта раде четници! Док ми ударамо по окупатору, они нападају на наше комуникације да пљачкају.

            Американци се томе чуде, а Вељко пита Милоја:

            - Значи ли то да је сад пут слободан?

            - Јесте.

            - Колико је било четника, а колико вас? - питао је Милоја један од Американаца.

            - Двадесетак четника, а нас двојица и овај возач без оружја.

            Американац је био задивљен па је пришао Милоју и Милошу да им честита као да су били у каквом заиста крвавом боју.

Према рукопису Милоја Милојевића, БОРБА ДО ПОБЕДЕ

У Београду, 3. марта 2003.

31. СИРОМАХ МАГАРАЦ

Александрија, крај 1943. године. Чланови Војне мисије Народно-ослободилачке војске Југославије  излазе са енглеским официрима у шетње поред мора. Милоје се сећа како је у тим шетњама море било узубуркано и са великим таласима. Таласи су на обалу избацивали рибе, које су остајале пошто се вода повуче. У току једне од таквих шетњи официр из пратње, Енглез који је знао српски језик, причао је о Друштву за заштиту животиња у Енглеској, подвлачећи да је то друштво утицајно на енглеску владу, па је сматрао да би било добро ако би се чланови Мисије сликали како милују животиње. Чланови тог друштва би видели те слике и могли би силно да помогну код енглеске владе. "Шта ли мисли овај животињски адвокат?" питао се Милоје. "Зар крв и животи наших бораца, који се боре против заједничког непријтеља, нису довољни да добијемо помоћ у оружју? Не, ми нећемо ничију милостињу, још мање самилост заштитника животиња! Нећемо да милујемо кучиће и мачиће да бисмо добили оно што нам припада као борцима и ратницима Анитхитлеровске коалиције чији смо члан." Енглезу је било чудно што су чланови Мисије тако несентиментални па им је испричао како је гледао неки филм о Шпанском грађанском рату са сценама бомбардовања Мадрида. Куће су порушене, много људи, жена и деце лежало је унакажено по улицама и због тога се из публике нико није узрујавао. Али када се у кадру појавио преплашени магарац, публика је почела гласно да га сажаљева говорећи: "Јао, сиромах магарац! Он не зна куда ће сада, погинуће!"

Док је Војна мисија боравила у Александрији, новинари су стално контактирали њене чланове и интересовали се више за филантропију него за партизанску борбу, што је изазивало оправдану срџбу. Дедијр бележи оштар одговор Милоја Милојевића на једно такво питање.

            "... Син Ситона Ватсона, Хју, разговара са Милојем Милојевићем и моли га да новинарима у изјави каже како ми пазимо на животиње.

            - Још ако имате какву слику са псом или мачком, много бисте људи придобили у Енглеској! - вели Ватсон.

            Милоје зажмури на оно своје једно око:

            - Ако су потребни кучићи и мачићи да знате о нашој борби, онда је боље да ништа о њој и не знате..."           

Према рукопису Борба до победе Милоја Милојевића.

У Београду, 24. јануара 2003.

           

32. ИЗ БОРБИ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ КОРЧУЛЕ

            Увече, 19. априла 1944, са Виса према Корчули, испловила је маса бродића и са многих од њих чула се песма бораца: "Домовина зове нас". Бродићи су се приближили острву и по плану раздвојили да се једна група искрца између Блата и Веле Луке, а друга јужније код Карбуна. Само је командни брод, на којем је био Милоје, у току ноћи залутао, али је у свитање некако стигао на своје одредиште када су борбе већ биле у пуном јеку. Борбе за ослобођење Корчуле биле су тешке и трајале су пуна два дана. Око 22.00 20. априла непријатељ је збачен са коте 181 која је била последње упориште изнад места Блато. У ноћно-дневним борбама прво је заузет утврђени Свети Вито, а до 14.30 предао се и окружени гарнизон у месту Блато.

            Милоје је са штабом сишао у Блато у време када су спровођени заробљеници. Народ је излазио из склоништа и међу заробљеним Немцима препознавао оне који су били чувени по злу. Најчувенији је  био један усташа који се нашао у немачким редовима. На њега је, као помахнитао, показивао мештанин чију је сестру тај усташа заклао. Усташа је претрешен и код њега је пронађена слика заклане девојке. На слици се видела одсечена дојка и испод ње прорез кроз који је јадници извађено срце; на глави јој је капа са петкораком, а поред ње злочинац који је све то починио и још се сликао да се са тим похвали! Маса народа неће више да чека, хоће одмах да му се пресуди и виче "На вешала са њим!"

            Милоје не бележи шта је даље било са тим усташом, али пише како су заробљени Немци, припадници  немачке 118. ловачке дивизије, која је на Сутјесци ликвидирала партизанске рањенике, стајали у строју и дрхтали од страха за сва злодела која су починили. Са својих рукава скидали су и бацали "храстове листове" - знаке распознавања, а Енглези, који су били при штабу ради одржавања везе, су, као деца, скупљали "храстове листиће" и тражили да им се да по који примерак немачког наоружања. Енглези су добили неколико немачких пиштоља и машинки, а заробљени Немци су одведени у Вела Луку, одакле су у току ноћи бродовима пребачени на острво Вис.

Према рукопису Милоја Милојевића

У Београду, 5. марта 2003.

33. САМО ЗА ЊЕГА НЕ ВАЖИ

            Из Војног опитног центра и Управе пешадије позвали су команданта Прве армије, народног хероја, генерал пуковника Милоја Милојевића, на опитно посредно гађање из бестрзајних топа. Командант армије се налазио на почасној осматрачници, испод је била осматрачница извршиоца гађања са командиром пратеће чете гардијске бригаде, а иза брда, како то доликује посредном гађању, вод бестразајних оруђа, који је први пут гађао посредно. Командант армије је лично одређивао, један за другим, четири циља на местима тешким за погађање, али добрим за непријатељске пложаје.

            Али кад хоће - хоће. Први циљ је био одмах погођен. Командант армије је одмах наредио да све нишанxије добију по десет дана наградног одсуства. И дргуи циљ је погођенн. По десет дана одсуства добили су сви послужиоци бестразајних топова. Када је трећи циљ погођен наградно одсуство добио је и њихов комаднир вода. За четврти циљ, сасвим на ћувику, командант армије је мислио да никад неће бити погођен. Сећао се једног такво случаја на Кошуру у бици на Сутјесци. Пројектили су или подбацивали или премашивали циљ, али ни један погодак није пао тамо где је требало. Очекивао је да ће тако да буде и овај пут.

            Међутим, извршилац гађања је без коректуре прено ватру на четврти циљ и, погодио га са свим пројектилима. Командант армије је у одушевљењу додато : “И изршиоцу гађања десет дана наградног адсуства!”, па је наредио да му построје све учеснике гађања, да им лично честита и саопшти награде. Док је прилазио постројеној чети у сусрет му је долазио млад гардијски официр - његов син, и прописно му предао рапорт. Командант армије је одмах рекао: “Награда важи са све, само за њега не важи!”

Према казивању Милоја Милојевћа, извршиоца гађања, команданотвог сина.

УБеограду, 21. аптила 2000.

34. СУКОБ СА ГОШЊАКОМ

            Милоје је је карајем 1959. примико команду над Првом армијом. Незадовољан неким појавама у армији и што није добио одговарајући чин, написао је писмо Јосипу Брозу Титу. Писмо није пронађено, али се зна да је Милоје већ 22. јануара 1960, добио чин генералпуковника и да је био задовољан. Али није био задовољан Државни секретар за народну одбрану, Гошњак па је позвао Милоја и замерио му што је писао Титу о неправилностима у армији. Неправилности ипака има, рекао је Милоје, и додао да је он, Гошњак носилац неких од њих, јер фаворизује кадрове који су му рату били потчињени.. Гошњак се правдао да не фаворизује Хрвате, али му је Милоје рекао да не говори о Хрватима, већ о кадровима који су били под његовом командом. Пред крај 1963. Милоје је сазнао да у врху армије постоје две групе генерала "гошњаковци" и "анитигошњаковци" који су хтели да и он припадне једној од њих. Када су "гошњаковци": Шашић, Танасковић и Ненезић схватили да Милоје не одобрава такве поделе, почели су са интиргама против њега па је он затражио и у фебруару 1964. добио разговр са Гошњаком на којем је за неке неправилности оптужио двојицу Срба, Шашића и Танасковића, и једног Црногорца, Ненезића наводећи да да то они чине за то што имају Гошњакову подршку.

            Чаша је превршила меру када је Милоје у октобру 1964. на седници Опуномоћства СК за ЈНА поновио говорио о неправилностима у армији.. Одмах су почеле игре да се он политички и професионално ликвидира.  Милоје је то брзо приметио па је писао представке и Титу и Ранковићу, али му ништа није помогло. Опуномоћство СК за ЈНА, на челу са Гошњаком, искључило га је 17. децембра 1965. из партије као српског националисту, а већ 5. јануара донето је и формално решење о његвом пензионисању почев од 30. априла 1966. године. Милоје је брзо схватио да је хајка против њега била део једне шире хајке против  кадрова у војсци и држави за које се претпостављало, да би у предстојећем сукобу са Ранковићем, могли да стану на његову страну. Милоје је знао да у државном врху постоји Кардељева струја, која води пропасти државе, и Ранковићева, која би да се држава сачува, али се није сврставао ни на једну страну. Незадовољан искључењем из партије он се није смиривао, све док на нивоу ЦК СК Србије, десетак година касније, није био враћен у чланство са непрекинутим стажом.

Према монографији Херој из Левча

У Београду, 10. марта 2003.

35. ОДРЕКНИ СЕ ОЦА

            Млади гардијски офцир Милан је стекао велики углед међу претпостављенима и друговима подједнако захваљујући свом раду и угледу свога оца, родом из Урсула, народног хероја, генерал-пуковника и команданта армије. Међутим, у партијској кухињи су тада, поводом случаја Александра Ранковића, који се припремао, проценили да би Миланов отац могао да буде сметња, па су га, готово преко ноћи пензионисали, искључили из партије и одмах сакупили све официре да их упознају са генераловим грехом, да заузму правилан став...

            Милан је су слушао опис нескривљене кривице свог оца на скупу старешина у Дому гарде. Кад је информација прочитана Милан је у немом муку прошао кроз шпалир својих колега од којих нико, одједном, није хтео да му погледа у очи. И њега и његове породице преко ноћи су се одрекли сви другови и пријатељи и престали да му долазе у кућу. Почео је да живи у скоро потпуној изолацији, али је, чинило се без сметње, обављао своје официрске дужности.

            Међутим, једне ноћи, кад је био командир гардијске страже, обишао га је помоћник команданта гардијске дивизије за морално-политичко васпитање и у хињено присном разговору, истичући Миланове врлине доброг официра, посаветовао га да би требало да се одрекне оца: “Одрекни се јавно оца и сва врата биће ти отворена! Помоћи ћеш тако и себи и нама, а за своју душу, онако да се не примети, ти настави да поштујеш свога оца и одржаваш везе са њим!”

            Милан је са огромним осећањем увреде одбио да се одрекне оца, али су претпостављене старешине почеле да се одричу Милана. Најпре је уследило постављење на нижу дужност и премештај у удаљени гарнизон, затим затварање свих врата и све остало што долази после тога, али се Милан није одрекао оца.

Према казивању Милна Милојевића.

У Београду, 14. априла 2000.

36. ОТАЏБИНА НА ПРВОМ МЕСТУ

            Година је 1968, Чехословачка криза. Све наше јединице према земљама Варшавског уговора су на положајима. И син пензионисаног генрела Милоја, родом из Урсула, бившег команданта Прве армије и бившег члана партије, који је из партије избачен због нескривљене кривице, је негде на положају на бугарској граници у Нишкој  дивизијској области. При крају кризе добио је допуст да једном посети породицу. Свратио син код оца и ту затекао течу, Петра Глушца, мужа мајкине сестре Луле, који се у време резолуције Иинформбироа изјаснио за Русе, па је робијао на Голом Отоку. Неколико година после робије Милоје је почео да прима пашенога Глушца у кућу и да  му заборавља то што се тада другачије изјашњавао од њега и од осталих комуниста који су били за очување независности Југославије.

            Те године, када је Чехословачка криза јењавла,  Петар Глушац је пред оцем Милојем саветовао Милојевог сина да добро пази, па ако процени да ће Руси и нас напасти, да одмах напусти армију. Милоје није чекао синовљев одговор. Сину је рекао да му је отаџбина на првом месту и да не може да постоји никакав разлог због којег треба издати отаџбину, без обзира како се у њој и према коме, па и према њему самом, грешило, а пашеногу Петру Глушцу одмах показао врата и, без поздрава, рекао му да му кућни праг никад више не прескочи.

            Петар Глушац, бивши информбиорвац, умро је неколико година пре Милоја, али у Милојеву кућу никада више није дошао, нити је Милоје отишао да му ода задњу пошту.

            И уз све осуде што их је народни хероја и генерал Милоје проживео, отаџбина је њему била највиша вредност и свом сину није дозовљавао да се укаљана образа врати из Чехолсовачке кризе или из рата који би се из тога могао изродити!

Према казивању Милна Милојевића.

Београд, 21. априла 2000.

37. СМРТ У ЛЕВЧУ

            Народни херој, генералпуковник у пензији, Милоје Милојевић, последњи пут у свом родном Левчу био је на прослави Дана борца 1984. године. Главна свечаност одржана је у дворима манастира Каленић, па се, после ручка, Милоје са својом супругом Олгом вратио у свој апартман у хотелу "Левач". Дежурни лекар у Дому здравља био је Драган Јовановић из породице са партизанском традицијом. Знао је много о Милоју, али га до тада није био упознао и није слутио да ће му дежурство донети први и последњи сусрет са легендарним херојем. Око 16 сати у ординацију су утрчала два или три младића и рекла га да је генералу у хотелу нагло позлило. Екипа за хитну помоћ, доктор Драган, медицинска сестра и возач за час су били у хотелу. Поздрављају се са "добар дан" и Драгану се чини да памти како му је Милоје рекао: "Почело је нешто да ме гуши, ја се борим, тврдо трпим, али ми је све горе..." Милојева супруга Олга додала је да је почео нагло да се презнојава. Доктор Драган мери притисак, слуша рад срца и плућа и примећује да је срце почело да попушта и да се у плућима ствара излив који доводи до гушења... Одмах му је била јасна дијагноза и да ће се стање неповољно развијати па је рекао Милоју, да осим терапије коју ће му одмах дати, хтино морају у Крагујевац у болницу. Милоје је енергично одбио да иде у болницу речима: "Ако је крај ту - онда нека буде овде!". Док је лекар припремао ињекцију Олга је саветовала Милоја да послуша лекара. Ињекција је одмах деловала и Милоје осетио побољшање за које је лекар знао да ће кратко да траје, па је наставио да га убеђује да крену за болницу. Када  је Милоје, после кратког времена, поново осетио гушење, рекао је: "Па, добро, идемо сад!" Одмах су кренули. На излазу из кривина код Равног гаја испод Главеје Милоју се оте крик "Олга!" и клону на руке доктору Драгану. "Докторе, видите шта можете да урадите!" рекла је Олга.  Докроту је одмах било јасно шта се десило, али је сачекао да у болници Олга прво добије одговарајућу терапију, па су јој тек онада сопштили да јој је супруг преминуо. Круг се затворио: народни херој Милоје Милојевић завршио је свој животни пут у Левчу где се родио и где је започео своју борбу у којој је стасао у једног од највећих антифашистичких бораца које је дао српски народ.

Према монографији Херој  из левжа

У Београду, 10. марта 2003.

38. РИБАРЧЕТОВ САН

            Био једном један херој из Левча, био па скоро заборављен. Био би сасвим заборављен да није било доконог земљака да пише о њему. Рукопис је добио лепу награду за публицистику, па је објављен. На представљању, како то увек бива, лепо се говорило о хероју из Левча, књизи и аутору. Лепо се говорило и још лепше певало.

            Оперска дива је божанствено певала: “Ал’ се небо осмехива, ал’ се река плави а рибарче у сну снива јасно ко на јави...” Професор историјских наука говорио је како је главни јунак, као прави патриота, у окупираној земљи, умео да изабере праву страну која се бори за слободу, како је у рату показивао велику храброст, а у миру оданост идеалима борбе, те како је, простодушно наиван за политичке игре, неоправдано страдао када је јавно изразио, истина оправдану сумњу, да су му угрожени идеали младости...

            Спикер је предивно читао цитат којим се наш јунак проглашава херојем, прескачући, ваљда случајно, име човека, који га проглашава. Са радио Москве ишла је тада најава: “Радуј се Југославијо, радуј се Србијо, радуј се Мајко, јер си родила хероја!” Примадона је певала: “... он хитнуо удичицу, рибицу је стеко, метнуо је на жеравицу па је тако пеко...” а херојев саборац се сећао као је наш јунак био увек у првим борбеним редовима, у рату се за то награђивало, у миру кажњавало...

            И док је херојев син говорио да је поносан на свог оца, часног и поштеног човека, патриоту и хероја, који тек посмртно доживљава бар литерарну рехабилитацију, док се захваљивао писцу и издавачу и уверавао присутне да ће књигу о оцу чувати док буде било његових потомака, оперска дива је настављала да пева: “,... руди, рибо, још те мало, скоро је печена, ал’ ће да се слади, ој милена...”

            Кад је примадона ефектно завршила певање: “... па је диже, па с њом брже к усти, чун се љуљну, он се трже, оде санак пусти!” завршило се и прелепо представљање књиге. Писац је тек тад схватио да Рибарчетов сан и није баш нека песма за његовог двогодишњег унука, треба да почне да му пева неку другу песму, ратну или патриотску, у сваком случају неку епску, на које је сада ударио неки адет да их треба брзо заборављати.

Са свечаног представљања мнографије Херој из Левча

У Београду, 30. јануара 2001.

39. СПАВАОНА

            То није просто соба у којој се спава. И ни налик није на спаваће собе какве се срећу по кућама и становима. од ње има много више кревета. Али није свака соба са више кревета спаваона. Није то ни хотелска ни болесничка соба, ни соба неког прихватилишта. То није ни само велика соба са пуно кревета где ноћу спава много људи који дању раде неке различите послове па се неђусобно не познају, само дођу да уморни преноће. Свака спаваона као да има неки свој живот који јој по мало дарују они што станују у њој. Војничка спаваона је просто прича за себе. Не зна се шта је у њој главно: соба која остаје увек на истом месту и којој се понекад може променити намена, кревети и ормани, који се унесу и изнесу кад се то нареди, или сами спавачи, који већи део дана и нису у спаваони, а кад и јесу, онда већи део времена нису будни. Изгледа да су ипак главни спавачи, али не кад спавају, већ у оно кратко време пред спавање, кад се између њих дешавају разне згоде, које собе дуго памте, али никоме не казују. Дешава се да једни те исти спавачи промене собу, а да то не примете. Преселе се у другу собу или чак у друго место а чини им се, ако су сви на окупу, да се преселила  читава њихова спаваона. Чак и кад заноће под шатором - опет је то она њихова стара спаваона. И баш их брига што су неке њихове старе приче остале у некој старој соби. они настављају да причају нове приче, које нове спаваоне опет памте и ником не казују. А кад се после много времена по неки од спавача понекада сретну и потсете старих доживљаја, у њима најпре оживе спаваоне. И учини им се да не приповедају своје згоде, већ да поново доживљавају своје давно заборављене спаваоне.

            Са овом кратком цртицом започињемо серију кратких прича које су се стварно дешавале у многим војничким спаваонама, шаторима или баракама у протеклих триидесет и више година. Приочитајте је и Ви, драги читаоче и  сетите се неке згоде која вам се десила. Запишите је или је поверите некоме коће да је запише, да се не заборави тај весели живот војничких спавона , као што су се већ заборављене незгоде које су се у њима дешавале. Својим сећањем измамите себи и другима пој један драги осмех!

            Хвала Вам!

40. ПРВИ СТРАХ

            У спаваони на трећем спрату у улици Вељка Лукића Курјака био је скоро читав вод питомаца. Кад су половином октобра 1965. долазили први пут у ту спаваону изгледали су уплашено и збуњено. Плашила их војна дисциплина са којом се почињало. Плашила их огромна количина одеће и друге опреме коју су донели у шаторском крилу и са којом нису знали штас да раде. Плашили су их кревети које је требало намештати, и то не било како, већ лепо и брзо, а њима се чинило да то некако не иде једно са другим, лепо може само полако. А највише их је плашило то што нису знали шта их очекују сутра, и наредних дана и како ће се они у свему томе снаћи. Плашио их је и бркати, високи, снажни и строги заставник, који им је  показивао како се намештају кревети, како се пакује опрема у ормариће, како се носе поједини делови одеће. Али у друштву са њим страх је некако почео да попушта.

Па то намештање кревета и није нека јака ствар: окренеш душеке, нејдебљи ставиш у средину, пребациш чаршав и добро га затегнеш. одмах су по ћошковима чаршава видели неке рупице и одмах су се досетили да је то неко од њихових претходника закачињао крајеве чаршава за жице од мадраца да се чаршав мање гужва када се на њему лежи. Најбоље је кад се два краја испод јастука закаче, а два краја, испод ногу остану слободно да се лакше затеже. Ништа није вредело што је заставник забранио да се чаршав закачиње за мадраце и тако цепа. одмах су прекршили забрану. И страх је полако попустао. Све је постајало некако једноставно и сасвим достижно, па није вредело око тога бринути се. Требало је упознати се са осталима, представити се у најбољем светлу, пронаћи другове.

            Најбоље су се снашли они коју су пре доласка у војску ишли на радне акције. Тамо су спаваоне биле много веће, много неуредније и много веселије, него што је изгледала њихова на почетку. И није имало кога да се плаше, попут високог, бркатог и озбиљног заставника, који им је у тим првим контактима уливао и страх и поштовање, једном речју, страхопоштовање. Све је то нестало у току наредних неколико дана када су остајали сами да се међусобно друже и упознају, да скину маске коју су имали када су долазили, и да се покажу једноставно онаквима какви јесу.

---

[1]               Александар Ранковић, организациони секретар КПЈ.

[2]               Црни - Сретн Жујевић,  члан Врховног штаба.

[3]               Арсо Јовановић, начелник Врховног штаба.

41. ПРВА ХВАЛИСАЊА

            Требало је мање од недељу дана да се питомци у спаваони међусобно упознају: како се ко зове, одакле је ко дошао, коју је средњу школу завршио, колико велику жељу има да постане официр, које су му мане и склоности, шта му годи, шта му смета. За то кратко време су се у свему тачно упознали сем у две ствари: колико ко има стварног знања и колико ко има сексуалног искуства.

            У погледу стварних знања вешто су се прикривали хинећи да знање и није нека врлина и истицали по неку од својих наклоности ка спорту. Најчешће је истицана наклоност ка војном позиву, а из историја својих поридца дозивани су и постојећи и непостојећи преци да се помоћу њих покаже некава традиција. Најбрже су се међусобно зближили и окупили они који, без обизра да ли умеју, воле да играју фудбал. И они су у слободно време одмах почели да пикају лопту.

            У погледу сексуалног искуства готово сви су се хвалили са бар по три женске, све једна боља од друге, и пикантно препричавали своје измишљене доживљаје као да су се стварно десили. А само су можда двојица или тројица имала какво такво сексуално искуство, и ти су ћутали. И можда још двојица или тројица имали су озбиљнију везу са девојком. За прво упознавање то није било важно. Готово сви су се упињали да се прикажу као модерне Казанове па су свесно претакали у своје доживљаје оно што су чули од других, прочитали у ретким књигама или видели у понеком филму. Многи су после повечерја, у сну и на јави, још једном преживљавали те своје еротске снове, па се ујутру будули за нова изненађења, која су их увек чекала.

  

42. ЈАСТУЧАЊЕ

            Брзо су се испричале све те авантуристичке приче, па је време од вечере до повечерја требало земенити нечим другим. Тим пре што учење још нико није озбиљније схватао. Слушали су предавања, али како није било домаћих задатака и пропитивања као у средњој школи, пропустали су да узму књигу у руке сем у она два часа обавезног поподневног учења. Како да слободно време учине веселим први су се досетили бивши акцијаши. Спонтано, не намерно, неко је некога опалио јастуком, убрзо су се сви међусобно млатили јастуцима и тако гласно и задовољно врискали, да је чуо и дежурни официр и дошао да их умири. Сутрадан их је грдио командир: као су га изненадили, интелектуалци, а понашају се као деца, да се то више не деси! Било је њих двојица или тројица из спаваоне који нису одобравали јастучање па су јавно критковали своје колеге да то не чине. Њихова критика је осталима изгледала као додворавање командиру, и свако је у себи помишљао како ће кад се вечарс угаси светло јастуком прво да млатне некога од тих тужибаба, а онда колегу коме је остао дужан и који пристаје на међусобно јастучање. Једина стварна поука коју су извукли из пријаве дежурног официра и командирове критке је да не треба врискати, ако желе дуже да се позабаве стварно веселим јастучањем. Ако се не галами, дежурни официр неће чути, а тужибабе ће они сами да ућуткају.

            Кад је увече угашено светло за кратко је завладо мук у читавој спаваони.

            - Чик нек се сад неко гађне јастуком? - чикао је један од најактивнијих у јастучању.

            - Не смем, оће ме оцинкари тај испод тебе.

            - Немој ти да вређаш, никога ја нисам цинкарио!

            - Није, ало оће, - додаје неко из другог ћошка.

            - Ајте, људи, да мирно спавамо - као бајаги озбиљно је добацивао неко из средине собе.

            И таман кад је изгледало да су се примирили однекуд је полетео први јастук и погодио једног од оних који су их критиковали јутрос пред командиром и кога је сада стварно хватао сан. У тренутку га је погодило бар десет јастука. Јастучање се необуздано настављало до дубоку у ноћ и дуго понављало из вечери у вече увек на неки другачији начин.

43. СПАВАОНА ЈЕ ПОСТАЛА КОЛЕКТИВ

            Један од питомаца никако није одговало јастучање. Сваког јутра се жалио командиру и свако вече би га, кад се угаси светло, погодило по неколико јастука. Једне вечери, кад то више није могао да издржи, отишао је да позве дежурног официра. Питомци су на брзину уредили собу, угасили светло и полегали у кревете правећи се да спавају. Кад је увређени питомац са дежурним официром ушао у мрачну и тиху собу, одмах је схватио шта се десило па је рекао:

            - Друже поручниче, претварају се да спавају.

            Дежурни официр пали светло, обилази све питомце који као бајаги мирно спавају, соба је уредна... На једном кревету на којем нико не спава окрене јастук - прљав од прашине са пода. Схвата дежурни официр да је ту било баш онако како се тај питомац жалио. И он је био питомац, зна и он шта је јастучање и како пролазе они који се љуте, али се прави строг, зове дежурног чете и наређује му да  обезбеди ред и мир: “Разумем, друже поручниче! “, одговара дежурни чете.

            Дежурни официр одлази прикривајући у себи смех, а дежурни чете говори увређеном питомцу: “Шта зајебаваш? Сви се јастучају, па шта? Морао си да идеш код дежурног официра!“ А у спаваони за то време два питомца и за тили час минираше кревет свом другу који им је доводио дежурног официра. Увређени питомац враћа се у сапаваону и намерно пали светло.

            - Гаси светло! Ко то пали светло! - добацују му другови.

            - Кад ви можете да заејбавете мене, могу и ја вас. - каже увређени питомац и полако се спрема за спавање.

            - Пусти човека, нека нас мало зајебава, па ће да престане!

            - Еј, немој нико да га цинкари!

            - Нека нам врати мило за драго!

            - Ама, ућутите људи, хоћу да спавам!

            - Вратио сам вам колико толико - каже већ помирљиво увређени питомац и гаси светло.

            - Е, јес нас човек зајебао! - додаје неко тобож љутито.

            У тренутку кад питомац леже на свој кревет, миниран кревет уз тресак пада и цела спавона парсну у гласан смех. Несретни питомац за тренутак ћути, па онда почне и он да се смеје. Силазе она двојица што су му минирала кревет и помажу му да га направи.

            Спаваона је постала колектив.

44. ПРЕСТАНАК ЈАСТУЧАЊА

            Јастучање обично не траје дуго и за месец дана сасвим престане само од себе. Али у седмој групи друге питомачке чете јастучање није потрајало дуго, не зато што су се питомци били заситили те помало грубе шале, већ зато што шала умамо да изазове несрећу.

            Једаном од питомаца који је страсно волео да се јастуча, и који из своје мале спаваоне прелазио у велику, где је јастучање попримало посбену драж, десила се незгода чије су поседице остале трајно видљиве. Био је то Нестор из Куршумлије, који је у јеку навећех јастучања гласно закукао:

            - Људи моји, оде ми врат! - и ухватио се за главу.

            У спаваони је одмах престало јастучање и упањено светло. Нестор им је показивао да му се врат искривио и да му глава стоји у десну страну те да не може да је врати у средњи положај. Неколико другова је покушало да му врати главу у средину, али је она одбијала да се врати и упорно остајала полудесно.  Нестор се није жалио на болове, али му је положај главе био некако ненромалан, као у команди “На десно - равнајс“. Нестора ништа није болело, није ишао код лекара, али се глава није исправљала. Јастучање је за свагда престало, али не и шале. Убрзо су пале прве шале и на Несторов криви врат. Добио је надимак “Криви“ који је он прихватио и није се љутио. А у току постројавања по неко од колега је знао намерно да командује “Налево - равнајс“ и да опомене Нестора да окрене галаву на леву страну, што је постало неизводљиво. Нестор би на сваку такву опомену опсовао “Марш, нану ти нанину!“ и читав строј би намах прснуо у смех.

45. ДЕМОЛИРАЊЕ КРЕВЕТА

            Јастучање и минирање кревета су брзо прошли и заменило их је много ефикасније демолирање кревета. Са празног кревета и душек и постељина просто се изврну на под. Кревете су најчешће један другом демолирали Милан и Дуле, и један другом псовали по две или три сестре, по једну или две текте, зависно од тога колико је ко пријавио да их има. “Лакше мало, не можеш све постигнеш!“  говорио би један а други одговарао: “Могу, могу, ништа се ти не брини!“, док се спаваона ваљала од смеха. они су и усавршили демолирање. Сасвим је лако да се кревет намести ако се постељина преврне на под. Много је теже ако се сва постељина изокерне на мандрац па се ћебад и чаршави закаче за жице од мадраца.

            Једне вечери Милан је лежао на кревету и смишљао шта да уради а да му Дуле или неко други не демолира кревет. Демолирање је било сигурно као дан. Заслужио је. У време поподневних часова учења он је остао да уреди спаваону и демолирао пет кревета. Сви знају да је он то урадио и свако од њих чека да он изађе из спаваоне па да му демолира кревет. А њему се иде да погледа неку ТВ емисију.

            - Шта је, Нишки, не смеш да идеш да гледаш телевизију?

            - Не смем, нану вам вашу, оће ми демолирате кревет!

            - А ти наше, као, ниси!

            - Нисам, Буцо, тебе ми! Ево, Дулета ми!

            - Јој, тетку ти твоју, нема да ти га демолирамо, има тако да ти га растуримо да три дана нећеш моћи да га саставиш!

            - Тога се и плашим, нану вам вашу!

            Пролази време за емисију, али нико од оних којима је Милан минирао кревет, не гледа ту емисију. Милан још једно време ћути, а онда у задњем тренутку устаје, сам демолира свој кревет и у задњем тренутку одлази у ТВ-салу. На одласку каже друговима:

            - Сад једино можете да ме зајебете тако што ћети ми направити кревет. Ало какви сте знам да ми то нећете урадити.

            И нису. Затекао је кревет онако како га је оставио и приметио:

            - Шта је, нисте ми наместили кревет? Мора да сте ми направили неку другу зврчку.

            И јесу. У браву ормарића угурали су му папир, тако да не може да се отључа. Дуго је Милан тражио иглу коју су многи одбијали да му дају, а онда дуго чепркао по брави вадећи папир, гласно размишљао ко би то могао да му уради и за свакога ређао посебан списак псовки.

46. БУЦКОВЕ ДАСКЕ

            У сапаваоници, у групи весељака, је питомац кога сви зову Буцко. Буцко је висок метар и жилет, изгледа шири но дужи, али није дебео. Нигде на њему нема ни трага од сала. Сав је у мишићима и одличан гимнастичар. Свакоме од питомаца нуди да га, где хоће, уштипене десет пута, а он њега само једном. Неки су покушали и гадно прошли. Нико никад није успео да уштипне Буцка. Буцку су за спавање довољна два дела троделног душека. И он има несерће са мадрацем - шкрипи како се год окрене. Буцко је то ублажио тако што је нашао две даске и ставио их испод душека.

            Пошао Буцко на обавезно поподневно учење и кад је био на пола пута ка учионици, зове га Милан Нишлија са прозора спаваоне и пита:

            - Буцо, јесу ли ово твоје даске? -

            - Јесте, моје су, шта ти сметају?

            - Ништа ми не сметају. Него ако нису твоје, оћу да их бацим.

            - Немој, бре, да их бацаш, остави их где су биле?

            - Стварно, јесу ли твоје?

            - Јесу.

            - Држи, Буцо, твоје даске! - баци му даске у дубоки снег.

            Узима Буцко даске, враћа се у спаваону и псује:

            - Па добро, мајку ти, зар си на тај начин нашо да ме зајебаваш!

            - Немој, Буцо, да се љутиш. Лепо те питам да ли су твоје. Да нису биле твоје ја би их бацио. Рекао си да су твоје па сам ти их лепо дао.

            - Како год окренеш, опет си их бацио.

            - Јок, Буцо, лепо сам тих их дао, кроз прозор.

            - Добро, зајебао си ме једном, немој више!

            - Нећу, Буцо, где би ја тебе.

            Силази Буцко и таман што је сишао, зове га одозго Милан:

            - Буцо, јесу ли ово стварно твоје даске?

            - Па добро, човече, јело ти мало што си ме једном зајебао?

            - Што си бесан, Буцо, лепо те питам, ако нису твоје да их бацим?

            - Па шта ћеш сада да ми радиш?

            - Ако нисту твоје, бацићу их.

            - Моје су.

            - Ево ти.

            Буцко опет гази у снег, узима даске и одлази у учионицу.

            - Како ћеш, сад да ме зајебеш, будало једна?

            - Нећу никако. Лепо сам ти дао твоје даске.

47. ЗВРЧКА ПАЈИ ЦИГАНИНУ

            Паја Циганин спава у једној, а Мутави Мирко у другој спаваони. Решио Паја да се нашали са Мутавим у његовој спаваони. Са Дулетом Врањанцем се консултује шта да му ураде.

            - Изнеси му кревет у клозет- , каже Дуле.

            Речено - учињено. Долази Мутави и тражи кревет.

            - Шта сте ми урадили са креветом? Где ми је кревет?

            - Малочас га двојица однесоше на железничку станицу!

            - Немој да зајебавате човека. Мутави, кревет ти је у другој соби.

            одлази Мутави у другу собу. Нема кревета.

            - Маму ти твоју, и ти ме зајебаваш?

            - Не зајебавам те, стварно је у другој соби, само не знам у којој.

            - Е, сад си ми све рекао!

            Види Мутави да ће зајебанција да потраје, па хајде да нешто уради, са прибором за умивање одлази у умиваоник где затиче свој кревет. Неко му је рекао да су га тамо донели Дуле и Паја Циганин.

            - А, Дуле, ти си ми са Цигом то сместио, а?

            - Мора да ти неко погрешно реко?

            - Рекла ми птичица.

            - Ајде, буди другар, па ми сад помогни да пређемо Цигу.

            - Како?

            - Да га натерамо да ми сам врати кревет.

            - Како?

            - Знаш колико се плаши командира Весе...

            Дозвали су дежурног и нешто се домунђавали. Дежурни журно улази у спаваону Паје Циганина и озбиљно каже:

            - Долази Веса, ено га на улазној капији, уредите спаваону.

            Паја Циганин утрачава у собу код Мутавог и каже:

            - Мутави, извини, помогни ми да ти вратим кревет!

            - Нисам ти ја помагао да га износиш, нећу ни да га враћаш.

            - Дуле, ајде ти, заједно смо га изнели.

            - Циго, зар не видиш да сам легао? Нађи неког другог.

            Нико неће Циги да помогне а време лети. Једва је некако сам успео да врати кревет у собу, а затим га, на захтев Мутавог, намешти најлепше што може. Улази дежурни и каже:

            - Друштво, преварио сам се, није оно био Веса.

            Мутави и цела собу прасну у гласан смех.

- Прешли сте ме, маму вам вашу! - досети се Цига, па се насмеја и он.

48. ПО ПЕШАДИЈИ, ПЛОТУН ПАЛИ!

            У истој мензи у касрани “Маршал Тито“ у Сарајеву хранили су се питомци завршних година Војне академије смер артиљерија и смер пешадија. Пешадинаца је било много више од артиљераца. Код сретања за ручком пешадинци су знали да добаце артиљерцима: “Где сте товарна, теглећа, вучна, артиљеријска... грла? “ што је било у вези са некадашњом  коњском вучом у артиљерији. Артиљерце је то вређало па су одговарали са “Иш, прашинари, пјехота! “ што пешадинце није много узбуђивало. Више их је погађало кад би два артиљерца један другом добацивали тако да их пешадинци чују: “Глуп си ко пешак! Смотан си ко прашинар!“ или добацивали клетву из Српске трилогије Стевана Јаковљевића: “Да бог да био пешак!“.

            После месец дана све то им је досадило па су се мирно сретали при обедима не добацујући једни другима. Примирје би потрајало можда дуже да артиљерци нису кроз обуку дошли до артиљеријске команде “По пешадији, плотун, пали!“ и досетили се начину како да је духовито изведу. Први се томе досетио артиљерац Паја Циганин, подржао га је одмах Дуле Врањанац, а касније и седам, осам других другара артиљераца. оне суботе када су артиљерци по први пут чули за ту команду за ручком је дељена сува вечара у папирнатим кесама. Паја Циганин је за ручком одмах појео своју вечеру, надуо кесу, гласно командовао: “По пешадији, основним, један, пали! “ и опалио кесом. одмах је реаговао Дуле Врањанац: “Какви један, Циго, по пешадији треба плотуном!“  И већ је неколико артиљераца припремило своје кесе и чекало да Цига командује “По пешадији, плотун - пали!“ Плотун је изгледао сложно и артиљерци су га редовно понављали из суботе у суботу.

            Изгледа да је то многе пешадинце вређало, па су после неколико субота њихове старешине долазиле у време обеда да спрече артиљерце у паљењу плотуна по пешадији. Нису успели. Пешадијске старешине су пробале да то спрече, сами и преко артиљеријских старешина, али нису имале успеха. Плотун је редовно испаљиван у време ручка сваке суботе. Међу артиљерцима се увек нашло бар четири или пет питомаца који су хтели да искористе своје папирнате кесе од суве вечере да се испали плотун по пешадинцима.

49. ТАЧНА ПРОЦРЕНА

            Паја Циганин је био добар друг са Дулетом Врањанцем. У време обеда седели за суседним столовима. обојица су била права спадала. Волели су да се шале са другима, а кад би другом досадили шалили су се међусобно. Дуле је Паји за ручком скривао столицу, или део прибора за јело. Паја је Дулету, сваки пут док је тражио столицу или октлањао какву другу смицалицу, гласно псовао по три сестре и две тетке. Сви су се слатко смејали. Паји се учинило да је Дуле превршио меру кад му је просипао со у тањир, па је смислио како да му се освети и једног дана први отишао у трперзарију.

            “Шта је, Циго, што си поранио?“ - питао га је Дуле.

            “Нећу више да ти дозволим да ме зајебаваш за ручком!“

            “Значи, ти си сад зајебао мене! Шта си ми то урадио, Циго?!“

            “Ништа. Нисам ја као ти, за мене је ручак светиња “

            “Знам те, пушко, кад си пиштољ била!“

            Дуле је приметио како Паја својим другарима за столом нешто у поверењу говори, па му је добацио: “Мора да си им рекао како си ме зајебао! Сад ја морам то сам да откривам! Ниси другар!“

            “Нисам другар!“ није издржао да се не насмеје Паја Циганин.

            “Знам! Нешто си ми засолио! Нема соли у нашем сланику!“

            “Где бих ја то теби, Перо! Нисам ја као ти!“

            “Вас двојица се зајебавајте колико год хоћете, али да  ми остали не испаштамо!“  - добацио је питомац за Дулетовим столом.

            “Ма људи моји, нисам ја као Дуле!“

            “Супу нам ниси, пресолио!“ - рече један од артиљераца.

            “Није ни јело!“ - дода онај који је већ био прешао на јело!

            “Нисам вам ништа посолио, часна реч!“

            Дуле, први завршава ручак, и хвата се за бокал да сипа воду. И баш у том моменту засмејаше се питомци за Пајиним столом. Дулету се учинило да је схватио превару. “Знам, посолио си нам воду, нану ти твоју!“ - рекао је уз смех, свој бокал пребацио на Пајин сто и узео њихов бокал, налио себи чашу воде, искапио је, и одмах се стресао! Попио је чашу пресољене воде! Тек тад су сви праснули у смех!

            “Зјебао си ме, свака ти част!“ рекао је Дуле и пружио руку Паји. “Била ти је тачна процена, за десетку из тактике! Прочитао си ме, Циго, скроз на скроз! Важи ли да нема више зајебанције за ручком?"

            "Важи, за ручком! Али и даље ћемо да се гањамо, па ком обојци, ком опанци!"

50. НАДИМЦИ

            У колективу људи брзо губе имена и препознају се по надимцима. Имена понекд више сметају него што помажу да се зна ко је ко. Тако је било и у 21. класи питомаца Војне академије у јесен 1965. године.

            “Хегел“ је постао питомац, који је често и тачно цитирао Хегела, мада се није баш истицао у познавању његове филозофије. Тај “Хегел“ је знао и много епских песама и готово читав Горски вијенац напамет па се са тим правио важан. Због тога су звали га и “Његош “. Али му је надимак “Хегел“ више одговарао, јер га често нису разумевали, као што нису разумевали ни Хегелвоу филозофију у средњој школи.

            “Цинкар“ је постао неки Славонац који није хтео да прихвата никакве шале, па се на почетку неколико пута жалио старешинама. Прозвали су га “Цинкарош “ што се касније скратило у “Цинкар“.

            Човило је постао “Жвака “ због жваке коју је непрестано жвако.

            Бига је постао “Бига Гитара“ од кад је по наређењу пуковника Николића морао да закопава своју гитару на полигону у Набрђу.

            Тоде Ђорђиевски је постао “Суспензори“ по гаћама које је носио због претеће киле.

            Милану Беговићу из Лике се о главу обила узречица коју је знао понекад да каже: “Кој ли си ти, говедо ли си? “ он је постао “Бего ли си, говедо ли си? “ и на то се одазивао без љутње.

            Милан Павловић, родом из Крушевца, црн као Циганин, висок скоро два метра и врло танак у струку, постао је “Паја Циганин“.

            “Папричика“ је био неки Добре из Светог Николе који је за сваки оброк јео по једну љуту папричицу.

            Двојица су носила надимке “Мутави“, један је уз то био “Типчина“, а други “Кљусина“.“Типчина“ се правио важан и паметан али је увек ћутао, а “Кљусина“ се често љутио на надимак, па им се то залепило.

            Нико се не сећа ко је био Јанко Јанићијевић, али се баш тог друга сви сете кад се спомене “Пасуљ“, јер је он био једини питомац у групи који је у огромним количинама јео војнички пасуљ без хлеба.

            Нестор је добио надимак “Криви“ по кривом врату, који му се искривио у десну страну после једног необузданог јастучања.

            И нико се није љутио на свој надимак сем некогЖивка Гаревског, који је због велике косматости по телу добио надимак “Жика Мајмун“. Жика је свакога звао по надимку, а њему је сметао његов надимак и у шали често понављала фраза: “Бре, Жико, ћеш да ти купим кафез? “

51. ЉУТЊА "ЖИКЕ МАЈМУНА"

            "Жика Мајмун" звао је по надимцима све питомце али се љутио кад су њега звали "Жика Мајмун". Многи су га због тога звали само "Жико", сем двојице нераздвојних другова, који су му вадили душу са "Жико Мајмуне" додајући разне пошалице. Жика је то и заслужио јер је ову двојицу увек ословљавао са "Криви" и "Пасуљ". Када би се то десило Јанко и Криви су су започињали најчудније дијалоге који су увек доводили до употребе речи “мајмун“ што је Жику доводило до беса, а остале развесељавало до суза.

            - Пасуљ, јеси ли ми ти појео банане?

            - Јок, Криви! Ја једем пасуљ. То ти је појео неки мајмунин.

            - Аман, бре људи, не мој да ме зајебавате! - јављао се Жика.

            - Криви, хоћеш ли да идемо у град?

            - Нећу, Пасуљ, мрзи ме.

            - Хоћу нешто да купим, па да ми помогнеш да донесемо.

            - Шта ћеш да купиш?

            - Даске и жицу?

            - Знам да ти даска фали. Али шта ће ти жица?

            - Да правим кафез?

            - Коју шећ тицу да ставиш у кафез?

            - Нећу тицу, хоћу мајмуна.

            - Ћу ти помогнем.

            - Аман, бре другари, претерујете! - јављао се обавезно Жика.

            - Пасуљ, хоћемо ли данас у зоолошки врт?

            - Хоћу, Криви, ако ми кажеш коју ће животињу да гледамо?

            - Па разне животиње, мајмуни, на пример!

            - Зашто да трошимо паре на мајмуни кад имамо нашег Мајмуна?

            - Вие, двајца сте мајмуни! - узврћао је љутито Жика.

            - Криви, данас ми пасуљ није пријао - започињао би Јанко.

            - А шта би јео?

            - Банане.

            - Жико, имаш ли банане?

            - Немам.

            - Како немаш, кад су ти банане основна храна?

            - А, бре, Криви, гори си од детета! - узвраћао је Жика.

            Касније је било довољно да Пасуљ или Криви један другом кажу: “Ће ти купим кафез!“, “Имаш ли банане?“ или “Ће ти дам кикирики!“ па да се сви у соби слатко насмеју, а да Жика, немоћан од беса, изађе напоље док се смех не смири или неко други дође на ред за шалу.

52. ПОШАЛИЦЕ ДУЛЕТА ВРАЊАНЦА

            Дуле Врањанац добио је надимак по имену и месту одкале је био родом. Био је то црномањасти питомац средњег раста, грубе браде и симпатично веселог лица, који се првих неколико дана љутио на све и свакога, али је било је довољно да прође петнаестак дана па да сви схвате како је Дуле Врањанац један врло весео човек, који на свачији рачун уме тако да се нашали да му се људи не наљуте, чак и онда кад је шала неумесна.

            Под Дулетов удар су нарочито долазили питомци који нису били баш склони шали, али су имали имена или презимена из којих се лако могу извести којекакви надимци. Први се с Дулетом зближио Паја Циганин па су њих довјица један другом тако весело псовали по две или три сестре и тетке одједном. Паја је имао једну сестру и две тетке, а Дуле две сестре. Паја је Дулету псовао по једну или две сестре, све зависно од тога како је био расположен, Дуле Паји сестру и једну или две тетке, увек једну више. Многи други питомци су хтели да опсују Дулету по једну или две сестре из жеље да виде како ће да им узврати. А се он увек сналазио на најбољи могући начин.

            Мутавом Јанку је одговарао: “Тебе, Мутави, ћу да пустим да видим шта ћеш тако мутав да им урадиш. И немој после да тражиш да те браним.“ Кратком Буци је одговарао: “Теби је, пикавац, и пола моје сестре много! Треба столиче да носиш па да се попнеш до моје сестре!“ “Ма пусти, Дуле, у кревету се непознаје ко је дужи!“ - сналазио се Буца. “Не познаје се кад је човек у питању, али се познаје кад је у питању пикавац као што си ти.“ Јовану Дебелом би одговарао: “Ј-оване, за тебе није женско, за тебе је, овну, овца!“

            Питомци чија су имена била Јован, Милован, Радован, Радивоје и Миливоје, код Дулета су постајали: Ј-ован, Мил-ован, Рад-ован, Ради-во-је, Мили-Во-је. “Ти, Мили-во-је, мора да тужиш кума, ако нећеш да будеш во читав живот. Какав ми је то кум и каква су то имена настала од речи “ован“ или “во“? И ти Ј-оване не треба да тужиш кума, теби и презиме Ј-ованов каже да си постао од овна! И не само презиме, сав си као овца. Теби, Ради-Во-је, само рогови фале, па да будеш волина; све остало ти је воловско, и радиш као во, и не знаш шта радиш, баш као во."

            И тако су се Дулетове пошалице ређале из дана у дан и веселиле другове у спаваони, који му никад нису замерили, мада су и те како умели да се нашале и на његов рачун.

53. ХВАЛИ СЕ СА ТУЂОМ СТВАРИ

            Дуле Врањанац је једно јутро устао нерасположен за шалу. А кад Дуле није расположен за шалу онда цела спаваона ћути, јер никакава шала не почиње нити се завршава без њега.

Приметио је то Јован Јованов па каже Милану Нишком:

            - Повуци га мало за увце, нека се пробуди!

            - Можеш ти, Ј-оване Ј-ованов да дођеш па да ме ти повучеш за ону ствар!

            И већ је у спавоани весело; јавио се Дуле па сад сви чекају како ће он да изађе на крај са дебелим Јованом и Миланом Нишким, који су спадала као и Дуле, можда за нијансу слабији од њега, сваки пут, сем тог јутра.

            - Повуко би те ја, Дуле, ало се бојим да ти то немаш! - одговара дебели Јован.

            - Имам, Ј-оване, још како имам, само дођи да повучеш!

            - Ма има, Јово, - додаје Милан Нишки - то сам ја њему ставио позади, а он извукао напред, па се сад хвали са туђом ствари!

            Сви прасну у смех. Насмеје се и Дуле, лупи Нишког јастуком и каже му: “Зајебао си ме, нану ти детињу! Ало ће сестре зато да ти плате!“

            - Ја, Дуле, нисам крив. Само говорим истину.

            - Истина ће сестре да ти плате -

            И у весељу војничке спаваоне почиње још један дан.

54. ЦВЕЛЕТОВЕ ЧИЗМЕ

            И шатор, ако у њему неколико дана спава већа гурпа људи, зна да буде исто што и спавона. Ако се људи познају од раније, он то постане одмах, још исте вечери када се први пут окупе на спавање. Тако је било и једног лета на полигону Слуњ код Карловца. Главна личност у шатору био је Цвеле око кога се увек дешавале веселе згоде, па чак и по нека ретка свађа зна да се претвори у какву згоду.

            Једног кишног јутра су се нешто поречакали Цвеле и Јоксим док су са аутобусом одлазили на наставу. Ништа нарочито, али колико да се примети. Око подне је киша престала и поподне се претворило у леп дан. Пред вече је испред шатора наложена ватра и на штапићима се пекао роштиљ. организатор је био Цвеле. Старешине су се окупиле око ватре. Више старешина је узело да очисти свој чизме. Тако је поступио и Јоксим.

            - Јоксо, - обраћа се Цвеле свом колеги - Ми се јесмо јутрос свађали, али ти, брате, не треба за то да ми чистиш чизме!

            - Ти, Цвеле, увек нађеш разлог за зајебанцију. Баш ти завидим што је не могу да будем такав!

            - Нисам ти ја крив што си озбиљан рођен, ал' не мораш да ми чистиш чизме! Ја сам хтео да ти се извинем, а ти ми чистиш чизме!

            Јоксим ћути, не зна да ли да се љути или не љути.

            - Никад ми нико тако није изгланцао чизме. Хвала ти!

            - Цвеле, ти стварно претерујеш!

            - Јоксо, Јесмо се свађали, ало не мораш да ми чистиш чизме.

            - Па не чистим ја твоје чизме!

            - Јок него твоје! Ја не знам правило гађања као ти, али боље од тебе знам које су моје чизме. И да знаш, ја твоје нећу да очистим!

            Гледа Јоксим чизме. Чини му се да су његове. одлази у шатор и види да је грешком узео Цвелетове. Шта да ради? Узима своје прљаве чизме и враћа се поред ватре да и њих очисти.

            - Стварно си ме зајебао! Очистио сам твоје чизме!

            - Чуј њега, зајебао сам га! Па зар ти нисам одмах рекао да не чистиш моје чизме? Ти мислиш да се ја увек зајебавам, а не знаш да бата-Цвеле зна и озбиљан да буде.

            Око ватре смех.

            - Зајебао си човека. Како ти је пошло за руком?

            - Ма јок људи, нисам га зајебао. Лепо сам се изуо и ставио чизме поред његових. Кад сам видео да се он зајебао сам, лепо сам му рекао да не чисти моје чизме. А он тврдоглав...

55. ЦВЕЛЕТОВ ДИМОБРАН

            Међу наставницима курса  команданата дивизиона, у спаваони на полигону Криволак, повео се те вечери разговор о томе како треба поступити кад неко од слушалац постави глупо питање, којим показује своје велико незнање, а ипак инсистира да му се одговори. 

            - Мени није два пута постављено глупо питање - каже Цвеле.

            - Како није?

            - Лепо. Кад неко почне тако да ми зановета, ја погледам на сат па му кажем: друже, ја за овај час имам још 15 минута, на пример. То што ме Ви питате остали су разумели, али ја Вама не могу да објасним за мање од три сата. Зато Вас молим да дођете код мене после часа, па ћу ја све натенане лепо да Вам објасним. Ја сам мртав  озбиљан, али остали слушаоци почињу да му се смеју. И он, јадник, капира, па ми каже да га зајебавам, а ја му одговарам да га не зајебавам, већ да сам проценио да ми за њега треба баш три сата да му изложим све у вези са његовим питањем... И више ме нико ништа не пита!

            - То није педагошки исправно! - озбиљно додаје Вучко.

            - Шта није педагошки? Зар да му дозволим да ме зајебава!

            - Слушалац има право да добије одговор на свако питање. 

            - Па ако има право, ти му одговарај, ја нећу.

            - Кажем ја да наши наставници често греше - додаје Вучко.

            Францу, који зна и Вучка и Цвелета, чини се да може да избије свађа, па проба да разговор скрене на шалу, којој је Цвеле склонији.

            - Ма пусти то Цвеле. Него докле ћеш да вучеш тај ранац испред себе? Сваки дан је све већи. - Мисли на Цвелетов повећи стомак.

            - Није то више ранац, Франц?

            - Него шта је? Нећеш опет да кажеш да ти је то слонче и да му је сурла у панталонама. То ти је био прошлгодњи фазон.

            - Е, није више ни слонче - обешењачки прихвата Цвеле.

            - Него шта је?

            - Димобран.

            Сви ћуте. Цвеле је опет измислио неку зајебанцију на рачун примедби о свом стомаку. Само Вучко не издржа.

            - Како то димобран?

            - Онако лепо. Кад ми пушиш лулу, да ми дим не иде у очи.

            Смеју се сви. Смеје се и Вучко. Боље да се смеје, него да се љути.

            И читавих годину дана та Цвелетова досетка била је актуелна.

56. ВОЋЕ ЗА ДЕЦУ У ИНСТИТУТУ

            Псујем ја ову Милошевићеву власт и уздуж и попреко. Истина, ни опозиција ми није драга, али радије читам њихову од државне штампе. Прочитам ја уштампи да Институт за мајку и дете нема пара да деци обезбеди воће за по један оброк дневно. Сажалим се и решим да им га ја обезбеђујем наредних месец дана, па колико кошта да кошта. Сетим се моје ћеркице која добија буквално све што затражи, па ми дође жао те деце из Института, мада нисам сажаљив човек.

            Сваки дан идем на кванташку пијацу за своју радњу, имам тамо своје пајташе који ми продају робу и који морају да ми дају по једну гајбу воћа и за Институт. обезбедим ја једно јутро своју продавницу, па се вратим, купим две гајбе воћа за своје паре, а онда зађем код својих пајташа и сакупим још 15 гајби и ништа не платим. Натоварим то у ону моју крнтију од реноа и право пред Институт. Нађем главну сестру, кажем јој шта сам прочитао у новинама, и да је бата Ноле решио да их сам следећих месец дана снабдева воћем. Истоваримо воће и ја је натерам да негде шарне да сам ја то воће поклонио Институту, не да ми се захвале, већ ако нешто не ваља да знају кога да хватају за гушу.

            Вратим се код реноа, кад оно задња десна гума испустила, а резервни тачак одавно немам. Скинем точак и одем на Тошин бунар да крпим гуму. Ту се мало задржим, запијем али се не опијем, знам добро и где сам био, и шта сам радио, и где треба да идем и шта да радим. Враћам се ја са оним точком пред Институ баш у време када престаје радно време за прву смену. И прво што ми падне у очи су медицинске сестре како одлазе кућама са пуним цегерима воћа - и то оног воћа, које сам им ја поклонио за децу која не добијају воће за ручак! Утрчим унутра, нађем ону сестру којој сам дао воће и свашта јој кажем. Добро сам се уздржао да је не изшамарам. Никад нисам ударио женско, али сам имао жарку жељу да њу изшамарам.

            И тако сам ја Институту за мајку и дете три пута поклонио воће: први пут, последњи пут и никад више! Па како их није срамота. Било је и за њих и за децу, колико хоће, али да воће намењено за децу не носе својим кућама! А и што ти је случај? Да ми није пукла гума на реноу и да се ја нисам мало дуже задржао код вулканизера и мало цугнуо, ја не бих видео да они раде то што раде и читав месец дана доносио бих воће за децу не знајући да га они не деле деци, већ носе својим кућама!

Према Нолетовом причању у Београду, 8. фебруара 1998.

57. САБРАЋАЈНИ ПРЕКРШАЈ

            Кренем ја пре неки дан, прича Ноле, ту код вас, да набавим робу за радњу. И таман што сам ушао у уличицу за Грчко-кипарски центар заустави ме милиција. Не траже ми ништа. Познају ме. Кажу ми  да возим нерегистровани ауто и да ће ми га одузерти.

            - Е, то неће моћи. Све може, само то не може.

            - Како не може! - птају они, а ја одговрам: - онако лепо. Починио сам саобраћајни прекршај за који се не односи ауто у сабиралиште. 

            - Е, лепо онда ћемо вас да приведемо.

            - И то неће моћи. - кажем ја, а они питају: - Како то неће моћи!

            - онако лепо. Ако сам починио прекршај, ви напишите пријаву и  обезбедите ми ауто од крађе, јер сам сигуран сам да ће да му пофали: и шти и што није имао. Па да видимо ко ће то да плати?

            - Имате ли паре да платите казну? опет немате?

- Јесте, немам само за казну, како сте то знали!

- Па ти, човече, ниси нормалан! Где си пошао?

            - Е та вам ваља. Нисам нормалан кад возим овај крш, а не неку мечку. Идем ту, у Грчко-кипарски центар да узмем робу за радњу.

            - Ајде, иди, ало гледај да се више не сретнемо!

            они седају у своја кола, ја у своја па за њима, они на паркинг пред Грчко-кипарски центар, ја поред њих. Купим робу, па у кафану, за поред њих. Наручим пиће. Питам их шта ће да попију. Прихвате ми пиће. А онда ми шеф патроле каже:

            - Ти, Ноле, стварно, нисте нормални.

            - Како нисам?

            - Па тако лепо. Ухватили смо те у прекршају по ко зна који пут и пустили. А ти, уместо да одеш на другу страну, ти право за нама. И још се паркираш поред нас. Па ти је и то мало, улазиш у кафану и нудиш нас пићем! Па шта је ту нормално, човече?

            - Прво, ја нисам ишао за вама, већ својим путем, а то што су нам се путеви поклопили није моја кривица. Друго, паркирао сам се на место поред вас, јер ми поред вас кола и роба сигурнији од лопова. Треће, у кафану сам ушао, јер сам ожеднео. Четврто, пићем сам вас понудио, јер сте ви моји другари. Ало само једно сте у праву.

            - Шта, то човече?

            - Па то, да нисам нормалан!

            - Па ви, човече, дефинитивно, нисте нормални!

Према Нолетовом причању у Београду, 8. фебруара 1998.

58. ТЕКУЋИ ПАНДУРСКИ ЦИНАКРОШ

            Волим ја милицију, а и они воле мене, и познају ме. Приводили ме, саслушавали, али ме никад нико није ударио. Чак нико ни глас није повисио на мене. На свако питање ја им љубазно одговорим. На почетку изгледају озбиљно, ало ја сваки пут успем да их развеселим. И кад сам крив, и кад нисам. У насељу код мене постоји Текући Пандурски Цникарош, човек кога ја тако зовем. Оптужи ме једном да реметим јавни ред и мир, да ноћу шверцујем нафту и да камиони дрндају по целу ноћ тако да не може да се спава. И још придода да код мене има украдених ствари. Е то је слагао, дебелео слагао. Никад ником ништа нисам украо и то се у целом крају зна. И милиција то зна. Пајкани му кажу да му не верују да имам украдене ствари, да не могу да ме терете зато што дрндају туђи камиони који долазе по шверцовану нафту и да то што шверцујем нафту за њих није никаква новост - сви из милицјске станице купују нафту код мене. И још изгрде Текућег Пандурског Цинкароша што не нађе неког већег преступника да њега оцинкари.  Сазнам ја то па позовем Текућег Пандурског Цинкароша из улице у радњу, частим га пићем и кажем му да је све тачно што ме оцинкарио, сем оно за крадене ствари, кажем му да се не љутим што ме цинкари, разумем ја, то му је посао, али кад цинкари, нека говори истину. Ако још једном сазнам да о мени лаже кад ме цинкари, поломићу му сва ребра и обе ноге и обе руке! Никад ме више није цинкарио, али и даље цинкари све остале из улице.

Према Нолетовом причању у Београду, 8. фебруара 1998.

59. ТОПОВИ НА КАЛЕМЕНГДАНУ

            Ја волим оружје, прича Ноле.. Ајдо што ја волим оружје, ал што га воли моја ћеркица, просто га обожава. Сва је на мене. Не знам колико је то добро. Пре неки дан сам је водио на Калемегдан да јој покажем топове. Не знам да ли си скоро био тамо, ја нисам, и много сам се разочарао кад сам видео да су они топови и тенкови на отвореном простору запуштени и расчупани. Само сам један противавионац, стари бофорс, нашао да је донекле исправан.. Ћеркица ме терала да јој објасним у шта то топ пуца и како пуца. објашњавао сам јој да топ туче злочестог непријатеља. Пита ме шта је то злочести непријатељ, а ја сам јој рекао да су то злочести тенкови и авиони. онда ме је терала да јој покажем како се пуца из топа на злочестог непријатеља. Ја јој показујем. Топ има четири послужиоца: нишанxију и помоћника, пуниоца и додавача али и још једног чику који командује да се пуца на злочестог непријатеља.

            Нашу игру пратили су једна бака са нешто мало већим дечаком од моје ћеркице. Питам дечака хоће ли и он да се игра за нама. Ја ћу, као бајаги, да будем и додавач и пунилац. он пристане. Ћеркицу поставим на место нишанxије, а дечака на место помоћника, покажем им како да покрећу справе за правац и елевацију и како тобоже да нишане. Ћекрица ме пита где стоји муницја, а ја јој покажем далеко код зида. Деца хоће да уништимо један један злочести авион. они, као бајаги нишане, а ја као бајаги пуним топ. отворим затварач и рукама одглумим као да доносим метак и стављам у цев. Гледа ме ћеркица, па каже: "Тата, немој да забушаваш. Муниција стоји тамо далеко код зида!" Шта ћу, отрчим код зида, доносем метак, напуним топ, они нанишане, опалимо. Уништили смо један злочести авион. они хоће још. Ја опет трчим до зида, доносим муницју, уништавамо злочесте авионе. Са стране стоји један млађи господин са синчићем и кида се од смеха сваки пут кад ја потрчим до зида да донесем, као бајаги, муницију. Уморио сам се ја, па кажем ћеркици да смо уништили све злочесте авионе и предлажм јој да са дечаком попијемо по сокић.

            Док пијемо сокић, бака, чији је унук био са нама, каже ми: ”Господине, не знам ко сте, али баш вам хвала. Видите тог малог! Пре шест месеци оставио га отац. од тада до данс дете се није насмејало. Хвала вам господине, што сте ми развеселили унуче! ” А мени срце да пукне од неке милине! Ето, и такав сам ја човек понекад.

Према Нолетовом причању у Београду, 8. фебруара 1998.

60. КАВАЉЕР КАД ТРЕБА

            - А умем ја да будем и кавељер, и мангуп кад треба - и већ нова Нолетова прича тече без мог подстицања.

            Возим се ја пре неки дан препуном девдесетпетицом. Стојим напред уз возача. До мене стоје неки крупан старији господин и нека млада жена са дететом. Ваљда је та жена или дете нехотице гурнуло тог господина, а он је почео бесно да галами на младу жену. Ћутао сам све док тај господин није грубо одгурнуо младу жену, а онда сам рекао возачу да стане и да отвори врата. Возач прво није хтео, али кад сам му ја рекао да ћу да направим лом у аутобусу прикочио је и стао. Било је то непосредно пред аутобуску станицу иза Бранковог моста према Зеленом венцу. Ја сам одмах извукао тог господина напоље и тако га испрепуцао да се све пушило, једва га је милиција спасила. Привели су ме у станицу, саслушали и пустили ме. Саслушали су и ту жену и тог господина, направили записник и пријаву за судију за прекршаје.

            Није прошло ни месец дана од тада кад сам добио позив за суд. одем у суд, кад тамао нека млада жена судија. После утврђивања идентитета почиње да ми чита тужбу. ”Немојте да читате даље! ”, кажем ја, ”Признајем све што, ту пише”. ”Господине, немојте да ме прекидате!”, каже она и наставља да чита. ”Госпођице”, кажем ја, ”за мене није важно шта ту пише.” ”А шта је за вас важно, господине? ” ”Важно је да то што се мора што пре завршимо, тај господин што ме тужи је добио што је заслужио и ја све признајем без испитивања, сад ви мени дајте шта сам ја заслужио, па ако сте слободни, да изађемо негде на ручак и на пиће. Што тим читањем да кваримо овако леп дан и, можда, дивно познанство.”

            Измамио сам јој осмех. Прекинула је читање и рекла ми: ”Видим и ја да је тај господин заслужио оно што је добио. Али ви нисте смели да учините то што сте учинили. Довољно је било да се ограничите на заштиту те жене са дететом. Али тај господин је покренуо све могуће везе да се процес што пре заврши и да будете осуђени. И ја просто морам да вас осудим. А ви сте осуду и заслужлили. Изрећи ћу вам најмању могућу казну: три месеца притвора условно на две године. Јесте ли задовољни, господине? ” ”Јесам, како да нисам, него, можемо ли сад на тај ручак? ”

            На ручак, наравно, нисмо отишли, али сам се ја још једном провукао са најмањом могућом казном. 

Према Нолетовом причању у Београду, 8. фебруара 1998.

  

61. ОДЛАЗАК НА РАТИШТЕ

            Кад сам у суботу 5. октобра те 1991. године допутовао у село да обиђем мајку, она ме је дочекала кукајући и питајући:

            - Сине, зар ти ништа не знаш? Милосава јавила ... треба да идеш у борбу! Треба да јој се јавиш ... Јао, синко, где ћемо и шта ћемо?!.

            Из разговора са супругом сазнао сам да треба да се јавим тек у понедељак ујутро у Центар војних школа. У селу сам разговарао са братом, комшијама и рођацима о кризи у коју је земља западала. Сви су кривили државно председништво, и тада актуелног председника председништва СФРЈ, хрватског представника Месића. Сматрали су да је армија (ЈНА) у Словенији извела закаснелу акцију и да се салбо показала у западном Срему, али су се и надали да ЈНА има још довољно снаге и воље да сачува земљу.

У понедељак ујутру у Центру високих војних школа пуковник Тричковић је сачекивао старешине и саопштавао им називе јединица у које треба да иду. о мом распорду ништа није знао. У телефонском разговору са Персоналном управом речено му је да доктор  Павлица, мајор Пилчевић и ја треба да идему у неку бригаду у Двор на Уни, а остали за Книн. Требало је да се прикупе 22, а прикупило нас се свега  осам официра! Међу онима који се нису одазвали био је и мајор Пилчевић! Како сам касније сазнао, неодазвани никад нису били позвани на одговорност!

            Тачно у 8.00 часова кренули смо за војни аеродром, одакле је требало да отпутујемо до Бихаћа, где ће нас чекати упутства за наставак пута. У управи аеродрома у Батајници нико ништа није знао о нашем путу. Некако смо се снашли и око подне отпутовали за Бихаћ авионом типа ЈАК-40. Укрцавамо се и у 13.20 стижемо у Бихаћ, али и у управи ародрома опет нико не зна где код од нас треба да иде. Доктор Павлица и ја смо знали да треба да будемо пребачени у Двор на Уни. У команди базе нису знали да постоји било каква бригада у Двору на Уни али су знали да је Двор у зони команда Прве оперативне групе на чијем се челу налази генерал Котуровић. Нама су обећали превоз хеликоптером до команде Прве оперативне групе, али тек пошто се време пролепша. До Двора на Уни, кроз клисуру реке Уне превезли су нас једним малим хеликоптером у среду пре подне, а одатле смо возилом штаба териртријалне одбране отпутовали за Зрињску гору у штаб Прве оперативне групе, где нас нису очекивали, али су се обрадовали нашем доласку.

Према дневним белешкма Петрињски дани теку.

62. ДОЛАЗАК У ПЕТРИЊУ

            Пред полазак за Петрињу, у четвртак 10. октобра 1991. примио ме је пуковник Раковић, заменик команданта Прве оперативне групе. Говори ми да је стање у 169. и 544. бригади критично и да је он тражио да се до суботе упути замена за те јединице. Мене шаље  за начелника артиљерије у 622. бригаду у Петрињи и каже ми да је стање у њој стабилно. Саветује ме како да радим и тражи да штедим муницију.

У девет сати са једним комбибусом полазимо за Петрињу. Успут срећемо већу групу дезертери, вероватно из Шабачке бригаде, која унереду бежи са положаја. Прошли смо поред многих спаљених кућа. Хрватско село Храстовица на улазу у Петрињу је пусто, неке су куће паљене, а неке рушене артиљеријом. У нашој пратњи као обезбеђење ишла су двојица "книнxи". Једног су звали "Пушкар". Из разговора који се водио запамтио сам како се Пушкарова група намучила у Петрињи напуцавјући истовремено и војску и хрватске муповце све док они, једни на друге, нису отворили јаку ватру и тако почела борба у том крају. Много више их је намучила Босанска Костајница. Босанци нису одговоралои на пушчану ватру, коју су книнxе отварале из правца Хрватске Костајнице. Међусобан обрачун је почео тек када су книнxе на полицијксу станицу у Босанској Костајници отворили ватру из малог минобацача калибра 60 мм. Питао сам се да ли је могуће да је стварно тако било. На жалост, касније сам се уверио да је баш тако и било.

            Примио ме је командант Пертињске бригаде, пуковник Слободан Тарбук, који је јуче добио ванредно чин пуковника. Тарбук је већ при првом сусрету оставио на мене врло јак и повољан утисак. За опште стање у бригади ми је кратко и јасно рекао да је врло сложено и тешко, али је са пуно оптимизма говорио како је бригада у стању да одбрани положаје које држи, јер је у још неповољнијим околностима успела да се одржи и ослободи град. одмах ме је упутио да обиђем артиљеријске јединице. обилазим јединице. Мало је људи, мало средстава и слаба обученост, али свуда влада командантов оптимизам, што ме охрабрује. Двоумио сам се да ли да борцима одмах кажем да им је обученост слаба, али ми је импоновао оптимизам који су ти борци исказивали слично свом команданту, па сам им рекао сасвим супротно - честитао сам има на постигнутом и обећао да ћемо постићи још више. Испало је тако да смо одмах успоставили врло срдачне односе, што је и мени лично годило, али ме није омело да тачно оценим стварно стање.

Према дневним белешкма Петрињски дани теку.

63. ВАТРЕНО КРШТЕЊЕ

Понедељак, 14. октобар 1991. 

           У току ноћи чуло се неколико експлозија кје су долазиле са хрватске стране. Дан је пошао у многоборјним активностима и долзила релативно мирна вечер. око 16.00  инжињерци из Шабачке бригаде највали су да сутра напустају пложаје које су дежали у зони наше бригаде. Долази командант, извештава команду групе о стању, наређење да се инжињеријска јединица смени са положаја, врати у касарну и разоружа. он им не дозвољава одлазак, а ко буде отишао, отићи ће на своју одговорност...

            Убрзо по паду мрака непријетељ је почео да отвара ватру на наше положаје. У команди има мало нервозе. Неки би хтели да им одговоримо. Ја предлажем да сачекамо до сутра. Мислим да је то по интезитету ватре обична провокација. Предлажем да сутра одговоримо ватром коју сам припремио за обмањивање непријатеља. Командант прихвата, зове авијацију да сутра и она учествује у дејству. Експлозије се понављају све ређе. А онда са једног од положаја на предњем крају јављају да трпе јаку ватру...

            У 22.37 наређујемо да батерија минобацача 120 мм отвори ватру по два циља. одлучујемо да отворимо ватру и са батеријом 155 мм. Зовем телефоном Симу коме сам малочас наредио готовост. Нико се не јавља; непријатељска граната је прекинула линију. Немамо ни радио везу. од Команданта тражим возило да одем на положај и наредим отварање ватре. он се колеба, потребан сам му на командном месту, а и страхује за мене због ватре кроз коју ћу проћи. Ја инсистирам да идем, ценим да непријатељска ватра није захватила комуникацију, али и да јесте, на то се не треба обазирати; од судбине се не бежи. Јавља се дежурни радиста да однесе поруку и командант упућује њега...

Ускоро су наши пројектили грували по непријатељу бројније и снажније од његових. Бар је тако нама изгледало. Старешинњ из команде мисле да смо им снажно и ефикасно одговорили. Ја тврдим да није било ни снажно, ни ефикасно; било је само непотребно, сем да куражи наше борце и да непријатељу покаже како и ми коња за трку имамо! И поноћ је прошла. И моје прво ватрено крштење!

Према дневним белешкма Петрињски дани теку.

64. АРТИЉЕРИЈИ СКАЧЕ УГЛЕД

            У 8 сати 15.10.1991 непријатељ почиње снажно да дејствује на читавом фронту. Командант одобрава дејство артиљерије. Батеријама преносим сигнал "УРНЕБЕС", који значи да јединице треба да напуне оруђа и извесете о готовости и времену лета пројектила за поступну концентрацију ватре "РИС" којом смо планирали да узнемиримо непријатеља и обманемо га о броју оруђа са којима располажемо. Сада се указала прилика. Са 12 оруђа за врло кратко време и са врло малим утрошком пројектила на великом простору напашћемо 20 циљева велике површине које је тешко промашити. Јединице о готовости треба да известе сигналом "ПЕСМА" додајући време лета пројектила.

            Одлучујемо да дејство артиљерије почнемо у 9.00. опет су нам непријатељске гранте прекинуле жичну везу. У току преноса сигнала за почетак паљбе губи се и радио веза. Везисти се сналазе, врше ретранслацију команде. У 09.05 почињем са одбројавањем. На командном месту нико не зна шта то одбројавање значи и сви напето исчекују шта ће да се деси. Једновремено су опалили вишецевни бацачи и хаубице. Само сам ја приметио мало кашњење минобацача. Сви су били опчињени једновременим дејством наше артиљерије, том хуком пројектила изнад наших глава и једновременим експлозијама које су потом уследиле. Људи су по први пут доживели једновремено и снажно дејство наше артиљерије. Тражим да ме осматрачнице обавесте о визуелном ефекту ватре. Јављају ми да је било видно масовно дејство наше артиљерије. Најлепше вести долазе из прислушног радио центра; јављају  нам да слушају како се преносе наређења да се спречи бежанија непријатељских војника на правцу Брест - Горица. одмах смо поновили планиране ватре на том правцу.

            И за тај дан је све било готово. Као по команди, непријатељ је прекинуо свако дејство. Изненадили со га  и обманули у погледу снаге наше артиљерије. Не верујем да смо му нанели веће губитке. Касније у преговорима непријатељ је високо респектовао нашу артиљерију, а она је умела да проговори убедљивије од свих упозорења, нарочито онда када речи нису ништа значиле. Тога  дана је нагло скочио углед артиљерије у бригади.

Према дневним белешкма Петрињски дани теку.

65. СТРЕПТОКОКЕ

Среда, 16. октобар 1991.

            Ноћас сам лоше спавао. Ујутро се у близини опет пуцало. од јутра ме боли глава и са временом све јаче. око подне морао сам да попијем неке таблете од којих ми је било нешто боље.

            од самог јутра радим ново наређење по артиљерији...

            Разговарам са заставником Самаријом о стању у ракетној батерији. Из разговора сазнајем да синоћ није обишао своје војнике и укоравам га. Део старешина који су раније радили у команди бригаде, а сада добили задужења у јединицама, наставио је да станује у својим канцеларијама, а не на положајима са својим војницима. Тако су дуго чинили и капетан Јовановски, и заставник Самарxија и многи други. Ту појаву практично нисмо могли да спречимо све док њихове јединице нисмо изместили ван касарнског круга.

            Око 14 часова Сима, командир батерије хаубица 155 мм, зове команданта и мене да ручамо са његовом батеријом. Командант треба хитно да отпутује на командно место Прве оперативне групе, па не може да прихвати позив, али може у повратку да сврати на вечеру. Ја полазим са командантом да се са директног тлефона из команде групе јавим кући жени и деци и свом претпостављеном на старом радном месту, пуковнику Нешковићу. Пуковник Нешковић ми каже да је генерал Аxић прихватио мој предлог да се обнови развој батеријског микрорачунара у Еелектронској индустрији Ниш и да ће ме ускоро тражити да наставим рад на том пројекту.

            Са падом мрака враћамо се у бригаду. У колима је радио-телефон на пријему. Слушамо наше и непријатељеве војнике како међусобно разговарају. Разговор је међусбно увредљив, циничан, али на моменте и шаљив. “Мујо, хајде да се играмо стрептококе! Шта је, не знаш шта су стрептококе? То је кад ти стрепиш, а ја те кокам! Ајде још мало да се играмо...”

Према дневним белешкма Петрињски дани теку.

  

66. ДЕЈСТВО МИНОБАЦАЧА

Четвртак, 17. октобар 1991.

            Нешто пре 15.00 прочитао сам у новинама да је Председништво Југославије укинуло петокраку звезду. одмах сам им посало протестни телеграм следеће садржине:

            "Најоштрије протестујем и изражавам неслагање са вашом одлуком да петокраку звезду, коју сам часно и поштено носио 26 година, замените другим симболом, мада је тај симбол прихватљив, али у овом тренутку не представља значајно питање будућности СФРЈ и њених оружаних снага."

            Телеграм је заведен под бројем 1608-37 и у 15.05 истога дана прослеђен Председништву СФРЈ преко команде Прве оперативне групе.

            У Петрињском одреду се појавио страх од дејства минобацачких мина. Мина је долетела међу групу бораца на рукометном игралишту. Чули су њен језив звук и у страху се бацили на тло где се ко затекао. Мина је експлодирала између бораца, али нико није био повређен. Педесетак метара даље је бункер са два улазна отвора окренута према игралишту. Кроз та два отвора два гелера су погодила двојицу бораца. Један је одмах подлегао ранама, а други је умро у болници. Страх од минобацачке мине је реалан страх који се тешко сузбија. Генерал Душан Дозет писао је у једној својој књизи да је звук минобацачке мине у Другом светском рату изазивао највећи реални страх код бораца. То долази отуда што се чује звук само оне минобацачке мине која лети према борцу. Са осталим артиљеријским пројктилима није тако; кад их чујете то је сигуран знак да ће пасти не неко друго место.

            У Глини се, неколико дана пре мог доласка на Банију, десио интересантан случај о којем је говорио капетан Полимац. Група младих војника се играла у дворишту једне фабрике кад је минобацачка мина долетела међу њих. После експлозије мине једнога није било међу осталима који нису имали ни огреботине. Капетан Полимац је у мртвачки сандук сакупио само читаве руке испод лаката, ноге у чизмама и дроб од разнешеног тела. Погинулог су идентификовали као оног који недостаје међу осталим војницима. Био је родом из околине Бабушнице. Родитељи нису поверовали да је то тело њиховог детета.

Према дневним белешкма Петрињски дани теку.

Среда, 23. октобар 1991.

67. РУШЕЊЕ МОСТА НА КУПИ

            После ведре ноћи са слабим мразем, првим ове године, освануо је леп и сунчан дан. На прозору моје собице је лесонит плоча уместо разбијеног стакла. У собици је увек мрачно, а јутрос је прорадило и интерно грејање па сам се успавао...

            Од јутрос је некако све ведрије као и дан који је освануо. У току ноћи код Другог батаљона (бившег Петрињског одреда) било је напуцавања. Тројица бораца су рањени, али од грешака у руковању наоружањем... Са командатном Другог батаљона ангажујемо се на формирању једног вода за интервенцију, који би требало да представља прву резерву јединицу бригаде!.

            Око 11.00 почиње спорадична пуцњава. Наређујем 1. и 2. минобацачкој батерији да открију ватрене положаје непријатеља и припреме поступну концентрацију ватре у рејону Горица, а бригадној артиљерисјкој групи да се припреми за ватре по плану “ТИГАР”. Преко радија наређујем и батерији вишецевних бацача ракете да припреми одређене ватре.

            На командно место долази капетан евад, командир тенковске чете и јавља нам да је код моста на Купи у рејону Бреста открио груписање непријатељске пешадије, која је кренула преко моста. Испалио је два тенковска метка и са једним случајно погодио експлозивно пуњење којим је непријатељ припремио мост за рушење. Мост је оделтео у ваздух. Погинуло је, по његовој процени, 15 непријатељевих војника! Капетан евад ми је пред свој одлазак из бригаде, двадесетак дана касније, признао оно што сам ја у међувремену начуо о овом догађају. Није испалио два већ 28 тенковских пројектила. Није било никакве пешадије. Гађао је мост са намером да погоди експлозивно пуњење и престао оног тренутка када је мост одлетео у ваздух. Није ми било јасно коме је било у интересу да се мост руши. Можда неким снагама које на тај начин успостављају границу на Купи. евад није хтео да ми одговори на питање чија је идеја била да се руши мост, али ме је оставио у уверењу да та идеја није била његова. о свему овоме око подне 23. октобра нисмо ништа знали. Веровали смо сведочењу актера, жалили што је мост срушен и о свему обавестили претпостављену команду. Били смо обманути и ту обману смо, као истину, проследили вишој команди!

Према дневним белешкма Петрињски дани теку.

Среда, 23. октобар 1991.

68. НАПАД ЦРНЕ ЛЕГИЈЕ

            Сима, командир батерије 155 мм, припрема свечани ручак за своје војнике и све командире батерија из артиљеријске групе. На ручак позива команданта бригаде и мене, начелника артиљерије. Договарамо се да га обиђемо око 15.00 часова.

            У 13.40 у оперативну салу утрчава дежурни послужилац из артиљеријске радио-мреже и извештава нас да је батерију вишецевних бацача ракета "пламен" напала Црна легија. Та вест нас је погодила као гром из ведра неба; нисмо поверовали да је батерију напала некаква Црна легија, али смо били убеђењни да их је напала нека убачена непријатељска група и да код батерије сада има много губитака. Батерија је од нас удаљена око пет километара. Једина јединица која нам стоји на расположењу је вод за интервениције, који смо данас формирали у бригади. Наређујемо да се вод одмах прикупи и упути у рејон ватреног положаја батерије, али прикупљање иде споро. Зову нас из амбуланте и јављају нам исто: батерију вишецевних бацча напала Црна легија, изгибе сво људство!

            Одлазим код дежурног радисте, узимам микро-телефонску комбинацију и позивам командира минобацачке батерије. Командир ми се јавља смиреним гласом, па га ја питам шта ради. одговара ми да је у батерији стање без икаквих проблема и да се он спрема да иде на ручак код Симе. Ја у тренутку схватам да нас је неко гадно обмануо и обавештавам командата да батерија није нападнута и да је стање у њој у најбољем реду.

Ускор се све разјаснило. Бесетар Батинић, одличан везиста у батерији вишецевних бацача ракета, пошао је да врши велику нужду у оближњем кукурузишту. У најнезгоднијем тренутку два црна коња, која су слободно лутала пољем, пошла су кроз кукуруз према њему. Стабљике кукуруза су пуцале, а њему се учинило да то Црна легија напада батерију. Трчао је ко без главе читавих четири километра док није дошао до прве јединице. Био је везиста и знао радио податке, па нам је одатле јавио преко радио-станице да је батерија нападнута. Људи су га одвезли у амбуланту, па нам је из амбилантте још једном јавио исту вест. Десетар је био добровољац. Пре ступања у борбу био је студент. Кад се после неколико дана смирио, командант га је отпустио из јединице и он се, ваљда, вратио у Београд да настави студије...

Према дневним белешкма Петрињски дани теку.

69. ПЕШАДИЈА БЕЖИ СА ПОЛОЖАЈА

Петак, 25. октобар 1991.

            На наше командно место дошли су начелник штаба и начелник  артиљерије из претпостављене команде. Препотчињавају нам два одреда територијалне одбране који се слабо држе на положајима и ненормално проширују зону одбране наше бригаде и на читаву зону Лиздекове 544. бригада од данас дефинитивно престаје да постоји. Целу зону коју је држала ова бригада додељују нама да је ми држимо са два непоуздана одреда. Кривицом тих одреда смо већ изгубили три тенка. Ја питам шта је нови циљ и задатак наше јединице. Нико не може да ми одговори. Уместо заповести команданта оперативне групе показују нам Лиздекову заповест својим батаљонима и одредима док су сви још били на броју. Чудан је манир имала команда оперативне групе који се састојао у избегавању да битна наређења формулише у писаној форми...

            Увече на наше командно место долазе тројица артиљеријских официра из додељених снага. Двојица су моји бивши питомци. Пред рат су били командири самоходних батерија у Штипу и Битољу. Дошли су на Банију са нешто својих војника и војника из Зајечарског гарнизона и ту су од оруђа из наше бригаде формирали две самоходне батерије и ушли у састав 544. бригаде. Слушам их како причају да месец дана ратују у шест јединица из којих војска непрекидно бежи. они са самохоткама и противоклопном муницијом треба да прате и подржавају пешадију, али уместо да они прате пешадију пешадија неће да прати њих! Наређивано им је да ноћу пале самохотке (и ако нису имали топовске муниције) и да крећу напред не би ли пешадија кретала за њима. Пешадија би кретала 150 до 200 метра, а затим би се губила у мраку. Гасили су самохотке и без заштите пешадије чекали јутро ту где се ко затекао! Успевам да убедим команданта, Слободана Тарбука да се те јединице извуку из борбе, уђу у састав нашег противоклопног дивизиона у формирању и одморе неколико дана.

            Трећи официр је командир батерије вишецевних бацача ракета! Реч је о поручнику Лукићу, командиру батерије од три самоходна ракетна лансера 128 мм "огањ" домета до 20 километра! Много ме је обрадовало препотчињавање ове јединице, мада ми није било јасно зашто је команда Прве оперативне групе није задржала под својом командом. Нисам добио никакво писано наређење о препотчињавању...

Према дневним белешкма Петрињски дани теку.

70. “МАЛА ДВОЈКА” ЈЕ ПОГРЕШИЛА

Среда, 30. октобар 1991.

            Средином преподнева непријатељ почиње слабом ватром да дејствују по нашим положајима. На моменте дејствује и из вишецевних бацача ракета. Командант бригаде је отишао на истакнуто командно место код помоћних снага, а нови начелник штаба у обилазак положаја на тежишту одбране. Ја усмеравам ватру. Са истакнутог командног места траже дејство по непријатељевој артиљерији у селу Небојан и по скели на Купи у селу Летованић. Нема других оруђа до "огњева" који једино могу да добаце та два циља. Циљеви нису раније планирани па ја одређујем њихове координате и лично радио-везом преносим батерији "огњева" команду следеће садржине: "ЈЕРЕМИЈА 38289410 и 39759420 по 8, а затим МАГЛА!" што је требало да значи: "одмах отворите ватру по циљевима X1=38280, Y1=94100 и X2=39750, Y2=94200 са по 8 ракета, а затим се преместите на следећи ватрени положај!" Лично сам се уверио да су исправно примили  наређење. Колико сам далеко био од истине у том моменту!

            На командном месту ради све као швајцарски сат. Још само да није те непријатељеве ватре! У 14.30 долази милиционер из града и жали се да су наше гранате падале по граду, на срећу није било погинулих ни повређених! Ја му објашњавам да то није могло никако да се деси. Он и даље тврди да су те гранате испаљене негде са наших положаја, по његовом мишљењу из рејона Будичине. Никако није могло бити отуд. То су биле непријатељске гранате. Прихватио је моје објашњење за које сам и сам мислио да је једино могуће...

            Увече, на реферисању, команидр батерије "огњева", кога смо звали "Мала Двојка" извештава да је остварио осам ватри и испалио 59 ракета. Нико томе није придао важност сем мене, јер сам му ја лично наредио да оствари само две ватре са укупно 16 ракета. У тренутку сам схватио да је погрешно протумачио моју команду и уместо само две, остварио  чак осам ватри. Две од тих ватри биле су планиране по самом граду за случај да непријатељ дође на те позиције. Значи, онај милиционер је био у праву! Команданта сам у четири ока известио до какавог сам закључка дошао. Сутрадан смо спровели истрагу и установили да је "Мала Двојка" тачно записала упутства како треба да тумачи команду, али да је ипак грубо погрешила. Због тога што није било људских губитка и што су тучене просторије, које је непријатељ већ тукао, командант се олучио да не предузима никакве мере. 

Према дневним белешкма Петрињски дани теку.

71. НА СУПРОТНИМ СТРАНАМА

Недеља, 03.11.1991.

            Данас сам напунио 45 година. И данас је недеља као пре 45 година када сам се родио. од јутра ми честитају...

            Са мајором Ненадовићем обилазимо минобацачку батерију у 1. батаљону и батерију "огњева". Узели смо две слагале мине и једну ракету, које ће Ненадовић да уништи у току поподнева. У току вожње разговарамо о овом рату...

            На командно место противоклопног одреда стигао сам тачно у 12.07 и затекао команданта, капетана Дрезгу да спава, а на столу две боце алкохола. Критиковао сам га и што спава, и што пије алкохол и што до 12.00 није успоставио наређене везе. Критиковао сам га и увиђао како моје речи одлазе у ветар; мораћу нешто озбиљније да предузмем! 

            После ручка поручник Добрић Дражен, мој бивши питомац, командир минобацачке батерије у Другом батаљону тражи да разговара са мном. И он је припит. Пита ме да ли смо ми то побегли са претходног командног места, а ја њега да ли је за то дошао код мене. Онда ме пита да ли ја знам да је он данас изгубио дете? Које дете?... Изражавам му саучешће... Он ме нагло пита за шта се ја борим. Ја кажем за Југославију, а он мени да смо на супротним странама. Ја њему кажем: добро је да знам на којој си ти, синко, страни... Из мирнијег разговора сазнајем да му је жена абортирала и да га је то погодило као да је убиство детета. он нашој команди замера што се не крећемо напред, што смо стално у одбрани. Каже да је нама старима прошло време. Ја то прихватам, али кажем да је он дубоко повређена личност, да највећу борбу води са самим собом и да ту несрећу мора да прихвати на неки други начин, а не бекством у пиће... Предлажем му да узме неколико дана одсуства и оде кући, а он одговара да ће ићи у Пирот (тамо му живи супруга), али да се разведе... Још једном га саветујем да не пије, кажем да ми се чини да има склоности за писање и да овај свој поцепани живот треба да запише, да сачува од заборава. он каже да од неког времена све записује... одлази и на одласку ми опет каже: "Можда смо ипак на различитим странама!" Можда... Можда сам речи посејао у ветар!

Према дневним белешкма Петрињски дани теку.

72. ОДУСТАЈЕ СЕ ОД ЈНА

Субота, 09.11.1991.

            Са Командантом смо обилазли противоклопни одред и бригадну артиљеријску групу. Разговарали смо о томе како да довршимо формирање хаубичког дивизиона 105 мм. Више се не можемо надати да ћемо добити попуну у војницима, а нема их довољно ни у батаљонима. Ја сам изнео мишљење да бригади није потребан потпун противоклопни дивизион, јер је мала опасност од напада тенкова. С друге стране нисмо у могућности да формирамо две самоходне батерије у том дивизиону кад имамо смо три исправне самохотке (а треба 12). Али зато имамо људи за две самоходне батерије. Предложио сам да противоклопни дивизион остане са по једном ракетном и самоходном батеријом, а да од људства друге самоходне батерије формирамо трећу хаубичку батерију 105 мм. Командант је то прихватио.

            У току реферисања позвали су ме из центра везе да одем тамо, јер ме чека пуковник Вукосављевић, начелник артиљерије оператвине групе. Вукосављевић ме упознаје са новим наређењем за груписање артиљерије. То је прво писано наређење које сам од њега добио. Из наређења се види да се иде на формирање бригада терторијалне одбране. Каже да у команди групе рачунају да ће тако да побољшају руковођење и командовање и да подигну укупну борбену готовост. Дефинитивно се напушта преформирање одреда територијалне одбране у батаљоне ЈНА, које смо ми у бригади били завршили, а то значи да се одустаје од ЈНА. да она полако одумире??? Ми из бригаде ЈНА требамо да предамо другим јединицама 4 вишецевна бацача ракета и 4 хаубице 105 мм и да се трансформишемо у бригаду територијалне одбране! Срећа што дајемо само оруђа, а не и послуге. Све што је требало да се реши у вези са артиљеријом регулисао сам наређењем 1609-14, које је сутрадан издато, и истог дана било спроведено.

            Вест да се одустаје од једница ЈНА погодила ме је као из ведрог неба! Боже мој, помислио сам као верник и ако сам атеиста: изгледа да сви иду на разбијање СФРЈ за коју сам ја дошао да се борим. Било ми је то јасно за Словенију и Хрватску. Али то нисам очекивао од Србије, Хрватске и Босанске Крајине, од босанских Муслимана, од Македонаца, од Санџаклија и од многих политичких партија у Србији. овај став ми је и тада био јасан, а ли сам га дописао неколико година касније, када се показало да је он био истинит.

Према дневним белешкма Петрињски дани теку.

73. ОТВАРАЊЕ ПРОДАВНИЦЕ

            У току послеподнева 11. новембра 1991. у Пњтрињу је стигао део посмнатрача из Мировне мисије Европске Заједнице. Интендатни и техничари су се потрудили да им обезбеде добар смештај, а везисти да са њима успоставе директну телефонску линију. одмах по паду мрака у Петрињи је отпочела снажна пуцњава из аутоматског оружја. од Чика-Богдана добили смо обавештење да су Хрвати из Сиска убацили диверзантскотерористичку групу и да је сада његов вод за интервенције протерује. Ја сам одмах назвао представнике Мировне мисије и захтевао да централу у Сиску известе о повреди прекида ватре са хрватске стране. Повреда прекида ватре поретварала се у читав ватрени двобој у којем су са хрватске стране почели да дејствују и минобацачи. Наредио сам отварање артиљеријске ватре по важном циљу после чега се све брзо утишало. У време док се у граду пуцало наши интенданти су Еуропејцима били однели вечеру и затекли их како су заузели заклоне између зидова и лежајева. Кад се ватра умирила, храбри Еуропејци су поседали у возила и побегли у своју централу у Сиску.

            Када је у среду 13. новембра на преговорима у Петрињи  са хрватске стране постављено питање отварања артиљеријске ватре са наше стране, као неизазване повреде прекда ватре, ја сам се, преко преводиоца, обратио представницима Мировне заједнице са питањем да ли су они у понедељак 11. новембра пренели хрватској стране наше упозорење да су убацивањем диверзантске групе у Петрињу опни извршили повреду прекида ватре. Јесу, одговорио је предсатвник Мировне мисије, а представник преговарача са хрватске стране је одмах признао да је једно такво обавештење стварно стигло до њих, па је одустао од приговора на наше отварање артиљеријске ватре.

            Увече, поселе завршених преговора, сазнао сам шта се запрво десило у понедељак увече. Двојица сропских добровољаца су у билизини куће где је била смештена делегација Мировне мисије пронашли продавницу са цигаретама у рафовима и отворили је рафалима из аутоматских пушака. Та пуцњава је протумачена као дејстрво хрватске убачене групе па је прво у граду, а онда и на целој линији прекида ватре дошло до обостраног ватреног дејства, које сам ја прекинуо снажним дејством артиљерије.

Према дневним белешкма Петрињски дани теку.

74. ШУТНУЋУ ЈЕ ПА ШТА БУДЕ

Уторак, 19. новембар 1991.

            Већ сам више од месец дана на ратишту и постало ми је сасвим јасно да многа борбена дејства почињу случајно, без чврсте намере хрватске или српске стране. И једни и други су на важнијим пролазима које ннису могли контролисати људством, постављали импровизована минска поља. На линији разграничења било је доста великих шума и у шумама доста дивљачи. Дешавало се често да у рану зору нека дивљач залута у минско поље и активира једну или две мине. Од тих експлозија се пробуде стражари и на једној и на другој страни и насумице распале из својих аутоматских пушака. И за мање од пола сата на читавом фронту се пуца из пешадијског наоружања, а сат касније почиње да дејствује и артиљерија и тако отпочне борба коју ни једна страна није желела.

            Експлозија једне мине у нашем минском пољу тог јутра се није претворила у обострани ватрени обрачун, што је био резултат договора које смо постигли на преговорима са супротном страном. Али  ту експлозију није изазвала дивљач, већ један инжињерац - пионир, из Другог батаљона, који је са још једним борцем пошао у обилазак минског поља, које је сам поставио. Тај инжињерац био је Србин, родом из Петриње, ожењен Хрватицом, такође родом из Петриње, са којом су имали две дивне ћеркице предшколског узраста.

Када је у Хрватској обновљена хрватско-српска мржња и та мешовита породица, као и многе друге, поцепала се на два дела. Мајка, Хрватица, са две ћеркице отишла је у Загреб код својих рођака да се бори за хрватску ствар, а отац, Србин, остао је у Петрињи да се бори за српску ствар. Хрватска и српска ствар поцепале су још једну породицу као и многе друге. Два месеца је Србин, минер, лутао петрињским шумама и минирао сваки пролаз за који му се чинило да би могли да га користе Хрвати ако из Сиска крену на Петрињу.

Јутрос је позвао свог друга да заједно обиђу минско поље и да у њему затворе пролаз који је, наводно, направила нека животиња. Кад су наишли на прву мину несретни Србин, минер, рекао је: "Сад ћу да је шутнем, па шта буде!" То је касније испричао преживели борац који никад више неће имати једну ногу!

Према дневним белешкма Петрињски дани теку.

75. ЧИКА-БОГДАНОВА ПРИЧА

Уторак, 19. новембар 1991.

            Увече смо начелник штаба и ја дуго и у поверењу разговарали са Чика-Богданом, командантом 2. батаљона, на његов захтев. Он нам гори како би "книнxе" извесних Стива и Сенада, које се налазе у Петрињи, требало да представљају Мартићеву групу. они су спремни су да по захтеву ЈНА приме и изврше опасне задатке  само у случају пешадијског напада на Петрињу. Та група заступа интересе Мартића и вероватно ће ићи на ликвидацију Бабићевих присталица. Боји се да је то усмерено и против њега, јер је он председник одбора те странке за Петрињу и Бабићев човек. он (Богдан) лично мисли да Мартић сарађује са опозиционим партијама из Србије, да је против ЈНА и да има јако упориште у Двору на Уни. Бабић је за Југославију. Вероватно ће се ускоро објавити политичка платформа Крајине као републике у федерацији, која би обухватала обе Крајине у Босни и Хрватској...

            Кад се већ тако поврељиво распричао, ја га питам да ми поштено каже шта се десило у ноћи 15/16. септембра када је код виле Братовшчина заробљено тридесетак припадника Збора народне гарде. Те заробљенике је ликвидирала Сенадова група! Затим су поливени бензином и запаљени... Богдан изјављује да његови људи немају заробљенике. он то правда овако: његови борци имају чланове породица који живе на хрватској страни. Ако би заробљеног Хрвата, који познаје њих и чланове њихових породица, пустили да оде или да се размени, плаше се да би могао да наштети члановима српских породица на хрватској страни... На први поглед ту има неког смисла, али је заправо, бесмисао таквог поступка оно што боде очи, оно што срце пара... Начелник штаба се слаже да не треба остављати заробљенике у животу, а ја се оштро супротстављам том ставу. Нико нема право да убије човека који се предао!

            После вечере, уз помоћ радне бележнице, упознајем команданта са оним што нам је Чика Богдан изнео у поверљивом разговору. Командант бригаде, пуковник Слободан Тарбук, је питање односа Бабића и Мартића према Југославији поставио сасвим на други начин: колико он зна, Мартић је борац за Југославију, њему не смета ни петокрака, ни ЈНА. Бабић је тај коме то све смета и који сарађује са опозицијом у Србији на разбијању Југославије.

Коме сад да верујем?

Према дневним белешкма Петрињски дани теку.

76. ЦРВЕНИ ТЕЛЕФОН

Четвртак, 21.11.1991.

            Командант иде у команду Прве оперативне групе. Стрепим да тамо не буде критикован због одбијања 2. хаубичке батерије да "пусти" капетана Милошевића. Када се вратио сазнали смо да је команда групе засад одустала од премештања Милошевића у 592. бригаду; не треба им чак ни замена за њега. Ја се досећам да је то била игра пуковника Џонгића, који је, кад је видео како се Милошевић код нас показао добро, хтео да га врати у своју бригаду. Тарбук ми је још рекао  да су и о мени разговарали. Закључили су да сам одличан стручњак (хвала им), али да њима горе смета моја претерана принципјелност. То и није тако лоше као што сам очекивао, чак уопште није лоше; понекад и сам о себи тако мислим. Тарбук каже да је он о мени рекао све најбоље. Хвала му.

            У време вечере непријатељ је почео да отвара ватру из рејона Бреста по положајима 2. батаљона. Чика Богдан, комнадант батаљона пита да ли дозвољавамо да одговори на ватру. Одлучујемо да ја разговарам са хрватским заповедништвом у Сиску. Назвао сам их и рекао им следеће: "Имам једно саопштење. Сада је 19.50. Ваше снаге из рејона Бреста отварају ватру. Чекаћемо до 20.50 да прекинете дејство, затим ћемо узвратити ватром". Са друге стране по први пут љубазан глас каже: "Добро, хвала, предузећемо што можемо!" Коначно је један разговор преко "црвеног" телефона обављен како треба. Ваљда неће да им поново палимо рафинерију. Данас су изјавили да још нису угасили пожар у рафинерији... Нешто око пола сата касније зову нас из Сиска и кажу да су наредили да се обустави свако отварање ватре. Ватра је већ била обустављена. Моле да не отварамо ватру. одговорио сам љубазно равним тоном да команда сматра да је инцидент разрешен.

            Данас могу отворено да признам да сам по први пут био задовољан функцијом "црвеног" телефона. Остварила се онако како сам ја мислио да је требало да се остварује од самог почетка. Никакви разговори и никакве свађе - само разрешавање оних догађаја који могу да буду нежељени инциденти сопствених снага на нижим нивоима руковођења. Никакви други разговори нису потребни, политички поготово. У сваком контакту треба очувати част своје професије и своју личну част. О, како се тешко то постизало и тада и касније!

Према дневним белешкма Петрињски дани теку.

77. ПОВРАТАК СА РАТИШТА

Петак, 29. новембар 1991.

            Од јутра смо обилазили осматрачнице и положаје артиљерије: нови начелник потпуковник Чојић Спасоје, старешине артиљеријских јединица и ја. Најпре смо били на осматрачници код Јове Беговића, а затим код команданта артиљеријске групе. На повратку свраћамо код чика-Богдана на краћу закуску, коју је он приредио за мој испраћај.

            Обилазимо положаје свих батерија. Свуда представљам новог начелника артиљерије и поздрављам се са људима. Видим да је људима жао што идем, али мислим да понеко мисли и како се извлачим из борбе и од таквих ме мисли ме хвата страх. Но, људима не могу утицати на мисли... обећавам да ћу ускоро доћи. Не знам да ли ми верују. Настојаћу да дођем са првим рачунаром који буде направљен за њихова оруђа.

            У хаубичком и противоклопном дивизиону за вечеру се припрема по два прасета на ражњу - прославиће артиљерија 29. новембар, Дан републике. обећавам да ћемо свратити на вечеру по повратку са командног места Прве оперативне групе, где смо намеравали да идемо после ручка и известимо о примопредаји дужности. Припремам се за одлазак на командно место али ме Чојић саветује да не идемо, јер ми тамо припремају наредбу да останом горе за референта начелника артиљерије групе. Неће извршити наредбу Персоналне управе!

            И док сам био у припреми да пођем на Чавић брдо дошли су нам у обилазак пуковник Раковић, заменик команданта групе, и пуковник Вукадиновић из оперативног органа. Пуковник Раковић ми каже да ја не могу да се вратим назад за Београд, без обзира на наредбу; не дозвољава генерал Никовић! У мени се нешто преломило: ко је бре тај Никовић; зар његово наређење може да буде старије од наређења начелника Генералштаба!? Одлучио сам да извршим наредбу генерала Аxића, начелника Генералштаба ЈНА. Ни на који начин нећу дозовлити да ме омете тамо неки генерал Никовић, до јуче велики комуниста и велики Југословен, а сад велики антикомуниста и антијугословен.

            На реферисању сам се свима захвалио на сарадњи и на књизи - поклону и рекао неколико лепих речи о Слободану Тарбуку, команданту бригаде, који је био одсутан.

            И тако се завршава мој последњи ратни дан на Банији.

Према дневним белешкма Петрињски дани теку.

78. ОПЕРАЦИЈА КИЛЕ

            Гара, резервни возач тенка, мобилисан је и упућн на ратуште у Западном Срему негде пред крај септембра 1991. године. Гара има жену и две малолетне кћери, а његова сестра и зет имају два сина. Увече онога дана када је Гара са својом бригадом отишао из Београда на ратиште његов зет Тома похвалио се жени:

            - Добио сам позив за мобилизацију, али сам успео за сутра да закажем оперцију трбушне киле. Нећу ићи на ратиште! - Тома је стварно с времена на време добијао малу трбушну килу, тек величине ораха, која му није много сметала и сваки пут би је без неких већих проблема враћао назад и никад је не би ни оперисао да није било тог позива за војну вежбу, који је значио сигуран одлазак на ратиште.

            - Ти имаш два сина, а мој брат две кћери! Ти нећеш да идеш у рат за синове, а мој брат оде за кћери. У кућу ти се нећу вратити ако ми се брат не врати жив са ратишта! - рекла је Гарина сестра и са синовима прешла код оца и мајке где су живеле Гарина жена и кћери.

            Гарина сестра се вратила своме мужу, који је успешно оперисао килу и није био на ратишту тек пошто јој се брат вратио жив и здрав кући неких два месеца касније.

            Септрембра месеца те 1991. у болницама широм Србије нагло се повећао број пацијената који су оперисали килу и слепо цреву. Све сами мушкарци измеђи 30 и 40 година. Зли језици говоре да је било много оних који су вадили сасвим здраво слепо црево или нису имали никакву килу.

У Београду 2. децембра 1991.

79. ОДЕ МОЈ РЕНО

            Гара већ месец дана вози тенк командира чете. Капетан, командир чете је добар човек, права војничка мајка. И велика поштењачина. Пред својим малобројним војницима оштро осуђује пљачке које чине неки борци и старешине и тражи од својих војника и старешина да по кућама где станују ништа не дирају.

            Чета улази у тек ослобођено село које изгледа као нека варошица у Шумадији. На челу чете је тенк командира чете: возач Гара, командир чете, капетан и послужиоци на топу. На широком сеоском тргу уз једну високу зграду стоји нови новцати рено-18 са пробним таблицама.

            - Е, ја још ништа нисам украо у овом прокелтом рату, а и смета ми ова пљачка коју гледам на сваком кораку, али овај рено биће мој!

            Тенк командира чете застао је пред новим реноом. Малборјна посада договра се како да га обележе, а да га неко други не здипи док они пронађу смештај и врате се назад по рено. Неко се досети да у тенку имају заставице са ознаком “Минирано!” Један од тенксита искочи из тенка и за час око новог реноа-18 постави три заставице које су се са улице лепо виделе; на свакој је јасно писало “Минирано!”

            Таман што је Гарин тенк кренуо, пошто су тако довитљиво обележили нови рено-18, наилази тенк са крагујевачком посадом. Крагујевчани су одмах опазили нови рено, а кад су му пришли тако да су моги да прочитају ознаке “Минирано!” распалили су по минираном реноу из спрегнутог и куполног митраљеза. Нови рено-18 за час је био сав избушен.

            - Оде моје рено-18! - јада се Гарин капетан док са неких стотинак метара тужно посматра како Крагујевчани “разминирају” његов рено.

У Београду 2. децембра 1991.

80. У КОКОШИЊЦУ

            Цела Гарина чета сместила је у једну пространу нову сеоску кућу са великим двориштем. Борци одржавају добар ред у кући и ништа не дирају сем оно што је нужно да се преноћи и припреми храна. А храна је већ трећи дан лоша, само конзерве и хлеб.

            Око подне трећег дана један од Гариних сабораца реши да закоље две - три кокошке из кокошара у дворишту и припреми добру супу. Ушао је прво у само жицом ограђени део кокошара, али га је нешто терало да завири у шупицу где су кокошке ноћивале. Тамо је затекао од страха и глади готово премрлог хрватског војника кога је извукао у двориште држећи га једном руком за крагну. Зачас се око заробљеног “усташе”, како су га већина њих звали, окупило готово читаво друштво Гарине чете, укључујући и Гару. Неки од њих су га шутнули, неки ћушнили, ударили му чвргу... Гара му је ударио чвргу...

            - Хоћеш ли да те кољем или да те стрељам? - питао је преплашеног “усташу” Гарин друг који је га је “заробио“ у кокошињцу.

            - Молим вас немојте само да ме кољете! - плакао је преплашени “усташа”.

            Из куће је излазио командир чете.

            - Да га закољемо или да га стрељамо? - питао је командира Гарин друг.

            - Стрељајте га! - једноставно је одговорио командир.

            Гари се чини неверица док гледа како његов друг вади пиштољ, прислања га “усташи” на чело и окида.

            Гара је одмах отишао иза зграде и дуго и мучно повраћао. Стомак га је толико мучио да у наредна три дана није могао ништа да стави у уста, а затим се смирио.

У Београду 2. децембра 1991.

81. ДЕВИЗЕ, ДЕВИЗЕ

            Враћао сам се колима у стан после једнонедељног одмора проведеног у селу. Био сам сам у колима. На аутопуту код Велике Плане стопирао је један младић. Нисам намеравао да станем све док нисам приметио војнички ранац.  Због војничке транспротне вреће, како се сада ранац службено зове, коју је носио у једној руци, помислио сам да се ради о војнику који се враћа са одсуства, вероватно у ратну јединицу, па сам одлучио да га повезем и да попричамо мало о томе како је сада на ратишту. Испоставило се да се ради о студенту друге године Пољопривредног факултета, који се враћа у Београд у своју студентску собу. Разговор смо започели тако што сам га ја питао да ли је војник или војни обвезник, а он ми је одговорио да није ни једно ни друго; био је војник пре две године у Марибору, а сада је студент друге године Пољопривредног факултета у Београду.  "Радиш ли преко Студентске задруге?" питам га, а он се смеје и каже ми: "Ма каква Студентска задруга, ретко дају посао, мало плаћају, а за паре мораш да чекаш по 15 дана!" Замолих га да ми, ако није тајна, каже како зарађује, а он спремно исприча следеће.

            Само два месеца је радио преко Студентске задруге и видео да се то не исплати.  А онда се снашао, ишао на рескир и сада добро зарађује. Препродаје девизе, 300 до 500 марака дневно, и места у Студентском граду, затим бонове за ручак и слично. Код препродаје марака зарађује на разлици између куповног и продајног курса. На једном месту купи марке по 12 а на другом прода по 14 динара. Кажем му да то није законито, а он ми одговара да ту држава ништа не штети. Кад “Југоскандинг“ то исто ради као фирма, зашто не би и студенти тако зарађивали? Мафиози обрћу велике паре, а милиција их не омета. Пратиш мафиозе, па ако они купују купујеш и ти, ако продају продајеш и ти, ако се пакују да беже, прво бежиш ти. Чини му се да су мафиози добро повезани са милицијом. Питам га где продаје, на Зеленом венцу или у Француској улици? Продаје на разним местима, у Студентском граду, на Дорћолу, у Земуну; сваки дан на другом месту. Зелени венац држе углавном Цигани, а Француску улицу Албанци.

У Београду, 1. марта.1992.  

82. ТРГОВИНА У СТУДЕНТСКОМ ГРАДУ

            Свог аутостопера, студента из Велике Плане, питам каква је то трговина у Студетском граду, а он ни приповеда: "Лепо! Како се ко снађе!" Готово половину места у Студентском граду држе црногорски студенти. Има доста и студената из арапских земаља који се школују о трошку државе. Велики број тих студената добија собе, али их не користи, јер у граду налази бољи смештај и има лову да га плати. Такав студент не отказује собу кад је добије, већ продаје право на коришћење собе (кревета) препродавцу. Поједини препродавци, такође студенти, имају по неки пут и по 30 кревета које продају другим студентима. По некад се у један кревет смештају и по два студетна. Препродавци нарочито добро пролазе са Грцима као купцима и са собама богатих студената са високим просеком. Грчки студенти се школују о свом трошку, па им одговра да преко препродавца дођу до студентске собе и при томе добро плате у девизама. Све се плаћа у девизама. Каже да критеријум за издавање студентских соба није добар. На првој години се вреднује успех и материјални статус студента који тражи собу, а на другој и осталим годинама само успех студента. Студенти са већим просеком добијају собе са мањим бројем кревета, два до три, а неке студентске собе имају и телефоне. Такве собе су посебно на цени. Добри студенти су често синови лована (богаташа) па им смештај у Студентком граду, који добијају на почетку друге године не одговара, већ траже бољи приватни смештај, а своје собе издају препродавцима, при чему допунски зараћују и они и препродавци.

            Добро се зарађује и на препродаји бонова у студентској мензи. Препродавац обрађује студенте који се не хране у мензи да купе и препродају им бонове по куповној или нешто већој цени. Студентски бонови за храну су врло јефтини, а храна квалитетна. За бонове се може купити и део намирница које могу да се носе кући: млеко, јогурт, разни слаткиши и слично.  Кад препрдавац на купљени бон дода и своју зараду цена хране купљене за бонове је још увек знатно јевтинија него у обичним продавницама. Зато се студентски бонови за храну продају као алва. Има ли ту какве контроле? Нема, а и препродавци су добро повезани, па се на време повуку, кад понекад и наиђе каква контрола.

У Београду, 1. марта.1992.  

83. БЕОГРАДСКА МАФИЈА

            "Знаш ли, синко, да је све то незаконито?" питам мог аутстопера, студента из Велике Плане, а он ми одговара да зна, али да то није ништа у односу на оно што мафија у Београду ради. Сад су грдне паре дигли продајући наоружање. Има и горих ствари. Двојица његових другова су неким странцима пренели неку робу у Шведску, он мисли да се радило о дроги, и за неколико таквих путовања у прошлој години зарадили по 100.000 марака. Ударила им лова у главу и не намеравају да се повуку...

            Мафија у Београду свашта ради. Сад се добро зарађује на "рекете". Питам га шта су то "рекети", а  он одговара да је то мафијашка заштита приватним кафићима. Дођу двојица у неки кафић и шатро се потуку правећи велику штету. онда неко телефонм пита газду хоће ли месечно да плаћа "рекет", односно гаранцију да се не десе, једна, две или више туча у току месеца. Газде обично пристају на најскупљу заштиту - да не буде изазвана ни једна туча месечно. У једној емисији на телевизији пре неколико дана неко је из Министарства унутрашњих послова рекао да те туче наместају сами власници, једни другима.  Какви влсници?  То мафија организовано ради.

            Питам га да ли се нешто припрема за 9. март, прву годишњицу прошлогодишњих разорних демонстрација Српског покрета обнове са којима је Савезна држава ушла у период отворене и тешке државне и уставне кризе. одговара ми да правим мафијашима не одговара неред за 9. март, али да су се ситни обијачи међусобно договорили ко ће које радње да обија да не би једни другима сметали. он лично мисли да ће све да прође мирно, јер ће бити велико обезбеђење како од стране милиције, тако и од стране организатора.

            Улазећи у Београд кажем му како је то што ради и нечасно, и неморално, и нада све за њега опасно. Лако зарађени новац може да га заведе да напусти студије и да дубље загази у криминал. "Знам за то", каже ми, "али ја радим само на ситно; да обезбедим за студије и да помогнем кући. Нећу сигурно да запловим у криминал, а ово што ја радим и није неки криминал. Много су већи криминалци ови приватници што крију порез и псују државу на сва уста од нас студената који се сналазимо за живот. Ја ћу факултет да завршим на време!" "Дај боже!" кажем му ја и ако не верујем ни њему нити верујем у бога, а он ми се захваљује за вожњу и весело одлази у свој студентски живот.

У Београду, 1. марта.1992.

  

84. БОСАНСКИ ЛОНАЦ

            Данас, другог марта 1992. године, отпочели су нереди у Сарајеву. Јуче, у недељу око 16 часова, у Сарајеву, на Башчаршији, погинио је на свадби свога сина отац, Србин, Никола Гардовић, радник из Сарајева, док је његов зет, свештеник Раденко Мировић рањен и спаљена је српска застава коју су сватови носили!

            А ноћас је у Сарајеву постављено више барикада, које нису само српске, али су, изгледа, претежно српске. Било је и пуцања. Погинуле су још три особе. Српска Демократска странка осуђује муслиманску Странку демократске акције и њеног лидера Изетбеговића за референдум о сувереној Босни и Херцеговини изван Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, из које су на исти начин већ иступиле и Словенија и Хрватска. На референдуму у Босни и Херцеговини учествовали су Муслимани и Хрвати. Срби нису изашли на референдум, јер су се они на свом референдуму изјаснили да остају у Југославији...

            Моја млађа кћи прича ми да је она још пре четири дана знала да ће доћи до неких нереда у Сарајеву. од једног свог школског друга, који припада неким добровољцима (паравојној организацији), чула је да ће нереди да избију на дан муслиманско-хрватског референдума у Сарајеву. Тај њен друг, који је до сада био добровољац у Книнској крајини, иде сада у Босну, да се бори за српску ствар... Хрвати се боре за  хрватску ствар, Муслимани за муслиманску ствар... И сви су у једном, босанском лонцу!

            Прве вести су биле да су у сватове пуцали непознати злочинци. Али је убрзо Министарство унутрашњих послова Босне и Херцеговине изјавило да постоје основане сумње да су извршиоци кривичног дела били: Суад Шабановић, Мухамед Швракић и Игор Додиг, сви настањени у Сарајеву. Суад је вишеструки извршилац тешких крађа и провала, а Додиг познати криминалац и наркоман. Суад и Мухамед су Муслимани, Додиг је Хрват, а убијени Никола и рањени поп Раденко су Срби!

            Започиње рат, али не око ствари, већ око људи!

            Прокључао је босански лонац!

            Луд народ сто посто!

У Београду, 2. марта 1992.

85. БЕКСТВО ИЗ ЗАГРЕБА

            Капетан прве класе ДД пише у изјави органу безбедности како је побегао из Техничког школског центра из Загреба, који је био блокиран снагама хрватског Збора националне гарде: "Дана 16. септембра 1991. око 9.00, после целодневног дежурства, пикључио сам се пуковницима С. и Б. и капетану М. У разговору сам сазнао да је дом Војнотехничког факултета предат и да је пуковник В, тада најстарији старешина у Центру, у команди Војне области, и да ће ићи у хрватско Министарство унутрашњих послова. Пуковник Б. био је у тешком стању и говорио да мора отићи на “слободне дане” или на боловање, те да  неће дозволити да буде заробљен. Затим је тражио да кажемо шта мислимо о томе. Капетан М. није хтео ништа да каже, а ја сам рекао да је ситуација тешка, али да морамо и можемо отворено да разговарамо. Рекао сам да, с обзиром на узраст мојих кћери, које су мале девојчице, не могу уважити да пуковник Б. има посебне разлоге да уради то што је наумио, те да се сви налазимо у тешкој ситуацији. Пуковник С. је рекао да би се пре убио него да дозволи да буде заробљен. Сви су се изјаснили да по цену живота неће дозволити да буду заробљени. Дошли смо до закључка да је најбоље отићи из Центра, јавити се у Техничку управу Генералштаба у Београду и упознати је са стањем у Центру. Једини начин да се то изведе било је "скидање из војске", а затим пут преко Словеније и Мађарске до Београда. Пуковник Б. је остао при томе да ће напустити Центар  али да неће подносити молбу. остали су сматрали да је потребно написати молбе, јер је дотадашња пракса била таква да су сви који би поднели молбе одмах могли да се раздужују. После толико поднетих молби за  “скидање” у Центру то је већ изгледало као нешто нормално што се очекује и од нас. Такође смо се сложили да је подношење молбе лична одлука сваког од нас. Састанак завршен је око 10.00. око 11.00 у катедру је долазио пуковник А. који је рекао, да је пуковник Ковачев, командант Војнотехничких школа, предао кључеве пуковнику Н. и побегао из Центра, да команда уопште не функционише, те да ни сам не зна шта би урадио; највероватније ће и сам поднети молбу за  “скидање”. После тога сам замолио капетана М. да одштампа један примерак молбе и за мене. Птписао сам молбу и  оставио је капетну М. да је заведе, а ја сам напустио Центар нешто пре 13.00 часова."

На основу увида у оригинални примерак изјаве капетана ДД.

У Београду, 17. јула 1993.

86. ГЕНЕРАЛИ ИГРАЈУ КАРТЕ

            Другог дана по отпочињању војне акције на заузаимању граничних прелаза у Словенији те 1991. године четворица генерала са групом официра и преко 60 жена и деце чланова војних лица, који су бежали из гарнизона Задар, укрцали су се у војни авион,. У авиониу је, док је био на писти, била несносна врућина па су многобројна деца почела гласно да плачу, а мајке да их смирурју. У предњем делу авиона, као да се ништа није дешавало, и као да не чују децу и жене које плачу, тројица генерала са још једним пуковником заиграла је карте. Један потпуковник коме је одмах засметала игра карата, јер није била ни у складу са борбом која је започињала у Словенији, ни са плачем мајки и деце у авиону, замолио је четвртог генерала да својој тројици колега скрене пажњу да престану да играју карте. Генералу је незгодни да опомене свог претпостављеног генарала Жику, човека од 130 килограма, увек озбиљног лица, чији је поглед плашио све окоји су му се у било којим поводом обраћали. “Како да их опоменем?” каже генерал Дуле. “И мени се не свиђа, али шта ћу?”

            Један пензионисани заставник, који је својевремно радио у Управи артиљерије и који је са свим генералима, укључујући и Жику, био на "ти",  обраћа се потпуковнику и пита га: “Знаш ли ти, потпуковниче, ко је генерал Жика? Ко си бре ти, њему да забраниш да игра карте? Хоћеш ти да му забраниш? опомени га ти ако смеш!! Хајде, стисни петљу па му ти кажи да не игра карте! Што тераш другога? Хајде, кад си толико храбар!” Потпуковник каже заставнику да држи језик за зубима, а генелар Дуле их опомиње да тише причају, да не чује генерал Жика. Али је генерал Жика већ чуо расправу, па пита: "око чега се то расправљате?" “Не расправљамо ни о чему, већ ја кажем да би ви требало да престанете да играте карте, а неки не мисле тако!” “А зашто?” пита генерал Жика. “Зато што није ни место ни време за играње карата!” Гренрал Жика без речи, лагано, као да се ништа није десило, врати поглед на карте и генерали наставише игру све до Београда. Потпуковник из протеста устаје и одлази у пилотгску кабину где остаје до краја лета. Мучи га страх да ли ће га генерал Жика позвати на мучан разговр што се дрзнуо пред другим официрима и цивилима да опомене генерале да не играју карте. Већ сутрадан се у лифту срео са генереалом Жиком, који му је љубазно отпоздравио као да се у авиону ништа непријатно није десило.

Према истинитом догађају крајем јуна 1991.

87. ФРАЊО КОМАНДАНТ

            Један артиљеријски дивизион, који  се те 1991. године по трећи или четврти пут мобилисао, био је без команданта. Људство се некако држало на окупу, али је било недисциплиновано. У таквој ситуацији једног јутра за команданта дивизиона дошао је артиљеријски мајор Фрањо Екерт, наставник историје из Центра војних школа. одмах је затржио да се построји дивизион како би се он са неколико пригодних речи обратио људству при преузимању команде. Сарешине су само успеле да прикупе људство. Пред тек незнатно уређену гомилу људи, у којој се галамило, изашао је мајор Фрањо и више викнуо него што је гласно рекао:

            - Ја сам од сада ваш командант дивизиона! - Морао је то да понови. Људи су се мало примирили, а нови командант је настваљао: - Ја сам мајор Фрањо Екерт.

            Име “Фрањо” је свакога резервисту подсетило на име хрватског председника Фрању Туђмана против чије војске сада треба да иду у борбу и који је некада и сам био партизански борац, па официр, па хрватски националиста из догађаја 1971. године. И сви су почели у глас и без реда да вичу: - Уа усташа! Уа Туђмане, издајицо!

            - И није то све! - надвикивао их је Фрањо. - И није то све! - рекао је још гласније и додао тако да су га сви чули: - Ја сам Немац!

            Тајац је настао само за тренутак, тек толико да се реч “Немац” сасвим схвати, а онда су сви почели дуго и несложно да жвизде и да добацују разне погрде од којих се рач “фашиста” најбоље разумела.

            - И није то све! - настављао је Фрањо. - ожењен сам Српкињом!

            - Курва! Изрод! Српска гуска! - чуло се из гомиле.

            - И није то све! - понављао је Фрањо један те исти слоган. - Ја имам два сина: Стефана и Немању!

            Људи као да су за тренутак занемели пред спомињањем ових светлих имена из њихове националне историје, а командат Фрањо је завршавао свој кратки говор: - И није то све! Ја сам много незгодан човек! Кад нешто наредим то мора да се изврши!

            Мајор Фрањо је остао командант дивизиона до краја борбених дејстава у западном Срему. Људи кажу да је дивизион био одлична и дисциплинована јединица, која је поштовала свога команданта. Када сам срео Фрању Екерта и питао да га ли је ова прича истинита, скромно је признао да јесте, сем у једном детаљу: има само једног сина Немању.

Према истинитом догађају.

88. СВИ ЋЕ ПОБЕЋИ У СРБИЈУ

            Четворица официра, два пуковника, од којих је један артиљерац, један потпуковник и један капетан, путовали су тога 26. фебруара 1995. године у Главни штаб Војске Српске Крајине. Потпуковник је имао стрица у Босанском Петровцу и тазбину у Стрмици на улазу у Книнско поље, па је група свратила на оба места да се потпуковник види са својим рођацима и да се остали освеже уз кафу и пиће.

            Петровац је мали градић али у његопвом парку се налази чак 18 биста народних хероја, првобораца. Потпуковник стриц је првоборац и нисилац спонемнице 1941. године, Укућани су врло сусретљиви, износе кафу и пиће и одржавају врло интензиван разговор о војно-политичкој ситуацији. оно што од разговора погађа пуковника артиљерца и  је то се сви укућани слажу да садашње српске власти у Републици Српској неће успети да одбране Петровац када га Хрвати нападну. Народ, кад до тога дође, неће сачекати Хрвате, већ ће пребећи у Србију. И они ће пребећи. - Што да пребегнете, што не останете да се борите као што сте се борили 1941-1945. године? - Говори нервозно артиљерац, док му колеге очима дају знаке да је претерао, прекорачио пристојност госта.

            Следећа посета је потпуковниковој тазбину у селу Стрмица на падинама превоја Дерале на улазу у Книнско поље. Потпуковникови таст и ташта причају како је народу постало сасвим јсано да ће их Хрвати напасти, те да је само питање дана када ће се то десити. А кад се то деси, они неће да чеакју Хрвате као 1941. године. Предузели су све потребне мере да пребегну у Србију, - А зашто не останете и погинете на свом прагу, ако већ нико неће да вас брани? - пита све нетактичније нервозни пуковник артиљерац.

            У понедељак после подне артиљеријски пуковник је посетио једну породицу која је пре рата имала кућу у Задру. Домаћини су госту, и поред своје сиротиње, припремили ручак и лепо га дочекали. Лепо су се испричали како ко живи и шта ради сваки од чаланова две породице, које су се у Задру пред рат дружиле, а нарочита деца. И опет су дошле на ред политичке теме. И у трећој породици за нешто више од 24 сата пуковник је чуо исту причу како власт и војска неће да бране народ, како ће их Хрвати сигурно напасти, али они неће да их сачекају, овај пут ће на време побећи у Србију. И опет пуковник није могао да се не уздржи а да им не каже да своје куће требају да бране по цену живота и да ће их само то спасити несреће.

Према истинитом догађају из 1995. године.

89. ПОТВРДА О ХЕРОЈСТВУ

            Потпуковник Ниа је са капетаном Симом и групом бораца затварао  превој Дерале, који из правца Босанског Грахова преко села Стрмице изводи у Книнску котлину. Кретали су се пешице уз пут ка Босанком Грахову. Пред само Грахово, кад су пристигли пред једну гаражу опазила их је хрватска артиљерија и поклопила ватром. Ниа је задобио девет лакших рана, које су обилно крвариле. Рањеног Ниxу Сима је са аутоматском пушком пребацио у Книнску болницу, где је Ниа остао на лечењу све до оног дана када је Хрватска војска почела општи напад на Српску Крајину, а тада је Ниа, по својој одлуци и својим колима напустио ту болницу и пре гужве на путевима успео да дође у Србију, у Београд и пријави се у Војномедицинску академију где је примљен да настави лечење. Бар је тако о томе приповедао Сима, док нисам срео Ниу, који ми је причу потврдио. Ране су му биле зарасле, али се видео један мањи ожиљак на лицу и већи на стомаку.

            Месец дана касније видео сам опет Симу, који ми одмах рече: “Е, нисам знао да онај Ниа може да буде толико ђубре!” и исприча ми следеће. Био је са Ниом на Дералама кад је Ниа рањен. Том приликом нису видели ама баш ни једног хрватског војника нити су отварали ватру из личног наоружања на било кога. После оног прошлог сусрета код мене, убрзо по завршеној бежанији из Крајине, Ниа је замолио Симу да му напише потврду како је био присутан и видео како је у борбама на Дералама Ниа лично убио осам хрватских војника. Сима се чудио шта ће му та потврда, али ју је ипак и написао и оверио округлим печатом персоналног органа, мада није имао право да свој потпис оверава печатом. Мислио је да од тога неће бити никакве штете.

            И ту би причи био крај да пре два дана није било  врло неугодног разговора између Симе и његовог претпостављеног. Претпостављени га је питао какву је то потврду издао Нии, да ли је истина оно што у њој пише и са којим је правом потврду оверавао печатом кад за то нема овлашћења. Сима је одмах све признао, а претпостављени му је објаснио како је сазнао за постојање те потврде. Милиција је у једној контроли возила са регистрацијом из Крајине запленила из Нииних кола осам комада различитог аутоматског наоружања. Ниа се при заплени љутио и правдао да је то његов ратни трофеј, да је наоружање лично заробио убивши осам усташа у борбама на Дералама и то доказивао Симином потврдом...

У Београду, 19. августа и 14. септембра 1995.

90. О ПАДУ КНИНА

            Симино последње радно место било је у Главном штабу Војске РСК. Када смо се после пада Книна приви пут срели поразговрали смо о последњим догађајима у Книну о којима ми је испричао оно што је он из свог угла видео и знао. одлуку о повлачењу становника Северне Далмације и Книна, али не и осталих делова РСК, донео је Главни штаб, али тек око 20.00 на дан кад су борбена дејства била отпочела. Становништво је требало да се повуче по дубини територије, али не и да напушта териотирју РСК. Хрватска војска је рано ујутру отворила снажну артиљеријску ватру по Книну, а затим је у току дана одржавала ватру за узнемиравање.  Книн није пао у прва три дана, а кад сам га подсетио да сам лично сутрадан видео телевизијске снимке тенкова у Книну, рекао ми је да мисли како је то била мала група тенкова која се ту пробила преко Црвене земље. одбрана Книна била је највише угрожена преко превоја Дерала јер је Хрватска војска заузела Босанско Грахово, јер Војска Републике Српске није успешно бранила Ливањско поље. За затварање превоја Дерале, преко кога су се од Босанског Грахова могле очекивати јаче снаге ка Книну Главни штаб је ангажовао део јединица под командом пуковника Вујаклија Радета. И Хрватска војска није могла да прође преко Дерала. Али је прошла преко Црвене земље, преко положаја које је држала Врличка бригада, која, колико је њему познато, ништа није вредела. Када је у јуну месецу контролисана њена готовост, преко 500 бораца није било у бригади.

            О стању на осталим положајима Сима је могао да каже само следеће. Коренички корпус извукао се скоро без борбе. Три бригаде које су браниле Кистање, Бенковац и обровац одбиле су да изврше наређење о напуштању положаја али када је пао Книн и када је кренуло месно становништво, и те бригаде су кренуле. Генерал Тарбук се три дана добро држао са својим корпусом на Банији. Мали градић Двор на Уни био је пуст и срушен када се преко њега евакуисало становништво и повлачиле се јединице са Баније. На градић је нападала Хрватска војска јаким снагама. Четири пута су различите војске пролазиле кроз Двор на Уни преузимајући га једна од друге и изнова га рушећи.

            Питао сам Симу шта он мисли да ће даље бити. оценио је да не види могућност да се становништво врати у Крајину. Верованто се неће никада вратити. Али и Хрвати немају кога да населе на те просторе. Ни од Хрвата нико неће да дође и да живи у Крајину...

Према Симином причању у Београду, 16. августа 1995.

91. ТО СЕ ТЕБИ, ЧОЧЕ, УЧИЊЕЛО

            Мајор Вили је у једној добороваљчкој јединици коју треба да обучи да рукује модерним наоружањем. Тог сунчаног априлског преподнева сви су се излежавали. У близини мајора Вилија излежавао се неки брадати добровољац. Аутоматксу пушку одложио уз камени зид, ставио руке под главу и смишља како да испипа федералца...

            Мајор Вили се излежава и ништа не смишља. Таман га је био ухватио први сан кад му се учини да у непосредној близини неко опали кратак рафал. окрете се према брадатом борцу одакле је изгледало да долази звук и упита га: "Ко то пуца?" "Нико, чоче." "Како, нико? Зар ти ниси чуо пуцањаву?" "Јок ја, богу ми!" "А ја сам, богу ми, чуо." "Е, то се Вама учињело!"

            “Можда ми се и учњело!” помишља Вили и таман почиње поново да тоне у плитки сан, кад га опет трже кратки рафал са места где се излежава брадати борац! “Да он то мене не зајебава?” сину му кроз главу пре него што се окрену да пита: "А што ти, бога ти, пуцаш?"  "Јок ја, чоче!" "Па ко то пуца?" "Нико, чоче, то се теби учињело!"

            Види Вили да га борац зајебава. Вди он то и по реаговању једне групе бораца, која из прикрајка посматра шта се дешава и као да држи страну свом дрском другару. “Е да видимо докле ће?” помисли Вили па се окрене на другу страну и учини да спава. опет пуцањ! Само један! Вили се тако брзо окренуо да борац није успео ни да одвоји руку од обарача, а камо ли да легне у пређашњи положај са рукама под главу. "Јел’ се то мени опет учињело? " пита мајор Вили. "Јест’, богу ми, учињело, чоче!" заједљиво одговара борац.

            Устаје Вили некако погружено, као да се повлачи, као да му је доста ове зајебанције и полако одлази на другу страну. Кад се довољно удаљио и сакрио од погледа људи, враћа се изокола и прикрада заклону од наслаганог камења где се онај борац излежава. Кад се примакне довољно близу скида са опасача бомбу кашикару, активира је и котрљне до под сам заклон. Бомба експлодира... "Не дајте браћо, бежите људи, поби нас артиљерија!" виче борац. "Каква артиљерија, то се теби, чоче, учињело!" одговара му Вили, па опет леже и брзо тоне у дубок и окрепљујући сан. Више га ништа не брине. Зна да је са пуцњавом за данас готово, сем ако непријатељ стварно не запуца. А сутра? Сутра како буде! Зашто да о томе данас размишља? Прија му пролећно сунце припекло по херцеговачком камењу.

Написано 11. новембра 1995,  према казивању Вилија.

92. ОПЕТ О КОСОВСКОМ БОЈУ

            Школа Националне одбране била је на Гази Местану. одржавао се час историје, којем су, поред слушалаца школе присуствовали и највиши државни и војни руководиоци. Сви су без примедби саслушали излагање старог професора о току боја на Косову.

            Стари професор је више приповедао него што је држао час историје. Битка се одвијала онако како су Срби на челу са кнезом Лазаром и осталим српским војводама испланирали. У бици су победили Срби. Војвода Влатко Вуковић имао је највећу војску и најтежи задатак, требало је да расече турске снаге дејствујући кроз центар турске војске са запада према истоку. И он је то успешно учинио, нарочито после пометње која је настала пошто је Милош обилић на превару убио туског султана Мурата. Вук Бранковић са својом скопском војском дејствовао је успешно из правца југа према северу, а кнез Лазар из првца севера према југу. Турска војска је почела да се повлачи. Кад је видео да је турска војска разбијена војвода Влатко Вуковић је послао галсника да у Млетке јави како су Срби победили и почео да враћа своју војску у Босну. Вест о српској победи отишла је чак до Париза и тамо су у ту част недељу дана звонила црквена зовна Богородичне цркве. И Вук Бранковић је по извршењу свог задатака кренуо са својом војском ка Скопљу.

            Кнез Лазар је, према договору утврђеном пред битку, зато што се битка водила на његовим земљама, наставио са својим коњаницима да гони турску војску. овде, на Гази Местану, српску коњаници су пристигли велику турску комору, док су се турски војници разбежали по околним брдима. У комори је било свакојаког провијанта укључујући и трмке са ројевима пчела, јер су турске главешине волеле да се осладе медом. Како се са коњима није могло кроз комору српски коњаници сјашу и онако пешице зађу међу комору. Некако се деси да неко претури кола на којима су превожени ројеви са пчелама. Пчеле се узнемире и нападну све живо. Српски коњаници почну да се бране од пчела и да беже од коморе. остаци турске војске по околним брдима, видећи да српски коњаници због нечега беже, скоче те их посеку. И ту изгуби главу славни српски кнез Лазар.

            Прича можда и није текла баш овако, можда и није истинита, али је много поучна и много ми личи на нешто што сам већ видео, али 600 година касније.

У Београду, 6. децембра 1995.

93. ДВЕ ЧОЈИНЕ ЦРТИЦЕ

Србима не треба Превлака

           

            Хрватско рукводство долази на преговоре босанским Србима... Спремни су да Србима дају Превлаку, па и нешто око Конавла, али траже неке уступке у Посавини око орашја, да Срби о свом трошку преселе одатле хрватске породице и да у борби за Травник значајније помогну хрватску страну. Чоја каже да су нудили нагодбу да Муслимана више не буде, да су давали и Крајину и Западни Срем и Барању, али да су тражили трећину Босне, рачунајући и Западну Херцеговину, на шта Срби нису пристали. Када се увече повео разговор о Превлаци генрал Младић, који је у преговорима предводио Српску страну, шаљиво је рекао да Србима не треба Превлака, јер не знају да пливају. Хрватска страна, коју је предводио Анте Роси, је одмах повукла то питање, у току ноћи се консултовала са својим вођством у Загребу и сутрадан, када је Младић хтео озбиљно да постави питање Превлаке, категорички одговорила да се о том питању више не може преговарати, да је оно апсолвирано у току претходног дана...

Нова година

            На дан дочека нове 1993. године зове из хрватског Кисељака генерал Петковић свог класића Чоју на Палама и каже му: “организујемо овде неки дочек нове године, али уз глазбу. А ја не могу да се веселим уз глазбу, али могу уз музику. Може ли да се организује весеље уз музику код вас?”     “Може!” одговара Чоја после краће консултације на Палама.

            Хрват, генерал Петковић са два-три хрватска официра дочекао је нову годину у српском хотелу на Палама. Развесељен музиком, а не глазбом, и уз пиће Петковић је рекао свом суповорнику и домаћину, генералу Младићу: “Генерале, изгледа да се обојица боримо за погрешну ствар. Хајде да манемо све ово и да се опет боримо за Југославију.”

У Крагујевцу, 2. априла 1996.

94. ОСЛОБОЂЕЊЕ ПЕТРИЊЕ

            Крајем фебруара 1995. године боравио сам два дана у Главном штабу Војске РСК у Книну. Тада сам имао прилике да се сретнем са мајором С. са којим сам врло добро сарађивао док сам био у Петрињи. Био ми је у неку руку потчињени. Вероватно из куртоазије, рекао ми је да је добро то што сам написао ратни дневник о петрињским данима, али да нисам разумео како су се неке ствари одвијле, а онда ме је питао зашто нисам описао ослобођење Петриње. Које ослобођење? Кад сам ја тамо стигао Петриња је била слободна, под контролом Срба.

            - Јесте - рече мајор С. - ти си дошао касније. Ми смо то урадили средином септембра. Испао си наиван кад си поверовао Т. да су му Хрвати погодили канцеларију. Држао си му предавње из теорије гађања и објашњавао како су га случајно погодили, а он је тебе, буразеру, припремао да верујеш у његову причу како су нас тај дан напали Хрвати. Чудо једно, како сте ви што се бавите неком науком, наивини!

            - И ја сам наиван, или луд! - наставио је. - Размишљао сам да ли да ти кажем или не кажем шта се тада десило, па сам се преломио да ти кажем. Прочитао сам твој дневник и видим да си све тачно записао, али о нападу на канцеларију пуковника Т. појма немаш. Рећи ћу ти како је било, ако обећаш да ми не спомињеш име.

            Обећао сам му. Нисам му споменуо име и нећу га споменути. А оно што ми је испричао је просто и кратко. Бабићеви и Мартићеви људи су дан уочи ослбођења Петриње обишли околна хрватска села и рекли им да иду, јер ће сутра за њих бити касно. И они су отишли, понели су све што су могли, а стоку и живну пустили да се слбодно креће. од Бачуге, преко Пецке, на вилу Братовшчину и болницу ишли су Мартићеви. Погинула су им само два човека. Знало се да у Храстовици постоји још једна јединица ЗНГ-оваца. Тај дан је за једанаест сати заказан командантски преглед. на брдо изнад касарне. Наређено је да сви изађу и сви су изашли, сем једног дебелог заставника који се био сакрио у клозет кад је закључавана празна зграда команде. У шуми према Сиску било је послато једно минобацачко одељење 120 мм да тачно у 12.00 испали четири мине на касарну. Прва је погодила командантову канцеларију. Командант је оценио да то нападају Хрвати и наредио да се отвори ватра по Храстовици. Ватра је отворена из два вишецевна бацача ракета “пламен”...

            Све ми је постало јасно, ако уопште нешто може да буде јасно.

У Беогрду, 26. марта 2001.

95. БЛАГА РАКИЈА

            Јеверем Врањанац је за живота добио деветоро деце. После Јевремове смрти, његова жена, Дана Врбарка добила је породичну пензију и са најстријом ћерком, која је била запошљена али се није удвала, некако издржавала три малолетна сина, све један другом до ува. Када је најмлађи син Драган стасао за женидбу, мајка је, видећи да јој је син стидљив, пустила глас по околним селима како тражи снају и то је после неког времена донело лепу вест. Мајка је са сином отишла на “гледање”. Снаја јој се на први поглед допала, па је она остала са будућим пријатељима да разговара о свему и свачему, док младенци у посебној соби не закључе да ли се једно другом допадају.

            Драган и Драгица су се одмах једно другом допали. Драган је знао да треба да се изјасни па је срамежљиво, али искрено рекао:

            - Ти се, Драгице, мени допадаш! Ако се и ја теби допадам, ајде да им кажемо па нека се они даље договарају!

            - И ти се мени, Драгане, бендисаш, овај, допадаш. Само морам нешто да ти кажем да знаеш! Ја не сум невина.

            - Их, шта ме снађе, ја невин, а прва девојка ми  неје невина!

            - Јесте, Драгане, такој ти је то. Да после не кажеш да неси знао.

            - Ама ти се мени бендисаш, То што си ми рекла може да значи да си поштена. Ако се ја теби бендисам, да се земаме?

            Исте вечери Дана Врбарка је са својим пријатељима договорила да се деца венчају. одлучили су се да девојку поведу у Врање још исте вечери, а мала свадба да буде чим младеници закажу венчање.

            Ујутру је Дана Врбарка покуцала на врата код младенаца:

            - Мори, снајке, како си спавала? Ја сам ракију скувала, ред је да ми даш кошуљче па да зовем друге на час.

            - Сад ћу, мајке, сад ћу! - уплашено је изговорила снајка..

            Ускоро је снајка изнела замотано кошуљче са неколико црвених флека, ставила га у корпу на столу и ватила се у своју собу. Дана Врбарка је радосно узела кошуљче да га погледа, омирише... Кошуљче није мирисало на “онуј мушко-женску работу” већ на кармин за усне... Сва бесна, Дана Врбарка је улетела код младенаца:

            - Ти, проклетињо, ако си ми сина преварила, мене неси преварила, из дома ми излази!

            - Мајке, мене неје преварила, мене ми је све рекла, пре него што сам решија да је земам. И што ће теби та блага ракија? Које је време сг, мајке?

Догађај је у свему истинит само су нека имена измењена.

96. ЧИЗМА И ОПАСАЧ

            Мој гимназијски професор, Јара Лабуд, сазнавши да сам војни стипендиста, често ми је говорио како војска није за мене, како опасач опасно стеже, а тесна чизма ствара жуљеве. То ми је говорио и при каснијим ретким сусретима када сам већ увелико био официр. Никад нисам био сигуран шта је мој покојни Професор тиме желео да ми каже, али сам, носећи дуго и чизму и опасач, више сељачком логиком него здравим разумом, схватио следеће:

            Опасач има смила носити само ако је прописно притегнут. Кад треба нешто тешко да се подигне, кад треба да се запне, опасач треба притегнути. Што више треба да се запиње то више треба притезати. Уопште се не може запети без притегнутог опасача. Са лабавим опасачем никако! Само наружи човека!

            Тесна чизма не ствара жуљеве. Њу једноставно не можеш обути. Ако нема друге останеш бос. За ногу је најбоља пасент чизма која просто приања уз стопало, уз лист. Таква чизма пријатно шкрипи док ходаш, просто као да пева. Са њом можеш дуго да идеш а да се не замориш. И пријатна је за ногу... И главу чува... Лабава чизма не ваља никако. Смакну ти се чарапе па у њој најпре останеш бос... И одмах почне да ствара жуљеве, и све је гора, што је дуже носиш. Лабава чизма не служи ничему. Само наружи човека!

            И ако немам најбоље мере, дуго сам некако успевао да носим прописно притегнут опасач и пасент чизме. Изгледао сам много лепо, могао добро да запнем и дуго да ходам а да се не заморим. У последње време нешто ми се опасач разлабавио, а чизме ми бар за пола броја веће. Не могу више ни да запнем, ни да ходам као раније... И брзо се замарам... А у излог кад се погледам - ругоба од човека!

            И даље не схватам зашто је Јара Лабуд говорио да војска није за мене. овако разлабављен изгледа да ја нисам више за војску!

Први став је потпуно истинит, а остали изражавају ауторов однос према анархолиберализму, који је бтино обележје текућих друштвених збивања.

Написано 9. новембра 1995. у Београду.

97. РЕЗЕРВА

            Командант гарнизона Р. требало је да пошаље један батаљон на важан задатак за одбрану границе. Вредан човек, какав иначе јесте, одмах је позвао резерву из великих градских општина: Р, Ј и П. Али многи нису хтели да приме позиве, а од оних који су их примили одазвало се само десетак посто. За попуну му је требало бар још стотину људи!  Командант позива претседника најсиромашније општине у регији и пита га да ли ће се његови људи одазвати на позив за војну вежбу. “А што неће!” одговара претседник општине Рековац. Истог дана пустили су 130 а уручили 108 позива, одазвало се 103, а на вежбу отишло 98 људи! За шесторицу који нису примили позиве и петорицу који се нису одазвали покренуте су кривичне пријаве.

            У селима најсиромашније општине у регији дигла се велика галама око ове четворице што их је ослободила лекарска комисија. Први је син бившег посланика па сељацима то смрди на неку мућку; неће да прихвате да дечко са 150 килограма и слабим видом и није за војску. Неће да прихвате ни ду су остала тројица неурачунљивих стварно луди, јер један од њих је одмах наставио да вози аутобус, а друга двојица да шверцују бензин. Нико  није приметио да је петога резервисту ослободио пуковник Н, а референт за мобилизацију је разумео потребе државне безбедности. Не би xабе пуковник Н запуцао чак из К у Рековац, и то још у униформи и са службеним возилом! А тај важан посао био је шверц цигарета из једне суседне државе, који је лепо маскиран продавницом за резану грађу. Пуковник Н диже кров на викендици. Треба човеку резана грађа.

            Некако у исто време из једног великог града у великој равници од позваних 592 резервиста одазвало се њих 32 или 5 посто! Два месеца касније стање се знатно поправило: из једног другог великог града који се некако утопио у још већи град на обалама двеју великих река позвано је 163 резервисата, одазвало се 63 - чак 38 посто!

            Кад човек види овај тренд раста требало би да се радује, ако је способан за радовање. Ја изгледа да нисам. Моја склоност ка глупим питањима тера ме да питам: “Земљо, ко ће да те брани?” Питања ми увек испадну глупа, јер се унапред знају одговори. Тако је и овај пут: Земљу ће да брани сиротиња, сиромашни радници и сељаци, а њих, хвала Богу, има доста, и све их је више. И нико у то нема право да сумња, јер док толико сиротиње имамо, од сваког се врага можемо одбранити. Само не од сиротиње! Сиротињо, и Богу си тешка!

Написано 11. новембра 1995. у Београду према догађају из јесени 1995.

98. У ФЕРОНИКЛУ

            Чеда неће да прича како су погинули тих двадестак Шиптара. Битно је да су њих двојица полицајаца и  један возач добили наређење да их превезу и спале у Фроникл. На камион су натоварили укупно двадесет и један леш и изгледало им је да су сви мртви, да мртвији не могу да буду. А затим су кренули у Фероникл. На улазу у комбинат два полицајца су свратила код својих колега на пријавници ка кафу и пиће, а возач је одвезао лечшеве до крана којим се полупрерађено гвожђе сипало у запаљене Бесемерове конверторе. Возач је већ неколико пута одвозио мртве Шиптаре на спаљивање у Фероникл и од полицајаца са којима је ишао чуо је чудну причу: ни један од Шиптара не стигне до запаљене пећи, сви у току пада просто испаре. Полицајци су спомињали да је температура пламена који излази из те пећи неких хиљаду и шест стотина степени и да све живо на тој температури испари! Возачу се то чинило невероватним, па је искористио одсуство двојице својих данашњих полицијских пратилаца, да првери да ли је то истина. Руковаоца на крану замолио је да му покаже како то Шиптари горе у тој пећи. "Донеси једнога!" рекао му је руковалац крана. Возач се намучио да донесе једног мртвог Шиптра и да га постави на носач крана. Руковалац је подигоа високо мртвог Шиптара и високо изнад пламена изврнуо корпу. Све се одиграло у трен пред забезекнутим очима возача:  тело је после неколико метара падања почело да се претвара у велику капљу, која се врло брзо смањивала и знатно изнад пећи сасвим престала да постоји - леш је испарио и није ни стигао до пећи. "Говорили су ми, али им нисам веровао да је тако! Како да човек просто испари?"

            Возач се био некуд изгубио кад су двојица полицајаца дошла да положе лешеве на велики носач крана. Док су преносили леш по леш, бројали су: "Један, два, три..." Код броја осамнаест им је постало јасно да недостаје један леш, имао их само 20, а не 21. Пребацили су и последња два леша на носач крана, па опет их пребројали и опет их је било само двадесет! Шта се десило са двадесет и првим, да није био само онесвешћени Шиптар који се у међувремену освестио и побегао? Ако је тако сазнаће се шта се ради са њиховим лешевима. Да се нису , можда, забунили када су при поласку утоваривали лешеве? Нису, сигурно их је било 21! Кад је возач дошао све је било јасно, па су и полицајци и возач могли безбрижно да се врате у своју базу.

Према истинтиком догађају из 1999. године

99. КЛАЛА БИ ЗУБИМА

            Зоран и Зорица су измишљена имена за двоје вршњака из неког места код Кутине. Заједно су ишли у основну школу и касније се заједно дружили, па су се, кад им је дошло време и узели. Били су вршњаци моје старије кћери, рођени 1969. године. Зорица је завршила неку средњу школу у Витини, али није радила, а Зоран је завршио средњу милицијску школу и сада је био припадник специјалне пригаде косовске полиције. Упознао сам их у августу 1969. годиние када су били дошли у моје село код Зоранове тетке да се склоне од прогона који су очекивали сви припадници специјалне косовске полицијске бригаде. Док су боравили у селу, пре него што су добили размештај негде у источној Србији, виђао сам се са њима свакога дана и разговарао о стању на Косову пред и у току НАТо бомбардовања. Причали су ми отворено шта се радило, али су ме молили да не спомињем њихова права имена ни где ће бити распоређени кад се стање у полицији, после прекдида НАТО бомбардовања, мало среди.

            "Да није било НАТо бомбардовања тешко да би смо очистили Косово од Шиптара, мада смо их били гадно потерали. НАТО бомбардовање нам је помогло да их протерамо скро осам стотина хиљада. И да је још потрајало", прича Заоран, "целомо би смо Косово и Метохију очисти од Шиптара и више никада са њима не бимо имали проблема. Шиптари су лукави, схватили су шта им се спрема, па су сами бежали не чекајући да се сукобе са нама."

            "А како сте ви користили  НАТО бомбардовање да протерујете Шиптаре? " питам Зорана.

            "Лепо. Били смо стално у приправности и чим у близини падне нека НАТо бомба, ми  крећемо у села да их чистимо од Шиптара и попалимо њихове куће као да су настрадали од бомбардовања."

            "Како сте куће палили? Јесте ли имали флаше са бензином?"

            "Какав бензин, фрцнеш упаљачем испод завесе и кућа букне."

            "А како сте улазили у куће?"

            "Лепо, убацимо бобме кроз прозоре, развалимо врата и поубијамо све што се миче."

            "Зар сте могли тако да поступате?

            "Како нису могли?" упада у разговор Зорица. "Шиптари су то! Да сам је била у прилици, ја бих их зубима клала!"

            "Доста сам чуо, децо, од вас и сад знам зашто смо Космет дефинтивно изгубили. И не брините, ваша имена нећу да поменем!"

Овакав разговор је стварно вођен у августу 1999. године.

100. ПРОДАЈА КОСОВА

            Власнику кафане у сред Витине син није дозвољавао да продају кафану и имање и преселе се негде у Србију. Један Шиптар, њихов добар пријатељ, посебно се био намерачио на њихово имање и нудио 300.000 марака у готовом и да све ствари са собом понесу. Нису му продали ниту су са њим покварили односе, јер је са њима стварно био добар и поштен човек, поштенији од многог Србина. Отац је већ имао доста година и видео је много Срба како за дебеле паре продају Шиптарима своја имања и по Србији, у већим градовима купују још боље куће и још већа имања, па им уз то још и остане готовина у немачким маркама. Отац је често говорио сину да треба да оду са Косова, јер Срби очито продају Косово Шиптарима, а кад Шиптари откупе већину тапија српског имања, онда ће сво Косово да буде њихово, па ће преостале Србе просто да протерају, не дајући им ни пребијену пару за њихово имање. И син је схватао да је оно што се дешава чиста продаја Косова, али је терао неки свој инат: неће он да буде тај који ће да допринесе да Шиптари отму Србима Косово. Он се нада да ће држава да нађе неко решење и да се протерани Срби врате. "Који протерани Срби?" говорио му је забринуто отац, "Срби нису протерани, већ су се помоћу шиптарских пара обогатили и лепо сместили по Србији далеко од Шиптара. Кад овде избију немири наше ће главе да лете, а неће оних што су се већ одселили." Син никако није хтео да продају кућу и кафану и да оду из Витине. Односи се јесу компликовали, али је кафана доносила добар приход. Он и његов отац успели су да очувају добре везе са Шиптарима комшијама и малоборјнијим Србима, који, као и они нису хтели да се иселе са Косова.

            Дошло је НАТО бомбардовање а специјална полиција и војска успели су да протерају 800.000 Шиптара. Побегли су и многи Шиптари из Витине. "Видиш, оче, да сам био у праву што нисам пристао да продамо земљу. НАТО бомбардовање ће се кад, тад завршити, а Шиптари се више неће вратити на Косово и оно ће опет бити српско. Вратиће се и они који су испродавали своја имања." "Дај боже да тако буде" одговарао је сину забринути отац. Месец дана по завршетку бомбардовања сви Шиптари су се вратили на Косово, а многи Срби су са њега побегли. Годину дана после НАТО бомбардовања отац и син из ове приче продали су оном истом Шиптару на бесу, мимо прописа, сво имање за 180.000 марака и одселили се у околину Смедерева.

Према истинитом догађају из 2000. године

101. БАБА ИЛИНКА

            Баба Илинки је деведесет и шеста година. Ноге је тешко држе, али још по мало слушају, а менатално је потпуно здрава и врло активна. По цео дан плете праунучићима вунене папуче и слуша вести на радиу и  телевизији. О свему има свој став и хоће да разговара са сваким коме није досадно да је саслуша; са зетом и ћерком, са унуком и његовом супругом, са синовима и снајама, са људима који дођу да је виде...

            - А, виђе ли ти, пријатељу да нам убише Ђинђића?

            - Видех, бако?

            - А ко га уби, бог да га убио по сто пута? Тешко наорду, јер је био млад и све малади су били око њега, па је могао нешто и да уради за ову Србију, али најтеже је мајци његовој, црној куквициа, и ђеци његовој, и жени његовој.

            - А ти, бако, баш пратиш политику?

            - Пратим, ја шта би друго? Само то и разумем, нисам за филмове, а нисам ни за музику. Само вести разумем и пратим. И лепо сам видела како, као у оној народној "трипут свеци пружаше прилику" Ђинђићу да се чува, али се он на сачува, јадне ли мајке његове!

            - Како то "три пут свеци пружаше прилику" Ђинђићу?

            - Како се не сећаш, пријатељу? Први пут му је онај министар полиције, Михајловић, рекао да му прете да га убију. Други пут се сам поломио на фудбалу, па је ишао на штакама, јада моја. А трећи пут је онај Земунац хтео камионом да га убије на аутопуту.

            - Јесте, бако, у праву си!

            - Јашта, да сам у праву. Само нешто не разумем, пријатељу. Зашто овај што га наследи, на сахрани му рече да су га убили будала, превара и пацов? Убио га је неки крвник из пушке, болан!

            - Бако, Будла, Превара и Пацов су надимци особа за које полиција већ сумња да су организовали и извршили Ђинђићево убиство. Сви они имају и своја права имена и за њима се сада трага.

            - Е, сад ми је, пријатељу, јасно. Лепо ти то мени објасни!

            - А шта ти , бако, мислиш за овог новог што је дошао на место Ђинђића, само вишу школу има, није ни професор, ни доктор, како што су били  Ђинђиућ и Коштуница? 

            Шта ту има да се мисли, пријатељу? Броз је био само бравар, бог да му дао рајско наслеђе, па нам направи државу какву више никада нећемо имамти. Можда и од овога  са вишом школом добро испадне!

У Београду 20. марта 2003.

102. СТО КИЛА ГРОЖЂА

            Капетан Млађа са положеним мајорским испитом и у гарнизону Штип узалудно је чекао постављење на мајорски положај. Некако у то време управник полиогна Криволак суђен је за некакву малверзацију коју је учинио обављајући службену дужност. Дешавало се то често упаравницима полигона Криволак. Многи су се петљали са локалним моћницима и једни другима чинили недозвољене услуге. На упражњено место мајор-потпуковника поставили су капетана Млађу, поштењачину, без мрље у својој каријери.

            Капетан Млађа је одмах преселио своју породицу у гарнизон Гостивар и почео да обавља нову дужност. Издржао је читаве две године, а да не уђе ни у једну недозвољену работу са локалним моћницима. У јесен прве године службе Млађу је обишао командант армије, генерал Ламбе, честитао му унапређење у виши чин и изјавио да је врло задовољан његовим савесним радом. Друге године у време гроздобера Млађу је назвао генерал Ламбе, што је иначе ретко чинио, и замолио га да му у Гостиварским виноградима обезбеди сто кила винског грожђа. "Друже генерале, ја не могу да вам обезбедим, али могу за своје паре да вам купим то грожђе, а Ви пошаљите свог возача да га од мене преузме." "Добро! Обезбеди ми то грожђе и нека буде прва класа!" Са "Разумем, друже генерале" разговор је био завршен.

            Генерал је послао свог возача за сто кила грожђа и по возачу паре за мајора Млађу. Месец дана касније мајор Млађа, не дочекавши чин потпуковника, добио је наредбу да се по потреби службе враћа у гарнизон Штип на дужност у рангу мајора.

Према истинитом догађају.

У Београду, 25. јуна 2003.

103. ХИГИЈЕНИЧАРИ

            Већ у рано пролеће 1992, споразумно са владом Македоније, исељене су многе војне јединице у гарнизоне јужне и источне Србије. Мајор Млађа је са својом јединицом пресељен у гарнизон Зајечар, док му је породица остала у Штипу, трпећи увреде локалних нционалиста. Млађа није био задовољан Зајечарем као гарнизоном у којем би могао да оконча своју каријеру. Две или три године молио је да га преместе у Лесковац, јер тамо жели трајно да се настани. Његовој молби је коначно било удовољено. Премештен је у Лесковац и одмах у приватан стан довео своју породицу.

            Држава и војска су били у кризи па се станови за војна лица нису градили као у стара добра времена. Млађа је поднео молбу да му се одобри кредит да сам купи стан. Оне године када је пензионисан у чину потпуковника добио је и кредит за стан. Купио је повећу неуређену кућу, мислећи да је она довољна за два сина која су стасала у одрасле људе. Са којим парама Млађа да доврши и уреди кућу? Десило се да су се његовој супрузи Анки у то време јавили блиски рођаци из Чикага у Америци и позвали их да их тамо посете, а они ће покушати да им нађу неки посао на којем се добро зарађује, па ће за шест месеци, колико могу да продужавају боравак, моћи да зараде довољно и да се врате у Лесковац и опреме кућу. Млађа је позајмио паре да обезбеди документа за пут у Америку. Из Америке су се ускоро јавили синовима и блиским рођацима: нашли су добар посао, раде као хигијеничари (од 10 увече до 6 ујутру чисте мокре чворoве у неком луксузном хотелу) и добро зарађују. Ускоро ће да се врате да заврше кућу.

            Мени се чини да је ово понижење и за потпуковника и за Војску, и за Државу, или можда ја нисам у праву.

            Млађа је са шестомесечном зарадом завршио кућу.

Према истинитом догађају.

У Београду, 25. јуна 2003.

104. ДОК САМ БИО ЖИВ

            Прошло је много времена и више не знам да ли сам ово чуо од неког Пироћанца или сам прочитао у новинама. Тек прича иде овако. Из неког пиротског села два радника су годинама пречицом преко сеоског гробља одлазили на рад у неку фабрику у граду. У фабрици се радило у три смене па су колеге кроз гробље пролазиле два пута дневно у различито доба дана. Кад су радили у другој смени од 14.00 до 22.00 пречицома кроз гробље стизали су у село око поноћи. Другови по рођењу у истом селу и другови по запошљењу у истој фабрици имали су увек шта да причају, па су у причи скраћивали иначе прилично дуг пут од села до фабрике и назад.

            Када су се једне мрачне и кишне ноћи враћали из фабрике и наилазили у гробље, онај који је ишао напред започео је разговор:

            - Нас двојица увек око поноћи пролазимо кроз ово гробље и никад се ништа није десило. Да ли би ти смео сам, у поноћ, да прођеш кроз ово или неко друго гробље?

            - Признајем да нисам пролазио сам ни кроз ово ни кроз неко друго гробље. Кроз ово пролазимо заједно и, чини ми се, чувамо једно другом страх. Да сам сам, ја не бих смео да прођем. Није ме срамота да ти признам да се плашим да у поноћ сам прођем кроз гробље. А да ли се ти плашиш?

            - Богами, и ја сам се плашио док сам био жив!

            Радник који је поставио последње питање у тренутку се паралисао од страха и почео хистерично да виче. Прича даље каже да је после психијатријског лечења завршио као инвалид у пензији и да му брада при сваком спомињању гробља задрхти.

У Београду, 26. јуна 2003.

105. КАД ПОТПУКОВНИК ЗАПУЦА

            Потпуковник Данило, управник једног великог војног складишта, био је у јесен те 1991. године позван да дође у родно село на испраћај у војску једном свом рођаку. Испраћај за преко 200 људи био је организован у једном великом шатору. Весеље је почело у сумрак и ускоро достигло врхунац. Гостима је послужена обилна вечера уз доста пића, док је музика, по свом програму, стварала штимунг за право уживање које почиње тек кад се на трпезу изнесе печење.

            Уживали су прво родитељи и блиски рођаци будућег војника, а онда су на ред долазили остали. У то "борбено" доба - борбе су се још водиле за Вуковар - на сличним весељима се много пуцало, обично из пиштоља, а по неки пут и из војничке пушке или аутомата - трофеја "стечених" у дотадашњим борбама. И те вечери, пићем развесељени гости пуцали су из свих врста оружја и од неког времена почели да траже од потпуковника да и он запуца. Нико му није веровао да он нема свој лични пиштољ. Пред зору се притисак на потпуковника попео до неиздржљивости, али је већина гостију већ била  напустила весеље.

            Потпуковника је већ било захватило пиће, па је решио да и он запуца. Из десног џепа извадио је ручну бомбу, одврнуо капицу, активирао упаљач и бацио је међу госте. Упаљач је зашиштао, а гости су заглавили на врата шатора бојећи се да ко не настрада. Маневарски упаљач учинио је једно обично "пуф", па су се музика и гости вратили у шатор грдећи потпуковника што их преплаши. Потпуковник је из другог џепа вадио другу бомбу говорећи: "Ова прва слага! Ваљда ова друга неће!" Опет су преостали пијани гости и музичари заглавили на врата шатора, опет је маневарска бомба учинила једно обично "пуф", али је са весељем било готово.

Не сећам се имена човека који ми је испричао ову згоду.

У Београду, 26. јуна 2003.

106. КАД СОЛУНАЦ БАЦИ БОМБУ

            Тог пијачног дана у једном шумадијском градићу, крајем новембра те 1991. године, резервисти побегли са фронта око Вуковара, седели су за два спојена стола, пили и гласно псовали и Војску и Државу која их је мобилисала и послала у прави рат без правог ратног циља. Ово последње је било истина, али је истина била и то да ти бегунци нису ни омирисали барут, већ су под утицајем неких ондашњих опозиционих партија, са све оружјем, побегли са фронта и сад се, припити у кафани, дичили својим јунаштвом.

            "Немојте тако, децо, да псујете Државу, не ваља се! Нити смо ми, што смо остали кукавице, нити сте ви, што сте побегли, хероји!" опоменуо их је један врло стари сељак, учесник пробоја Солунског фронта у Првом светском рату, партизански борац од 1943. у Другом светском рату, који је за суседним столом сам испијао пиво.

            "Какав си нам ти херој, стари! Попи то пиво и бриши из кафане!" рекао му је један од "храбрих" резервиста побеглих са бојишта.

            Стари Солунац мирно испија своје пиво, одлази код своје бабе на пијаци, са кантара скида куглу што служи за мерење и која је налик на праву ручну бобму, враћа се у кафану, "активира" бомбу о довратак врата па је баци припитим и храбрим резрвистима међу ноге под сто. "Храбри" резервисти, побегли са фронта, испопреврћу суседне столове и залегну иза њих, а стари Солунац у близини шанка пронађе своју "бомбу" па се врати назад на пијацу да оспособи кантар и настави продају поврћа.

Не сећам се имена човека који ми је испричао и ову згоду.

У Београду, 26. јуна 2003.

107. МИША РЕНГЕН

            Ренгетски техничар Миша, звани "Ренген" са својом супругом, медицинском сестром, већ годинама раде у Клиничком центру у Београду, па су у Јагодини саградили и прелепо опремили велику кућу у коју често долазе. Они су многима "веза" за сваку тежу лекарску интервенцију која треба да се изведе у некој од установа Клиничког центра.

            У пролеће 1997. године Томка из Јагодине узалуд је по установама Клиничког центра тражила Мишу Ренгена да јој буде "веза" за шлогираног мужа који је лечен у Институту за нервно-психијатријске болести. Вратила се у Јагодину и код неких пријатеља, за које је мислила да им је Миша Ренген помогао кад су у Београду лечили болесну мајку, потражила Мишину адресу. Пријатељи јој нису дали Мишину адресу, али су јој  испричали како је Миша тада њима помогао.

Код те болесне жене требало је хитно да се изведе нека операција у стомаку. Лекари су лековима одржавали болесницу и консултовали се да ли уопште има смисла да се тако рискантна операција изведе. Болесници је у сваком случају живот висио о концу. Породица из Јагодине желела је да се операција изведе по сваку цену, па је  пронашла Мишу Ренгена да им буде веза са главним хирургом. Миша се прихватио да посредује и врло брзо јавио да је потребно да се на руке лекару дају 5.000 марака. Породица је некако скупила паре и дала их Миши да их испод руке да главном хирургу. Око 10.00 сутрадан Миша је јавио породици, да је оперција заказана за 12.00 тога дана. У 11.00 у породицу је стигао телеграм да им је мајка преминула јутрос у 8.00. Телеграм је потписао главни хирург. Миша Ренген се више никада није јавио ожалошћеној породици и никада није вратио ни једну од 5.000 марака.

            Томка је одустала да тражи везу са Мишом Ренгеном.

Према казивању моје школске другарице Томке.

У Београду, 26. јуна 2003.

108. ТРГОВАЧКИ ПУТНИК

            Душан је пред крај Другог светског рата мобилисан као малолетник па је упућен у двогодишњу трговачку школу у Крагујевац, коју је завршио први у рангу. По пријему у Партију враћен је у општинско место Рековац и неколико година провео као директор прве робне куђе. После се преселио у Крагујевац и радио као трговац, све док се нису појавили трговачки путници, који су своју плату почели да зарађују од процента на име продате робе. Кад сам га ја, много година касније, упознао у његовој вили у родном селу, разговарали смо о томе како се могло десити да нам онако добра Држава тако брзо пропадне и да се одједном створи на једној страни много сиротиње, а на другој мало, али великих богаташа.

            - Врло просто. Ево ти мој пример, мада ја нисам баш неки богаташ. Све сам зарадио као трговачки путник, не кршећи јавно ни један пропис. Дођем код директора велике трговине са понудом да ми по одрећеној цени откупи 500 ћебади. Он погледа услове плаћања, моју провизију, па ми каже да не може по толикој цени да прода толику ћебад. У канцеларији смо само нас двојиица. Ја му преко стола пружим плави коверат и затражим да ми по још већој цени откупи 1000 ђебади. Он погледа садржај, стави коверат у џеп и без размишљања потпише уговор. А ја сам у коверат убацио своју провизију за првих 500 ћебади. Од повећане цене и провизије за следећих 500 ћебади зарађујем много више него што дајем. Један такав посао био ми је довољан за једномесечну зараду, а ја сам  за месец дана склапао по двадесет и више таквих послова. Био сам само један обичан ситан трговачки путник! Можеш и сам да замислиш колико смо само на тај начин ми, трговачки путници и директори трговина ојадили своје фирме и крајње купце.

Према казивању Душана Алексића у јесен 1997. године.

У Београду, 24. децембра 2003.

109. АНКА ЦИГАНКА

            Анка Циганка је за првих десет година рада у Бечу успела да отвори елитну јавну кућу и да заради велике паре. Ускоро је упознала је Мику Циганина из околине Шапца и у њега се заљубила како каква шипарица. Четири године касније Мика Циганин је оставио Анку Цигануку и вратио се у своје село и своју породицу. Анка није могла да преболи то што ју је оставио Мика Циганин. Некако је дошла у везу са једном групом београдских утеривача дугова и са њима договрила посао: њих четворица добиће 100.000 марака ако јој доведу Мику Циганина у Беч. Првих 50.000 добиће на руке кад Мику доведу у Беч, а следећих 50.000 после трећег месеца Микиног боравка код ње.

            Утеривачима дугова није било тешко да пронађу Мику Циганина и његову велику породицу. Издвојили су Мику насамо и саопштили су му какав су посао склопили са Анком Циганком. Мика прво није хтео да чује за Анку Циганку, а камоли да јој се варти у Беч. Утеривачи дугова били су озбиљни и опасни људи. "Мико, у игри су велике паре! Ако нам не помогнеш да их узмемо запалићемо ти куђу! Нудимо ти следећи договор:  идеш колико сутра са нама у Беч код Анке Циганке. Ми добијамо 50.000 марка на руке, а ти остајеш тамо док ми после три месеца не дођемо по следећих 50.000 марака. Кад узнемо и те паре ти од нас добијаш 20.000 марака и пошто ми одемо из Беча ти опет можеш да оставиш Анку Циганку. Бирај шта ћеш! Или да ти запалимо кућу или да за три месеца зарадиш 20.000 марака!".

            Сутрадан Мика Циганин је нестао из села. Појавио се после 95 дана са 20.000 марка у епу. Жена и деца га нису питали ни где је био ни како је зарадио толике паре. Важно је било да се он са толиким парама вратио у породицу.

Име особе од које сам чуо ову причу не могу да објавим.

У Београду, 11. фебруара 2004. 

  

110. ЗАШТИТА

            Ђока Бумбар је позајмио Жики Пацову три милиона марака за неки посао са дрогом. Жика се обавезао да Ђоки врати паре најдуже за годину дана, али да му сваког месеца исплаћује по триста хиљада марака на име провизије. Пуних десет месеци Жика Пацов је ваљао дрогу и Ђоки Бумбару плаћао по триста хиљада марака, а онда му одрекао дуг. "Ђоко, ја сам ти кроз провизију вратио цео дуг и више ти ништа не дугујем. Немој да ми тражиш паре нити да ми шаљеш утериваче дугова! То код мене не може да упали!"

            Ђока Бумбар није могао да опрости дуг Жики Пацову, и ако га је, истину говорећи, већ повратио кроз провизију. Десет процената у то време је била уобичајена провизија и Ђока Бумбар је био убеђен да му Жика Пацов и даље дугује три милиона марака, па је потражио утериваче дугова и понудио има 50.000 марака ако натерају Жику Пацова да му врати паре. Утеривачи дугова су од Ђоке Бумбара узели 10.000 марака аванса, а затим отишли код Жике Пацова и предложили му да га за 100.000 марака штите од Ђоке Бумбара да му не узме три милиона мрака или направи какву несрећу у којој може да падне и Жикина глава.

            Недељу дана касније Жика Пацов је утеривачима дугова исплатио на руке 100.000 марака уз обавезу да га Ђока Бумбар више не дира.

            Још недељу дана касније утеривачи дугова су отишли код Ђоке Бумбара и саопштили су му да је Жика Пацов недодирљив; штите га најмање два београдска клана и једна страна организација за шверц наркотика. Ђока Бумбар лако може да изгуби послове које води, а ако настави са претњама Жики Пацову и глава са рамена може да му оде.

            Ђока Бумбар је престао да потражује паре од Жике Пацова, а утеривачи дугова су инкасирали 150.000 марака.

Име особе од које сам чуо ову причу не могу да објавим.

У Београду, 11. фебруара 2004. 

111. ДОБАР ЧОВЕК

            На састанку терапеутске заједнице психијатријског одељења ВМА претставио се војник Фадил из Новог Пазара. Рече да је у војску дошао у недељу увече, да је читав понедељак преплакао, те да су га тога јутра старешине довеле код психијатра. Један водник, пацијент, председник заједнице, одмах га је одредио за редара у трпезарији. Старији Пацијент, који се по седми пут лечио од депресије, беше начуо водника како једном другoм пацијенту каже: "Шта ће нам овај Мислиман! Има да га нагазим!" "Нагази га!" Фадил је и у среду био редар у трпезарији.

            У четвртак ујутру Фадил је, плачући на ходнику, молио лекара да га врате у јединицу, а ускоро је преко телефона  говорио оцу да га малтретирају. На састанку терапеутске заједнице, која је потом одржана, Фадил је по трећи пут био одређен за редара! Томе се оштро успротивио Старији Пацијент, па су до уторка одређени други редари.

            У петак ујутру су Фадил и Старији Пацијент отпуштани са ВМА, Фадил као привремено неспособан за војну службу, а Старији Пацијент са поправљеним стањем. На растанку у болници Фадил је Старијем Пацијенту у сузама рекао: "Ви сте за мене овде најбољи човек, жао ми је што сте и Ви болесни!" Са Фадиловим оцем срели су се поново на аутобуској станици. "Хвала Вам што сте ми узели сина у заштиту, он је јако осетљив!" захваљивао се отац Старијем Пацијенту. "Нисам га ја узео у заштиту што је осетљив, он би такав могао да служи војску, већ зато што су га двојица болесника, после ових шиптарских дивљања, прогањали као Муслимана! Боље је да служи војску кад се ствари мало смире!" "Чујеш, тата, шта ти човек каже! То су ми радили и војници а ти ми, тата, ниси веровао!" "Хвала Вам још једном, Ви сте стварно добар човек!" захвалио се отац, па су се растали.

Према истинитом догађају.

У Београду, 30. априла 2004. 

112. НЕОПРЕЗНИ РАЗГОВОРИ

            Старији Пацијент психијатријског одељења дошао је на одељење по осми пут због осећаја кривице. У афекту је гурнуо ћерку, а она сломила руку у лакту! Лекару, који га је водио, учинило се из историја болести да се не ради о рекурентној депресији, већ о породичном проблему о којем би ваљало поразговарати са супургом. Дошла је супруга. Лекар је рекао да му се чини да за пацијента много више може и треба да учини породица. "Шта да учиним? Ако хоће, хајде да се разведемо?"

            Старији Пацијент је запао у још већу кризу. Није му било до лечења, престао је да узима храну, мада је уредно улазио у трпезарију да се то не примети и непрекидно мислио како да се убије. Тражио је средства да исече вене и вратне жиле. Сломио је наочаре али су комади од пластике били тупи. У трпезарији је успео да одлепи два оштра комада полиестра од којих је ломљењем добио четири сечива. Колеге из собе замолио је да му дозволе да се мало дуже тушира. Колеге нису улазиле у купатило, али је ушла чистачица када је, пресекавши вене на рукама, у полусвести покушавао да засече вену на врату.

            Био је сасвим светан када су му хирурзи ушивали ране на рукама и разговарали: суицид сечењем вена успева само у кади пуној топле воде; један њихов колега који се бавио тим проблемом закључио је да најбоље успева суцид вешањем па се на крају и само обесио.

            После месец дана Старији Пацијент је отпуштен из болнице да би наставио лечење у денвној болници. Са упутом за болницу ушао је у централни хол на трећем спрату и одмах закључио да су ограде на четвртом и петом спрату изнад хола најпогодније за вешање. Сат времена касније нашли су га обешеног о ограду петог спрата.

           

У Београду, 5. јуна 2004.

113. ИЛЕГАЛНИ ЗАТОЧЕНИЦИ

            Информативна служба Приштинског корпуса објавила је да су 1. априла 1999. на теритрорији СРЈ заробљена три припадника америчке дивизије стациониране у Немачкој: подофицири: ејмс Стоун и Ендрју Рамирез и војник Стивен Гонзалес. Приказани су на телевизији и објављено је да ће им се судити према законодавству СРЈ.

            Шеф америчког генералштаба Хенри Шелтон признао је новинарима да за ово заробљавање није знао док војинке није видео на телевизији, а секретар америчког министра одбране Вилијам Коен те војнике је назвао илегалним заточеницима. Да ли је то било случајно?

Чудни су путеви дипломатије, баш као што су понекад чудни односи између информације и догађаја на који се она односи! Америчка влада је одмах затражила да се њени припадници не сматрају војним заробљеницима и да се пусте на слободу! У мисију добре воље у СРЈ допутовао је амерички свештеник, политичар и пацифиста Дездмунд Туту да моли председника Југославије да пусти на слободу три припадиника војске САД. Молио га је и измолио!

             Шта се то десило да се три непријатељска војника без казне пусте у своју јединицу? Непроверена прича каже да се десило следеће: та три војника, стационирана у Куманову у Македонији замолила  су једног таксисту да их пребаци до Бугарске како би одатле побегли за САД и избегли копнене операције. Одважни таксиста, љут на НАТО агресију против СРЈ, повезао је тројицу америчких војника за Бугарску обилазним путем преко Скопске црне горе и тако их довео на територију Приштинског корпуса, где су без проблема заробљени. Не знам шта је фалило новинарима да похвале кумановског таксисту а властима да витешки признају да имамо илегалне заробљенике и вратимо их без икакве помпе и дипломатских притисака који су уследили?

У Београду 10. јуна 2004.

114. ИМАТЕ ЛИ ГАЋЕ

            Било је то давне 1968. године у Струмици. Почело је са двојицом младих потпоручника који су били купили своја прва цивилна одела па изашли увече да се прошетају градом. Све младе Македонке, Струмичанке, биле су им исте као Сарајке, које су заувек оставили, само су им изгледале нешто шире и ниже. Свеједно, младим момцима биле су све лепе.

            ''Да видимо да ли се и Струмичанке пале на исти штос као и Сарајке?''

            ''Да видимо!''

            Те вечери су два потпоручника у новим цивилним оделима обишли неколико текстилних продавница, намерно одлазили на део где се продаје метража, и љубазно питали младе продавачице:

            ''Имате ли гаће?''

            ''Немаме, ке погледате на одел за веш!''

            ''Па како идете без гаћа?'' смејући се обешењачки питали су младићи. Понека би се продавачица насмејла, по нека зацрвенела, али се ни једна није наљутила.

            Штос се ухватио и код других младих старешина и брзо је захватио и младе Струмичане. Али се брзо и угасио и није се више поновио. Продавачице су се брзо снашле и на исто питање одмах одговарале:

            ''Стариот штос, а новата будала!''

Према истинитом догађају.

У Београду, 10. јула 2004.

115. КАД СЕ ВОЈНИК ПРАВИ МАНГУП

            Водник Иво наредио је војнику Јанку да са једног на друго место пренесе шест чаура клаибра 105 мм, ради чишћења, што је било изводљиво само у једном потезу. Међутим војник Јанко је прено само једну чауру! Изговорио се да не може свих шест, две би можда још и могао, али једну сигурно може. Свима је било јасно да војник тера спрдњу с водниковим наређењем. Кад је војник пренео једну чауру Водник Иво сасвим мирно нареди му да опет пренесе само једно чауру. Схватио је војник куда ова игра води па је одједном узео пет преосталих чаура, али га је водник натерао да их врати и да их све једну, по једну пренесе. Посматрали су то и остали војници и били на страни од њих млађег водника. Међу тим војницима било је много оних који су мислили да са својим младим старешином могу чак и на груб начин да се нашале, али су сад схватили да није тако. Војницима се после тога никад није десило да одједном не изврше задатак који се могао одједном извршити. А водник Иво је био добар старешина и никада није издао ниједно наређење које не би могло да се изврши.

Према истинитом догађају који се десио у Штипу око 1971.

У Београду, 10. јула 2004.

116. ЛЕВА ЧИЗМА

            Војни полигон Кирволак у јесен 1975. Време кишовито. Једној батерији наређено је да за прву ноћ подигне логор на оцедном месту уз Сланес поток који је на том месту био дубок двадесетак метара. Поред потока је био постављен стражар да спречи да се неко од војника ноћу, због нужде, не сурва и повреди у потоку. Један војник је ипак усепо да се сурва у дубоки поток и да отуд изађе неповређен.

            Сутрадан се време пролепшало и јединица је мењала логорску просторију - одлазила је у једну тополову шуму поред Вардара. На најобичнијем камену, не већем од половине цигле, на плитком прелазу преко Сланес потока један војник је угануо леви зглоб и осетио јак бол. У болиници у Кавадарцима постављен му је гипс који је носио до краја вежбе, не излазећи из логора. Био је поштедар. На улазу у логор била је постављена његова лева чизма и логор је добио симпатичан назив ''Лева чизма''.

            И самом војнику и лекарима у болници изгледало је да је повреда безазлена и да ће се санирати после петанестак дана фиксирања зглоба гипсом. Међутим, није било тако. После још два месеца лечења у војној болници у Скопљу војник је отпуштен из јединице као трајно неспособан за војну службу и, у поступку који је тим поводом вођен, био је материјално обештећен, јер је повреда настала у току обављања војних дужности.

            Војници и старешине били су у великом чуду како се оном војнику што се сурвао у поток ништа није десило, а овом другом се десила тако тешка повреда тамо где се нико други није повредио. Старешинама је остало за наук да сваку повреду, ма колико изгледала безазлено, сматрају  озбиљном све док се другачије не покаже.

Према истинитом догађају.

У Београду, 10. јула 2004.

117. КРАЂА

            Како би другачије могло да буде него да прва батерија држи први, друга други и трећа трећи спрат дивизионског павиљона. Радно одело се војницима редовно пере и пегла, али су они своја нова одела за излазак у град подешавали по мери и моди и сами их прали и пеглали. Та одела су, по одласку старешина са посла, окачињали са спољних страна прозора да се суше.

            Војници друге батерије су дисциплиновани војници, па се жале свом командиру како им трећаци са трећег спрата удицама пецају нова одела, а оно што не упецају они, однесу им на пикете војници са првог спрата. Командир је покушао да разговара са својим колегама, али они о томе нису хтели ни реч да чују.

            Пред следећи викенд командир друге батерије је окупио своје војнике, наредио им да преостала нова одела не перу и вешају о прозорска крила, а батеријском старешини да донесе шест одвозних конопаца, шест жица за удице и шест троделних пикета. Када су ове ствари биле донешене ушао је дежурни батерије и известио да су војници прве и треће батерије већ извешали своја одела о прозорска окна. Командир се тада обратио својим војницима: ''Ако ви од својих колега из прве и треће батерије нисте научили како се користе ови реквизити, онда немам ни ја шта да вам кажем!''...

            У понедељак су и командир прве и командир треће тражили командира друге батерије да се некако договоре да крађа између батерија престане. Нису се договорили, али је крађа престала сама од себе; кад су војници прве и треће батерије видели да им је узвраћено истом мером, сами су престали.

Према истинитом догађају.

У Београду, 10. јула 2004.

  

118. ЉУБИ, ДЕДА, ДУПЕНЦЕ

            Почетак лета 2001. Деда и баба са унуком Илијом проводе време у свом родном селу. Илија за нешто више од месец дана пуни другу годину. У мајци кратких рукава и са памперс пеленама унук се не смирује у великом дворишту, где има много места да се повреди или да напарави штету. Илију посебно привлачи нестабилна дрвена капија на којој може лако да се повреди.

            Већ на почетку друге године, када је проходао, деда се са унуком договорио да кад се у нешто удари или га нешто заболи дође код деде и каже: ''Деда, пољуби прст (или било шта друго) да прође!''

            Око поднева једног врелог јунског дана унук Илија беше дотрчао до дрвене капије и провлачио се иза ње на месту где је могао озбиљно да се повреди. Није помагало дедино дозивање да се врати. Вико је ''Нећу!'', смејао се и настављао да се провлачи. ''Ако неће детенце, добиће дупенце!'' говорио је деда док је прилазио да га већ заглављеног ишчупа из капије. Дете се не беше повредило, али га деда, за наук и казну, благо удари преко памперс пелена по дупенцету.

            Изгледа да је ударац Илију заболео па је, без плача, рекао деди: ''Љуби, деда, дупенце, да плође!''

Деда је пољубио дупенце.

Према истинитом догађају из 2001.

У Београду, 10. јула 2004.

119. ЛЕЖЕЋИ ПОЛИЦАЈЦИ

             У рану јесен 1976. године колима сам допутовао код рођака у Београд и од њих у наредних пет дана одлазио да полажем испите за чин мајора. За само пет дана положио сам пет од укупно шест испита које већина кандидата полаже три до четири године. Рођаци су ми честитали и хвалили моју интелегенцију све до последње вечери коју сам код њих провео, када су се уверили да баш и нисам тако интелегнтан.

Те вечери, своје рођаке, један брачни пар, требало је да одвезем до пријетаља који станују у насељу Петлово Брдо. Из Београда смо изашли преко Топчидерске звезде, па смо се уз топчидерску шуму пењали ка Видиковцу. Кад смо прилазили Пионирском граду рођак ме упозори: ''Бато, овде мораш јако да успориш, ту су два лежећа полицајца!''

            Мени је било први пут да чујем тај термин, па не само што сам нагло успорио, већ сам почео да гледам у мрак и лево и десно од пута не би ли видео где су то ''залегли'' полицајци, па мере брзину возила и припремају казне...

            Мојим сапутници за тенутак су ћутали, а затим нагло праснули у смех и почели да ми објашњавају: ''Нису то, бато, прави лежећи полицајци него намерно постављени прагови на путу преко којих треба да пређеш лагано, првом брзином, да не би поломио полуосовине... Тако те терају да возиш полако поред школа, болница и дугих осетљивих места у граду...''

Узалуд сам објашњењавао да нисам ни замишљао полицајце како леже на путу.

''Изем ти интелегенцију! Ко те пусти, бато, да положиш пет испита!'' На овај и сличан начин задиркивали су ме моји рођаци читаво то вече, а ја сам се кроз све ове године, сваки пут кад бих наишао на ''лежеће поицајце'' сећао свог првог сусрета са њима.

Према истинитом догађају из 1976.

У Београду, 10. јула 2004.

120. ЛУБЕНИЦЕ СА САЛАША

            Будући нафташ Радослав почео је као приправник на једној бушотини у Банату. Првих неколико дана само је посматрао процес рада и обављао разне помоћне послове, најчешће чишћење отпадака од хране, које су радници бацали на све стране. Шефу се одмах допао нови радник па га је скоро сваки дан водио са собом у оближње село по воду и  друге потрепштине. Усупут га је подучавао у вожњи теренског возила. Радослав је брзо постао добар возач.

            Једног врелог поднева када су радници ожеднели, шеф је са Радославом кренуо у село по свежу воду. Кад су дошли у село шеф је изашао по воду а Радославу рекао да на некој од њива у атару села потражи лубенице. Сезона лубеница је била прошла и већина сељака је била престала да бере бостан и да га износи на пијацу. Радослав је брзо наишао на једну велику њиву са лубеницама и колибом у средини. Гласно је запитао  ''Има ли кога?'' па кад није добио одговор зачас напунио возило лубеницама. Ускоро су радници на платформи са задовољством јели лубенице и разбацивали коре свуда около, а Радослав их скупљао.

            Сутрадан се радницима поново пријео бостан. Један од старијих радника тврдио  је да ће он наћи бољи бостан од почетника Радослава. Сео је у возило и отишао пут села. Ускоро се враћао највећом брзином као да га сто ђавола гоне. За њим није ишао нико, али је тај радник објаснио да га је у њиви затекао власник са пушком и да је мало фалило да га убије. Тај радник је у узбуђењу грдио Радослава што му није објаснио како је дошао до бостана, а остали радници држали су страну Радославу и задиркивали свог старијег колегу како то он, искусан радник, није умео да нађе бостан, а један приправник јесте.

            Радослав је брзо постао и прави нафташ.

Према забелешкама од 14. јула 2004.

У Београду, 24. децембра 2004.

121. ПЕЦАЊЕ ЈАБУКА

            У близини бушотине нафте налазила се нека чудно ниска дуга кућа - кров је, изнад ниских прозора, почињао скоро од саме земље. Нафташи су се питали о каквој се то грађевини ради. Ускоро су установили да је то подземно складиште пуно јабука. На дну складишта је била вода да одржава влажност а уз зидове су се дизали редови гајби  пуни дивних јабука. Улаз је био закључан, а кроз отворене врло ниске прозоре није се могло доћи до јабука.

            Нафташи не би били нафташи кад и за такву ситуацију не би нашли решење. Код њих је важила изрека: ''Нема шта да се не може, може само да нестане, ал' и тад мора да се набави!'' Радослав је предложио да се јебуке ''пецају''. Пробали су да ''пецају'' са танким електродама за аутогено заваривање, али су јабуке спадале. Узели су дебље електроде, зашиљили врхове и тако успели да извуку велику количину јабука. Било их је довољно и кући да се понесе. Мајка једног од радника хвалила је јабуке и питала зашто је свака бушна, а син јој  одговорио да то није важно, важно је да је добра.

            Када су се радници, после краћег одмора, вратили на бушотину потражио их је власник ускладиштених јабука. Рекао је да није љут, већ да је радознао како су успели да му украду јабуке а да не улазе у складиште. Кад су му рекли он се само насмејао, отишао до складишта и донео неколико гајби јабика, а затим се вратио кући. Кад су и те јабуке биле поједене радници су поново кренули у ''пецање'' али су затекли затворене прозоре. Није било поштено да их обијају, а и што је доста - доста је.

Према забелешкама од 14. јула 2004.

У Београду, 24. децембра 2004.

122. КОЖНА ЈАКНА

            Студент друге године ветерине, Горан Кнежевић, сећа се како је са колегом из Братунца припремао три тешка испита. У току припрема изгледало је да он добро влада градивом, а да његов колега споро учи. На испиту се све изокренуло. Студент из Братунца положио је сва три испита, а Горан који је био боље припремљен - ни један! И то се дешава.

            Колега који је положио испите частио је друштво. Кад се Братунчанин добро поднапио сетио се да би требало да јави својим родитељима да је положио испите и дао годину, али му никако није полазило за руком да у мобилни телефон укуца поруку. Био је још толико свестан да замоли свог колегу Горана да му он укуца и пренесе родитељима добру вест. Горан је уписао важну поруку за родитеље и на своју руку додао реченицу: ''Пошаљите 500 ДМ за кожну јакну!''

            Неколико дана касније студент из Братунца је неочекивано добио 500 немачких марака и стварно купио кожну јакну.

Према забелешкама од 17. јула 2004.

У Београду, 24. децембра 2004.

123. ТРИО ''М''

            У шестом и седмом разреду основне школе у Оаџаима постојао је Трио ''М''. Чинили су га двојица Милана и једна Миладинка. Биле су то године у којима омладина проба свако забрањено воће. Тиро ''М'' је у време великог одмора и после наставе, у Титовом гају поред школе, имао састанке који нису имали никакве везе са музиком. Чланови Триа су учили да пуше. Били су свесни да пикавци могу лако да запале борове иглице и да изазову пожар па су сваки пикавац пажљиво гасили.

            Ипак се једном после школе десило да један пикавац не буде добро угашен. Дунуо је јак ветар, пикавац се распалио, жар су прихватиле суве борове иглице и ускоро је букнуо пламен - избио је пожар. Чланови Триа ''М'' били су свесни да је пожар био последица њихове непажње, али их је страх било да се пријаве, па чак и да учествују у гашењу пожара. Чинило им се да ће свако са лица да им прочита кривицу. На срећу, пожар је брзо угашен и није произвео велике штете.

            Узрок и изазивачи пожара никада нису били откривени. Трио ''М'' је још неко време постојао па се распао. Сада су чланови Триа ''М'' одрасли људи,  али свако од њих троје изузетно добро пази како гаси цигарету, и сваки пут кад је гаси сети се пожара у Титовом гају и застиди.

Према забелешкама од 13. 

У Београду, 10. јануара 2005.

124. БЛИЗАНЦИ

            У звуковну батерију 150. артиљеријског пука дошла су два брата близанца која су била толико налик један на другога да их нико, чак ни по говору, није могао разликовати. И рукописи су им били слични и обојица су писала левом руком. У учионици су, по захтеву старешина, седели на одвојеним местима и носили бееве са именима како би се могли тачно ословити. Али ни то није помогло. Близанци су на часове пропитивања мењали места и бееве према томе ко је био спремнији да тога часа одговара, и добијали углавном одличне оцене. Старешине су им ипак доскочиле: почели су да их пропитују једновремено. Оцене су им биле нешто слабије, али и даље добре, јер се радило паметним младићима који су пре служења војног рока успешно завршили средње школе.

            Све у свему близанци су били добри војници, омиљени код другова и старешина, али су имали једну велику страст и једну велику ману. Готово у свим активностима били су међусобно чврсто везани и сложни. У свим, сем у фудбалу! Подједнако страсно обојица су волела да играју мали фудбал, али увек у различитим тимовима, један против другог. Да би се разликовали носили су мајце или тренерке различите боје. Никад их нико није могао натерати да играју у истом тиму. Кад би им батерија играла против друге батерије, играо је само један од близанаца, онај који је би спремнији.

            Ту страст за фудбалом пратила је и једна ружна мана. Само у току фудбала близанци су се међусобно свађали и један другом псовали мајку у свим варијантама те српске псовке! А после утакмице су опет били добра браћа као да и није било оне бучне свађе у току игре.

Према истинитом догађају.

У Београду, 10. јануара 2005.

125. ОО СКЈ И ЗАЛИВ СВИЊА

            Доктор Јоца инсистира да се забележи згода која се давно десила у основној организацији (ОО) Савеза комуниста Југославије (СКЈ) у његовом селу Косић код Даниловграда.

            "Педесетих година 20. века развила се велика активност партијских и државних органа која је имала за циљ да се објасни и осуди агресија Америке на Кубу изведена десантом на Залив свиња. ОО СКЈ у мом месту, по налогу начелника среског комитета, одржала је хитан састанак по том питању.

            У току најжешће дискусије мој зет Божа, физички радник, познат по склоности јелу и пићу - тога дана беше појео три порције пасуља - прде тако гласно и од тога се и сам пробуди, а цела организација се збуни и претвори уво. Десило се то у тренутку када је друг Зарија читао оцену  Централног комитета о којој је организација требало да се изјасни и да је подржи. Друг Зарија, секретар, прекиде састанак, јер се на састанку прди на одлуку Централног комитета, па због тога Божа проведе два дана у притвору.

            На интервенцију чланова основне  организације који су знали да је Божа поштен човек, да је правилно орјентисан и добар радник, али лаком на јелу и пићу и лак на сну, пустише га из притвора са другарском критиком и напоменом да не једе пасуљ уочи партијског састанка."

Према забелешкама од 12. јула 2004.

У Београду 10. јануара 2005.

126. ДИРЕКТИВА О КОЗАМА

            Село Косић код Даниловграда на самој половини 20. века. Наратор је Доктор Јоца а трагични јунаци су козе.

Козе су у селу најбројније и најкорисније животиње, врло лаке за чување и због свог сланог млека врло важне и за исхрану и за здравље мештана.

Да би се спречила непланска сеча шума и обезбедио узгој младог дрвећа у каменитој Црној Гори донешена је државна одлука да се униште све козе и тиме заштити младо растиње. Одлуку су потписали велики родољуби и високи државни и партијски руководиоци: Моша Пијаде и Едвард Кардељ.

Прве године забране беше у селу нешто козјег меса и мелека, али следеће године ни би ни коза, ни меса, ни млека, али ни шума. За сваку преживелу козу могла се тада добити казна затвора од три месеца. Колико коза толико пута по три месеца затвора, па нека их неко чува ако му се исплати!

Тек кад су козе биле истребљене схватило се да шуме не страдају од коза већ од народа. Козе брсте некорисно жбуње и доње грање шумског растиња, па због тога младице брзо расту у висину. Козе су уништене, уместо њих нико није поткресавао шумске младице, а гладни сељаци су немилосрдно секли шуме да се огреју и да продају дрва за мало хране, мало млека и меса, које је нестало са козама.

            Очигледно да Црна Гора тада није била еколошка држава.

Према забелешкама од 12. јула 2004.

У Београду 10. јануара 2005.

127. ЈОРДАНСКО ПИВО И ВИСКИ

            У јорданској пустињи, у лето 1989. године, на плус 47 у хладу, наши радници раде на нафтној бушотини. У близини је камп. У пет барака станују наши руководиоци и радници, а у две јордански руководиоци. Међу Јорданцима је један инжињер, који је студије завршио у Сарејеву, одлично говори српски, па га наши зову ''Босанац''. Нашим радницима је забрањено да одлазе у јорданске бараке.

            Јорданци се два пута дневно, ујутру у пред вече, клањају Алаху. У време једног предвечерњег клањања Радослав беше дошао у своју бараку по воду. Изненада, из јорданске бараке стаде да га дозива и преклиње Босанац да оде к њему. Радослав га је упозорио на забрану, али га је Босанац просто увукао у бараку, отворио фиржидер пун пива и вискија и почео да га преклиње да без пара одмах узме и носи из бараке све до последње боце пића.

            Радослав није одмах разумео зашто то Босанац чини, али је пиће узео и сакрио у један контејнер да би га, по паду мрака, пренео у своју бараку. Кад је завршио са скривањем Радослав је делимично схватио понашање Босанца. Јорданцима муслиманска вера забрањује пиће, они га пију крадом, али са плаше обиласка верских старешина. И баш тада у камп је наилазио неки верски старешина коме су се сви Јорданци (и Босанац) клањали челом до земље.

            После се Босанац захваљивао Радославу што га је спасио. Недостајала му је само једна посета Меки па да добије врло високо верско звање. Да му је верски старешина пронашао пиће, не само да не би добио високо верско звање, већ би био рашчињен и остао би без посла.

Према казивању Радослава Матковића јула 2004.

У Београду, 10. јануара 2005.

128.ТАЈНА УДБЕ ЈЕ САХРАЊЕНА

            Алесандар Ранковић је руководио Удбом (службом државне безбедности) потпуно самостално. У вођењу службе није трпео ни Титов утицај. Тито је то на време открио, склонио је Ранковића на дужност потпредседника државе, и помоћу своје личне тајне службе прво очистио војску од удбаша. У војсци је остало само осам удбаша. На удару су, без обзира на кривицу, били сви кадрови Удбе који су школовани у Русији. Александар Ранковић то није сазнао на време па је на чело Удбе, кад је примио дужност потпредседника државе, довео Светислава Стефановића Ћећу - руског ђака. Већ је то било довољно да Удба падне.

            Тито је успео да превари Ранковића и он о чисткама дуго ништа није знао, али кад је сазнао - сазнао је све. Било је то оног дана када га је Тито позвао да дође у Брионе на пленум да разговарају о реорганизацији партије. Ранковић му је преко телефона рекао: ''Лажеш, Тито, хоћеш мене да се решиш!'', али је Тито то негирао.

            Сутрадан су сви осули по Ранковићу, а он је својим кадровима рекао да не устају у његову одбрану. У нападу су посебно оштри били Кардељ и неки кадрови из Србије. Темпо је био уздржљив, а Гошњак није ни реч проговорио, али је за обезбеђење пленума ангажовао чак 20 дивизија!

            У току пленума Ранковић је доживео инфаркт, али је издржао до краја и у својој дискусији одбацио оптужбе. То му ништа није помогло и он је то знао. Он је својом жртвом доказао да се на тај начин кадрови више не могу ни постављати ни мењати. Он је једини политичар, који се после свог пада ни једном речју није огласио ни против партије ни против државе. Своју тајну о Удби, коју нико други није знао, однео је са собом у гроб не оставивши ни једну реч о томе ни у свом посмртно објављеном дневнику.

Према казивању Данила Булатовића 17. јула 2004.

У Београду, 10. јануара 2005.

129. ЦИГЛА ЗА РУЧАК

            Жола Росић био је страствен коцкар. Коцкао се у Јагодини, а живео у селу далеком три сата хода. У млађим годинама још не беше разрадио тактику за стално добијање, па се понекад дешавало да на коцки изгуби и последњи динар и да гладан мора да иде далеко до куће где га чека незадовољна жена.

            Када се са породицом преселио у Јагодину имао је већ разрађен систем за сигурно добијање на коцки. Имао је своју тројку која се заједнички коцкала против четвртог све док му не узму и последњи динар. После тога би зараду поделили између себе. Али и кад би налетели на четвртог кога прати луда коцкарска срећа знали су да губе па би изазвали свађу и тучу у којој би четврти играч опет остао без новца.

            У оно време док је још живео у селу, десило му се једном да изгуби и последњи динар и да буде толико гладан да није ни помишљао да иде у село док се добро не наједе. Кад је имао пара увек је ручавао у кафани ''Палас'' и конобари су га знали по добром бакшишу.

Решио Росић да и без пара добро и последњи пут руча у ''Паласу''. На градилишту прве робне куће узео је једну циглу и са њом свратио у књижару на месту данашње београдске робне куће. Ту је без пара добио папир да увије циглу тако да изгледа као лепо упаковани пакетић. Са тим пакетићем на столу наручио је обилан ручак. После ручка позвао је конобара да пита где је клозет. Затим је конобару рекао да му донесе кафу и направи рачун и да на рачуну стави за себе пиће и кафу, да попију заједно. Конобар тако и поступи. Дође за сто са пићем и кафама, а на столу га сачека добро упакована цигла. Од Росића нигде ни трага ни гласа. И никад више да се појави у ''Паласу''.

Према давном казивању покојног Жоле Росића.

У Београду, 12. јануара 2005.

  

130. УСКРШЊЕ ЈАЈЕ

            Најзад је дошла демократија али са њом нису дошла и сва обећана добро овога света. Ипак се нешто десило: вратиле су се верске слободе и из домова верника изашле на улице, у институције, школе, градске кафане...

            Кафана ''Палас'' у Јагодини на дан Васкрса почела је да служи бесплатно васкршња јаја - по четири јајета стајало је на сваком столу. Први су се том обичају обрадовали четворица градских мангупа, иначе добрих другова. Већ прве године када су била послужена васкршња јаја састали су се у ''Паласу'', попили по чашицу ракије, куцнули се и појели по једно васкршње јаје, залили се кафом, па отишли сваки својим путем. Али је остао договор да се сваког Васкрса сретну у ''Паласу'' и понове прославу.

            Ти сусрети су се одвијали наредних неколико година и сваки пут је Мика Главоња успео да разбије јаја својих колега, а затим је своје јаје разбијао себи о чело и веселио се својој победи. Дојадило преосталој тројици то да Мика увек изабере најтврђе јаје, па су код прве прилике успели да га преваре. Десило се то овако. Седајући за сто тог Васкрса Мика Главоња је за једино бело јаје рекао да је његово, па је замолио друштво да га сачека док се не варти из клозета. Сачекали су га, али су уз помоћ конобара бело кувано јаје заменили некуваним. Кад је Мика Главоња седе за сто, узе своје јаје и самоуверено рече: ''И овог Васкрса имa да вас победим!'' ''Е, вала, данас нећеш!'' одговрише му колеге, и сваки од њих, док се Мика смејао, разби своје јаје себи о главу. Уради то и Мика, али му се некувано јаје разли по челу и лицу и са носа и из стиснуте шаке капну на столњак. ''Зајебали сте ме, мајку вам вашу, али више никад нећете!'' рече Мика Главоња и то би крај једног лепог васкрсшњег дружења, које је могло да потраје дуже.

Један рођак причао ми је да се догађај заиста десио.

У Београду, 13. јануара 2005.

131. ПОП ЖИКА И ПОПАДИЈА ДРИНА

            Мој кум, прота Брана, пита ме познајем ли неку Дрину. Знам је, куме, то је она што још увек јаше попа Жику.

            Поп Жика је био старешина Топчидерске цркве. Био је срећно ожењен човек са двоје одрасле деце и добро очуваном попадијом Персом. Дуго и савесно је служио својој великој пастви. Кад дођоше ове промене и кад црква изађе у народ поп Жика одржа опело једном покојнику. Док је изражавао саучешће добро очуваној удовици Дрини, поп Жика виде у њеним очима неку чудну ватру па зареди следећа три дана да долази у кућу и држи парастосе.

            Ожалошћена удовца Дрина, сва у црнини и све жалећи покојника поче да огира у Топчидерској шуми, а поп Жика, као велики хуманиста, не дозволи јој да сама тричи по шуми. Кад то дознаде попадија Перса сломи велики кишобрани удовоци Дрини о главу, али јој то не поможе.

            Синод Православне цркве, на челу са Патријархом, а на залагање млађих чланова, одобри везу између попа Жике и удовице Дрине и они ступише у свети брак.

            Поп Жика и нова попадија Дрина сада срећно и заљубљено возе бицикле на Ади Циганлији. Дрина је добила заслужену пензију, а поп Жика нешто сиромашнију раковачку парохију, али им то не смета да буду срећни и задовољни као сасвим млади младенци. И под старе дане љубав зна да букне силно као у младости.

Према казивању Милована Јововића

У Београду, 19. јануара 2005.

  

132. НЕОБИЧНО КУМСТВО

            Капетан Јошка служи у јединици потпуковника Трајка у Крагујевцу. Ту је дошао из Бјељине после распада СФРЈ. Јошки, рођеном у Београду, где га је чекао родитељски стан, није сметало да у СФРЈ буде по оцу Хрват, али му се учинило да би у СРЈ (Србији и Црној Гори) било боље да буде по мајци Србин Јован. Када су Хрватска и СРЈ успоставиле дипломатске односе Јован је поново постао Јошка и Хрват. Сви у јединици су то знали, а некима је то и сметало више него његово слабо залагање у служби.

            Потпуковнику Трајку је пристигао син за женидбу, а он нема кума. Трајко позива код себе у канцеларију једног по једног официра и пита га да ли би се прихватио да му буде кум. Сви га одбиају.  Последњи је питан Јошка.

            Јошка је прихватио кумство уз договор да као поклон донесе куму телевизор у боји, а за узврат да добије оцену ''нарочито се истиче'', ванредно чин мајора и препоруку за премештај у гарнизон Београд.

Договорено - учињено. Мајор Јошка је ускоро почео да ради као референт у Персоналној управи војске у Београду.

            Никоме у војсци и држави није засметало то што је тај човек био Хрват, па Србин, па опет Хрват. За војску и државу је битно да је старешина стручан и да је политички неопредељен.

            Није баш да никоме није засметало. Неки од оних који су познавали и Јошку и Јована и његове стручне квалитете једно време су говорили да је, после Туђмана, у Персоналну управу опет дошао један Хрват и ако то није било истина. У  управи је увек било и Хрвата и Срба и Црногораца и припадника других народа и увек је било важно само да човек зна свој посао.

Према казивању Србобрана Секулића 14. марта 2005.

Трајко, Јошка и Јован су измишљена имена. 

133. НЕПЛАЋЕНО ПИЋЕ

            Бета, пошто се развео са женом, школском другарицом, дуго није долазио на прославе годишњице матуре. Жена му је долазила на сваку годишњицу и сваки пут уживала у прослави. Бета је дошао тек на тридесету и затим на четрдесету годишњицу.

            На тридесетој годишњици Бета је имао потребу да се похвали како после развода није пропао и ако му је жена узела сина. Напустио је престижно место у струци, вратио се у родни градић и почео да ради са златом. Има златару и добро му иде. Другарици Томки, наставници, која му је нешто помогла сину у школи, нуди на поклон златне минђуше. Томка то одбија: ''Нисам ја твом сину, Бета, помогла да бих од тебе примила поклон, већ зато што сте ми ти и твоја бивша жена школски другови и што је детету била потребна помоћ!'' У једном тренутку Бета се развеселио: наручује пиће за школске другове и другарице, зове музику, наручује песме, пева, весели се... Непун сат касније Бета одлази од стола. Изгледало је да одлази у тоалет. На столу је оставио недовршену вечеру, неиспијено пиће... Школски другови су се неко време питали шта би са Бетом, зашто се не враћа... Кад се прослава завршила платили су за Бету пиће и музику и закључили: ''Најбогатији међу нама побеже да не плати туру пића!''

            Бета је дошао и на четрдесету годишњицу матуре. Сада је имао неколико златара, био је по други пут ожењен и имао је још два сина. Најмлађи му је пошао у основну школу, баш као и два унучета једног од школских другова. Опет је наручио труру пића и опет рано и кришом напустио прославу. Опет су школски другови закључили: ''Најбогатији међу нама опет побеже да не плати туру пића!'' и погрешили. Бета је кришом платио своје пиће, али опет отишао без поздрава.

У Београду, 13. јуна 2005.

  

134. КОМE, БРЕ, ДА ПОМОГНЕМ?

            Овог, 2005. лета скоро све телевизије емитују проглас:  ''Помогните да избегла деца и ове године оду на море!'' Гледам, слушам и мислим се: шта да радим? Помогао сам кад су први пут тражили за децу из српских крајина да оду у Грчку. Сад видим да се то усталило: деца стално одлазе у Грчку, а од нас више и не траже помоћ.  Снашли се некако!

            Помогао сам и кад су пре три године први пут тражили да деца избеглица са Космета оду на море. Помогао сам са ситном паром, али сам помогао колико сам могао и, онако, од срца. А онда сам пре две године видео ту децу што су се вратила са мора! Па то су све деца ових наших досељеника са Космета, што ту, крај Вароши, изградише куће, све већу од веће и сви се добро запослише у Вароши, па им не пада на памет да се враћају тамо одакле су побегли. А побегли су са толиким капиталом колики овдашњи човек не може да стекне сам, па да проживи још три оваква живота.

            Е, сад нећу да помогнем! Коме, бре, да помогнем? Ту децу ''да и ове године оду на море''! А ја имам унучиће веће од те деце што су ишла и у Грчку и на море, па све ове године не мрднуше нигде из овог проклетог Села. Ни у Грчку ни на море никад нису ишла деца из нашг села и никад неће. Просто се ту роде, проживе бедни сељачки живот, изроде своју децу за још један бедни сељачки живот, па и они, као и ми,  просто ту изумру, не прекорачивши ни атар свога села, а камоли да оду на море или у ту Грчку.

            Е, па не дам, бре! Није да немам, ал' не дам, бре! Имам за овај бедни сељачи живот, за по неку славу и сахрану. Али немам, бре, ни за Грчку, ни за море ни за моје унучиће, који никад тамо нема да оду, а камоли за ову децу што им је мало било једном па би још једном и на море и у Грчку.

            Нека иду, ако могу, а ја, бре, не дам! Не дам, јер не могу ни своје унучиће да испратим на море бар један једини пут!

У Београду 15. августа 2005.

135. ДУЖАН И БОГУ И НАРОДУ

            - Видиш, комшија, да нам још једног Србина заробише у далекој Аргентини и одмах га изручише Хагу? Зар то није још једна међународна хајка против нас, Срба?

            - Мислиш на онога што су га ухватили испред хотела кад је излазио из таксија са женом и децом, које је дочекао на аеродрому? На онога што су му у џепу нашли 250.000 евра?  На онога што га је наш суд већ осудио на 20 година затвора због учешћа у отмици и убиству 14 Муслимана који су возом 1992. путовали кроз пригранични крај Босне, негде јужно од Вишеграда?

            - Јесте, на њега мислим. Невин човек! Храбро је изјавио да иде пред Хашки трибунал да брани свој образ, своју част, част породице и част српског народа.

            - Јесте, и ја на њега мислим комшија, али не мислим као ти. Наш суд га је осудио на 20 година робије због учешћа у убиству 14 недужних Муслимана, а он је побегао чак у ту далеку Аргентину. Што није остао ту да докаже да је невин? А у Хагу га, како вести кажу, не терете га за тај, већ за касније злочине против Муслимана...

            - Али човек је, комшија, у оба случаја невин као суза!

            - Па нека је невин! Нека није починио ни једно дело за које га је осудио домаћи суд, ни та убиства за која га тражи Хаг. Зашто онда није остао у земљи, да као сав остали невин свет, поред своје породице живи и ради? Зашто му је требао лажни пасош и како га је обезбедио? Па како је прибавио визе за све те забрањене државе кроз које је прошао чак до Аргентине? Колико су га коштали путни трошкови, за њега, па онда за породицу? И откуд да му преостане још 250.000 евра? Можда човек и није крив, како ти кажеш комшија. Многи су му давали и капом и шаком, па је могло да му остане још 250.000 евра! Али ја видим, комшија, да је он дужан и богу и народу и да као  Србин треба да одговара искључиво српском народу!

У Београду, 15. августа 2005.

136. НЕША ВИДЕО РАДОВАНА

            Ко би поверовао да су Срби, и српска омладина у лето 2005. толико опседнути ликовима Радована Караџића и Ратка Младића? Први је био Председник Републике Српске, а други Врховни командант војске те републике. Сваки за себе, они се сада негде крију да избегну одговорност пред Хашким судом. Док је трајало њихово време српски народ стиже да их опева као највеће народне јунаке. А то и није било без разлога: српском народу у Босни је импоновала државничка мудрост Радована, а борцима лични пример и неустрашива храброст Ратка у борбама.  У низу великих Срба, почев од Немање и Саве, па све до Његоша и Лазара Радован и Ратко били су на првом месту: баш тако су их приказивали на сликама и у књигама, и опевали их у епским песмама уз гусле, које су поново оживеле.

            Ко би поверовао да и код регрута постоји опседнутост тим личностима када су се од њих званично одрекли владари свих српских држава и ревносно их трже да их изруче Хашком суду, говорећи да су сви Срби постали таоци тих двојице, не јунака, већ грешника, злочинаца...

            После два месеца обуке Неша је распоређен у војну базу на југу Србије. Један од дванаесторице младих војника који су поверовали да су у лику свога команданта видели Радована Караџића био је војник Неша. Сви, сем Неше, су одмах увидели да су погрешили. Само је Нешу ухвато такав страх и хистерично реаговање да је на крају завршио на одељењу психијатрије. Неша је на почетку је био слабо оријентисан у простору и времену и неспреман да било са ким разговара. Терапија је временом дала неке резултате. Неша је после две недеље почео да устаје, да прави кратке шетње и да залази у просторију за пушење. И баш у тој просторији исприча нам шта му се десило. Неша излази из кризе, али и даље остаје у уверењу да је његов командант био нико други, до Радован Караџић.

У Београду 26. новембра 2005.

САДРЖАЈ

1. КО НЕ ХТЕО ТУЂЕ.. 3

2. ПИВО И ЛУСТЕРИ.. 4

3. НЕМА ТРАГОВА У СНЕГУ.. 5

4. ПОМОЋНИК ЗА ПОЗАДИНУ.. 6

5. ИЗГУБЉЕНО КУЧЕ.. 7

6. ГДЕ ТЕРАШ ТОГ БИКА?. 8

7. ВЕЗЕ ДОЛАЗЕ САМЕ.. 9

8. НЕ ДАЈ ГОРЕМ ОД МЕНЕ.. 10

9. НЕМА ВИШЕ ШАЈКИЋА.. 11

10. БЕСПЛАТНИ БИОСКОП.. 12

11. ВЕРИДБА.. 13

12. ВАЖНО ЈЕ ДА РАДИ.. 14

13. УБИО ЈЕ СТРАХ.. 15

14. ЦИГАНСКА СРЕЋА.. 16

15. ШИПТАР ИЗ ТРНАВЕ.. 17

16. НЕУСПЕЛА ПРОДАЈА.. 18

17. ИРАЧКИ СРБИ.. 19

18. НОКАУТИРАО САМ ГА, УЈКО! 20

19. РЕВОЛУЦИОНАРКА.. 21

20. МИРАН САН.. 22

21. ДОСАДИО СИНУ.. 23

22. ЗНА МАЈКА КАД ЈЕ СИН НЕВИН.. 24

23. СИРОТИЦА.. 25

24. ВЕЛИКА НЕСРЕЋА.. 26

ПРИЧЕ О МИЛОЈУ

25. БОРБА СА ТЕНКОВИМА.. 27

26. ОСЛОБАЂАЊЕ МЕСИХОВИНЕ.. 28

27. ОСЛОБОЂЕЊЕ ПОСУШЈА.. 29

28. ТЕШКО РАЊАВАЊЕ У ДУВНУ.. 30

29. НАРОДНИ ХЕРОЈ. 31

30. ЧЕСТИТКА АМЕРИКАНАЦА.. 32

31. СИРОМАХ МАГАРАЦ.. 33

32. ИЗ БОРБИ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ КОРЧУЛЕ.. 34

33. САМО ЗА ЊЕГА НЕ ВАЖИ.. 35

34. СУКОБ СА ГОШЊАКОМ... 36

35. ОДРЕКНИ СЕ ОЦА.. 37

36. ОТАБИНА НА ПРВОМ МЕСТУ.. 38

37. СМРТ У ЛЕВЧУ.. 39

38. РИБАРЧЕТОВ САН.. 40

ИЗ ВОЈНИЧКЕ СПАВАОНЕ

39. СПАВАОНА.. 41

40. ПРВИ СТРАХ.. 42

41. ПРВА ХВАЛИСАЊА.. 43

42. ЈАСТУЧАЊЕ.. 44

43. СПАВАОНА ЈЕ ПОСТАЛА КОЛЕКТИВ.. 45

44. ПРЕСТАНАК ЈАСТУЧАЊА.. 46

45. ДЕМОЛИРАЊЕ КРЕВЕТА.. 47

46. БУЦКОВЕ ДАСКЕ.. 48

47. ЗВРЧКА ПАЈИ ЦИГАНИНУ.. 49

48. ПО ПЕШАДИЈИ, ПЛОТУН ПАЛИ! 50

49. ТАЧНА ПРОЦРЕНА.. 51

50. НАДИМЦИ.. 52

51. ЉУТЊА "ЖИКЕ МАЈМУНА". 53

52. ПОШАЛИЦЕ ДУЛЕТА ВРАЊАНЦА.. 54

53. ХВАЛИ СЕ СА ТУЂОМ СТВАРИ.. 55

54. ЦВЕЛЕТОВЕ ЧИЗМЕ.. 56

55. ЦВЕЛЕТОВ ДИМОБРАН.. 57

НОЛЕТОВЕ ПРИЧЕ

56. ВОЋЕ ЗА ДЕЦУ У ИНСТИТУТУ.. 58

57. САБРАЋАЈНИ ПРЕКРШАЈ. 59

58. ТЕКУЋИ ПАНДУРСКИ ЦИНАКРОШ... 60

59. ТОПОВИ НА КАЛЕМЕНГДАНУ.. 61

60. КАВАЉЕР КАД ТРЕБА.. 62

ПРИЧЕ ИЗ ПЕТРИЊЕ

61. ОДЛАЗАК НА РАТИШТЕ.. 63

62. ДОЛАЗАК У ПЕТРИЊУ.. 64

63. ВАТРЕНО КРШТЕЊЕ.. 65

64. АРТИЉЕРИЈИ СКАЧЕ УГЛЕД.. 66

65. СТРЕПТОКОКЕ.. 67

66. ДЕЈСТВО МИНОБАЦАЧА.. 68

67. РУШЕЊЕ МОСТА НА КУПИ.. 69

68. НАПАД ЦРНЕ ЛЕГИЈЕ.. 70

69. ПЕШАДИЈА БЕЖИ СА ПОЛОЖАЈА.. 71

70. “МАЛА ДВОЈКА” ЈЕ ПОГРЕШИЛА.. 72

71. НА СУПРОТНИМ СТРАНАМА.. 73

72. ОДУСТАЈЕ СЕ ОД ЈНА.. 74

73. ОТВАРАЊЕ ПРОДАВНИЦЕ.. 75

74. ШУТНУЋУ ЈЕ ПА ШТА БУДЕ.. 76

75. ЧИКА-БОГДАНОВА ПРИЧА.. 77

76. ЦРВЕНИ ТЕЛЕФОН.. 78

77. ПОВРАТАК СА РАТИШТА.. 79

ГАРИНЕ ЗГОДЕ

78. ОПЕРАЦИЈА КИЛЕ.. 80

79. ОДЕ МОЈ РЕНО.. 81

80. У КОКОШИЊЦУ.. 82

ПРИЧЕ АУТОСТОПЕРА

81. ДЕВИЗЕ, ДЕВИЗЕ.. 83

82. ТРГОВИНА У СТУДЕНТСКОМ ГРАДУ.. 84

83. БЕОГРАДСКА МАФИЈА.. 85

84. БОСАНСКИ ЛОНАЦ.. 86

85. БЕКСТВО ИЗ ЗАГРЕБА.. 87

86. ГЕНЕРАЛИ ИГРАЈУ КАРТЕ.. 88

87. ФРАЊО КОМАНДАНТ.. 89

88. СВИ ЋЕ ПОБЕЋИ У СРБИЈУ.. 90

89. ПОТВРДА О ХЕРОЈСТВУ.. 91

90. О ПАДУ КНИНА.. 92

91. ТО СЕ ТЕБИ, ЧОЧЕ, УЧИЊЕЛО.. 93

92. ОПЕТ О КОСОВСКОМ БОЈУ.. 94

93. ДВЕ ЧОЈИНЕ ЦРТИЦЕ.. 95

94. ОСЛОБОЂЕЊЕ ПЕТРИЊЕ.. 96

95. БЛАГА РАКИЈА.. 97

96. ЧИЗМА И ОПАСАЧ.. 98

97. РЕЗЕРВА.. 99

98. У ФЕРОНИКЛУ.. 100

99. КЛАЛА БИ ЗУБИМА.. 101

100. ПРОДАЈА КОСОВА.. 102

101. БАБА ИЛИНКА.. 103

102. СТО КИЛА ГРОЖЂА.. 104

103. ХИГИЈЕНИЧАРИ.. 105

104. ДОК САМ БИО ЖИВ.. 106

105. КАД ПОТПУКОВНИК ЗАПУЦА.. 107

106. КАД СОЛУНАЦ БАЦИ БОМБУ.. 108

107. МИША РЕНГЕН.. 109

108. ТРГОВАЧКИ ПУТНИК.. 110

109. АНКА ЦИГАНКА.. 111

110. ЗАШТИТА.. 112

111. ДОБАР ЧОВЕК.. 113

112. НЕОПРЕЗНИ РАЗГОВОРИ.. 114

113. ИЛЕГАЛНИ ЗАТОЧЕНИЦИ.. 115

114. ИМАТЕ ЛИ ГАЋЕ.. 116

115. КАД СЕ ВОЈНИК ПРАВИ МАНГУП.. 117

116. ЛЕВА ЧИЗМА.. 118

117. КРАЂА.. 119

118. ЉУБИ, ДЕДА, ДУПЕНЦЕ.. 120

119. ЛЕЖЕЋИ ПОЛИЦАЈЦИ.. 121

120. ЛУБЕНИЦЕ СА САЛАША.. 122

121. ПЕЦАЊЕ ЈАБУКА.. 123

122. КОЖНА ЈАКНА.. 124

123. ТРИО ''М'' 125

124. БЛИЗАНЦИ.. 126

125. ОО СКЈ И ЗАЛИВ СВИЊА.. 127

126. ДИРЕКТИВА О КОЗАМА.. 128

127. ЈОРДАНСКО ПИВО И ВИСКИ.. 129

128.ТАЈНА УДБЕ ЈЕ САХРАЊЕНА.. 130

129. ЦИГЛА ЗА РУЧАК.. 131

130. УСКРШЊЕ ЈАЈЕ.. 132

131. ПОП ЖИКА И ПОПАДИЈА ДРИНА.. 133

132. НЕОБИЧНО КУМСТВО.. 134

133. НЕПЛАЋЕНО ПИЋЕ.. 135

134. КОМE, БРЕ, ДА ПОМОГНЕМ?. 136

135. ДУЖАН И БОГУ И НАРОДУ.. 137

136. НЕША ВИДЕО РАДОВАНА.. 138