Слободан Максимовић
САРАЈЕВСКИ
АТЕНТАТ
СТО ГОДИНА КАСНИЈЕ
Београд, 2013/21014
Слободан Максимовић
САРАЈЕВСКИ АТЕНТАТ
СТО ГОДИНА КАСНИЈЕ
Пре
сто година, у лето 1914. у Европи су се десила дава значјна догађаја, која ће
се памтити док буде писане историје. Младобосанц Гаврило Принцип на Видовдан,
српски национални празник, 28. јуна 1914, извршио је атентат на аустоугаског
претолонаследника надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву, главном граду Босне
и Херцеговине, која је у то време била под аустроугарском влашћу, и којој су
тада живели Срби православне, муслиманске и римокатоличке вере и нешто Хрвата.
Аустроугарска је за тај чин оптужила Србију, и на њему конструисла рат против
Србије, који је почео месец дана касније и врло брзо се претворио у Први светски
рат. Рат је окончан 1919. године мировним уговором у Версају. Резултат рата су
биле огромне жртве, распад великих монархија и стварање низа слободних нациналних
држава, а за Јужне Словене ослобођење и уједињење у Прву Југославију.
У
протеклих 99 година, нарочито око годишњице Сарајевског атентата, воде се
расправе око његовог значаја и његовог утицаја на почетак рата, као да није
довољно добро од научне историје прихваћен став да је Сарајвски атентат био
повод, али не и узрок избијању светског рата. За прву стогодишњицу, углавном
међу неким бошњачким и немачким историчарима, Сарајевски атентат покушава да се
превреднује као акт тероризма и да се њиме оправдају изазивачи рата: ондашња
Аустроугарска и Немачка, ваљда зато да се са данашњих Немаца скине кривица за
изазивање бар једног светског рата, и да се нова нација, Бошњаци, дистанцирају
од кривице за атентат који су извели њихови сународиници у њиховом граду, да се
обнављањем споменика Францу Фердинанду у Сарајеву који су 1919. срушили, извину
што су њега и његове сународнике дуго сматрали окупатором, и да се захвале
Немачкој која је прва признала њихову садашњу државу. Све то је стављено у
службу оптужбе да је Србија крива и за Трећи балкански рат у којем није учествовала
и у којем је силом јачега извршена највећа сеоба Срба, већа од оне Арсенија
Чарнојевића из 1690. године.
Ради
правде, ради историјске истине и ради заборављене поуке, треба још једном
испричати причу о Сарајевском атентату, условима у којима се десио и
последицама које је изазвао. За Србију и Србе постоји још један разог више: по
стоти пут треба свој бранити свој идентитет и оспорити нескривљену кривицу за
атентат, и за почетак рата, и за успехе које је постигла у рату.
Београд, децембар 2013, јануар 2014.
Окупација Босне и Херцеговине
Османско (турско) царство је почело да запада у озбиљну
кризу почетком 19. века. Први српски устанак био је један од великих знакова
дубоке кризе царства, јер је царство почињало да губи потпуну контролу не само
над поробљеним народима, већ и над појединим својих управним органима, који су
се почели одметати од централне власти, као што је био случај са Београдским
пашалуком у време чувене сече кнезова. Народни устанци и губитак контроле над
локалним властима уводе царство у велику кризу, која се испољава као анархија,
а у ужем турском (националном) окружењу и као борба за модернију и
демократскију турску државу. Царство су слабили и ратови са суседним државама,
од којих су најзначајнији руско-турски ратови, али и устаничке борбе и ратови
на Балакнском полуострву. Османско царство завршава 19. век без спосбности да
контролише своје удаљене и дуго окупиране територије. То користе балкански
народи за своје ослобађање, али и велике силе за своја проширења на рачун
територија које су до тада биле под турским суверенитетом.
Сматра се да је Босанско-херцеговачки устанак из 1875.
довео до још једног руско-турског рата 1877-1878. године, мада су Русија и
Турска имале за то посебне разлоге и често биле у ратним сукобима са променљивим
исходима.
Устанак у Херцеговини почео је у
пролеће 1875. у околини Невесиња, по коме је познат и као Невесињска пушка. Устанике је помагала Црна Гора и у њему су
устаници имали значајне успехе. На интервенцију великих сила (Немачке, Русије и
Аустроугарске) у мају 1876. долази до примирја. Србија кнеза Милана Обреновића
није подржала устанак у Херцеговини, али је под притиском јавног мњења заједно
са Црном Гором 30. јуна 1876. године објавила рат Турској. У том рату херцеговачки
устаници ушли су у састав црногорске војске. Србија је ушла неспремна у рат и
средином 1877. доживела пораз.
Устанак у
Босни почиње
15. августа 1875. у рејону Просаре, Козаре и Приједора. Српска влада по уласку
у рат против Турске тражи припајање Босне Србији, а хрватски прваци, у
аустругарској скупштини, Хрватској. Устанак у Босни нема велики замах, чрвсто
вођство ни тесну срадњу са херцеговачким устаницима, а међу устаничким вођама
нема довољно сарадње и развија се сукоб између поборника династије Обреновић и
Карађорђевић[1].
Па ипак само два дана по уласку Србије и Црне Горе у рат против Турске устаници
2. јула 1876. проглашавају уједињење са Србијом. Они формирају Народну
скупштину са 200 делегата и бирају привремену српску владу са 14 чланова. Неуспех Србије у
рату против Турске доводи до слома устанка у Босни 4. августа 1877. године, али
устаници неко време успевају да наставе борбу слабијег интезитета.
Русија је у марту 1877. склопила тајни
споразум са Аустроугарском по којем joj је, за њену
неутралност у рату против Турске, признала право да у по њу повољном тренутку
окупира Босну и Херцеговину (БиХ). Русија је Турској објавила рат у априлу
1877. и изашла из њега као победник. Улазак Русије у рат против Турске допринео
је значајном успеху српске и црногорске војске у наставку рата против Турске и
олакшало победу Русије. Србија је на инсистирање Русије 2. децембра 1877.
наставила рат против Турске и својим сада успешним ратним дејствима помогла
Русији у коначној победи, не знајући за тајни споразум о окупацији Босне и
Херцеговине. Ратни циљ Србије је био да ослободи своје јужне делове од турске
власти и потпомогне стварање аутономије БиХ, у којој су устаници Босне били
формирали своју привремену владу. Српска војска је ослободила на истоку Ниш и
Пирот, а на југу Прокупље, Лесковац и Врање и делом снага продрла до Грачанице
на Косову.
Учеснице рата склопиле су
примирје у Једрену 17. јануара, а мир у
Сан Стефану 21. фебруара (потписан 3. марта) 1878. године. Санстефански мир
за народе Балкана значајан је по томе што су Србија, Румунија и Црна Гора
добиле независност и што је створена такозвана Велика Бугарска, јужно од
Дунава, до Црног мора на истоку и до линије Ниш - Охрид на западу, која је
формално остала вазал Турске, али је стварну контролу над њом имала Русија. За БиХ
било је предвиђено да у оквиру Турске добије значајну аутономију. Према овом
миру Србији нису припале територије које је ослободила, па је она била
незадовољна. Из сличних разлога незадовољна је била и Румунија. Западне силе
биле су незадовољне великим територијалним проширењем Русије, стварањем Велике
Бугарске и могућношћу да дође до уједињења Србије и Босне.
Ревизија Санстефанског мира уследила је на Берлинском конгресу од 13. јуна до 13. јула 1878. године. Србији је признато проширење на нишки, пиротски, топлички и врањански округ, Црној Гори на градове Никшић, Подгорицу, Бар и Улцињ, Румунији је припала Северна Добруџа, а Бугарска је сведена на трећину Велике Бугарске, при чему је Македонија враћена под турску управу. Највеће последице по будуће догађаје у БиХ изазвала је одлука Берлинског конгреса којом је Аустроугарска добила право да окупира БиХ и да у Новопазарском санџаку успостави свој гарнизон и одржава ред и мир.
Све време у Босни траје
устанак, али са малим интезитетом и још мањим изгледима на успех због
нејединства устаничких вођа, малих, слабо наоружаних и необучених снага и
неповољне спољно политичке ситуације. Турска не успева да контролише ситуацију,
па Аустроугарска од 29. јула до 20.
октобра 1878. са 82.000 војника[2]
окупира БиХ, угушује устанак, хапси чланове привремене српске владе и
разоружава 6.750 устаника. Нешто већи отпор окупацији пружило је муслиманско
становништво, нарочито у Сарајвском
крају под вођством Хаџи Лоје и у Босанској крајини под вођством Смаил-бега
Селмановића. Српско и хрватско становништво се надало да ће нова власт бити
боља од турске.
Ааустроугарска је са Турском 21.
априла 1879, у складу са одлукама Берлиснког конгреса, и формално склопила
уговор о кондоминијуму - двовлашћу
над БиХ и у Новопазарском санџаку по којем ће у наредних 30 година само
одржавати ред и мир. У том "одржавању реда и мира" Аустроугарска је
имала сву власт над становништвом и брзо се показала окрутнијом од турских
власти. Са окупацијом није било задовољно ни православно, ни римокатоличко, ни
муслиманско становништво. Управљање БиХ са народима измешаним, као у време
пописа из 1879, није било лако ни Турској у претходном периоду, ни
Аустроугарској у време окупације[3]
и још теже после анексије. Из БиХ је избегло око 300.000 људи, а у наредним
годинама доведено око 200.000 римокатолика и, по ко зна који пут у
историји насилно покрштавани православаци у римокатолике.
Босанско-херцеговачко становништво
је на почетку окупације осетило известан привредни и културни напредак, али је брзо
схватило да окупациона власт није била боља од турске, те да се на територији БиХ
очито спроводи припрема за рат Аустроугарске против Србије. Део богатијег
становништва је партиципирао у таквој припреми, али је већина становништва била
против окупације, а нарочито све образованија омладина, која је већ била задојена још нејасном идејом југословенства[4].
Стање у БиХ настало после
окупације, главни истражни судија у Сарајевском процесу, Лео Пфефер, у уводу
своје књиге ИСТРАГА
У САРАЈЕВСКОМ АТЕНТАТУ, описао је овако:
"Човјек може доћи у положај да, и против своје воље, чини зло другоме; у таквом случају он мора настојати да то зло чим више умањи, ублажи, и олакша. Нити смије - у становитом случају - узмаћи, кад зна да би на његово место дошао други који би био кадар учинити и веће зло. У такав положај долази понекад и судац у земљи подјармљеној, гдје јача народност влада над слабијом, гдје се једни пењу на грбачу другима; или у земљи несређеној, гдје влада борба за власт услијед егојизма појединаца, те гдје - наравно - не може бити говора о независности судаца. У таквим земљама удешавају се школе... тако да из њих излази скучена интелегенција... чиновници и служебници, који ће за кору хљеба радити увијек по налогу власти... без обзира на посљедице својих тобожњих успјеха. У таквим земљама настоји се народ, масу, задржати у што већој умној тами, јер што је маса глупља и сиромашнија, утолико се лакше управља њоме... Према томе удешавају се и закони и управа. Које чудо онда да се у таквим земљама појави опозиција, која - уз све већи притисак - постаје све више екстремна, те у том духу одгаја и своје присташе и своју омладину.
Така подјармљена земља, која се је имала тобоже
пацифицирати и цивилизовати, била је Босна и и Херцеговина, окупирана од
Аустроугарске Монархиије. У њој сам ја (1901) наступио, у 24. години живота, службу као судац[5].
Становници Босне и Херцеговине сматрали су стање
провизорним; Срби и Хрвати својатали се је за себе, док са Муслимани држали и
даље Султана својим главаром. Властодршци, Нијемци и Маџари, подупирали су сад
једне сад друге и тако међу народ уносили и распиривали мржњу... (стр. 7)
...
Чиновници, опет прикупљени из свих народности Аустро-Уагарске - уз пречанске и
домаће Хрвате и Србе, још и Словенци, Чеси, Словаци, Русини, Пољаци, Румуни,
Нијемци и Маџари, - једни су друге контролирали и денунцирали, а опћили су
међусобно само до становитих граница, обично на њемачком језику. Сатарији
управни чиновници били су већином пропали аристократи из Монархије, редовно
неспособни људи... Будући да је политичка борба била поглавито вјреске нарави,
то су римокатолици доминирали, док су се православни и муслимани морали борити
да сачувају и прошире своју вјерску аутономију.
Свуда се
ширила германизација. Са вишим властима дописивало се њемачки, наребе и закони
издавани су на њемачком језику; управе чиновичких читаоница и клубова биле су у
рукама чиновника Нијемаца и њихових присташа, и ако су они били у великој
мањини према Словенима... Домаћи елеменат је, наравно, више волио чиновнике
Србе и Хрвате, па су и мени долазили о Божићу у кућу честити виђенији Срби,
Муслимани, па и Жидови, а ја бих њима узвраћао честитке на њихове светковине.
Али, кад је надошла Анексија (1908), престала су
та посећивања и честитања и настало је неко напето стање... (стр. 8)"
Анексија Босне и Херцеговине
Аустроугарска је по завршетку окупације завела војну управу (1878-1882) са циљем да
онемогући сваки оружани отпор становништва и преобликује оранизацију власти
наслеђену од турске управе. Будући да је била држава са римокатоличком
службеном религијом, она је у БиХ настојала да прошири римокатолички и умањи
православни и муслимански утицај на уређење унутрашњих односа. Она је вешто за
своју власт придобијала прваке свих верских конфесија и истовремено сејала
раздор међу њима како не би дошло до јединства становништва у пружању отпора новој
власти. А са новом влашћу од самог почетка нису биле здовољне сиромашне масе ни
праволсавног ни муслиманског, па ни хрватског становништва: свако је тежило
уједињењу са својим сродницима на националној и верској основи. Није била
задовољна ни кнежевина Србија, али Аустроугарска је према њој предузима низ
политичких, економских и других мера да се она не би мешала у преуређење БиХ.
Аустроугарска не чини ништа да побољша економски положај сиромашних слојева,
али одмах почиње изградњу инфраструктуе - мреже железничких пруга уског
колосека и слабог квалитета, колико да послуже за довођење и концентрацију војних
снага према Србији, што је истовремено било и значајан напредак у односу на
стање комуникација под турском управом. Истина, Турска је још раније била
сагледала значај квалитетне железниче везе на правцу: Инстанбул - Сарајево - Загреб
- Беч, па је на Косову и у Босни била почела градњу пруге нормалног колосека.
На Косову је било изграђено двадесетак километара, а у Босни нешто преко 100
километра пруге нормалног колосека. Аустроугарска није наставила започету
градњу, јер је проценила да би јој значајније железничке везе биле правцима:
Беч - Загреб - Београд и Будимпешта -
Нови Сад - Београд, одакли би се железница продужила до Ниша, а одатле гранала
на исток према Софији и Истанбулу, и на југ према Скопљу и Солуну. У ту сврху
већ је била изграђена пруга нормалног колосека кроз Славојину и Војводину све
до Земун, па је требало наставити градњу и кроз Србију. Пругу би из својих
средстава градила (и градила је) Србија, а Аустроугарска је планирала да је
користи.
Кад је проценила да је остварила почетне циљеве,
Аустроугарска почиње да успоставља цивилну
управу (1882-1908) да би створила друштвне и политичке услове за анексију БиХ.
Увођењу цивилне управе претходило je иниситрање Аустроугарске
да Србија почне да гради железницу, а затим, 15. јуна 1880. и потписивање
уговора о изградњи пруге Београд - Ниш са краком за Врање. Пруга је почела да
се гради 3. јула 1881. Камен темељац је поставио књаз Милан Обреновић који је
неколико дана раније, 16. јуна 1881, склопио тајни уговор на 10 година да
Србија неће деловати против Аустроугарске у БиХ и Новопазарском Санџаку, ако се
она неће противити да се Србија прогласи краљевином[6].
Тако су створени услови да се књаз Милан Обреновић 21. фебруара 1882. године
крунише и постане први краљ модерне Србије. Тајни уговр са Аустругарском из
1881. је продужен уз додатну одредбу да ће Аустроугорска штитити интересе
династије Обреновић. Интереси династије Обреновићи постали су зависни од
интереса Аустроугарске, а династија није увђала да иза економских стоје и војни
интереси на штету Србије. Србија и није имала други избор: у њеном суседству
није било моћније ни развијеније државе од Аустроугарске.
Милан Обреновић (22.08.1854 - 29.01.1901) био је књаз од 1872. до
1882. и краљ Србије од 21. фебруара 1882. до 22. фебруара 1889, када је објавио
абдикацију - одступање са престола у
корист свога малолетног сина Александра (1876-1903), коме је тада било 13
година. Вођење Србије поверено је тројном намесништву. Када је 1893. избила
скупштинска криза млади краљевић уз помоћ војске 1. априла 1893. збацује
намесништво и у 17. години преузима краљевска овлашћења.
Александар
Обреновић, малолетни краљ, покушава да води неутралну политику са
Аутроугарском, Русијом и Турском са променљивим успехом. Истовремено са великим
неуспехом руководи унутрашњимм политичким животом у Србији изазаивајући
незадовољство многих политичких вођа, војске, па и народа. Његова женидба са
Драгом Машин, коју нису одобрили ни његов отац, ни влада, ни двор, и њена лажна
трудноћа били су повод за атентат на њега 29. маја 1903. године, после чега на
власт у Србију долази династија Карађорђевић. Стварни разлог за атентат биле су
жеље значајних политичких кругова у Србији да поврати династију Карађорђевић и
многи непромишљени политички потези краља Александра, нарочито у пролеће 1903.
године. После масовних демонстрација против краља и владе од 23. марта 1903. у
којима је погинуло шест особа, краљ 25. марта доноси две непромишљене одлуке,
коју неки историчари називају "два државна удара у размаку од само једног
сата". Првом одлуком укида Устав из
1901, распушта постојећи Сенат и
Скупштину и одмах поставља нове људе у Сенату, Државном савету и судовима, да
би одмах потом вратио у живот исти Устав да би по њему били расписани избори и
већ 18. маја образована нова влада. Завереници из војске су већ били донели
неопозиву одлуку да се краљ и краљица
ликвидирају и она је извршена само 11 дана касније - 29. маја 1903.
Атентат на краља Александра Обрреновића наишао је на оштру осуду у читавом
свету, али није било мешања у унутрашње прилике Србије, јер су војска и
политички прваци одмах реаговали и изузетно брзо довели у Србију кнеза Петра
Карађорђевића, кога је новоизабрана Народна скупштина 2. јуна 1903.прогласила за краља, али је чин крунисања изведен тек 21. септембра 1904.
Краљ Петар I Карађорђевић (1844-1921, краљ: 1903-1918) је za кратко време и уз огромне тешкоће успео да смањи унутрашње политичке
тензије, да покрене привредни живот земље, подигне национално јединство око
битних питања државне политике и државни углед Србије у свим државама Европе,
сем Аустроугарске, Немачке и Турске. Србија је постала пример за угледање
суседним народима, што није добро примљено у Аустроугарској, која је са новим
краљем и његовом владом нставила да води двоструку политику: једну
добросуседних односа и економске сарадње, уз повремене кризе, и другу, тајну са
циљем да се Србија учини безначајним фактором на Балкану који неће ометати
планирано проширивање на исток (Drang nach
Osten = продор на исток[7]).
Српска влада је још у време намесништва процењивала да ће
Аустроугарска у погодном тренутку извршити анексију БиХ. Намеснику Пашићу и
будућем краљу Александру у лето 1891. године у току посете Петрограду руски цар
Александар Романов је обећао да неће дозволити анексију и да ће о томе
обавестити Аустроугарску.
У Османском царству у лето 1908. године дешавају се значајне промене које слабе војно политичку моћ царства, али демократизују односе у самој Турској. Младотурци су 2. јула извели револуцију и натерали султана да сазове парламенат са заступницима из свих теритоирја под Турским суверенитетом, што је укључивало и БиХ. Аустроугарска је схватила да би избор босанскохерцговачких представника могао да доведе до појачаног турској утицаја у БиХ. Да би тај утицај смањила она је 1906. одобрила муслиманима да стварају своје националне организације чији програам не би био супротан интересима центалне власти. Србима је то одобрено 1907, а Хрватима 1908. године. Аустроугарска је будно пратила стање у Турској и планирала мере које би могла да предузме у погодном тренутку. Правилно је проценила да Турска није спремна војно да интервенише у БиХ, где је она држала значајне војне снаге. Али да би ту могућност свела на још мању меру, наговорила је Бугарску под Турским суверенитетом да 4. октобра 1908. једнострано прогласи независност. Своје војне снаге повукла је из Новопазарског санџака, а цар је декретоом од 5. октобра 1908. једнострано прогласио анексијеу - присјадињење БиХ Аустроугарској монархији. Тако је почела такозвана анексиона криза, чији је резултат био распад Аустроугарске монархије на крају Првог светског рата. Има историчара који тврде да је анексиона криза подигла националну свест у Србији до мере која ће јој омогућити да извојује велике победе у блаканским ратовима, да издржи голготу Првог светског рата и на крају постане гробар Аустроугарске монархије.
Анексија Босне и Херцеговине је било супртона одлукама Берлинског конгреса
и за ондашње
услове противна међународном праву. Она је изазавала осуду свих самосталних
држава Европе сем Немачке, а у Србији такво узбуђење да је проглашена ратна
опасност[8].
Вест је у Србији објавила "Политика" 6. октобра и већ сутрадан су у
Београду избиле демонстрације на које је изашла већина грађана. Српску владу је
од објаве рата Аустроугарској одговорио министар иностраних послова Русије,
који јој је пренео изајву аустроугарског министра: "Србија мора остати у миру и не смије ничим изазвати Аустрију како јој
не би пружила прилику да је сатре". Православни и муслимански прваци
су 11. октобра упутили једну делегацију у Будимпешту да изразе протест што је
анексија извршена без питања и против воље становништва, која је тај протест
иразила и код влада великих сила Европе. Постигнуто је само толико да је
Аустроугарска била принуђена да Турској 26. фебруара 1909. плати одштету од 2,5
милиона турских фунти, а Србија је била принуђена да 31. марта да изјаву да
анексија не погађа њене интересе и да она на својој територији неће дозволити
никакве активности усмерене против Аустроугарске.
Објављивање анексије извршено је координисано
са хапшењем припадника Српске самосталне странке (ССС), која је са Хрватском
странком права чинила већинску Хрватско-српску коалицију у Хрватском сабору. У
току 1909. у такозваном Велеиздајничком процесу, који је трајо пуних седам
месеци, оптужена су 53 члана ССС за сарадњу са властима Србије и заверу за
уједињење Јужних Словена. И ако су докази били слаби, а главни сведок оптужбе
био је полицијски провокатор, сви оптужени су осуђени на укупно 173. године
затвора, али се коалиција није распала, већ је склопила политчки пакт са
аустроугарским властима, па су сви били помиловани. На помиловање је утицала и
европска јавност, која је осуђивала овај процес. Аустроугарске власти су хтеле
да дискредитују Хрватско-српску коалицију и прикажу "српски елеменат"
рметилачким фактором и у Хрватској и у БиХ, како би тиме покушале да оправдају
анексију. И ако се порцес показао монтираним, он је посејао клицу раздора
између Хрвата и Срба који је све више нарастао и почео да јењава тек кад је
постало очигледно да Аустроугарска губи рат.
У време анексије БиХ 87%
становиштва је било неписмено, што значи да је само 13% становиштва било
писмено и са материјалном богатством изнад просека. Већина становништва била је
врло сиромашна и незадовољна са аустроугарском влашћу, али је било задовољно
оно мало и муслиманске, и српске и хрватске буржоазије, која је јасно увиђала
боље услове за напредак од оних који су постојали под турском влашћу.
После анаксије Аустроугарска је
учинила извесне политичке уступке, највише према муслиманскм становништву, коме
је 1909. одобрено да у оквиру аустроугарског правног система организује
управљање вакуфима - подручјима са већинским муслиманским становништвом. Следеће 1910. године образован је Босански
сабор на ограниченом изборном праву и без стварне законодавне власти; прописи
које је могао самостално да доноси морали су бити у скалду са аустроугарским
уставом. Аустоугарски закони су имали већу правну снагу и нису се могли мењати
актима Босанског сабора. Био је то привид извесне аутономије, који је ипак
користио већ створеној буржоазији сва три народа, која је почела да оснива
политичке странке и да партиципира у органима власти извлачећи све већу корист
на штету широких народних маса.
Да Србију, али и друге словенске
народе,
треба ставити под своју контролу јавно су говорили немачки цар Вилхем и
аустроугарски престолонаследник Фердинадн, а владе обеју земаља тајно су радиле
на остваривању таквих циљева. Оба саговорника и њихове владе погрешно су оцениле
укупну снагу словенских народа, а Аустроугарска влада није схватала очигледну
чињеницу да је била тамница народа,
како је називана у многим европским државама. Она је 1910. године имала 51.390.223 становника у 18 управно
територијалних целина у којима врховну власт имају два народа: аустријски Немци
и угарски Мађари. Немачко и мађарско становништво је најмногобројније у
аустијским и уграским територијалним јединицама, али га има и у свакој од
управних јединица у органима власти, војске и полиције и развијенијим
привредним делатностима. Немачким језиком говори 12.006.521, а мађарским
10.056.315 становника. Око 22.000.000 аустријских Немаца и Мађара управља са
преко 29.000.000 становника који говоре више од 10 националних језика, и од
чијег се вишка рада богати немачко и мађарско становништво, највише буржоазија.
Укупно словенско становништво било је бројније од најбројнијег немачког - преко
12.000.000. Чак ни мађарско становништво није било сасвим задовољно својим
положајем у монархији, јер је врховна моћ била у рукама аустријских Немаца.
Материјално богаство и благостање владајућој мањини даје привид моћи и снаге да
може да контролише већину сиромашних и амбицију да се шири на друге просторе и
народе ради још већег богатства и моћи. Таква државна заједница не може да буде
без проблема и не може да се одржава без диктатуре, а диктатура производи
незадовољство и отпор.
После анексије Аустроугарска је
20. фебруара 1910. прогласила "уставно
стање" у форми Земаљског статута
и пет закона: Изборни ред, Саборски
пословни ред, Закон о друштвима за БиХ, Закон о окупљању за БиХ и Закон о котарским вијећима. Према
попису из 1910. најбројније је било православно становништво (825.000 или 43,49%),
затим муслиманско (612.000 или 32,26%) па римокатоличко (434.000 или 22,88%).
Значајније процентуално повећање римокатоличког становништва резултат је
вишегодишњег управљања од стране римокатоилчке Аустроугарске државе.
Аустроугарска је, да би спречила утицај Србије на Србе у БиХ предузимала оштре
мере против њихових организација, чиме се "проблем Срба" није
решавао, већ стварно заоштравао. Са војне стране Монархија је у јуну 1914.
извела велике војне маневре који су очигледно били демонстрација војне силе
против Србије и почетак значајне концентрације војних снага за већ планирану
агресију на Србију за коју је тражен повод. Повод је стигао на начин који није
очекивала Аустругарска царевина и ако је на то била упозоравана.
Квалитет односа Аустроугарске и Србије нагло пада после анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, а нарочито после великих успеха Србије у Првом Балканском рату 1912. у којем ослобађа Косово и Метохију и Новопазарског санџак, проширује се на просторе Македоније западно од Брегалнице и Вардара и излази на Јадранско море на простору днашње северне Албаније где живи српско становништво у значајном броју. Такво проширење смета Аустроугарској због реалне опасности да ће то утицати на појачане тежње већинског српског становништва у БиХ за уједињење са Србијом.
Да би ставила до знања Србији своју неприкосновену моћ
Аустроугарска се одлучује да поништи део ратом остварених успеха Србије. То је
остварено Лондонским миром 13. маја
1913. године. Вољама Аустроугарске, Немачке, Француске, Велике Британије и Италије Србији је ускраћен излазак на
Јадранско море и у том циљу створена независна Албанија којој је Србија морала
да уступи заузете територије. Новопазарски санџак је подељен између Србије и
Црне Горе, а питање Македоније није решавано и оно ће се решити у корист Србије
у Другом балканском рату, који је окончан Букурешким
миром 10. августа 1913. Вардарска Македонија је припала Србији, Егејска
Грчкој, а Пиринска је остала у саставу Бугарске. Румунија је добила Јужну
Добруџу, а Турској је враћено Једрене. Србија је више него удвостручила своју
територију (са 40.000 km2 на 87.780 km2), повећала становништво
за 1.500.000 људи и на половини Новопазарског санџака по први пут у модерно
доба успоставила заједничку границу са Црном Гором. Аустроугарској и Немачкој
није одговарао овакав велики успех Србије. Требло јој је брзо "сломити
рогове", како је тих година често, јавно и без икаквих дипломатских обзира,
говорио аустроугарски престолонаследник надвојвода Франц Фердинанд.
Стварање Младе Босне
Другу половину 19. и почетак
20. века обележиле су две политичке тенденције. Једна је буђење националне
свести код неслободних народа у вишенационалним монархијама и тежња за стварањем
националних држава. Друга је ширење револуционарних идеја о већој социјалној
правди и једнакости у свим државама ондашње Европе, а нарочито у Француској,
Немачкој и Русији. Те тенденције осетиле су се и у Аустроугарској и Турској.
У Македонији под турском влашћу
2. августа 1903. године, на верски празник Свети Илија, избио је Илинденси устанак
под вођством тајне Унутрашње македонске револуционарне организације (ВМРО),
који је резултирао проглашењем Крушевске републике, која је трајала кратко,
само 10 дана. Крушевска република је
била прва република на Балкану. После угушења устанка уз велике жртве,
стање на територији Македоније је постало нестабилно, јер су поред појачаних
труских снага на ту територију почеле да се појављују чете из Србије, Грчке и
Бугарске вођене интересима тих држва за простор Македоније у случају распада
Османлијског царства, који је био очекиван. Тај интерес је разрешен у
балканским ратовима.
Свуда у окружењу БиХ, али и код
других неслободних народа почињу да се јављају реолуционарно ослободилачки
покрети са основним циљем: национално ослобођење. Само се у БиХ ништа не
дешава; заправо дешава се нешто супротно: малобројна буржоазија све више
пристаје на окупацију, а у аустрогарску војску почињу да ступају и многи
појединци из сиромашних слојева, нарочито Срба, угледајући се на оне Србе из Војне
крајине који су били остварили значајне војне каријере. Али и у БиХ има људи,
нарочито младих, свесних куда то води и да треба нешто предузети.
Вероватно 1904. у
БиХ је настала политичко-револуционарана
организација Млада Босна[9],
чији је главни идеолог пред Сарајевски атентат био Владимир Гаћиновић. Не може се поуздано тврдити ко је створио ову
организацију, па чак ни да је она икада створена као организација са одређеним
руководством и програмом - таквих података нема у јавно доступној литератури. Сигурно
је да су се формирале мале тајне групе[10]
чији су чланови били из редова малобројне школске и радничке омладине[11],
највише Срби, али и Хрвати и српски муслимани, које су други именовали Младобосанцима, и припадницима Младе
Босне[12],
јер су објективно били део младих Босне[13],
а уједињавала их је само заједничка идеја: ослобођење и уједињење свих Срба, а
касније и свих Јужних Словена у једну државу, коју су ширили код омладине свих
народа БиХ. Извесно је да су групе Младобосанаца имале своје лидере који су се спонтано испољили као вође, да су групе
међусобно сарађивале и да су најугледније вође били у иностранству школовани
млади људи. Младобосанци су били свесни своје мале снаге, па су се многи међу
њима опредељивали за индивидуалне акције, а повремено су организовали демонстрације
против аустроугарске власти. Најмасовније су им биле оне из 1908. када је
мноштво људи у Сарајеву, Бањалуци, Тузли, Мостару, Требињу и другим градовима
изашло да изрази протест против анексије. За буђење националне свести значајне
су биле и студентске демонстрације у Сарајеву 1912, које су уследиле као
подршка демонстрацијама загребачких студената исте године. И у Загребу и у
Сарајеву истицане су две исте идеје: национално олобођење од туђинске власти у
уједињење јужнословенских народа.
Младу Босну није инспирисала слична организација у Србији, где таквих организација
није ни било, али се у прекрајањима историје на прелазу 20. у 21. век опет тако
тврди. Србија је у то време била слободна држава и у њу су почеле да пристижу
напредне социјалдемократске идеје из Француске, Русије и других земаља са
којима се српска интелегенција упознавала најчешће у Швајцарској у току
школовања. Школовање у неутралној Швајцарској није пратила индоктринација каква
се одвијала на универзитетима у Аустроугарској, првенствено у Бечу. Српску младу интелегенцију интересује
привредни и социјални напредак и она се око те две идеје поларизује и
организује у често сукобљене политичке партије. Српска интелегенција зна какав
је положај словенских народа у неслободним монархијама, жели да се тај положај
поправи, али се не бави никаквим активностима на стварању ни омладинских ни тајних
организација. У Србији не постоје искуства из стварања омладинских полигичких организација[14],
а српска влада се одрекла права да у својој држави дозволи било какве
активности на штету Аустроугарске.
Младобосанци налазе инспирацију у сличним омладинским
организацијама које се образују у неслободним народима Европе још од 1831.
године. Њима
за углед служи Млада Италија Ђузепеа Мацинија која се борила за ослобођење и уједињење свих
италијанских државица у слободну Италију у два периода: 1831-1834. и 1840-1848.
Приближно у исто време биле су формиране тајне револуционарне организације Млада
Немачка и Млада Швајцарска. Млада Немачка се распала 1850. године, а под истим
именом је наставило да ради друштво немачких писаца. Млада Пољска је трајала
врло кратко: 1834-1836. године, када су њени оснивачи избегли у Швајцарску.
Младочеси су били "Национална партија слободоумних" основана 1874.
године, коју су одмах почеле да раздиру фракцијске борбе са више идеја од којих
су следеће две најбитније: Аустроугарска треба се трансформише у троделну
царевину са словенским елементом или да се створи савез словенских народа под
окриљем Руске империје. Нешто пре и увреме настанка Младе Босне у непосредном
окружењу су постојали покрети Млада Далмација и Млада Хрватска. Млада Босна је
сарађивала са Младом Хрватском. Почетком 1912. загребачки студенти су
организовали генерални штрајк против аустроугарског режима у којем је лакше
рањено неколико студената. Одмах су уследиле сличне демнстрације сарајевских
студента, које је организовао Лука Јукић, родом из Босне, студент права у
Загребу, касније атентатор на хрватског бана Цуваја. На протестима у Сарајеву
најватренији говор против антијугословенске политике Аустроугарске одржао је
Тин Ујевић, изасланик загребачких судената. И у самом Османском царству 1876.
настао је покрет Младотурака[15]
за стварање модерне Турске, који је, под вођством Кемала Ататурка 1908. победио
на унутрашњем плану укидањем султаната, али је на спољнополитичком и војном
плану значајно ослабио империју. Међу Младобосанцима су, пре појаве
Гађиновићеве брошуре "Смрт једног
хероја" били добро познати и популарни Мацинијеви списи о циљевима борбе
Младе Италије. Малобројним интелектуалцима биле су познате социјалистичке идеја
Маркса и Енегелса, Масариков социјализам, револуционарне идеје Троцког и
анархистичке Бакуњина. Гаћиновић је значајно допринео да се определе за анархизам
који им је изгледао примеренији за њихове услове. Била су им познатија и револуционарна
превирања у Русији више него социјалдемократске идеје које у Србију доносе
Светозар Милетић, Светозар Марковић, Димитрије Туцовић. Никакве идеје ни помагања
у организовању Младе Босне ни на који начин није било од стране Србије у којој
још седам година неће бити створена тајна и много моћнија организација Уједињење или смрт, али не као
омладинска. За историчаре остаје отворено питање да ли је 1904. или било када
уопште створена Млада Босна, ко ју је створио и са каквим програмом, како је
била организована и ко ју је водио. Оно што је познато то су особе које су били
угледни Младобосанци, тајне групе Младобосанаца у већим градовима и њихови
учинци.
Ни идеја о атентату као методу борбе немоћних Младобосаницма
није дошла прво из Београда.[16]
Политички атентати су били честа појава на прелазу 19. у 20. век. Младобосанци
су знали за неуспео покушај атентата припадника Младе Италије, Оберданка, на аустријског
цара Фрању Јосипа. Атентатор је био стрељан 1882, а у Венецији 1912. године
био му је подигнут споменик и око његовог лика створен омиљен култ. Знали су и за атентат
на аустроугарску царицу Емилијану изведен у Швајцарској 1898. године[17]. Био им је познат, и
сматрали су га за пример успешности, атентат на краља Александра Обреновића
1903. Знали су за политички атентат у мађарском парламенту 1912. који је
извршио народни посланик Јулије Ковач на грофа Тису. Током те 1912. године
муслимани Ђулага Буковац и Ибрахим Фазлиновић планирали су да изведу атентат на
цара или престолонаследника, ко први буде дошао да посети БиХ. До атентата није
дошло јер је у међувремену избио Први балкански рат у који су се они укључили
као добровољци. У Загребу су, поред Јукића на бана Цуваја, Стеван Дојчић 1913.
и Јаков Шефер 1914. покушали атентат на аустроугарског комесара Скерлеца.
Младобосанац, Хрват, Срећко Џамоња намеравао је да убије министра спољних
послова Аустроугарске, Бертхолда. Кад је дошао у Београд по оружје, они којима
се обратио одговорили су га од наума, јер "... би то Србији донело више
штете него користи".
Младобосанци од 1908. почињу да ступају у контакт и да се
учлањују у покрет Народна одбрана створен у Србији 1908. као одговор на
анексију Босне и Херцеговине, а од 1911. и у тајну организацију Уједињење или
смрт, познатију као Црна рука. Многи
од њих узимају активно учешће у Првом и Другом балканском рату и инспиришу се победама
Србије. Али будући да су сви били врло млади, да нису имали чврсту организацију
и јединствено руковођење, њихова спремност за национално ослобођење није била
ни на нивоу босанско-херцеговачких устаника из 1875. Једино што су стварно
могли, не могавши да сагледају последице, биле су акције појединаца, за које су
погрешно веровали да могу да буду битне за национално ослобођење. Успешни и неуспешни
атентати за које су знали и анархистичке идеје били су права инспирација за
атентат на Франца Фердинанда, али нису били и разлог за њега.
Црна рука је конспиративно име за тајну завереничку организацију Уједињење или смрт, основану у Београду 9. маја 1911. године. Организацију је основала група цивила и официра, учесника у убиству краља Александра Обреновића 1903, који су на власт довели династију Карађорђевића. Циљ организације било је уједињење свих Срба у једну државу. Организација је убрзо нарасла на око 2.500 завереника и њом је руководила Врховна централна управа са 11 чланова. Одлучујућу реч у организацији имао је Драгутин Димитиријевић Апис[18], организатор атентата из 1903. године. Ова организација је примала неке Младобосанце у своје редове у време када су боравили у Београду, али није пронађен ни један релевантан доказ да их је инструисала за њихове активности у својој средини; само је понеке подржала. Црна Рука је настојала да своје циљеве остварује значајаним утицајем на српску владу и династију, често преко мере које су влада и династија могле да поднесу, па је тај сукоб растао и разрешен тек на такозваном Солунском процесу 1916. године, после чега се организација распала. На смрт стрељањем било је осуђено осам завереника на челу са Аписом и сви су стрељани. Врховни суд Србије је 1953. године рехабилитовао све осуђене, јер је установио да је Солунски процес био исцениран.
Кад је Апис сазнао да се припрема атентат сагласио
се да се атентаторима помогне, а кад је схватио сву опасност коју би он могао
да произведе по Србију, он је у Сарајево послао поруку да се од њега одустане,
али је одлука Младобосанаца била сам њихова и коначна. У Славонском Броду на
Аписов захтев састали су се Ђуро Шарац и Данило Илић. Шарац је Илићу пренео
Аписово мишљење колико је атентат опасан по Србију. Аустроугарска ће атентат искористити
да нападне Србију, која је у балканским ратовима толико исцрпљена да би јој био
потребан период од бар 5-6 година мира. Данило Илић му је одговорио да су се
они већ заклели, а и кад би хтели да одустану од заклетве, неће моћи да
одговоре Гаврила Принципа од атентата.
У хрватској wikipediji и на почетку 2014. цитира се овај став Дејвида Мекнзија[19]: „Pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis bio je veliki patriot. Vladavinu Aleksandra Obrenovića smatrao je
pogubnom po Srbiju. On je smislio i organizirao časnički puč, ali ubojstvo
kraljevskog para nije bila njegova ideja. Bio je ranjen prilikom zauzimanja
dvora i nije mogao spriječiti ubojstvo. Proučavajući njegov slučaj mnogi su
uvidjeli (Archibald Reiss, David MacKenzie, itd.) da Solunski proces na kome mu
se sudilo 1916. nije bio zakonski regularan. Apis je bio nevin. Ali, srpski
političari su ga se bojali. Bio je netko tko je mogao kontrolirati afere u
Srbiji poslije rata. Zato su vođe srpske vlade u izgnanstvu riješili da
iskoriste trenutak i eliminiraju ga.”
Истакнути Младобосанци
Истакнути Младобосанци
били су: Богдан Жерајић и Владимир Гаћиновић; Данило Илић, Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић, Цвјетко Поповић, Трифко
Грабеж, Васо Чубриловић, Мухамед Мехмедбашић, Вељко Чубриловић, Михајло
Пушара[20],
Јаков Миловић, Мишко Јовановић, Иво Крањчевић, Лазар Ђукић, Цвијан
Стјепановић, Бранко Загорац, Марко Перин, Иво Андрић, Добросав Јевђевић, Боривоје
Јевтић, Јездимир Дангић, и многи други. Међу њима није било поделе по
националној основи. Младобосанци, сем оних који су били укључени у припреме и
извођење, нису ни знали да се спрема атентат. Неки од њих су после атентата
били изведени на суд без кривице. Неки су касније постигли значајне каријере и велики
углед: Васо Чубриловић у Југославији и Иво Андрић у Југославији и у свету.
Гаврило Принцип рођен је у селу Велики
Обљај код Босанског Графова 25. јула 1894. у српској породици, као једно од
деветоро деце Петра и Марије Принцип. Шесторо деце им је рано умрло. И Гаврило
је био слабог здравља и ниског раста. У Сарајеву је похађао трговачку школу, па
гимназију у Тузли, Сарајеву и Београду. У Београду је 1912. долазио у контакт
са члановима организације Црна рука и дело са њима исте идеје, али нема доказа
да је знао ко су они ни да је формално и он постао члан. У Првом балканском
рату желео је да ступи као добровољац у четнике Воје Танкосића, али га је овај лично
одбио због ниског раста. У наредне две године активно је радио на пропагирању
идеје уједињења БиХ са Србијом. У Сарајеву је 28. јуна, на Видовдан, 1914, у
својој 20-тој години, извршио атентат на аустроугарског надвојводу
Франца
Фердинанда. На суду се храбро држао и истицао да се бори за уједињење Јужних Словена и ослобођење од Аустроугарске.
Као малолетник добио је највећу могућу казну затовра од 20 година, коју је
издржавао кратко у Сарајеву па у затвору Терезин у Чешкој, где је умро 28.
априла 1918. од исцрпљености, туберкулозе и сепсе.
Једним од најбољих биографа
Гаврила Принципа сматра се Божидар
Томић. Он пише да су Принципи пореклом из црногорског Грахова из племена
Јовићевића. Један од њихових предака, по имену Тодор, одлазио је у Млетке у
врло кићеној ношњи и са пушком, па су га млечани сматрали вођом племена -
принципалом. Тако се уз њега прилепио надимак Принцип, који су његови потомци,
вероватно при пресељењу, узели за презиме. Гаврилов деда Јован са два своја
брта учествовао је у Босанско-херцеговачком устанку 1875. године. О храбрости
Јована Принципа писао је енглески историчар Артур Еванс у листу "Манчестер
гардијан". И Гаврилов отац Петар је учествовао у Црнопоточкој буни.
Гаврилов отац Петар био је неупадљив, миран и јако
религиозан човек, по занимању поштар на релацији Грахово - Книн. Његова мајка
Марија била је енергична жена спремна да се бори са свим тешкоћама. Од деветоро
деце које су изродили преживела су само тројица синова: Јован, Гаврило и
Никола.
Гаврило[21]
је био ћутљив, ситан и благе нарави, али је мештанима остао у сећању по читању
епских народних песама, па су међусобом говорили да ће "нешто од њега бити". Његов
старији брат Јован запослио се као кочијаш, па келнер у Хаџићима код Сарајева и
од своје зараде помагао породицу. Када је Јован сазнао да Сарајевска војна
команда врши упис питомаца у школу у којој је све било бесплатно, а касније обезбеђен
посао аустроугарског официра, обавестио је родитеље и предложио им да упишу
Гаврила у војну школу. Гаврило долази у Хаџиће 1907. године код брата Јована.
Сарајевски трговац Пешут одговорио је Јована да брата упише у школу у којој ће
"постати душманин свом рођеном народу" и предложио му да га упише у
трговачку школу. Јован уписује брата у Нижу трговачку школу, коју Гаврило није
волео, јер је за трговце знао да су зеленаши. На крају треће године успева да
наговори брата да му дозволи да пређе у гимназију, полаже допунске испите и
1910. уписује четврти разред гимназије у Тузли. Тамо пред крај године долази у
сукоб са једним професором, па се враћа у Сарајево да доврши четврти разред.
Сарајевску гиманзију су у то време похађали Иво Андрић, Васо Чубриловић и неки
други младићи, који ће касније постићи значајне животне каријере.
У јуну 1910. године будућу судбину Гаврила
Принципа определио је неуспешни атентат Богдана Жерајића на поглавара Босне и
Херцеговине, аустроугарског генерала Варешанина и Жерајићево самоубиство.
Гаврило је тада одлучио да и он учини јуначко дело засвој народ. На Жерајићевом
гробу заклео се да ће га осветити, а његови сељаци, када им је о томе причао,
сматрали су да је "скренуо памећу". Овај биографски податак говори да
одлука Гаврила Принципа да учествује у
Сарајевском атентату није инспирисана ни од кога, већ да ју је он лично донео и
да је она била неопозива.
Принцип се ни у Сарајеву не задржава до краја
школске године, већ пешице креће за Београд да тамо доврши четврти разред.
Својим друговима је испричао да је после десет дана пешачења прешао границу и
пољубио српску земљу. У мају 1912. стиже у Београд, наставља школовање и ступа
у тајну организацију Црна рука. Тада му је било 16 година. Како није успео да
положи пети разред гимназије пријављује се као добровољац у четнике Воје Танкосића,
где га одбијају због малог раста. Враћа се у Сарајево и интензивно припрема
испите па одлази у Београд и полаже 5. и 6. разред гимназије[22],
а затим се враћа у Сарајево. У децембру 1913. у Сарајеву га је тражила полиција
због напада на једног жандарма, али се он био склонио у своје родно село, где
је због тог напада забринуо родитеље. Почетком 1914. са рођаком Владетом
Билбијом преко Книна и Загреба стиже у Београд са пасошом на име Жика
Јовановић. У Београду наставља седми разред гимназије. Станује са Трифком
Грабежом и Владетом Билбијом и дружи се са истомишљеницима са којима разговара
о положају Срба у БиХ и шта им ваља чинити.
Принцип у марту 1914. године
сазнаје за долазак аустругарског престолонаследника на војне маневре у БиХ и о томе разговара са
Недељком Чабриновићем. Из Тузле им је ускоро стигло писмо са потврдом те вести.
Гаврило и Недељко одлучују да надвојоводи
приреде "ватрени" дочек на Видовдан кад буде долазио у најављену
посету Сарајеву. Са својом идејом упознали су Трифка Грабежа и Ђулагу
Буковца. Принцип је знао да би Милан
Цигановић, порески службеник одликован Златном медаљом за храброст у
Балканским ратовима, са којим се упознао док су краће време становали у истој
кући, могао да им обезбеди оружје. Ђулага, као Цигановићев саборац у четницима
Танкосића, уговорио је тај састанак. Цигановић, и сам избеглица из Босне,
одборио је њихов наум, али је о помоћи требало да одлучи неко ко је жело прво
да се сретне са оним који је то замислио.
Кад је Принцип сазнао да је то четнички војвода Танкосић, који због ниског раста није хтео да га прими у добровољце 1912, одлучио је да на састнак иде Трифко Грабеж, који је физички остављао снажнији утисак. После Трифковог састанка са Танкосићем, и консултације овога са Аписом, Цигановић им је 27. маја предао шест бомби, четири револвера са по седам метака и специјални пакетић са отровом, јер су завереници (попут њиховог идола Богдана Жерајића) одлучили да се живи не предају. Сутрадан су од Цигановића учили како се употребљава оружје. Цигановић им је рекао да се кроз Србију крију од власти, јер могу бити ухапшени, и упутио на особе којима треба да се обраћају у току пута за Сарајево. Пред полазак Принцип и Грабеж разговарају са Владимиром Гаћиновићем, који их их испраћа речима "Напред млади лавови!" За Сарајево су заједно кренули 28. маја и користећи се везама на које су били упућени безбедно прешли границу. Пред границом су Принцип и Грабеж критиковали Чабриновића због неопрезног брбљања уз пут, па је Чабриновић проуджио сам за Тузлу. Принцип и Грабеж срели су се са Вељком Чубриловићем који је обезбедио да оружје до Тузле пренесу друге особе, а из Тузле у Сарајево га је донео Данило Илић, који је већ био припремио и другу тројицу завереника за извршење атентата. Организацију атентата је преузео старији и искуснији Данило Илић, код кога је Гаврило Принцип неко време становао и имао пуно поверење у њега. Принцип је посетио брата Јакова и предложио да тек рођеном сине дају име Слободан, па на кратко обишао родитеље, који су много бринули о њему од његовог последњег одласка у Београд. Затим се вратио код Данила Илића. Стицај околности, и ако по Даниловом распореду, пети по реду, Гаврило Принцип је извршио атентат и ушао у историју Првог светског рата.
Кад је Принцип сазнао да је то четнички војвода Танкосић, који због ниског раста није хтео да га прими у добровољце 1912, одлучио је да на састнак иде Трифко Грабеж, који је физички остављао снажнији утисак. После Трифковог састанка са Танкосићем, и консултације овога са Аписом, Цигановић им је 27. маја предао шест бомби, четири револвера са по седам метака и специјални пакетић са отровом, јер су завереници (попут њиховог идола Богдана Жерајића) одлучили да се живи не предају. Сутрадан су од Цигановића учили како се употребљава оружје. Цигановић им је рекао да се кроз Србију крију од власти, јер могу бити ухапшени, и упутио на особе којима треба да се обраћају у току пута за Сарајево. Пред полазак Принцип и Грабеж разговарају са Владимиром Гаћиновићем, који их их испраћа речима "Напред млади лавови!" За Сарајево су заједно кренули 28. маја и користећи се везама на које су били упућени безбедно прешли границу. Пред границом су Принцип и Грабеж критиковали Чабриновића због неопрезног брбљања уз пут, па је Чабриновић проуджио сам за Тузлу. Принцип и Грабеж срели су се са Вељком Чубриловићем који је обезбедио да оружје до Тузле пренесу друге особе, а из Тузле у Сарајево га је донео Данило Илић, који је већ био припремио и другу тројицу завереника за извршење атентата. Организацију атентата је преузео старији и искуснији Данило Илић, код кога је Гаврило Принцип неко време становао и имао пуно поверење у њега. Принцип је посетио брата Јакова и предложио да тек рођеном сине дају име Слободан, па на кратко обишао родитеље, који су много бринули о њему од његовог последњег одласка у Београд. Затим се вратио код Данила Илића. Стицај околности, и ако по Даниловом распореду, пети по реду, Гаврило Принцип је извршио атентат и ушао у историју Првог светског рата.
Данило Илић (1891 - 3. фебруар 1915),
Србин, родом из Сарајева, похађао је Државну учитељску школу у Сарајеву и краће време
био учитељ.
Године 1913, као Младобосанац, прелази у
Београд, ради као новинар и постаје члан
Црне руке. У лето 1913, на позив Гаћиновића, краће време борави у Швајцарској,
путујући углавном пешице. У Швајцарској је дошао у додир са неколико руских
револуционара и о томе одушевљено причао Младобосанцима када се вратио у
Сарајево 1914. Младобосанци су га слушали као што "муслимани слушају
хаџије", па је добио надимак Хаџија.
У Сарајево је радио у локалним српским новинама "Српска ријеч"
и "Звоно". Није радио на организацији атентата све док то од њега
није затражио Гаврило Принцип, са којим је постао пријатељ док је овај становао
код њега. У почетку није прихватао Принципову идеју, али је га овај на крају
наговорио. Као један од најстаријих и најугледнијих Младобосанца био је
најпогоднија особа да организује атентат. За извршење атентата ангажовао је још:
Мухамеда Мехмедбашића, Васу Чубриловића и Цвјетка Поповића. За организацију
атентата осуђен је на смрт и погубљен 3. фебруара 1915.
Недељко
Чабриновић (2. фебруар 1895 - 20. јануар 1916), Србин из Сарајева, био је најстарије
од деветоро деце власника кафане, једног осионог човек који је сарађивао са
аустроугарским властима. Због злостављања од стране оца Недељко напушта кућу и
бави се разним пословима (бравар, лимар, графичар) у разним градовима (Загребу,
Трсту, Београду). Због учешћа у штрајку у Сарајеву 1912. био је протеран на пет
година и он одлази у Београд где ради као штампарски радник. Пасија му је била
сакупљање књига, посебно анархистичких, и себе је сматрао анархистом, а своје
другове радикалним националистима. Нема доказа, како се у неким изворима помиње,
да је Апис Чабриновићу, Принципу и петорици других наредио да убију Франца
Фердинанда и наоружао их. Идеја за атентат је била Принципова. Чабриновић је за
њу сазнао од Принципа, подржао је и учествовао у њеној реализацији. При хапшењу је узвикнуо: "Ја сам Србин,
херој!"... На суђењу је признао злочин и изјавио да је Србин, херој и
анархиста. Осуђен је на 20 година затвора и умро 20. јануара 1916. у затвору
Терезин од туберкулозе.
Васо Чубриловић је рођен 14. јануара 1897. у Босанској Градишки. Гимназију је завршио у Сарајеву, а Данило Илић га је изабрао за извршење атентата. Због учешћа у атентату, као малолетник, осуђен је на 16 година тешке тамнице. Себе је сматрао Југословеном, а на питање судије за национаслност изјавио да је Србинохрват и то образложио речима[23]: "Значи да се не признајем само Србином и да не морам радити само за Србију, него и за Хрватску". Казну је издржавао у Сарајеву и после распада Аусторугарске био ослобођен и прешао у Србију, где је дипломирао, а затим и докторирао историју. Између два рата радио је као професор, једно време је провео у логору Бањица.
По ослобођењу као члан Земљорадничке странке постао је министар пољопривреде, а у првој влади ФНРЈ министар шумарства. У КПЈ је примљен 1945, а касније је постао декан Филозофског факултета. Основао је Балканолошки институт у Београду 1970. године и био редовни професор на катедри Историја Југославије. Савремени бошњачки медији га оптужују да се у Краљевини Југославије залагао за етничко чишћење Албанаца, а у Другој Југославији да буде етнички чиста од националних мањина. Истина је да је између два рата објавио радове: Порекло муслиманског племства у БиХ (1935), Истеривање Албанаца и Политичка прошлост Хрвата (1937. и 1944). и рад: Мањински проблеми у новој Југославији, али та му дела нису била оспорена ни у старој ни у новој Југославији, у којој су наведени народи имали једнаке демократске слободе. Истина је и да национално хомогене драве немају проблом националних мањина.
Васо Чубриловић је рођен 14. јануара 1897. у Босанској Градишки. Гимназију је завршио у Сарајеву, а Данило Илић га је изабрао за извршење атентата. Због учешћа у атентату, као малолетник, осуђен је на 16 година тешке тамнице. Себе је сматрао Југословеном, а на питање судије за национаслност изјавио да је Србинохрват и то образложио речима[23]: "Значи да се не признајем само Србином и да не морам радити само за Србију, него и за Хрватску". Казну је издржавао у Сарајеву и после распада Аусторугарске био ослобођен и прешао у Србију, где је дипломирао, а затим и докторирао историју. Између два рата радио је као професор, једно време је провео у логору Бањица.
По ослобођењу као члан Земљорадничке странке постао је министар пољопривреде, а у првој влади ФНРЈ министар шумарства. У КПЈ је примљен 1945, а касније је постао декан Филозофског факултета. Основао је Балканолошки институт у Београду 1970. године и био редовни професор на катедри Историја Југославије. Савремени бошњачки медији га оптужују да се у Краљевини Југославије залагао за етничко чишћење Албанаца, а у Другој Југославији да буде етнички чиста од националних мањина. Истина је да је између два рата објавио радове: Порекло муслиманског племства у БиХ (1935), Истеривање Албанаца и Политичка прошлост Хрвата (1937. и 1944). и рад: Мањински проблеми у новој Југославији, али та му дела нису била оспорена ни у старој ни у новој Југославији, у којој су наведени народи имали једнаке демократске слободе. Истина је и да национално хомогене драве немају проблом националних мањина.
Вељко Чубриловић (6. јун 1886 - 3. фебруар 1915) био је 11 година старији брат Васе Чубриловића. Онсовну школу је завршио у родној Босанској Градишки, гимназију у Новом Саду и до 1905. Православну учитељску школу у Сомбору. Прво запошљење добија одмах у Тузли. Жени се са учитељицом Јованком, која одмах добија премештај из Бјељине у Тузлу. Породица 1910. прелази у Прибој Мајевички, где добија већу плату и много боље услове за рад. Врло брзо је стекао велики углед међу мајевичким сељацима и то му омогућава да развије значајну активност код омладине и мештана. Основао је спортско друштво "Соко", антиалкохоличарско друштво "Побратимство", Народну читаоницу и пододбор "Просвјете". Био је припадник Народне одбране основане у Србији и веза између Маладобосанаца и Србије. У његовој организацији оружје за атентаоре тајно је пренто од границе до Тузле. У Сарајевском процесу осуђен је на смрт вешањем и казна је извршена 15. јула 1915. године.
Мухамед Мехмедбашић (1886 - 29. мај 1943), по рођењу из Мостара, муслиман и столарски радник, покушао је у првој половини 1914. отрованим ножем да убије аустријског гувернера Босне Херцеговине, Оскара Поћорека. Атентат није успео, а он није био откривен.
Данило Илић га је укључио у групу за извршење Сарајевског атентата. После атентата пребегао је у Црну Гору. Црногорске власту су га ухапсиле и биле намерне да га изруче аустроугарским, али је он успео да побегне из затвора у Никшићу и да пређе у Србију. У чину официра учествовао је у повлачењу Српске војске преко Албаније. На Солунском процесу 1916. био је осуђен на 15 година затвора, али је 1919. амнестиран, па се вратио у Сарајево. У току Другог светског рата усташе су га ухапсиле, мучиле, па пуштиле из затовра. Од последица мучења умро је 29. маја 1943. у Сарајеву. У току Солунског процеса Апис је о њему реко и ово: "Мухамед Мехемедбашић јесте мој пријатељ, али није Турчин. Он има доказа о свом српском пореклу... То је... једини муслиман међу сарајевским атентаторима... Један од осморице Највећих. Сад му суди српски суд. То је... велика српска срамота."
Трифко (Трифун) Грабеж (7. јул 1895 - 21.август 1916), био је Србин, син свештеника са Пала. Гимназију је похађао у Сарајеву и Тузли. У 17-тој години био је избачен из школе и кажњен са 14 дана затвора због антирежимског деловања. Школовање је продужио у Београду где је завршио 5, 6. и 7. разред. Још у Тузли придружио се Младобосанцима. У српским изворима се не помиње да је био члан Црне руке, али у другим се то тврди. Са Принципом се упознао у Београду и са њим делио стан. И он је одмах подржао Пиринципову идеју о атентату, па су се њих тројица (Принцип, Чабриновић и Грабеж) вратили у Сарајево да је релизују. Био је шести у групи за атентат, али му се није пружила прилика да га изврши. Ухваћен је у бекству и осуђен на 20 година затвора. Умро је у затвору Терезин 1916. године од туберкулозе.
Цвјетко Поповић (1896 - 7. јун. 1980), Србин из Прњавора, пореклом из учитељске продице, био је студент у Сарајеву и један од шесторице атентатора. Збор тога је осуђен на 13 година затвора, које је издржавао заједно са Васом Чубриловићем. Олсобођен је 1918. на крају рата. После Првог светског рата радио је као средњошколски професор у Пироту, Београду, Пожаревцу, Ужицу, Јагодини и Белој Цркви. У очи Другог светског рата постао је директор Учитељске школе у Скопљу, одакле су га Бугари протерали у Србију. У Београду, под окупацијом био је постављен за директора Учитељске школе, а од 1943. за начелника за основну наставу при Министарству просвете и вера. Због тога је по ослобођењу био ухапшен, али га је из затвора извукао тада већ академик др Васо Чубриловић, са којим је био у аустроугарским затворима. По изласку из затвора био је професор филозофије, па кустос Етнографског одељења Музеја Сарајева. На педесету годишњицу атентата изјавио је да не би учествовао у атентату да је знао да ће он довести до рата. Умро је 7. јуна 1980. у Сарајеву.
Михајло Пушара (1886-1915), Србин родом из Високог, радио је као општински службеник у Сарајеву, али је имао изузетан смисао за уметност и био врло активан као музичар, диригент, глумац и редитељ. У периоду 1905-1914, водио је хор Српског пјевачког друштва и Тамбурашки оркестар муслиманске читаонице у Високом, али је највише уметнички деловао у Сарајеву. Био је припадник Младе Босне, није био активан члан ни једне групе Младобосанаца, али је многе лично познавао. Дедијер га сматра једном од кључних особа у Сарајевском атентату. Он је из Тузле обавесто Чабриновића[24] о предстојећој посети Фердинанда Сарајеву. У време експлозије бомбе дириговао је оркестром "Слоге" и, претпостављајући шта се десило, прекинуо дириговање и изашао на улицу. У време кад је Принцип потегао пиштољ задесио се у близини и ударцем ногом у колено омео полицајца који је покушао да спречи атентат. Кад je на Принципа аустроугарски официр потегао сабљу Пушара је са својим школским другом, Аустријанцем Фердинандом Бером зауставио официра, али нису успели да спрече линч. У Сарајевском процесу био је ослобођен кривице, јер су атентатори порицали сваку вез са њим. Они нису знали за њега, али је, по свему судећи, он био у све упућен. Изгледа да је од тајних служби био откривен и дуже праћен па је по изласку из притвора ухапшен и, без суђења, спроведен у затвор у Араду (први концентрациони логор у Европи), где је умро 1915, јер је сво време као храну добијао слану воду.
Франц Фердинанд
Аустрогуарска монархија настала је 8. јуна 1867. године
као нагодба између Аустријског царства и мађарских политичких првака, како би
се, после Мађарске буне која је угушена 1849. уз помоћ царске Русије, отклониле
жеље Мађара за аутономијом и заједнички лакше контролисали други народи који су
већи били под Аустријском монархијом и којих је у укупном броју становништва
било више него асутријских Немаца и Мађара заједно, али који у политичком
животу нису могли да се изборе ни за висок степен аутономије, а још мање за
национално ослобођење. Аустроугарска се до анексије БиХ делила на аустријски и
угарски део. Угарски део био је
територијално највећа јединица двојне монархије и контролисала је делове
румунског и словенских народа. Аустријски део имао је 16 територијалних
јединица и контролисао више словенских и део италијанског народа. После
анексије БиХ је постала 18. територијална јединица са посебним статусом: била
је под заједничком управом оба дела монархије.
\
\
На челу Аустроугарске налазио се Франц Јозеф (Фрањо Јосип) из династије Хазбурговаца, који је раније титулисан као цар Аустрије и краљ Бохемије (касније Чешке). Њему је у двојној монархији додата и титула апостолски краљ Угарске и он је то био све до своје смрти 1916. године. На престолу је требало да га наследи ожењени син Рудолф од Аустрије (1858-1889), са високим војним и општим образовањем, који је 30. јануара пронађен мртав у замку Мајерлинг заједно са љубавницом Маријом. Званично је смрт објашњена тако да је престолонаследник из пиштоља прво убио своју љубавницу, па онда себе. Форезничке истраге тек пред крај 20. века показале су да је Марија усмрћена ударцима, а престолонаследник са шест хитаца из пушке, а не обоје са по једним метком из пиштоља, како је било објављено у званичном извештају. Овај налаз добијен више од 100 година после трагичног догађаја показује: у питању је било планирано убиство. Особа којој је смрт претолонаследника Рудолфа највише користила био је Франц Фердинанд, братанац цара Јосифа. Фердинанд је постао престолонаследник чином одрицања свог оца Карла Лудовика у корист најстаријег сина.
Да ли би благовремено утврђено
убиство принца Рудолфа променило точак историје? Многи су склони да верују да
је то вероватно. Можда је вероватно, али историја се не понавља, не исправља и
не преправља. Она може да буде добра поука за будућност, само под условом да је
истинита.
Франц Фердинанд[25] (18. децембар 1863, Грац
- 28. јун 1914, Сарајево) био је братанац аустругарског цара Фрање Јосифа у
звању надвојводе. Постао је престолнаследник 1889, када је царев син Рудолф
нађен мртав поред своје љубавнице. Био је врховни командант[26]
од значајног утицаја у војсци, али и неомиљен ускогруди политичар напраситог
карактера. Његове страсти биле су лов и власт, али и ирационална мржња против
Мађара и Срба, нарочито против Србије, коју је сматрао великом опасношћу по
Аустругарску. Приликом лечења од туберкулозе у Египту, јавно и са нападима беса,
изражавао је мржњу према Мађарима. Једном другом приликом је рекао да ће
"... оног тренутка када се учини
крај тим срамним мађарским интригама (што се сасвим лако може учинити, јер је
Мађар прави Хун и Азијат који се увек хвали, али се предаје чим се против њега
предузме енергична акција) и Словени ће престати са својим жестоким јуришима и
поново се мирно и послушно покорити културно супериорним Германима"
што га представља као расисту. Његова мржња према Србима била је инспирисана и
његовом нетрпељивошћу према православљу. У војно-стратегијском погледу Србија
је била велика сметња да се Аустроугарска непосредно повеже са Турском и
прошири свој интерес у Малој Азији. У тајним разговорима са немачким царем
Вилхемом јавно је изражавао мржњу према Србима и потребу да се Србија пороби, а
цар је био сагласан са њим. Заједно су правили планове о прекрајању Европе која
би требало да уследи после доласка Фердинадна на власт. У тим плановима Немачка
је требало да се шири на исток, а Аустроугарска на Балкан; у оба случаја на
штету словенских народа.
Ребека Вест каже да је "У свакодневно обраћању и
опхођењу био агресиван и оштар, иако му је ум био трапав и спор." По мајци
је био унук сицилијанског краља из лозе Бурбона за кога се зна де је био деспот
и идиот, да је после револуције из 1848. извршио прави покољ међу
сународницима, који су ипак успели да га протерају, па је до краја живео
потпуно изоловано у некој тврђави. "Такви преци су му подарили
тврдоглавост, предрасуде, сумњичавост, мржњу према свачијем другачијем мишљењу,
као и склоност агресивности, што је, уз
хазбуршку себичност и урођену недисциплину, од њега створило такву особу која,
да није била краљевског рода, тешко да би се у ондашњем свету могла надати
дужем животу." Да је Ребека ово написала пре атентата, биле би то
прорчанство, које се остварило.
Франц Фердинад од 1906.
почиње активно да се бави политиком и око себе окупља истомишљенике који су
представљали праву опозицију двору. Имао је планове да преуреди Аустрију и
Мађарску у тројну монархију са трећим јединицом која би обухватила Словенију,
Хрватску, Војводину и Босну и Херцеговину. Мађарским политичарима је то посебно
сметало јер би знатно смањило њихов утицај на Балкану. Овакво мађарско понашање
сугрно је у значајној мери одређивало Фердинандов однос према њима. Залагао се
за сарадњу са Немачком и Русијом и мирну политику на Балкану, али је Србе и
Србију сматрао великим непријатељем монархије. Поред војно-стратегијских,
економских и политичких разлога за однос према Србима и Србији имао и један
лични и ирационалан разлог: као ортодоксни католик страсно је мрзео православне
народе и сматрао их недостојним греманске културе. Ипак је његов врховни идеал
у спољној политици био "Савез три
цара" (Немачке, Аустроугарске и Русије) како би се избегао рат са
Русијом, који није желео "... јер би
се рат између Аустрије и Русије завршио или обарањем Романова, или обарањем
Хабсбурговаца, или, можда, обарањем обе династије". Није дочекао да
види да се ова пследња претпоставка остварила.
Нетактичан, чак и у
дипломатским контактима, често је говорио како ће да "укроти Мађаре"
и "утуче рогове Србима". Чинило му се да је потребније да "утуче
рогове Србима", јер је у Србији видео велику опасност по монархију после
њених успеха у балканским ратовима. Сметало му је њено више него двоструко
територијално проширење и значајно повећање броја становника. Сметао му је и
повећани углед у Европи који је Србија стекла у балканским ратовима. За њега се
не може рећи да је страховао, али је знао да ће успеси Србије да повећају
незадовољство Срба у БиХ и њихову нескривену жељу за уједињењем. Србији је
требало "утући рогове" пре него што се опорави из тек завршених
балканских ратова и пре него што се Срби у Босни још више узнемире. Велики
маневри изведени у јуну месецу 1914. били су снажна демонстрација силе против
Србије, али не и права претња за Србију.
Права
претња за Србију требало је да буде тајно припремани устанак Албанаца за јесен
те године. Већина албанског становништва била је за
аутономну муслиманску Албанију у Турском царству са арапским писмом, али су у
дугом низу година, вероватно пре 1897, када је у Бечу за 15 златних форинти
израђена данашња албанска застава са црним хазбуршким орлом, из Сарајева и
Дубровника вршена усмеравања албанског националног покрета у европском духу. Од почетка 1914. у БиХ откупљивана су крда
говеда и коња и слана у далматинске луке, одакле је требало да буду пребачена
албанским устаницима.
Савременици, од којих се
многима био замерио, оцењивали су га као спороумног и недоследног. У својој
кући у Бечу окупљао је истакунте људе које није позивао двор и стварао
опозицију двору. Изражавао је нестрпљивост што цар не умире, јер је са 50 година
био најстарији престолонаследник у Европи. Приближио се немачком цару Вилхелму
и заједно са њим правио планове за преуређење Европе. Цар Вилхелм му је обећао
да ће му једног сина поставити за краља Пољске, другог за краља Бохемије,
Мађарске, Хрватске и Србије, а за узврат Вилхемов братанац је требало да
постане цар Аустрије[27].
За своје друштво бирао је бескурпулозне али њему одане људе. Министар
иностараних послова Ерентал, кога је он изабрао, тајно од великих сила,
припремио је и претворио привремену окупацију БиХ у анексију, која је изазвала
значајно незадовољство код скоро свих европских влада. За начелника
генералштаба поставио је свог истомишљеника Фон Хецендорфа, који је био
опседнут идејом да је Србија Аустроугарској "судбински противник" са
којим се треба што пре обрачунати док се не наоружа и са таквим предлогом
изашао пред цара Франца Јосифа још 1907. године. Од тада је сваку прилику
користио да захтева од цара напад и уништење Србије. Маневре демоснтрације силе
против Србије организовао је 1909, 1912, 1913. и 1914. године. Цар га је 1911,
био сменио са дужности, али је на Фердинадово залагање поново враћен 1912. и
тада је новом министру иностраних послова Бертхолду рекао следеће: "Излаз из наших тешкоћа јесте да без страха
од последица прво уништимо Србију".
Овакви анимозитети Франца Фердинанда
и његовог окружења нису остали непознати ни Аустриској, ни Српској, ни
Босанској јавности, а били су познати и у многим дипломатским круговима Европе.
Они најбоље објашњавају кога и зашто Младобосанци бирају за своју жртву.
И у Аустрији "Против надвојводе постоје дубоке антипатије, које су распрострањене и у широким народним масама" записао је
Јозеф Редлих, професор бечког универзитета и угледни политичар. Овај политичар
је на дан атентата записао и следећу реченицу: "Бог добро мисли Аустрији пошто јој је ускратио да има оваквог цара."
Ален Тејлор написао је и ово[28]:
"Франц Фердинанд био је од најгорих
производа куће Хабзбурга: реакционаран, клерикалан, суров и бахат, а често и
луд." Сам цар Франц Јозеф, и ако бесан због атентата на братанца,
рекао је[29]:
"Ужасно!
Свевишњи не
дозвољава да га изазивају!
Врховна моћ је поново успоставила онај ред ствари који ја, нажалост, нисам
успео да одржим…" и
одлучио да ратом "сатре" Србију. Војска и неки политички кругови су
то са одушевљењем дочекали.
Нови престолнаследник је у младости био сурови ловац: није ловио ради спорта или хране већ из жеље за убијањем. Био је изврстан стрелац који готово никада не промашује. У једном лову који је организовао немачки цар Вилхелм, од укупно 60 пуштених вепрова лично је убио 59 и шесдесетог ранио. У једном чешком замку за само један дан убио је 2.150 примерака ситне дивљачи, а у Сарајеву се пред атентат хвалио да је устрелио и 3.000 јелена. Сам је оцењивао да је одстрелиио скоро пола милиона дивљачи. Године 1892. из луке Трст кренуо је једним прекооеканским бродом у чувена светска ловишта, а по повратку се хвалио одстрелом слонова, тигрова, кенгура, коала и ретких птица. Због неумереног учешћа у лову трајно је оштетио слух.
У
току потовања водио је дневник и оставио интересантна запажања не само о лову,
већ и о другим утисцима са тог дугог путовања. Поред описа дочека који су му
приређивани и ловова у којима је учествовао, оставио је вредне записе
заосталости, беди и сиромаштву које је примећивао код многих народа у Азији, и
критиковао бахато и непристојно понашање Северноамериканаца.
Франц Фердинанд није би ни без великих врлина. У
Будимпешти је упознао дворску даму изузетне лепоте, Софију Хотек. Познанство се
развило у велику обострану љубав. За царски двор у Бечу је била неприхватљива
женидба са дворском дамом "ниског
рода и славенског порекла" па је морао
да се одрекне претензија на престо за своју нерођену децу у корист младог
надвојводе Карла, сина његовог рођеног брата. За овај брак је била битна
узајамна љубав, а не порекло по правилима које је прописивао бечки двор. Ако је
чешка грофица Софија Хотек била ниског рода и недостојна да буде супруга
аустријског престолонаследника, зар то није доказ и расизма и понижавајућег
односа Хазбугроваца према славенском елементу у својој империји? Овај брак,
који је уз то био и складан, показује да Франц Фердинанд није било лишен свих
врлина, како га најчешће приказују. Брачни пар је ускоро добио четворо деце:
ћерку Софију и синове Максимилијана и Ернеста. Четврто дете - трећи син, умрло
им је одмах по рођењу. Породица је живла у дворцу Белведере. Остаје нејасно
како би се Франц Фердинанд понео према понижавајућој одлуци двора да је постао
цар - да ли би се држао договора или би једног од синова прогласио престолонаследником?
Фердинандовој супрузи Софији било
је ускраћено појављивање на јавним пријемима које организује двор или у којима
учествује царска породица. Ова забрана није се односила да прати мужу кад
самостално обилази провинције монархије, али на његовим јавним наступима није
смела бити поред њега.
Војни маневри у БиХ били су
планирани као демонстрација силе против Србије, а посета Сарајеву на Видовдан
била је провокација за све Србе који у себи носе мит Косовске битке изведене на
овај национални празник. За Франца Фердинанда посета Сарајеву је била и више од
тога: своју супругу Софију, као будућу царицу, којој до тада није приређиван
јавни дочек због њеног "ниског порекла", желео је по први пут да представи
јавности. Без жеље атентатора било јој је то и последњи пут.
Свима је била позната лепота будуће царице
Софије, а словенски народи су осуђивали понижење које је доживела од бечког
двора, коју ју је сматрао недостојном да буде супруга једног Хазбурговца и није
јој било дозвољено да се јавно појављује са својим мужем. Нико није ни знао да
су нашле сличне особе и да их је та сличност спојила.
Сарајевски атентат
Аустроугарске тајне службе су између 1902. и 1910. године биле више од десет пута у приправности због података да се спрема атентат на надвојводу Фердинанда. У периоду 1910-1914. јужнословенски омладинаци су четири пута покушали да изведу атентатат: 1) Због опасности од атентата Фердинанд је отказао посету Сарајеву 1910. године. 2) Млада Далмација припремала је 1913. атентат у Дрнишу. Међу атентаторима су били песници Владимир Черина и Тин Ујевић. 3) Атентат је те године самостално планирао Луја Аљиновић, ученик трећег разреда учитељске школе у Шибенику[30]. Черина, Ујевић и Аљиновић нису били Младобосанци. "Данас не изгледа уверљиво да је у Хрватској већина омладине жудела за обрачун са хабзбуршком државом, давала жртве за уједињење са Србима у југословенској држави" - констатује академик Милорад Екемчић. 4) Сарајевски атентат Младобосанца је успео.
Аустријска влада је из више извора знала да се у Сарајеву
припрема атентат на Франца Фердинанда, па му је у Бечу саветовано да не путује,
али је он отпутовао. У Сарајево је стигао возом 27. јула и продужио за Илиџу,
где је извршио смотру дела јединица које су учествовале у маневру и сачекао
долазак супруге. На Илиџи му је саветовано да не иде у Сарајево на српски
национални празник Видовдан, јер би то била провокација за Србе. Али он није
одустао од првобитне намере. Сматрао је да би то "... било увредљиво
за аустроугарског поглавара Босне, генерала Поћорека[31]
и окрњило би његов углед међу босанским становништвом". То је свакако тачно, али
постоји и један разлог више: требало је народу да покаже своју супругу и
очекивао је да ће их становништво срдачно поздравити. Велик број становика изашао је на кеј поред
Миљацке да их срдачно дочекала , али не баш сви...
Са Илиџе је брачни пар возом стигао у Сарајево.
Дочекао их је и поздравио Оскар Поћорек. После обиласка почасне чете војвода и
војвоткиња сели су у отворени аутомобил, трећи од шест у
колoни.
Надвојвода је тражио да се колона креће споро како би отпоздрављао грађанима
који су га дочекали на кеју поред Миљацке (Апелова улица). Страна поред Миљацке
била је скоро празана, а народ је са тротоара на супротној страни поздрављо
њихов пролазак. Изашли су да их поздраве они који су се радовали њиховом
доласку, међу њима је било и оних који се нису радовали, али су желели да виде
будућег цара и царицу, и њих шесторица који су се били припремили да изврше
атентат и распоредили као
на скици насталој у току истраге.
У самом атентату[32] је учествовало шест особа распоређених дуж маршруте којом је свечана колона требало да прође до Гадске вјећнице Беледије на следећи начин: Између Дрвене и Чумурџија ћуприје налазили су се Мухамед Мехмедбашић (1), Васа Чубриловић (2), Недељко Чабриновић (3) и Цвјетко Поповић (4). На раскрсници код Латинског моста био је Гаврило Принцип на позицији (5), а затим прешао на позицију (6) са које је извршио атентат. Трифко Грабеж (7) био је практично испред градске већнице на месту где су се возила требало зауставити и окренути. Мехмедбашић и Поповић били су наоружани само бомбом, а остала четворица бомбом и пиштољем. Сви су имали по кесицу са отровом цијанкалијем, који би попили по извршеном атентату. Главни организатор, Данило Илић кретао се између Принципа и Грабежа.
Мехмедбашић био је
први који је требало да баци бомбу, али није то учинио. Бомбу није бацио ни четврти у
групи Поповић[33]. Други
по реду, млади Васо Чубриловић, није дејствовао задивљен лепотом Софије[34].
Недељко Чабриновић, трећи по реду, у 10:10 бацио је бомбу и она је
пала на спуштени кров аутомобила. Надвојвода је инстиктивно
одгурнуо бомбу, без панике прокоментарисао да је то био неки лудак и наредио да
се настави по програму. Бомба је експлодирала пред четвртим возилом у колони и
лакше ранила десетак особа у околини и значајније пуковника Ериха фон Мерици-а и грофа
Боз-Валдек-а из пратње. Чабриновић је прогутао отров и скочио у Миљацку. Отров
није деловао[35]
па су га ухватила четири човека, од којих су двојица били тајни агенти. Надвојводино
возило се на кратко зауставило да види шта се десило, па су сва возила врло
брзо прошла поред остале двојице атентатора, који, не само што нису
дејствовали, већ су мислили да је атентат успео и напустили су своја места.
Међу онима који су изашли на кеј да поздраве долазак надвојводе био је у том
тренутку и Лео Пфефер, човек који ће у наредном сату започети и до краја водити
истрагу у вези са атентатом.
Очевидац, Лео Пфефер, бележи да на кеју није било много људи, али да је он био са ћерком и то баш не месту где се аутомобил са престолнаследником на кратко зауставио после бачене бомбе. "Чим се аутомобил зауставио, устао је Престолонасљедник и погледао правцем према кеју, откуда је дошао, - и он и сви у аутомобилу били су силно узбуђени... ". И судија је тада погледао у исту страну, видео дим и схватио да се нешто десило. Ћерку је послао кући, а он пошао према својој канцелариј у Градској већници и био у прилици да види "како редари некога воде и бране од народа, који га је хтио линчовати..." Био је то Недељко Чабриновић.
Званице у Градској већници су чуле експлозију, мислиле
да је део церемонијала, и чекале долазак надвојводе. Са једне стране улаза били
су муслимани у турској ношњи са фесовима, а са друге хришћани у фраковима и
један представник Јевреја. Кад је градоначелник започео добродошлицу надвојвода
га је оштро прекинуо: "Господине
градоначелниче, каква корист од ваше говоранције? Ја долазим у Сарајево у
пријатељску посету, а на мене бацају бомбе. То је нечувено!" Софија је
нешто шапнула мужу и он је дозволио да градоначелник доврши добродошлицу. После
одговора на добрдошлицу Фердинанд се интересовао за здравље повређених.
Одговорено му је да су смештени у Градској болници, а он је изразио жељу да их
одмах посети. Питао је Поћорека да ли на њега може бити извршен још неки
атентат, а овај му је одговорио да може да пође спокојно и да он прима на себе
сву договорност. Софији је саветовано да сачека повратак мужа у Градској
већници, али је она то одбила. Званице су их испратиле
до аутомобила. Било је 10:45 кад су кренули.
Поћорек је био
одлучио да се не скреће у градско средиште, улицу Фрање Јосипа, како је првобитно
планирано, али је пропустио да саопшти возачу из обезбеђења на челу колоне да
вози право кејом поред Миљацке. Не зна се које су
додатне мере обезбеђења предузете, али је сигурно да је на папучу поред
надвојводе стајао полицајац[36]
да га својим телом штити. Пропуст је и то што кров на аутомобилу надвојводе није био
подигнут, што сведочи о потцењеној опасности. Народ
се са улице није склањао и опет је поздрављао будућег цара, а он им је
отпоздрављао извијајући се поред полицајца. Софија је седела у средини, а лево
од ње Оскар Поћорек. Напред су били возач и официр из обезбеђења.
Фердинанд
са супругом је опет био у трећим[37]
колима, само што се сада колона кретала пуном брзином. Код Латинског моста
челно возило је скренуло удесно по првобитном плану кретања. За њим су скренила
и следећа два возила. Када је Оскар Поћорек схватио да се кренуло погрешним
путем узвикнуо је возачу да стане. Возач се зауставио сасвим уз тротоар. А са
тротоара је "једна млађа особа дуге косе потегла револвер и зачула су се само два
хица". Поћорек није схватио да су Фердинанд и Софија погођени, све
док возило није почело да се креће унатраг и Софија пала мужу у крило. Та "млађа особа дуге косе" био је
Гаврило Принцип. Одмах је попио отров, али он није деловао. Полиција га је
спречила да себи испали метак у главу попут његов идола Богдана Жерајића.
У неким описма
атентата се спомиње да је ту било пуно света. Дедијер пише да је Михајло
Пушара, Принципов пратилац, ударио по руци полицајаца који је хтео да одгурне Принципову руку са пиштољем. Пушара
није учествовао у организацији атента нити је био Принципов пратилац, али је за
атентат знао. Задесио се случајно у близини Принципа и ударцем ногом у колено
омео полицајца који је хтео да спречи атентат. Затим је са својим другом,
Аустријанцем Бером, покушао да спречи линч Принципа и био и он ухапшен.
Ако су на место атентата остале стопе Гаврила Принципа,
онда на том свежем бетону није било никога осим њега, јер би ту било и других
трагова стопа. Мислећи да је атентат са бомбом успео Принцип се склонио на
место у близини Шилерове радње не примећујући у узбуђењу да стоји на свежем
бетону. Остали присебни људи нису били на свежем бетону, али су били довољно
близу да га после атентата ухвате и отпочну линч пре него што га је полиција
ухапсила. Он је већ био прогутао отров и сишао са свежег бетона. Кад је схватио
да отров не делује потего је пиштољ да се убије, али је баш тад ухапшен. На
бетону одакле је пуцао до 1992. стајали су трагови његових стопа.
За једну фотографију се сматра да представља хапшење Гаврила Принципа.
Дедијер тврди да слика показје хапшење Михајла Пушаре. Садашњи посматрач види
како један цивил (вероватно агент у цивилу) и један полицајац спроводе већ
ухапшеног младог човека и бар један полицајац спречава грађане да их прате. Пфефер
мисли да ова слика представља хапшење Аустријанца Бера, а сам Бер се у
њој препознао.
Нико
од малобројних фотографа није био на том месту да сними оно што се десило, али
се о томе много спекулисало: од тога да је Принцип хтео да убије Софију и да је
први хитац испалио у њу, до тога да је други хитац намењен Поћореку
случајно усмртио Софију. Вероватно је најтачније оно што је сам Принцип изјавио
у току суђења: "Кад сам застао на
углу Латинског моста код Шилерове радње,
чуо сам како свет виче 'Живео!' Одмах затим наишао је први аутомобил и ја сам
се напрезао не бих ли у њему угледао престолонаследника, кога сам познавао по
сликама што су се последњих дана појављивале у новинама. Кад је наишао други
аутомобил, позано сам у њему престолонаследникa. Али видећи да поред
њега седи нека дама, размишљао сам један тренутак да ли да пуцам или не пуцам.
У истом тренутку обузело ме је чудно осећање и ја сам са тротоара нанишанио на
престолонаследника, а то ми је било утолико лакше што је аутомобил на завијутку
успорио. Како сам у том тренутку нишанио, ја не знам, али знам да сам нишанио у
престолонаследника. Мислим да сам два пута пуцао, можда и више пута, јер сам
био веома узбуђен. Да ли сам погодио жртву или нисам, не могу да кажем, јер су
ме у истом тренутку људи почели да туку". Ова изјава
показује да је Принцип нишанио само престолонаследника и да су оба хица била
намењена њему и ако је имао намеру да убије и Поћорека.
Пиштољ је и онда
више него сад био непрецизно оружје, али је био полуаутоматски и из њега су се
врло брзо могла испалити два хица. Пука је случајност била онда (а била би и
сад) да се са два хица из пиштоља смртно ране две особе. Биле су случајности
или стицаји околности да је колна погрешно скренула и да се возило са
надвојводом зауставило баш пред Принципом. Принцип је случајно дошао у прилику
да баш он изврши атентат који је баш он иницирао. Убиством будућег цара желео је
да допринесе ослобођењу и уједињењу југословенских
народа и да освети смрт свог идола Богдана Жерајића на чијем се гробу заклео да ће
то учинити и чији је гроб обишао уочи атентата. Он је тај чин свесно починио
приносећи себе као жртву: одмах је попио отров, који није деловао, па је морао
да отрпи линч народа који такве поступке не одобрава. Осветио је смрт Жерајића,
убио недужну особу, али и човека који је био одговоран за патње његовог народа
и већ за ту јесен припремао рат против Србије. Принцип тај рат није изазвао, само је дао повод да он почне раније.
А рат је, независно од свих покушаних атентата на Франца Фердинанда на почетку
20. века, морао да се деси и да се заврши уједињењем југословенских народа,
распадом Аустрогуарске монархије и стварањем низа независних држава које су
биле под влашћу Аустроугарске, Немачке и Русије.
Испраћај
посмртних остатака ндвојводе и његове супруге био је обезбеђен неупоредиво боље
него његов дочек. Да су бар упола тако обезбеђивани при дочеку у место за које
је постојала основана сумња да се припрема атентат, до атентата не би могло да
дође, а почетак рата био би кординисан са припреманим устанком Албанаца у јесен
те исте године и свакао би до њега дошло.
Неколико
сати после атентата у Сарајеву, Загребу и већим местима у Хрватској и БиХ
избиле су масовне антисрпске демонстрације, које су биле подстакнуте и
усмераване од органа власти и католичког и муслиманског клера. Тих дана и на
почетку рата слуге као да су хтеле да се покажу још већим слугама. Српске
римокатолике и муслимане у тој тамници народа уједињавала је са правим Хрватима
и Турцима верска мржња против православних Срба и жеља да се додовре Аустроугарској
плашећи се одмазде. За Фердинандом је жалила и њихова малоборјна буржоазија
бојећи се да ће изгубити стечене привилегије.
У већини новинских извештаја из Сарајева описивано је оно што се дешавало у граду одмах после атентата. Прво су почеле да се окупљају групе хрватске омладине и студената, које су почеле да узвикују: "Живјели Хазбурзи! Доле Срби!" показујући лојалност аустроугарским властима. Власти нису реаговале, па су се њима убрзо придружили многи муслимани и нека војна лица. Врло брзо гомила је прерасла у руљу, која пред собом руши све што је српско. Прво су страдале српске продавнице, а на крају није остала ни једна цела кућа у српској чаршији. У току насиља убијена су два Србина. Линч је трајао све до вечери када је заведено ванредно стање. Иво Андрић га је описао као "сарајевску махнитост мржње". Милорад Екмечић је оценио да оно што се десило у Сарајеву нису биле демонстрације, већ погром над Србима. Новинар бечког листа "Noje fraj prese" је оно што је видео сутрадан упоредио са последицама земљотреса и то је пренела бечка штампа. Антисрпске демонстрације у Сарајеву су се понављале три дана и узимале све веће размере. Из Сарајева су режимске новине пласирале лажи како је Србија организовала и испланирала атентат, како Срби демонстрирају, истичу слику свог будућег краља, па чак и да је један поп из Сарајевског манастира, и ако у Сарајеву нема православних манастира, пуцао из пушке на монархији одане демонстранте! Сарајевски демонстранти су носили слику аустроугарског цара.
Владимир Ћоровић доноси две карактеритичне изјаве које су се појавиле у листу "Хрватска". Прва, у броју 794 од 29. јуна 1914, док је Беч још био миран, садржи и ову реченицу: "... и у нашем кругу, нашем тијелу (међу Хрватима ван БиХ, СМ) налази сва сила крпуша у сподоби Срба и Славосрба, који нам продају груду и море, а ето и краља убијау! С њима морамо једном за увјек обрачунати и уништити их. То нека нам буде од данас циљ". У другој, у броју 798 од 3. јула 1914, поводом демонстрација у Травнику пише да су тамошњи "лојални елементи" код окружног предстојника изјавили: "Народ навијешћује Србима борбу на живот и смрт и прогонство из Босне и Херцеговине".[38] Само је један загребачки лист, Обзор у броју 180 од 2. јула 1914, писао да подстијаци за овакво понашање нису били спонтани и да су "овакве демонстрације могуће док их се фаворизира", да је Аустроугарска најизразитија полицијска држава и да су овакве демонстрације сматране њеном несуњивом потребом да свет види како су Хрвати и Муслимани противни српским тежњама и спремни да се против Срба боре свим средствима. Међутим, није се радило само о томе да свет види какви су Хрвати и Муслимани, већ да се ти исти Хрвати и Муслимани мотвишу за предстојећу борбу против Србије у редовима аустроугарске војске[39].
Становници Беча, за разлику од "пучанства
Сарајева и Загреба" сасвим мирно су примили вести о смрти
престолонаследника и његове супруге. Професор Бечког универзитета др. Јозеф
Реглих забележио је у свом дневнику 29. јуна: “У Бечу нема тужног расположења. У Пратеру и овде код нас у Гринцигу
током оба дана свирала је музика”. Смрт Франца Фердинанда није ожаљена у
његовом родном граду,
а исти професор пише: “Против надвојводе
постоје дубоке антипатије, које су распростањене и у широким народним
слојевима. Његова психа господара, његова биготност (лицемерна побожност),
његови финансијски послови невероватно ситничави и нечасне врсте, његове
неукусне уметничке збирке, због којих је одавно постао страх за трговце
старинама, његово болесно задовољство у убијању које искаљује на животињама, што
се већ подуже не може звати ловом, његова дубоко увредљива навика да је
срамотно неповерљив према сваком човеку, навика која га чини пријемчивим за
сваку денунцијацију, све то - као и ограничени и превртљиви карактер његове
супруге, биготне, нетрпељиве и уображене - учинило га је неомиљеним шефом
Аустрије и Угарске”. Из наведене изјаве аустроугарског цара види се да је и
он, без обзира колико је жалио братанца, мислио да је тим чином Свевишњи
успоставио онај ред, коју он није успео да успостави.
Тако
се у Бечу у прва два дана понашао обичан народ и поједини интелектуалци. Међутим
званична политика је одмах отпочела интензивну пропаганду против Србије и да за
оно што се догодило оптужује и Русију. Трећег дана после атентата дописник "Руских вредмости"
известио је да је
група малолетника држала под опсадом српску
амбасаду, узвикивала "Доле Србија!" и палила српске заставе. Уз
"Доле Србија!" понекад се чуло и "Доле Русија!". Уследио је
линч Срба у Бечу и велике демонстрације пред српском амбасадом. Пропаганда је
становништву објашњавала да је мала Србија "само експонент Русије" и
тако стварала и антисрпско и антируско расположење. Била је то непосредна
припреме становиштваза рат на два фронта: против Србије и Русије. Од фронта
против Италије ће се одустати и Италија приволети да буде савезник
Аустроугарске и Немаче. Кад буде постало
јасно да се рат губи, Италија ће се прикачити уз победнике и биће за тај прелет
награђена Истром и Далмацијом.
Јавност у Београду је поверовала да је престала
опасност од ратоборног надвојводе, који је намеравао да окупира Србију. Јавност
се преварарила, али Влада Србије није, као ни један део интелегенције, који су
одмах проценили да ће Аустроугарска Сарајевски атентат искористити као повод за
рат против Србије, који ће се убрзо и догодити. Држава и народ исцрпљени у два
балканска рата нису били спремни за рат, али су још имали више морала него
снаге да 1914. поразе много бројнију и опремљенију Аустроугарску војску.
Аустроугарска
влада је одмах послала у Сарајево свог високог чиновника фон Визнера[40]
да утврди одговорност Србије за атентат. Визнер је већ 13. јула 1914. послао у
Беч телеграм да "не постоји ништа
што би указивало на одговорност Српске владе у организовању убиства, припремама
или у снабдевању оружјем..." Међутим, шеф кабинета министра спољних
послова Аустроугарске је изнео идеју да "на Сарајевском атентату треба
конструисати рат са Србијом". Истражни судија Лео Пфефер је много
година касније у својој књизи "Истрага о Сарајевском атентату" писао
да је од самог почетка било јасно да неће бити доказана одговорност Србије за
атентат... Од анексије БиХ Аустоугарска монархија (њен генералштаб, подстицан
надвојводом Фердинандом) се у континуитету припремала да нападне Србију... Макс
фон Вебер[41]
је записао да "Онај који
аустроугарски ултиматум Србији из 1914. жели да представи као разлог за овај
рат, тај је једноставно - слабоуман", али сличне оцене нису биле од
значаја, па се није сачекало ни на завршетак Сарајевског процеса. На Сарјевском
атентату је конструисан рат са Србијом.
Сарајевски процес
За
мање од једног сата био је одређен главни истражни судија Лео Пфефер и почела истрага.
У току истраге било је приведено и
саслушано преко 130 особа. И сасвим недужни људи задржавани су у притвору и
мучени[42]
ради изнуђивања признања или података. Истрага је завршена 19. септембра 1914, када
су джавном тужиоцу у целини презентирани сви прикупљени подаци о атентату, тако
да је он већ 26. септембра и званично подигао оптужницу на 33 стране[43].
Оптужница је подигнута против атентатора
и свих оних који су им на било који начин помогли да се организују и да од
границе до Сарајева пренесу наоружање - укупно 25 особа.
Истражни судија
Лео Пфефер је био са ћерком на кеју у време кад је експлодирала Чабриновићева
бомба. Ћерку је послао у стан, а он је идући према градској већници, где је
имао своју канцелариу, видео привођење оба атентатора. За њима су ишли грађани и ударaли их штаповима, а полиција је покушавала да их
заштити. О првом је од лекара у полицијској амбуланти сазнао како се зове, а
другога је, по наређењу својих претпостављених који су се ту затекли, одмах
саслушао. Био је то Гаврило Принцип.
Оба атентатора су омах признала само свој чин и да су после њега попили припремљени отров. Чабриновић је скочио у реку и легао очекујући смрт. Отров је био ослабио, па је и код њега и код Принципа изазвао само повраћање. Принцип je, и ако је изгледао слабо и тешко говорио, одговарао јасно на свако питање, описао шта је учинио и нагласио да га на тај чин није нико наговирао, ни са ким није био у споразуму, никоме није рекао да ће починити атентат, у последње време није био члан ниједног друштва и међу људима са правио слабим да би прикрио намере. На судију је оставио снажан утисак, који се касније само појачавао: он је сам надошао на идеју да изврши атентат, неки су му били саучесници, а неки помагачи. Стицајем околности баш је он дошао у ситуацију да изврши атентат и он га је извршио. Покушао је да се усмрти отровом и пиштољем али није успео. Отров није био довољно јак, а ухватили су га пре него што је стигао да се убије пиштољем. Да је уместо испијања отрова одмах употребио пиштољ сасвим био остварио оно што је планирао.
Судији је одмах било јасно да
атентатори желе да заштите своје другове и организацију, али их је из посредно
прикупљених података
и сталним саслушавањем довео у ситуацију да признају довољно, можда и више него
што су морали. Брза акција коју је одмах спровела полиција, дала је значајне
податке за даљи ток истраге. Власти су знале за многе тајне (средњошколске)
организације и јавна српска друштва у градовима БиХ. Одмах су уследиле
преметачине, прво у Тузли и Требињу, а затим у Сарајеву и Бањалуци.
Разоткривене су многе групе Младобосанаца и сви који су властима били сумњиви,
били су притворени, а многи и страшно мучени, како би се од њих извукло што
више података за подизање оптужнице. Неки од тако прикупљених података били су
од значаја за Сарајевски процес, а неки су били увод у судске процесе који ће
брзо уследити у више градова БиХ.
Из заплењених списа и истражних радњи власти су сазнале
да Младобосанцима припадају млади свих националности (Срби, Хрвати и Муслимани)
и да је постојао Клуб српско-хрватске
омладине, који је имао свој Централни одбор и идејни програм у којем је
писало и: "Темељита и централна
задаћа клуба јесте пропаганда философије национализма... све у сврху да би се
оснажила српско-хрватска национална душа... " и да треба пропагирати "... идеју суверенитета
српско-хрватског народа у једној држави основаној на слободоумним принципима".
Аустроугарска је овај клуб приказала радикалним и револуционарним и ако се у
његовом програму није спомињала оружана борба, па ни Краљевина Србија, коју су
власти хтеле да прогласе одговорном за атентат.[44]
Аустроугарска је уз помоћ полиције, католичког клера, тајних служби и
провокатора учинила све да распламса мржњу римокатолика против православних и
да хрватско јавно мњење окрене против Срба и Србије и у томе успела.
У првим данима истраге
саслушани су сви чланови надвојводине пратње, сви рањени од Чабриновићеве бомбе
и многи очевици и сведоци. Изјаве нису биле од већег значаја, јер су исти
догађаји различито описивани. Било је само сигурно да од Чабриновићеве бомбе није
било рањено ни теже ни много људи, јер је било мало људи на кеју и сви су
почели да беже кад су видели да је нешто пало на кола у којима је био
надвојвода, и бомба је експлодирала на земљи.
Чабриновић је већ 29.
јуна увече изјавио да је радикални анархист и да је већ две године носио идеју
да почини атентат. Бомбу је добио у Београду од бившег комите, који је такође
био револуционарно расположен и имао читаво складиште бомби. Он је бомбу сам донео
у недрима и о његовом науму нико није знао. Гаврила Принципа је познавао само као
повученог човека и ништа више. И Принцип је признао да је бомбу и пиштољ добио
од неког комите, те да је нађена бомба на месту атентата њему испала када је
био хапшен. Истражном судији је било јасно да су атентатори повезани, и ако се
не одају, да их је иста особа снабдела оружјем и да, вероватно, постоји бар још
једна особа у завери, а највероватније више њих.
Полиција је била
пренатрпана денунцијацијама и пријавама, које су у највећем броју биле без значаја
за конкретну истрагу, али су неке били повод за неке друге истраге. У Сарајеву
је полиција брзо похапсила све особе из кућа где су Принцип и Чабриновић
становали, родбину и све особе са којима су се у поледње време сретали. После
саслушања сви су ослобођени сем Данила Илића, који је за полицију од раније био
"непоуздана политичка личност" и код кога је Принцип становао пред
атентат.
Истражни судија наводи да му је неочекивано, мада
непотпуно признање дошло од Данила Илића. Кад му је предочио да зна да је
постојао и трећи атентатор, и питао га шта он о томе зна, Илић је одговорио да
ће рећи шта зна, ако добије обећање да неће бити осуђен на смрт и да ће бити
блаже кажњен, јер је оно што се догодило било против његове воље. Добио је
одговор да о томе не може да одлучи истражни судија, али да би суд то могао да
узме као олакшавајућу околност, а то би припомогло и да у истрази не страдају
многи невини људи и да су вероватно многи невини већ страдали. Илић је открио трећег учесника у атентату -
Трифка Грабежа, али и осталу тројицу. Кад је добио писмо од Принципа да треба
да припреми још једну тројку, позвао је Мухамеда Мехмедбашића, за кога је знао
да је велики националиста спреман на све. Илић је замолио ђака Лазара Ђукића,
са којим се слагао у политичким ставовима, да му пронађе још два ђака спремна
за тај чин. Ђукић је пронашао Васу Чубриловића, а овај Цвјетка Поповића. На
основу овог признања сви су приведени у полицију сем Мехмедбашића, који се није
могао пронаћи.
Извесно је да
је Трифко Грабеж био четврти приведени завереник. Гаврило Принцип није негирао
сам чин атентата, али и није никога одао. Окован у својој тамници слушао је
како се у истражном поступку сурово муче потпуно невини људи. Он се тада обратио
истражном судији, а у записнику стоји да је изјавио следеће: “Испричаћу
све сасвим тачно и навести кривце, и то само из тог разлога да не страдају
невини људи, јер ми кривци били смо и онако спремни да одемо у смрт. Али молим
вас да ме прије саслушања сасвим кратко суочите са Данилом Илићем и Трифком
Грабежом, којима ћу рећи само двије-три ријечи. Онда ћу све исказати. Иначе
нећу ништа признати, па макар ме убили."
У записнику даље стоји: "... Гаврило
Принцип приводи се из затвора и на одстојању од осaм корака суочава се Трифком Грабежом, којем каже: - Признај све: како смо добили бомбе, како смо
путовали и у каквом смо друштву били, да се не би наудило праведницима. Тад
се из затвора приводи Данило Илић, пошто је Трифко Грабеж претходно одведен,
суочава се са Принципом, нашта овај изјављује: - Пошто је суд већ много сазнао, а да бисмо спасили невине, потребно је
да ти све кажеш, коме си раздао оружје и гдје се оружје налази. - На то је
Данило Илић одведен у затвор, а он је рекао, као малоприје Грабежу да ће све
признати..." И ако је Принцип
обојици рекао "Признај све", ради присутних иследника, он им је рекао
и шта да признају: Трифку како су добили оружје и како путовали, а Данилу коме
је раздао оружје и где се налази.
Грабеж и Илић до тог момента нису ништа
признали, а кад су схватили смисао Принципових речи, признали су и они. То је
имало једну нежељену последицу: похапшени су неки њихови саучесници, који не би
били откривени. Вероватно нису добро проценили границе до којих се могло
признати припремање атентата. Истражни судија Лео Пфефер не пише о овом детаљу
са истраге.
Вештом истражном судији и његовим сарадницима није више било тешко да разоткрију све припеме од новинске вести од 17. марта из које је Принцип сазнао за Фердинандову посету и надошао на идеју о атентату, писма из Тузле упућеног Чабриновићу са вешћу објављеном 18. маја 1914, начина на који су дошли до оружја, како су од Београда путовали до Сарајева и ко им је успут и на који начин помогао. Чабриновић је настојао да не изда никога, али је био несмотрен у изјавама и увек би му се омакло по нешто што је било од значаја за даљу истрагу. Гаврило Принцип никад није ништа признао све док му судија не би предочио колико зна, а тада је признавао само оно што судија зна. Очито је било да намерава да заштити друге људе и вероватно је многе заштитио.
И полиција је у притвору
тешким мучењима настојала од Чабриновића и Принципа да извуче што више
података, али није извукла ништа, сем што је неко виши из власти закључио да би се Чабриновић лакше могао
"сломити" и приволети да изјави како им је у припремању атентата
помогла Народна одбрана, легална организација у Србији, на основу које би се
Србија могла прогласити одговорном за атентат. Независно и без знања
истражног судије на то су га већ наговарали виши судски функционери, којима је
он ноћу привођен, и још су тражили да именује Милана Прибићевића[45]
- функционера Народне одбране, као особу којој се обратио за помоћ. Чабриновић
је истражном судији изјавио да је, да би се решио тих виших иследника, потврдио
све што су хтели и потписао записник не читајући га. Међутим, истрага није успела да докаже везу између
атентатора и Народне одбране нити било какву повезаност атентатора са
Миланом Прибићевићем. Када је истражни судија сазнао да се Чабриновић и Принцип
мимо његовог знања ислеђују и муче (они се на то нису жалили), предузео је мере
да се то више не чини и у даљем току истраге то наводно није чињено.
Ђак Иван Крањчевић, друг
Васе Чубриловића и Цвјетка Поповића био је једни Хрват доведен у везу са
атентаторима: њега су ова двојица замолила да, ако буде потребе, код њега
сакрију оружје, јер у њега, као римокатолика, неће нико посумњати. Он је то
прихватио и од Васе Чубриловића узео бомбу и пиштољ да их сакрије, а Цвјетко
Поповиће је своје оружје сакиро у подруму куће Епархијског савета.
Мухамед Мехмедбашић је
био једини муслиман који је учествовао у атентату. Ухапшен је у околини родног
Стоца, али је успео да побегне у Црну Гору, где је опет био ухапшен, али је
опет успео да побегне. Истражном судији је било јасно да је властима у Босни
било "у интересу да се у овоме атентату не суди ниједном муслиману",
како би сви кривци били Срби и сматрао је да тај "интерес" има везе
са успешним бекством Мехмедбашића после хапшења.
Истрага је установила да је комита Цигановић саветовао Принципа
да се у Сарајеву формира још једна тројка, а овај је то писмом јавио Данилу
Илићу. На дан пре поласка Принцип је од
Цигановића добио оружје (четири пиштоља са по седам метака, шест бомби и отров
цијанкалиј), нешто новца (160 круна) и упутства како да путују до Сарајева. У
то је донекле био упућен и Грабеж, али не и Чабриновић склон брбљању. Тај исти
Цигановић им је сутрадан показао како се рукује пиштољима и бомбама. Из
Београда су 28. маја лађом кренули за Шабац. У Шапцу их је капетан Поповић
упутио на капетана Првановића у Лозници, а овај их је упутио у Бању Ковиљачу на
финансе који ће их пребацити преко границе. Чабриновић је у Ковиљачи пред
непознатим људима причао о неком важном догађају који се има ускоро десити. Принцип
и Грабеж замерили су му ту неопрезност и одлучили да је сигурније ако до Тузле
путују одвојено. Чабриновић је са добијеном пропусницом преко Зворника отпутовао
сам, а они су наставили по упутима Цигановића. Чабриновићево брбљање није
остало неопажено. Убрзо, пошто су прешли границу, на месту прелаза стигла је наредба
Владе Србије да буду сва тројица ухапшени, али је већ било касно. Принципа и
Грабежа је на босанској страни Јаков Миловић одвео до места где су се у некој
шуми састали са Вељком Чубриловићем, који им је обезбедио да наоружање у Тузлу
до Мишка Јовановића безбедно пренесу Неђо Керовић (син Вељковог кума, сељака
Митра) и његов друг Цвијан Стјепановић. Принцип је са Мишком Јовановићем
договорио лозинку за човека који ће доћи по оружје. У Тузли су се састали са
Чабриновићем и стигли непримећени у Сарајево ујутру 4. јуна. На основу
договрене лозинке оружје од Мишка Јовановића преузео је Данило Илић, допутовао
возом до Илиџе и ту пресео на локални воз и сишао раније како би избегао
преглед пртљага на главној железничкој станици.
Истражног
судију у Сарајеву 13. јула 1914. посетио је др Фридрих вон Визнер, виши
чиновник Заједничког министарства у Бечу, да се упозна са током и резултатима
истраге. Визнер је хтео посебно да зна колико је званична Србија уплетена у
атентат. Одговорено му је да су са обе стране постојале непријатељске
пропаганде, али да истрага није установила да је званична Србија уплетена у
атентат, јер су се атентатори, крећући се корз Србију, скривали од органа
власти. Њима су из Србије тајно и без знања власти помогли комита Цигановић и
још једна особа, чији идентитет још није био утврђен. Лоше прилике у
Аустроугарској изазвале су покушај атентата у Загребу и овај у Сарајеву, те да
ће Аустрија, ако се не уреди као федерална држава пропасти.
Депеша коју
је истога дана Визнер послао влади у Беч садржала је ову реченицу: "Нема апсолутно никаквих доказа, да би
Српска Влада знала за атентат, или за његову припрему, као ни зато да је она
припремала оружје у ту сврху". Визнерова изјава се завршава двема
реченицама које су потекле од Земаљске Владе у Босни: "Извјесне манифестације послије атентата
упућују на пропагнаду Народне одбране; ту има доста елемената за трагање. У
припреми су скори метежи." Земаљска Влада у Босни знала је неке
податке које је крила од истражног судије, који је на то надошао сасвим
случајно када је током истраге открио једног двоструког шпијуна, кога је у
заштиту од истраге узела тајна служба. Тај се чове бранио како мора да ради и
за једне и за друге, јер има осморо
деце!
Чабриновић ће у каснијој истрази
открити Танкосића као другог важног човека са којим је Цигановић био у вези, те
да је тај Танкосић разговарао са Грабежом. Суочен са овим признањем Принцип је
изјавио да је мајор Танкосић један од бивших завереника који су убили краља
Александра, да га је знао још од балканског рата као вођу комита који га није
примио у добровољце, те да је Танкосић био у великом непријатељству са Пашићем
и његовом владом. Приницип није знао ни за какве односе Танкосића са људима
који су им на путу за Сарајево помогли. Он је само знао за Милана Цигановића,
али није знао са ким је овај био у вези.
Истражни судија у време истраге
није ништа знао о тајној организацији Уједињење или Смрт, односно, Црна Рука,
као ни то да је Танкосић био значајан члан и Народне одбране и Црне руке. То
што је Тнакосић био члан Црне Руке било је од значаја да се одобри и подржи
наум атентатора, а то што је био члан Народне одбране да се преко повереника те
организације организује њихово путовање кроз Босну[46].
Вељко Чубриловић и Мишко Јовновић били су повереници Народне одбране у БиХ. У
истражном поступку није изведен ни један доказ да су атентатори били чланови
Народне одбране или тајне организације Црна рука. Они су једноствно били млади
Босанци.
Истражни
судија, који се изјашњавао као Хрват, био је после рата много нападан као
мађарски Јеверјин за строгост и пристрасност у истрази. Он сам сматра да није
био пристрасан и да никада у истрази није користио силу ни на који начин, није
био строг. Нико
од оних које је он лично саслушаво није га за то ни оптужио. "Као судац нападнуте државе, односно власти, - пише Пфефер - нисам био овлаштен да непосредно износим
погрјешке те власти, које су изазвале атентат. Морао сам то учинити посредно:
пустио сам атентаорима да говоре слободно, да изнесу без икаква обзира све оно
зло које које су власти починиле по њиховом уверењу... И ако ме је Свјетски Рат
затекао још при вођењу истраге, био сам уверен онда као и данас, да Сарајевски
Атентат није изазвао рат, већ да је он био тек зубља која је потпалила сложену
ломачу укрштених интереса..."
- 4. јула Трифко Грабеж
(4);
- 5. јула Васо Чубриловић
(5);
- 6. јула Иво Крањчевић
(6);
- 7. јула Мишко Јовановић
(7);
- 8. јула Цвјетко Поповић
(8), Иван Момчиловић (9), Фрањо и Ангела Садил (10,11);
- 9. јула Лазар Ђукић
(12) и Бранко Загорац (13);
- 10. јула Мирко Перин
(14);
- 11. јула Вељко
Чубриловић (15);
- 15. јула Драган
Калембер (16);
- 20. јула Цвијан
Стјепановић (19);
- 24. јула Митар Керовић (20);
- 25. јула Јово Керовић
(21);
- 1. августа Никола
Форкапић (22);
- 11. августа Јаков
Миловић (23);
- 18. августа Мићо Мичић
(24) и
- 22. августа Обрен Милошевић
(25).
Истрага у Сарајевском атентату је формално
завршена 19, а већ 26. септембра на 33 стране завршена је и Оптужница за злочин велеиздаје и
уручена оптуженима. Сви су одамх, сем Чабриновића, одустали од жалбе. И Чубриновић
је на крају одустао, али је жалбом хтео да одложи суђење - рат је и не зна се његов исход, Црногорци се приближавају Илиџи, а комите
се ушле у Пале - како су се онда проносиле гласине које су дошле и до
оптужених. Завршетак рата је био далеко, али гласине су биле основане: једне
ноћи у Сарајеву чула се удаљена топовска паљба, а једног дана прошла је кроз
град група рањеника на које су пуцале комите. Делови снага Ужичке и Санџачке
војске избили су на Јахорину, а истурени делови су ушли у Пале 25. септембра и
оптужени су то знали. Део снага је почетком октобра овладао Романијом, а један
одред је био у рејону Калиновика. У противофанзиви, после битке на Гласинцу, српске
снаге су се до 24. октобра повукле на десну обалу Дрине.
На крају истраге 25 особа изведено је пред суд међу којима су шесторица били учесници у атентату, а остали су на разне начине доведени у вези са њима. Суђење је трајало од 12. до 28. октобра 1914. и остало запамћено као Сарајевски процес[47]. Основни став у оптужници била је тврдња да су Младобосанци хтели да отргну БиХ од Аустроугарске и припоје је Србији, а за сваког оптуженог наведена су конкретна дела за која се оптужује. Процес је био јаван само за неке одабране немачке и аустријске новинаре, али је документација о истрази и току суђења углавном сачувана[48].
У дипломатским и другим извештајима
које је Аустроугарска добила из Србије и са других места, као и у истражним
радњама полиције и тужилаштва у Сарајеву, није пронађен ни један једини доказ за
основну квалификацију у оптужници. Није било ни доказа за политичку
оптужбу Србије да је њена влада била одговорна за планирање и извршење
атентата. За Сарајевски процес то није било ни потребно: Аустроугарска је већ
70 дана била у рату против Србије...
У току суђња учесници атентата су
на себе преузимали више кривице него што је била стварна, мада је намерно ширена
вест да су они издали организацију и један другог оптуживали. Посебно се протурала
вест да су Принцип и Чабриновић одали своје другове. Оваква пропаганда је и
онда и сада имала за циљ да се уруши морални лик и атентатора и Младобосанаца. Принцип
је приказиван као терориста и издајица својих другова. Његов акт је намерно
квалификован као "убиство из заседе", а не као политички атентат, што
је он у суштини и био.
Суђење је отпочело је 12.
октобра пред Великим већем Војног суда у Сарајеву. Чланови Већа били су:
председник Луиђи фон Куриналди, Италијан, а судије у већу Мајер Хофман, Немац и
Богдан Наумовић, Украјинац. Новинари који су присуствовали суђењу забележили су
да су оптужени негирали учешће званичних српских органа у завери и истицали да
је идеја била самоникла. Принцип
је изјавио да је он сам надошао на ту идеју без ичијег наговора.
Истицали су да им је мотив био патња народа условљена аустроугарском влашћу. На
тражење судија да образложи на шта мисли под патњом народа Принцип је одговорио
да мисли на то "Што је народ поптуно
осиротио, што га сматрају стоком. Сељак је у беди, упропастили су га потпуно.
Ја сам син сељак и знам како је на селу. Зато сам хтео да се осветим и није ми
жао... Злочинац нисам ја, јер сам уклонио оног који чини зло..." Рекао је да му је жао што је убио Софију, Чехињу, јер је хтео да убије
и Поћорека, али му није жао што је убио Фердинанда. На питање какав је био
његов однос према Богдану Жерајићу изјавио је: "То је мој први узор. Ноћу сам одлазио на његов гроб као младић од 16
година и присезао се да ћу учинити исто што и он", те да је увече пред
атентат посетио Жерајевићев гроб и одао му пошту.
Чабриновић је навео да je својом бомбом циљао у надвојводу да би га убио, јер је он "...непријатељ свих Словена уопште, а особито Срба... Аустрија је трула... Сва јој је сила на бајонетима". Васо Чубриловић је између осталог изјавио: "... да у Аустроугарској Монархији владају Нијемци и Мађари, а Словени се угњетавају". Грабеж je говорио да и Словени морају добити иста права као други народи у Монархији, а кад је судија то оспорио наводећи да у аустроугарској војсци има много Словена, добио је одговор да су такви Словени "несвјесна маса". Сарајевски атентат оценио је као највећи револуционарни акт изведен у историји[49] и изјавио да су он и Принцип мислили да је време да Франц Фердинанд плати за сво зло нането народу.
Оптужене је по службеној дужности
часно бранио млади судски адвокат Рудолф
Цистлер[50].
Он је одважно пред судом изјавио да ни
аустријски ни угарски парламент нису изгласали Анексију БиХ, па она није правно
постала део Аустроугарске. Окривљени у правном смислу нису били држављани
Аустроугарске нити су дела за која се терете извршили на њеној територији, што
је у најмању руку требало да буде, али није било, олакшавајућа околност за
оптужене. Оптуженима се може судити за "убиство", али не за
"убиство престолонаслендика" јер законом у Босни није предвиђена "заштита
престолонаследника". Оспорио је и оптужбу за "велеиздају", јер
је БиХ и даље била под суверенитетом Турске, па се као таква није могла
одцепити од Монрахије. Цистелер је знао да је оваквом одбраном угрозио свој
живот - требало је да буде изведен на Војни суд где га је чекала смртна казна.
На излазу из суда чекали су га аустријски официри са исуканим сабљама, али су
га пријатељи извели на споредни излаз и организовали да у бурету побегне из
Сарајева.
Процес је закључен 23, а пресуда церемонијално
изречена 28. октобра како би у јавност отишла порука да су поштоване норме
правне државе. У тим нормама је било прописано да судије морају бити обучене у
црно код изрицања најтежих казни и они су били убучено црно: на смрт вешањем
осудили су пунолетне Данила Илића, Вељка Чубриновића, Мишка Јовановића, Неђу
Керовића и Јакова Миловића. У другостепеном поступку Керовићу и Миловићу су
казне ублажене. Митар Керовић је осуђен на доживотну робију. Малолетним
завереницима Гаврилу Принципу, Недељку Чабриновићу и Трифку Грабежу изречене су
казне од по 20 година затвора. Мање затворске казне изречене су Васи
Чубриловићу (16 година), Цвјетку Поповићу (13 година), Лазару Ђукићу и Иви
Крањчевићу (10 година), Цвијану
Стјепановићу (7 година), и Бранку Загорцу и Марку Перину (3 године). Деветорица
оптужених ослобођени су кривице.
Казна смрти над Данилом
Илићем, Мишком Јовановићем и Вељком Чубриловићем извршена је у зору 3. фебруара
1915. године. Чин самог вешања обавио је државни џелат Алојз Зајфрид,
Аустријанац. О понашању осуђеника пред само вешање, џелат је рекао и следеће:
"... Клицали су пфотив Аустрије и то
врло живо. Шта би друго и могло бити, та они су убили нашег цара и мрзили су
Аустроугарску. Ја овдје - као
Аустријанац, који воли свог владара - кажем
да храбријих и мирнијих осуђеника у мојој пракси нисам имао".
Овакво понашање уплашило је власти, јер су процениле да би хумке тројице
обешених, попут хумке Богдана Жерајића, могле постати место ходочашћа других
Младобосанаца. Сарајевски окружни суд, противно важећем закону, није дозволио
да породице сахране умрле, већ је наредио да их полиција сахрани тајно.
Издржавање затворских
казни прекидало је умирање осуђених у тамницама Аустроугарске, а преживели су
ослобођени 1918. године. Они који су без судске казне били одведени у
концентрациони логор у Араду, због услова у којима су тамо живели, нису успели
да дочекају слободу.
Принципово тамновање
Гаврило Принцип,
Недељко Чабриновић и Трифко Грабеж су осуђени на тамнице које су прво
издржавали у Сарајеву, а затим уТерезину у данашњој Чешкој. Принцип је доведен
у затвор Терезин 2. децембра 1914. године. Затвор у Терезину био је и затвор
нацистичке Немчке - у њему је страдало 35.000 људи 26 националности. Данас је
претворен у спомен облежје у којем посетиоци, поред осталог, могу да виде
ћелију у којој је тамновао Гаврило Принцип, а једна алеја у затворском гробљу
носи име по Гаврилу Принципу.
О животу
Гаврила Принципа у затвору Терезин посведочио је један преживели затвореник -
Луиђи Позек из Истре, који је доживео
дубоку старост. Луђи Пизек био је осуђен на четири године тешке тамнице због
учешћа у демонстрацијама и протестима железничара у аустијском Грацу. Казну је
издржавао у Терезину. После неколико дана тамновања приметио је сувоњавог
младића који је личио на људски костур. Био је измасакриран свуда по телу и
лицу више него било који други затвореник и изгледао је као "живи
леш". Срели су се у амбуланти, где му је лекар рекао да му је то земљак.
Луђи се тада сетио да је тај Гаврило Принцип извршио атентат у Сарајеву. У ретким тренуцима када је то било изводљиво настојао је да буде у његовој близини, али никад није успео са њим да разговара. Једном, кад су га износили из амбуланте пришао му је и рекао: "Ја сам твој земљак", а Принцип му је нешто неразумљиво одговорио. Принцип је најчешће био у самици где је свакодневно пребијан и изгладњиван, добијао је храну - нешто што је пре била сплачина него храна - сваки пети дан. Један од начина на који је био мучен је следећи: стављали су га у буре у које је било закуцано мноштво ексера, па су га тако котрљали, а ексери му пробадали тело. Када је изашао из затвора, у својој родној Савурдији у априлу 1918. прочитао је вест да је Гаврило Принцип умро.
Луђи се тада сетио да је тај Гаврило Принцип извршио атентат у Сарајеву. У ретким тренуцима када је то било изводљиво настојао је да буде у његовој близини, али никад није успео са њим да разговара. Једном, кад су га износили из амбуланте пришао му је и рекао: "Ја сам твој земљак", а Принцип му је нешто неразумљиво одговорио. Принцип је најчешће био у самици где је свакодневно пребијан и изгладњиван, добијао је храну - нешто што је пре била сплачина него храна - сваки пети дан. Један од начина на који је био мучен је следећи: стављали су га у буре у које је било закуцано мноштво ексера, па су га тако котрљали, а ексери му пробадали тело. Када је изашао из затвора, у својој родној Савурдији у априлу 1918. прочитао је вест да је Гаврило Принцип умро.
Гаврило Принцип је у
затвору написао једну песму за памћење, а на зиду ћелије епитаф: "Наше ће сјене лутати по Бечу, ходати по
двору, плашити господу..."
Једини човек коме је
било дозвољено из спољног света да посети Гаврила Принципа у тамници у Терезину
био је психијатар др Мартин Папенхајм. Посетио га је више пута од фебруара до
јуна 1916. године. Три дана пре посете
Принцип је био скинут (или скидан?) са
зида на којем је висио као на распећу, да га психијатар не би видео у
понижавајућем положају у којем је држан. Психијатар је ипак успео да запази
да је његово тело разједала туберкулоза и "живе ране на грудима и руци од
пребијања и мучења."
О својој посети
доктор је оставио белешку у којој, између осталог, пише и следеће: "Принцип је одавао утисак фанатика и
карактерног човека. Љубав према свом
народу показивао је у свакој прилици. Био је интелегентан човек, душевно здрав.
Жали се што у затвору не може ни са ким да говори. Вести о голготи српског
народа на њега су поразно деловале. Тешио се да би до светског рата дошло и без
његовог атентата. Никада никог није оптуживао. Говорио је да је атентат био
његова замисао у коју је увукао своје другове. Увек сам имао утисак да говори истину. Принцип је историјска личност и задовољан сам што сам разговрао са њим...
Највише пати што нема шта да чита. Ноћу спава по четири сата. Каже да увек
сања... Ране су се погоршале, много гноје, а он бедно изгледа. Покушао је да се
убије, али није успео, јер је био исувише слаб..."
Принцип је у тим разговорима
доктору Папенхајму испричао и неколико детаља из свог живота који се не срећу у
другим документима.
- При првој посети 19. фебрура
1914. доктору је рекао да са њим не поступа рђаво и да су сви коректни, али је
доктор видео у каквом је физичком стању и посебно запазио рану на присима и на
мишици.
- Био је увек здрав и никада није имао тешке
телесне повреде до атентата.
- Пети разред
гиманзије завршио је у Сарајеу, а три у Београду. Осми разред је положио у мају
1914, али без матуре.
- У четвртом
разреду гиманзијје био је заљубљен, онако идеалистички, никад није пољубио ту
девојку и никад јој није писао, мада ју је и даље идеалистички волео.
- Читао је
многе социјалистичке, анархистичке и националистичке списе, а нарочито о руској
револуцији.
- Због учешћа
у демонстрацијама у Сарајеву 1911. постао је непожељан у школи. Ту годину је
означио као критичну у свом животу. Напустио је школу у Сарајеву и отишао у
Београд не јављајући се никоме. Отац и старији брат су у почетку одбијали да му
шаљу новац за школовање па су после попустили.
- Жалио је
што га 1912. нису примили у регрутни центр четника у Прокупљу, зато што je био мали и изгледао слаб.
- Његов идеал био је јединство југословенских
народа, Срба, Хрвата и Словенаца у сопственој држави републичког типа.
- Године 1913. имао је намеру да изведе
атентат на аустријског гувернера Босне, Поћорека, али га је омео одлазак у
болницу.
- Идеја атентата на Фердинанда почела је да
га опседа од како је у марту 1914. сазнао за његов долазак у Сарајево.
- О атентату као методу борбе мислио је да скреће
пажњу интелегенције, код које прво треба створити распложење за револуцију и
ослобођење, а тек онда код широких народних маса.
- Није желео да постане херој, већ је мислио
је да ће избити револуција ако Аустрија западне у тежак положај и за ту идеју
био спреман да умре.
- Није се
жалио на мучење. Мисли о свему, нарочито о приликама у Отаџбини. Спава само по
четири сата и увек има лепе снове.
- Био је
свесан да му се ближи крај и чекао га је мирно и стоички.
- Најтеже му
је падлао што му нису дозвољавали да чита и што је био потпуно изолован од
спољног света - није знао шта се дешава његовом народу. Ипак је био чуо да
Србија више не постоји, па је рекао доктору: "Тешко мом народу. Имао сам
идеале, а сада је све срушено..."
О начину на који је Гаврило
Принцип умро доктор Папенхајм је сазнао из других извора. Гнојну нелечену рану
на руци захватила је сепса, а Беч је дуго одбијао молбе за ампутацију. Одобрење
је дошло касно, а после операције уследила је агонија која је потрајала до 28. априла
1918, када је умро. У време смрти био је тежак само 40 килограма. Није дочекао
да види да се његов народ ослободио и да се ујединио, да су се олободили и
други народи Европе од јарма аустроугарске, немачке и руске монархије.
Гаврила Прицнипа је оперисао, кад је већ било касно,
докотр Јан Левит (1884-1944), Јеврејин, угледни лекар, кога су нацисти спалили
у крематоријуму Освјенћиму. Асистирао му је студент медицине, Чех Ота Егерт,
тада болничар, касније лекар. Гаврило Принцип је био у оковима донешен на
операцијски сто. Био је болестан од туберкулозе леве руке и лимфних жлезда на
левој страни врата - није био болестан од туберкулозе плућа. Лекар Јан Левит је
грубо рекао војницима: "У оковима не оперишем. Ово је болница, а не затвор." Телеграфски је
затражено од Беча одобрење да се скину окови. Чекало се два сата да дође
одобрење. Окови су били занитовани па је морао да дође ковач са чекићем и длетом
да их сече. Нису га више враћали у ћелију у тврђави. После операције остао
је у болничкој самици под јаком стражом.
Ота Егерт га је у тој самици превијао, давао му инјекције и разговаро са
Принципом на чешком, а овај му одговарао на српском језику. Некако су се
разумели. Ота му је причао о ситуацији на фронтовима и он је тада схватио да ће
његова земља бити слободна и велика. Ипак је умро схвативши да се његови иделаи
остварују. Због разговора са Принципом, кад је то било примећено, Ота Егерт је
премешетен по казни на италијански фронт. Ни у болничкој тамници Принципу није
било дозвољено да било са ким разговара. Један наоружани стражар је био
непрекидно у тамници, двојица испред тамници и још двојица испод прозора
тамнице и ако Приницип ни теоријски није могао да покуша бег.
Данас се
пласирају тврдње како су сви ученици атентата били болесни од туберкулозе, као
да се том опасном болешћу, која још дуго није биле излечива, може објаснити
њихов наводно очајнички потез и жртва. То није истина, јер је међу њима било
изузетно здравих људи, а међу преживелима и дуговечних. Нису публикована
референта документа да су пре атентата били оболели од туберкулозе. Истина је
да су неки били болесни, али и да је већина утамничених облолела и умрла од
туберкулозе у аустроугарским затворима. И ако оболео од туберкулозе, Принип је
умор од сепсе.
Гаврило Принцип
је умро од сепсе, као последице закаснеле ампутације руке. Да је операција на
време извршена, можда би дочекао да види да су се његови идеали испунили: Срби,
Хрвати и Словенци су се ослободили и
образовали своју државу. Десило се и много више од тога: Чеси и Словаци су
створили своју државу. Већина Пољака је добила своју државу. Литва, Литванија,
Естојина и Финска постале су слободне државе. Румунија је повратила део својих
територија. Аустроугарска се распала: Аустроугарски Немци и Мађари формирали су
своје националне државе. Немачка се није сасвим вратила у своје националне
границе, али се ипак повукла на запад. И Русија се повукла на исток, а у њој је
избила и победила социјалистичка револуција... У наредних 20 година у Европи
није било ратова.
Сарајевски атентат у историји
Прошло је 100 година од
Сарајевског атентата. У свим историјама света Сарајевски атентат је оцењен као повод за
избијање Првог светског рата, али не и као његов узрок. Та оцена ћео остати
док буде писаних историја о Првом светском рату. У колоквијалним говорима он се
често оцењује као "варница за
почетак рата", али се у најновијим прекрајањима историје почиње
оцењивати као акт тероризма, па чак
и као узрок рату. Аустроугарску је
требало очувати, јер је, са Немачком,
могла да буде претеча уједињене Европе...
Синтагма "варница за почетак рата" се у
колоквијалном и политичким говорима страна које су изгубиле рат употребљава у
значењу узорка за његово избијање. При томе се користе два аргумената, један по
аналогији, а други по процени. По
аналогији: Сарајевски атентат је изазвао велики европски пожар. Оваква
аналогија је неосновна: варница не пали чак ни суво дрво, али пали буре барута,
и може да изазове пожар у лако запаљивом материјалу. Европа је у доба
Сарајевског атентата била не лако
запаљиви материјал, већ буре барута. По
процени: рат је могао да почне касније и то је тачно, али да се избегне је до неодговорности
погрешно. На Сарајевском атентату
конструисан је рат са Србијом, а велики европски рат је био неизбежан.
Историјска наука зна да су планови и припреме за
рат Аустроугарске против Србије спровођени у континуитету од 1909. године и да
се у исто време Немачка припремала за продор и на исток и на запад. Сарајевски
атентат није могао да буде узрок за оно што се припремало раније бар пет година
у континуитету. Он се никако не може повезати са нападом Немачке на Русију и
Француску, и што је тако прерастао у светски рат. Прави узрок Првог светског рата је потреба "надмоћних
Германа" да изврше прерасподелу света у кој су каснили за великим колонијалним силама.
Историјска
наука зна за жртве и последице Првог светског рата.
Жртве су: 15.000.000 погинулих и 20.000.000 рањених (не рачунајући умрле од тифуса и на разне начине унесрећено недужно становништво) и огромна економска разарања. Жртве су биле и 70.000.000 војника индоктринираних да једни друге мрзе и убијау.
Последице
су: нове слободне државе од Финске на северу до Југославије на југу Европе -
те државе су се ослободиле од ондашње Аустроугарске, Немачке и Русије. Треба
само један летимични поглед на политичку карту Европе пре и после рата да се то
схвати. Последица је била и прва социјалистича револуција - најзначајније
обележје 20. века.
Историјска наука зна да
"надмоћни Германи" нису били задовољни резултатима првог рата па су
пронашли "надмоћног вођу" и са њим на почетку Другог светског рата
постигли све што се желео првим, да би на крају опет све изгубили.
Атентатори: Гаврило Принцип, Васо Чубриловић и
Цвјетко Поповић су у својим изјавама дали најбољу историјску оцену Сарајевског
атентата:
Гаврило Принцип је желео да дође до уједињења
јужнословенских народа у државу републиканског типа. До уједињења је дошло на
крају Првог свестог рата, а Југославија је постала република на крају Другог
светског рата. Принципов идеал се остварио. Југославија је била највећа држава
слободних јужнословенских народа у читавој претходној историји и, вероватно, у
недогледно дуго будућој исторји.
Васо Чубриловић је на суђењу Сарајевски атентат
оценио као највећи револуционарни чин у историји Јужних Словена. И био је у
праву; никада у историји Јужних Словена тако мала и тако млада група људи -
већина деце, различитих и још недовољно формираних политичких убеђења, није
била повод за тако велика, и по жртвама и по резултима, историјска збивања.
Цвјетко Поповић је био лично у праву кад је после
рата изјавио да је знао у шта ће се то
изродити не би учествовао у атентату. Можда ни остали атентаори не би
учествовали у атентату, али је Први светски рат био неизбежан: Надмоћни Германи
хтели су продор на исток, учинило им се да им је то мало, па су кренули и на
запад. Као и "надмоћни Франци" под Наполеоном, вратили су се тамо
откуд су кренули.
Историјска је неправда то што су у оба светска рата изазивачи нанели другим народима веће жртве и разарања него што су их сами претрпели и што су им међусобно супротстављени победници омогућили да по трећи пут у 20. веку постану светска сила и изазову Трећи балкански рат...
Уједињни југословенски народи скромно су се одужили својим јунацима. Пронашли су има тела по тајним гробницама, сахранили их у заједничку гробницу и подигли спомен плочу са натписом "ВИДОВДАНСКИ ХЕРОЈИ". Сачували су трагове стопа које је Гаврило Принцип оставио у свежем бетону на месту са којег је пуцао и на зиду поставили спомен плочу са натписом који све објашњава - са тог места изражен је "народни протест против тираније и вјековна тежња наших народа за слободом". Мосту Латинска ћуприја, у чијој близни се десио атентат дали су име Мост Гаврила Принципа. У многим градовима по једна улица је понела име Гаврила Принципа. Сарајевски атентат постао је незаобилазни део националне и светске историје Првог светског рата. Видовдански хероји живе на начин који је пре три хиљаде година описао Хомер[51] и на начин који је забележио Принцип у тамници: "Ко хоће да живи нек мре".
Атентат као средство
борбе не одобравају ни историја, ни политика, ни етика. Атентат је кажњив у сваком правном систему, па у том смислу Сарајевски
процес није споран, сем у делу прекомерне употребе силе у истрази,
квалификације дела, висине и броја изречених казни и мучења по казаматима
Аустроугарске тамнице народа. Али Сарајевски
атентат није био акт тероризма.
Реч атентат је ушла у међународу употребу од латинског глагола attentare=покушати, и у смислу који се овде
користи, значи убиство са предумишљајем личности која има изузетно значајну
политичку, економску, војну или неку другу моћ, да би значај и моћ те личности
биле укинуте. Потомци жртава атентата оцењују атентаторе као убице њихових
ближњих и то није спорно. И правни системи забрањују атентат и суде
атентаторима и то није спорно. Историја
атентат вреднује по узроцима који су до њега довели и по последицама које су
наступиле. Атентат не изазива рат, не укида државу ни њен суверенитет, већ
уклања изузетно значајну личност за коју се сматра да производи неко велико
зло. Од атентата на Цезара 44. године
пре нове ере, па до убиства Беназир Буто 2007. године[52],
никада није било другачије. И Сарајевски атентат, у низу неуспелих атентата на
исту особу, је имао та обележја и успео. Учесници и помагачи у атентату нису
били претходно ни на који начин организовани, па чак ни јединствених политичких
погледа. Повезивала их је само ирационална вера да се атентатом могу изазвати
стварно значајне промене. Атентат је довео до персоналне промене на Бечком
двору, протеста грађана, истраге, суђења и кажњавања, али и до ранијег почетка
планираног рата. То је сав домет Сарајевског атентата.
Сарајевски атентат није акт тероризма, нити су атентатори
терористи. Реч терор је такође латинског
порекла и означава страву или ужас, који се постижу претњом насиљем
и/или извршењем насиља ради постизања првенствено политичких циљева, против
друштвених група и објеката које нису у вези са тим циљевима. Од терора
најчешће страда недужно становиштво. Терористички акт може да изведе појединац
или маргинална група, али га најчешће планира и припрема одређена фанатична
политичка или верска организација или држава.
Најопаснији је тероризам који организује најмоћнија
држава:
он у држави жртви ствара страву и ужас, усмерава велике друштвене и верске
групе једне против других и против легитимних власти, подстиче и подржава
опозицију на насилне акте, изазива и продубљује грађански рат, ствара марионетску
власт и сиротињу коју ће потом дуго да експлоатише и све под маском
"заштите људских права". Савремени државни терор се именује као
"милосрдна акција", "арапско пролеће", "спречавање
хуманитарне катастрофе", "спречавање прекомерне употребе силе",
"успостављање демократије"... Савремени државни терор оружаним
побунама, бомбама и ракетама мења режиме и доноси своју демократију. Пред и у време Сарајевског атента у БиХ
Аустроугарска је проводила државни терор и ако се тада није користио тај
термин, тада се то звало аустроугарско зло. Експлоатисала је велико природно
богатство и радно способно становништво, спровдила германизацију, подстицала
прелаз у католичанство, распиривала међуетничку и верску мржњу, једнострано
поништавала турски суверенитет, припремала устанак Албанаца у Србији, и
територију и становништво БиХ за рат протв Србије.
Тероризам који изводи појединац
или маргинална група је фанатични или болесни акт насиља према недужном
становништву. Сарајевски атентат је
иницирао, припремио и извео здрав човек из политичких побуда против царског
веродостојника и на двору и у Монархији познатог по злу, наивно верујући да ће
допринети да се смањи аустроугарски терор. Масовни тероризам је било оно
што је против српског становништва у наредним данима организовала аустроугарска
држава.
Тероризам који припремају и
изводе политичке и/или верске организације су најчешће акти освете немоћних
против моћних, али не према онима који оличавају моћ и по тој моћи су
недостижни, већ према њиховом недужном становништву и објектима. На прелазу 20. у 21. век афирмисан је
тероизам појединца уз личну жртву. То је најгора врста тероризма: особа
верски или политички доведена до добровољног жртвовања уништава себе и недужне
особе у свом окружењу, а онда се јавља организатор са поруком да ће се то
поново десити и поставља услове... Постоји озбиљна бојазан да тероризам битно
обележи 21. век... Тероризам не доноси ни победу ни слободу, већ само повећава
неслободу недужних људи... Акти
тероризма су врло ретки у државама које се не мешају у унутрашње послове других
држава.
Прекрајње историје о Сарајевском атентату
Прекрајање историје је дуго колико и сам историја. Синтагма
"победници пишу историју" означава неоспорну чињеницу да победници и
изазивачи рата приказују историјска збивања на начин који их оправда. И
историја побеђених оправда поразе, али је објективнија од историје победника. Права историјска наука успева да надиђе субјективне
оцене и историјске догађаје представи објективно, колико је то могуће.
Прекрајање историје је најинтензивније непосредно пред и непосредно после неког
историјски великог догађаја. У првом случају се тај догађај најављује, а у
другом правда. Тако је и са историјском оценом Сарајвског атентата.
Најопасније прекрајања историје потичу од појединих
немачких историчара, који се маскирају дипломама
америчких универзитета, и имају за циљ да скину кривицу са изазивача Првог
светског. Тако поново васкрсава идеја о "надмоћности Германа" која
се, уз сва прикривања, одржава још од доба Великог немачког римског царства.
Лако је могуће да се у уједињеној Европи потраже оправдања и за изазиваче
Другог светског рата, јер "надмоћни Германи" нису ништа друго хтели
до да уједине Европу, и успут да заузму још понешто Африке и Азије, е да би тамо својом управом обезбедили већи
просперитет. Да ли савремени Немци, који имају најпросперитетнију државу у
Европи, кроз поједине историчаре поново проговарају о надмоћности своје расе?
Они су оличење прогреса Европе, некад и сад, а Београд и народ који он
симболише, су стални реметилачки фактор на Балкану и у Европи. Ако се не може
порећи кривица, онда се она може пребацити на другога... Лакше је ако то неко
припомогне са стране...
Званична аустроугарска политика је одмах отпочела
прекрајање историје о Сарајвском атентату. Прећутала је да је у континуитету од
1909. године планирала и припремала рат на три фронта: против Русије, против
Италије и против Србије. Прећутала је припреману побуну Албанаца за јесен исте
године да буде повод за напад на Србију, па је рат против Србије конструисла на Сарајевском атентату. На
Сарајевском атентату конструисан је за Србију неприхватљив ултиматум, одбијена
међународна арбитража, а затим исцениран војни инцидент у рејону Ковина као
повод за отпочињање ратних операција. А онда је тај рат, за мање од пола године
у две велике операције, Церској и Колубарској бици, изгубила за мање од пола
године. Са Аустроугарском је Србија све решила 1914, али ју је онако изнурену
1915. напала у сваком погледу далеко надмоћнија немачка војска. Србија је
поднела огромне жртве, претрпела Албанску голготу, са савезницима поразила
изазиваче рата и реализовала прво уједињење ослобођених југословенских народа.
Аустроугарска у 1916. почиње да губи и на руском фронту, али не увиђа да ће
ускоро све изгубити и на Балкану, па исте године, без потребе али из ината,
Францу Фердинанду у Сарајеву подиже споменик коа. јунаку, а он то није био. Па чак и да је негде био
јунак, а није, никада не би могао да буде јунак окупираних балканских народа. Споменик
се не подиже окупатору, али је ред да се пригодно сахране његови улудо изгинули
војници. Њега нису сахранили тамо где је погинуо, већ тамо где се родио.
1) Историчари и политичари који се највише труде
око те прославе су Бошњаци. Ако неко не зна који су, нека се сети чији су. То
су потомци оних Срба муслиманске вере, чији су преци под вођством Хаџи Лоје у Сарајвском крају и Смаил-бега
Селмановића у Босанској крајини пружили највећи оружани отпор Аустроугарској
окупацији. Немачка је прва признала "слободну" БиХ 1992. године, па
пред њом треба окајати грехе својих предака, јер су Аустроугарском управљали
Немци.
2) Младобосанцима су припадали и многи муслимани
који су памтили своје српско порекло, а један од њих је био и атентатор, па
после официр победничке српске војске. Тај грех није довољно окајан 1914. тродневним
рушењем свега српског у Сарајеву. Осуда Сарајевских атентатора треба да се
понавља да се не би заборавила.
3) Младобосанцима су припадали и римокатолици -
Хрвати и покатоличени Срби, а један од њих је био осуђен у Сарајевском процесу
на 10 година робије. Неки млади Хрвати су тада погрешили што су били чланови
Српско-хрватског одбора и имали свој програм за ослобођење од аустроугарске
власти. Можда нису заборављене ни антиаустроугарске демонстрације и покушаји
атентата у Загребу и другим местима Хрватске. То су грешке које треба окајати у
уједињеној Европи, ако ни због чега другог, а оно у знак захвалности што је
Немачка прва признала "слободну" Хрватску 1992. године.
4) Много босанско-херцеговачког становништва се на сам
дан атентата брже-боље оградило од атентатора, а војно способно и лојално се
одазвало на мобилизацију и у другој половини 1914. ратовало против Србије;
ратовало па било поражено, а пораз се не заборавља. Истина неки су их "обрукали"
- постали су добровољци српске победничке војске, па се и та брука треба
исправити.
5) БХ муслимани и римокатолици су "погрешно"
проценили да су 1918. ослобођени па су из револта срушили величанствени
споменик Фердинанду. Неки су то учинили и да се додворе новој државној управи.
Све је то била грешка коју треба платити обновом споменика. Римокатолици су се
на једном другом месту покајали 1941. и обасипајући цвећем дочекали немачке "ослободиоце".
Понестало им је цвећа за ослободиоце 1945, и тек 46 година касније су схватили
да то и нису били ослободиоци - требало им је превише времена да то схвате, а
нови споменик Фердинанду је прилика да се то поправи.
6) Истина, било је и раније покушаја да се окају
греси Сарајевских атентатора, али нису много помогли. Адолф Хитлер није био
много усхићен што су му за рођендан поклонили реплику спомен плоче Принципу.
Није га било брига ни за Принципове стопе у бетону - стопе једног припадника
ниже расе. Године 1992. изгледало је тек насталим Бошњацима као леп гест ако
поплочају стопе Гаврила Принципа и текст на спомен плочи замене новим,
неутралним, и додају му превод да би могли да га разумеју страни војници и будући
туристи.
7) Мало им је било што су своју браћу од старина -
босанске Србе осудили за геноцид у Сребреници, јер на видело излази да је њихов
верски и световни вођа, жртвовањем својих људи, платио будуће масовно
бомбардовање војске Републике Српске. Ту бруку треба сакрити, а ко би други
могао да им помогне осим оних моћника који су отпочели оба светска рата; сад су
економски још моћнији, па их треба позвати на прославу и лепо им рећи:
извините, нисмо ми криви, потребна нам је ваша помоћ, а ми нећемо више
грешити... И неће, док опет нешто пође по злу... Паметни колико јесу, стаће под
скут моћнијег и остати тамо док буде моћнији, увек спремни да се преокрену...
Ових седам тачака не би имало смисла ако се за прекрајање
историје не учине одговорним и Срби из Србије. Они су "криви" што су
трећину свог становништава изгубили у Првом светском рату, што су 1918. "поробили"
Бошњаке којих тада нигде није било, Хрвате и Словенце, а нису гледали своја
посла. "Криви" су што су 1941. устали против фашиста и у наредне
четири године гинули у борби против
фашиста, у грађанском рату, у логорима својих југословенских сународника... "Криви"
су што нису чували и клали народ као Краљева војска у отаџбини... "Криви"
су што су "правог" антифашисту и патриоту, Дражу Михајловића, кога се
и његов краљ одрекао, "невиног" осудили, тајно стрељали и сахранили,
и уз то закаснили да му подигну споменик на Равној Гори... Одиста су криви што су 1918,
1945, 1991, 2000. са постамената скидали једне, а постављали друге главе, што су
улицама и градовима мењали имена и што и данас не схватају да се историја не
мења па је пишу за тренутне потребе. Све што се данас уради сутра постаје
историја која се не може мењати и коју не би требало тумачити како коме и кад
затреба. Шта их сад брига шта тамо нова и слободна нација, Бошњаци, кога и
зашто прославља, коме и зашто обнавља споменик, кад се види и зна шта они раде
са својим споменицима... Ненавикли на рад, а свикли на нову демократију, можда
би могли да узму метле и почисте прашину са споменика НАТО-културе и избаце
смеће из запуштених комунистичких фабрика које још нису распродали или порушили.
А баш су били насели на те комунисте: преварили су их прво да братство и јединство
имају велику вредност, а одмах затим да се богатсво постиже радом. Ни једно ни
друго у Србији није тачно: богати се не обогатише радом, а браћа се међусобно
убијау као у библијска времена Каин и Авељ.
Да ли у Србији има заборава и прекрајања историје? Има, и
те како, па и у вези са Сарајевским атентатом. Забрињава и кад неко у најбољој
намери погреши, па умањи
историјски евидентне грешке оних који су својом политиком довели до Сарајевског атентата и Првог светског рата. Недавно је сликом и речју објаваљено једно писмо Поћорека и коментарисано тако да умањује кривицу Аустроугарске за рат. Објављивањем "открића" да се Аустроугарска 13 месеци пре атентата спремала за рат против Србије потискује се у заборав чињеница да се она још од 1909. у континуитету припремала за рат. Заборавља се да су немачки цар Вилхем и аустроугарски будући цар Фердинанд, тајно од аустријског цара Фрање Јосипа, кројили будућу карту Европе на рачун словенских народа и одређивали краљевства за своје синове. Заборавља се да је Фердинанд био толико владарски неодговоран да је много раније, на лечењу у Египту и у другим приликама изражавао своју мржњу према Мађарима и Словенима, и посебно према православним Србима: "...Мађар је прави Хун и Азијат који се ... предаје чим се против њега предузме енергична акција...", а кад се то постигне "Словени (сви Словени, а не само Србија којој треба "утући рогове") ће се "...покорити супериорним Германима". У вези са тим писмом, које је историчарима било доступно пре 1930. године и није открило историјски ништа значајно, учињена је још једна грешка: тврди се да оно открива ратни палн, а у њему, према ономе што је цитирано у штампи да би такву тврду поткрепило, нема ни једног јединог слова о ратном плану. Уместо да се праве оваква "открића" и показује оволико "познавање" ратних планова, било би боље кад би се јавности објавило како је Сарајевске атентаторе бранио асутроугарски адвокат по службеној дужности, Рудолф Цистлер, по оцу Немац, по мајци Хрват. Стогодишњица Сарајевског атентата је и прилика да се Срби потсете његове часне одбране.
историјски евидентне грешке оних који су својом политиком довели до Сарајевског атентата и Првог светског рата. Недавно је сликом и речју објаваљено једно писмо Поћорека и коментарисано тако да умањује кривицу Аустроугарске за рат. Објављивањем "открића" да се Аустроугарска 13 месеци пре атентата спремала за рат против Србије потискује се у заборав чињеница да се она још од 1909. у континуитету припремала за рат. Заборавља се да су немачки цар Вилхем и аустроугарски будући цар Фердинанд, тајно од аустријског цара Фрање Јосипа, кројили будућу карту Европе на рачун словенских народа и одређивали краљевства за своје синове. Заборавља се да је Фердинанд био толико владарски неодговоран да је много раније, на лечењу у Египту и у другим приликама изражавао своју мржњу према Мађарима и Словенима, и посебно према православним Србима: "...Мађар је прави Хун и Азијат који се ... предаје чим се против њега предузме енергична акција...", а кад се то постигне "Словени (сви Словени, а не само Србија којој треба "утући рогове") ће се "...покорити супериорним Германима". У вези са тим писмом, које је историчарима било доступно пре 1930. године и није открило историјски ништа значајно, учињена је још једна грешка: тврди се да оно открива ратни палн, а у њему, према ономе што је цитирано у штампи да би такву тврду поткрепило, нема ни једног јединог слова о ратном плану. Уместо да се праве оваква "открића" и показује оволико "познавање" ратних планова, било би боље кад би се јавности објавило како је Сарајевске атентаторе бранио асутроугарски адвокат по службеној дужности, Рудолф Цистлер, по оцу Немац, по мајци Хрват. Стогодишњица Сарајевског атентата је и прилика да се Срби потсете његове часне одбране.
Како српски народ да вреднује Сарајевски
атентат сто година касније?
Ако за то нису довољна овде написана поглавља, ни иронија у претходна два параграфа, онда се треба уозбиљати и питати народ. Можда српски народ не греши тако много како га неки оптужују, али свакако греши кад на те оптужбе пристаје. Српски народ има много митских и много правих јунака. Понекад их је тешко разликовати, понекад се погрешна особа прогласи јунаком, а јунак злочинцем. Али постоје две Србије за које треба да се зна и које треба да се памте, уз помоћ историјских наука онакве какве су стварно биле: Србија Немањића и Модерна Србија која се ствара од 1804. године. Младим нараштајима треба причати како је стварно било, треба им рздвојити истину од обмане, мит од стварности, а онда их питати шта они мисле о својој историји, о личностима који су обележили њихову историју као хероји и антихероји. Њихово је право да одговоре како мисле и да раде како хоће - они ће и жњети плодове својих мисли и свога рада. Ових дана неко је питао младе Србе шта мисло о Гаврилу Принципу и они су одговорили. Њихов одговор треба да се поново уопшти: Сарајевски атентатори су Видовдански хероји српског народа. Чини се да Гаврила Принципа много више цене Чеси, од којих нас раздваја и Аустрија и Мађарска, него нека наша браћа с ону страну Дрине и Дунава. А и неки од нас мисле да је спас у забораву. Није тако!
И штета је што толико
њих не разликује хероје од терориста. На јавној сцени Србије наступа период
поништавања националних хероја, ваљда зато што они стварно нису хероји тамо где
смо се упутили. Зар да ми тамо одемо без својих хероја? Ако већ пристајемо на ограничени суверенитет, зар треба да пристанемо и
на ограничени идентитет. Не треба! Треба да се поносимо својих хероја и
стидимо својих злочинаца, а имали смо и једне и друге. Сарајевски атентатори,
без обзира што је атентат правно недозвољен чин, припадају херојима српског
народа. И није то изузетак у односу на историје других народа. За потомке оних
који су страдали у атентату они су увек убице и то није спорно.
***
Године 1918. југословенски народи су се коначно
ослободили и ујединили, али су, несложни какви јесу, кратко уживали у јединству
и нешто дуже у слободи - до Другог светског рата, којим је теребало да се
"наплати" пораз Немаца из Првог. Уз велике жртве и разарања изазвач
је опет побеђен и опет oсвојена
слобода... Југословенски народи су још 46 година живели слободни (у братству и
јединству) до Трећег балканског рата, а онда се разбратимили и разјединили...
Босна је опет распета и под контролом великих сила... Албанци су коначно дигли
устанак... Европа се уједињује... О том уједињењу опет одлучују велики народи
Европе, највише и опет Немци... Остаје нејасно: кад се Европа уједини да ли ће
и кад ће поново постати тамница народа... Сигурно хоће ако мали народи у тој
Европи опет изгубе свој суверенитет и постану само јевтина радна снага. Теорија
и пракса ограниченог суверенитета малих држава су на делу још од 1968, а можда
никад нису ни престајали. Само што сада губљењу суверенитета претходи губљење
идентитета... Арапско пролеће доноси дуго топло лето... Све је мање политичких
атентата, а све више терора појединаца и држава. О овом првом се много прича, а
о другом још више ћути и, као по правилу, страдају невини и беспомоћни.... Свет
постаје глобално село... Да се запали цело село често је довољна само једна
варница... Ту варницу могу да изазову и ватрогасци... А српски народ, носилац
идеје слободе у последња два века, за коју је дао процентуално највеће жртве на
Балкану и у Свету, ове године бележи стоту годишњицу Сарајевског атентата и
опет има потребе да брани своју истину: атентат
је био револуционарни чин којим је изражен протест народа против својих
тлачитеља. Они који су га извели на Видовдан су Видовдански јунаци; њихова
се визија остварила и са четворогоишњим прекидом трајала до 1991. године. Нека
им је слава и хвала!
У Београду, 12. јануара 2014. Слободан
Максимовић, пуковник у пензији
Литература
1. Др Радош Љушић, Историја за трећи разред гимназије општег и друштвено-језичког смера,
Завод за уџбенике, Београд 2007, стр: 180. и 259-260,
2. Andrej Mitrović, Prodor
na Balkan i Srbija 1908-1918, Zavod za
udžbenike, Beograd, 2011.
3. Владимир Дедијер, Сарајево 1914, Просвета, Београд, 1966.
4. Leo Pfeffer, ISTRAGA U
SARAJEVSKOM ATENTATU, Nova Evropa, Zagreb, 1938.
5. Влдимир Ћоровић, Илустрована
историја српског народа, књига шеста,
Политика, Народна књига, 2006, стр: 5-20, 112-116.
6. Владимир
Ћоровић, ЦРНА КЊИГА, Патње Србе Босне и
Херцеговине за време светског рата 1914-1918, треће издање, Чигоја штампа,
Београд, 1996.
7. Rebeka Vest, Crno jagnje i sivi soko, Mono i manjana, Beograd, 2008.
9. С. Поповић, Око Сарајевског атентата, Сарајево 1969.
10. Д. Љубибратић, Млада Босна и Сарајевски атентат, Сарајево 1964.
11. Др Борис
Кривокапић, Лексикон међународног права, Институт
за упоредно право, Београд, 1998, стр: 20, 40, 45, 189. и 434.
12.. Војни лексикон, Војноиздавачки завод,
Београд, 1981, стр: 807, 862, 991-2, 1019, 1042, 1057 и 1104.
13. Интернет претраге:
... sr.wikipedia.org, чланци:
Невесињска_пушка, Аустроугарска,
Руско-турски_рат_(1877-1878),
Санстефански_мир,
Берлински_конгрес,
Младотурска_револуција, Османско_царство, Анексија_Босне_и_Херцеговине,
Анексиона_криза, Млада_Босна, Владимир_Гаћиновић, Богдан_Жерајић, Гаврило_Принцип, Балкански_ратови,
Лондонски_мир_(1913), Други_балкански_рат, Букурешки_мир_1913, Милан_Обреновић,
Алексаандар_Обреновић, Петар_I_Карађорђевић, Драгутин_Димитријевић_Апис, Данило_Илић, Недељко_Чабриновић, Мухамед_Мехмедбашић, Вељко
Чубриловић, Васо Чубриловић, Трифко_Грабеж,
Милан_Прибићевић, Први_светски_рат, Србија_у_Првом_светском_рату,
... hr.wikipedia.org/wiki, чланци: Okupacija_Bosne_i_Hercegovine,
Aneksiona_kriza,
Veleizdajnički_proces, Mlada_Bosna, Sarajevski_atentat, Gavrilo_Princip,
Vasa_Čubrilović, Nedeljko_Čabrinović, Dragutin_Dimitrijević_Apis, Prvi_svjetski_rat
... sh.wikipedia.org/wiki, чланци: Aneksiona_kriza, Gavrilo_Princip, Mlada_Bosna, Vaso_Čubrilović, Muhamed_Mehmedbašić, Srbija_u_prvom_svetskom_ratu
... ru.wikipedia.org/wiki, чланци: Боснийско-Герцеговинское_восстание_(1875—1877),
Берлинский_трактат_(1878), Аннексия_Боснии_и_Герцеговины_Австро-Венгрией, Млада_Босна, Первая_Балканская_война, Вторая_Балканская_война, Босния_в_составе_Австро-Венгрии,
Франц_Фердинанд, Сараевское_убийствоПринцип,_Гаврило,
... en.wikipedia.org/wiki, чланци: Gavrilo_Princip, Young_Bosnia, Danilo_Ilić,
Nedeljko_Čabrinović, Veljko_Čubrilović, Vaso_Čubrilović, Trifko_Grabež,
Muhamed_Mehmedbašić, Cvjetko_Popović,
Milan_Pribićević
... riznicasrpska.net, тема
Гаврило Принцип (1894-1918), чланци:
Гаврило Принцип (Мишо Урош и Јово Димитријевић), Заборављени хероји -
Гаврило Принцип (Слободан Маричић), Гаврило Принцип - једно тумачење (Радован
Пилиповић), Сенка Црне руке (Чедомир Антић), Својим очима сам гледао како умире
Гаврило Принцип (Мујо Бјелопојац), Колиба у историји (Станко Церовић), Добор
дошли у прошлост (Нагорка Идризовић), Сећање на Гаврила Принципа, У кући
Гаврила принципа изгорли планови атентата (Сл. Пешевић), Словени не славе
Принципа (Б. Субашић), Спомен Принципу (Мило Ломпар), Уз песму о Принципу
(Милош Црњански), Видоваднски хероји (фотографије: Зоран Миленковић),
Заборављени Михајло Пушара (Јован Бабић)
... udicazasrce.wordpress.com/tag/sarajevski-atentat/: ГАВРИЛО ПРИНЦИП И
МЛАДОБОСАНЦИ: КО ХОЋЕ ДА ЖИВИ, НЕКмРЕ (НА ПОНОС И СЈЕЋАЊЕ, чланак Владимира
Димитријевића од 20.априла 2013.
... koreni.rs/ko-je-i-kakav-je-ustvario-bio-franc-ferdinand;
аутор Миланко Шеклер
... inisbgd.co.rs/celo/2013_1.pdf,
чланак: др Миле Бјелајац: НОВИ (СТАРИ) ЗАПЛЕТИ ОКО УЗРОКА ПРВОГ СВЕТСКОГ
РАТА ПРЕД ОБЕЛЕЖАВАЊЕ 100. ГОДИШЊИЦЕ, стр. 15-62, интернет издања књиге ТОКОВИ
ИСТОРИЈЕ, Институт за новију историју Србије, 1/2013
... serbian.ruvr.ru/2013_11_18/Mlada-Bosna-stara-zloupotreba-istorije, интервју Игора Гојковића са
професором др Радославом Гаћиновићем, научним саветникм Института за политичке
студије у Београду од 18. новембра 2013.
... pressrs.ba/sr/vesti/vesti_dana/story/44352/Muhamed+Filipović, изјава за РТРС од 7. октобра 2013:
Припадници Младе Босне су хероји!
... ucionicaistorije.wordpress.com/2013/11/01/: Трагом фотографије са
Хитлеровог рођендана
... palelive.com/licnosti/trifko-grabez
... pravoslavlje.spc.rs/broj/998: Бошко Обрадовић, Улсужби народу и Отаџбини, поводом 100 година
Народне одбране
... slobodanjovanovic.org/2013/11/26/: Милорад
Екмечић, Прослава, обележавање или обнова ратне атмосфере Сарајевског атентата
и Првог светског рата 1914-1918?, изворни текст је објављен у часопису Печат.
... novosti.rs: Небојиша
Поповић, Гаврило Принцип - од изазова до мита, приказ дела биографије Гаврила
принципа, коју је сачинио Божидар Томић; 14. јун 2004.
... novosti.rs: Борис
Субашић, Последња исповест Гаврила Принципа, 21. јул 2012.
... slobodna-bosna.ba/vijest/1661/posljednja_ispovjest_gavrila_principa, 22. јул
2012.
... akademediasrbija.com:
Мујо Бјелопојац, Својим очима сам гледао како умире Гаврило Принцип, 27.11.2013.
... majevica.forumakers.com/t364-gavrilo-princip: чланак од 18. јуна 2008. према:
vrlika.free.fr/princip.htm
... worldology.com/Europe/world_war_1_1918, чланак: Great
War/World War I (1914-1919), A New Terrible Type of Warfare, New Nations
Creatid in Europe
... antikvarne-knjige.com/stisak-okovane-ruke-ota-egert-poslednji-nepoznati-prijatelj-gavrila-principa
... politika.rs/rubrike/Svet/Hejstings-pobija-tezu-da-je-Srbija-kriva-za-Prvi-svetski-rat.sr.html
САДРЖАЈ
|
Белешка о приређивачу,
биографија
СЛОБОДАН МАКСИМОВИЋ рођен
је 1946. године у селу Урсулу у Левчу (Рековац, Србија). Основну школу завршио
је у Урсулу и Рековцу, а гимназију у Крагујевцу и Светозареву. Војну академију
Копнене војске ЈНА завршио је у Београду и Сарајеву и као артиљеријски официр
службовао у: Струмици, Штипу, Тетову, Врању, Куманову, Задру и Београду.
Завршио је Командно-штабну школу тактике ЈНА и Курс методологије ратне вештине.
У Задру је имао успешну седмогодишњу каријеру наставника теорије и правила
гађања у Артиљеријском школском центру, а у Београду је годину дана радио као
наставник тактике у Командно-штабној школи тактике, а затим као истраживач за
борбене командно-информационе системе у Институту за ратну вештину и у
Генералштабу ЈНА и ВЈ. У време грађанског рата 1991. године учествовао је у
борбеним дејствима ЈНА на Банији као начелник артиљерије бригаде. Од почетка
априла 1997. године налази се у инвалидској пензији.
Са десет
признатих иновација био је науспешнији иноватор у Трећој армијској области. Учествовао је у изради
Артиљеријског правила гађања и написао преко 100 стручних радова из области
теорије и правила гађања, ратне вештине и командно-информационих система међу
којима се посебно истичу монографије: Концепција
истраживања и равоја командно-инфомрационих система, Праћење ситуације у
бригади у реалном времену и Тактички
командно-инфорамциони систем КоВ - скица за тактичку студију. Самостално је
пројектовао и реализовао информационе системе топографско-геодетске припреме за
војске СРЈ и РСК и СК; пројектовао корисничке функције за артиљеријске рачунаре
”МИРА”, ”РАВА” и ”МАКС-1”; пројектовао и реализовао истраживања о могућности
примене рачунара и ГПС-пријемника у артиљерији. Већина радова му је објављена у
војним часописима и публикацијама, а пројекти и студије имају карактер
примењених научних саопштења. На основу објављених радова у Институту за ратну
вештину биран је у звање самосталног истраживача за област
командно-информационих система.
Књижевним
радом почео је да се бави у гимназији где му је објављена прва песма и
награђена прва збирка песама, око које ће касније настати збирка песама под
радним називом Ћудљиво време. Ова збирка, без одговарајуће издавачке
процедуре, објављена је на ратишту на Банији 1991. године. Објавио је
монографију о свом родном селу Урсуљани, преци и потомци
(Делтапрес, Београд, 1999), ратни дневник Петрињски дани теку (Радничка
штампа, Београд, 2000), монографију Херој из Левча о народном хероју
Милоју Милојевићу (НИЦ “Војска”,
Београд, 2000), збирку приповедака о селу Баба
Галин грех (Радничка штампа 2005), збирку кратких прича Цртице - 117 кратких прича из
савременог живота ("Паретнон", Београд, 2013), а у рукопису има монографије
Астрономија данас, Догодило се на данашњи дан, Православни
празници у Срба и Сарајевски атентат
сто година касније, више збирки
приповедака, песама и афоризама. Сатиричне приче су му објављиване у листовима Војска и Ошишани јеж, а афоризми у емисији Краван Радио-Београда и листу Глас
осигураника. Био је члан Удружења писаца Србије и клубова писаца “Мидораг
Шијаквић” и ”Никола Тесла” у Београду. Књижени клуб “Моравски токови” из
Трстеника доделио му 1. маја 2000. другу награду за необјављену песму о старом
мосту код Трстеника, који је срушен у НАТО агресији 1999. Фондација “Драгојло
Дудић” СУБНОР-а Србије доделила му је 16. новембра 2000. другу награду за публицистику
на 29. књижевно-публицистичком конкурсу за рукопис који је исте године био
објављен под називом “Херој из Левча”, а 17. новембра 2003. на 32. конкурсу
прву награду за публицистику за необјављени рукопис "Милоје Милојевић,
Борба до победе." Током 2008-2009
објављиване су му сатиричне песме, приче и афоризми у електронском часопису
ZIKISON, а изводи из романа НЕРАЗУМИ ЈОВАНА ОПАЧИЋА у електронском часопису ZAVETINE.
Контакт телефони:
011/6131 208 и 065 311 4960
[1] У основи сукоба је
чињеница да кнез Милан Обреновић није помогао устанак у Херцеговини, али је
објавом рата Турској посредно помогао устанак у Босни. Међутим, млади Петар Карађорђевић, будући
српски краљ, коме су Обреновићи били забранили повратак у отаџбину и одузели
сву имовину, под псеудонимом Мркоњић, са извесним војним знањем и борбеним
искуством стеченим у француској Легији части, активно учествује у босанско-херцеговачком устанку од
1875. до 1877, што ствара већи број присталица династије Карађорђевић. Много
година касније, њему у захвалност градић Варцар Вакуф 1. марта 1925. године добио
је име Мркоњићград, које се одржало до данас.
[2] Војском која је извела
окупацију командовао је генерал Јосп Филиповић, а већину војника чинили су
Хрвати, Словенци и Срби са територија под влашћу Аустроугарске.
[3] Подаци и
демографска карта се односе на попсис становништва из 1789. године. Православно
становништво у апсолутној већини чинили су Срби (496.485 или 42,88%),римокатолици су
били Хрвати и унијаћени Срби (209.391 или 18,08%), муслимани су били Турци,
унијаћени Срби и у мањем броју унијаћени Хрвати (448,613 или 38,73%).
[4] Идеја југословенства развија се у 19. и реализује у
20. веку. Идеја настаје из тежње јужнословенских народа да се ослободе турске и
аустроугарске власти и створе једну јаку државу коју не би било могуће поново
лако покорити. Сама идеја није била јасно изражена и јављала се у више
варијаната. Према једној је требало да се уједине Србија и Бугарска, под другој
да се створи Балканска Федерација и по трећој да се створи држава Јужних
Словена - независна или као део тројне аустроугарске монархије. Развој и
резултати Првог светског рата довели су до стварања независне и прве уједињене југословенске
државе без Бугарске.
[5] Лео Пфефер, вероватно
Хрват, студирао је права у Загребу и 1901. постао судија у БиХ. Као студент
учествовао је у издавању листа Карловачки
гласник, који је заговарао слогу Срба и Хрвата. У БиХ је службовао у више
места, био запажен као успешан истражни судија и 1912. доведен у Окружни суд у
Сарајеву, где је и даље био успешан истражни судија. Стицајем околности - нашао
се на лицу места када су били приведени Чабриновић и Принцип - постао је главни истражни судија. Од 1914.
ћутао је о Сарајевском процесу. После рапада Асустругарске остао је
Југославији, и даље ћутао и претрпео
многе неприлике због вођења истраге у Сарајевском процесу, али је ипак
пензионисан као судија и умро у Карловцу.
Као реакцију на различите описе и оцене Сарајевског атентата и Сарајевског
процеса 1938. године је објавио књигу Истрага
у Сарајевском процесу и описао своје учешће у њој. Вероватно је ово један
од најобјективнијих описа Сарајевског атентата виђен субјективно из угла
главног истражног судије. Мањкавости у опису могу да проистекну из тога што писац
није могао да користи списе из истраге, већ само своје белешке и сећања.
[6] Тајни уговор или
конвенција имао је и клаузулу да Србија, осим раније склопљених уговра неће
склапати никакве уговоре са другим државама, без претходне сагласности
Аустроугарске. Ова клаузула је значила стварно потчињавање Србије, на које је
Милан Обреновић пристао да би без сметње био крунисан за каља.
[7] Овај израз у
негативном значењу је први употребио један пољски новинар 1849. да њиме осуди
тежњу Немаче и Аустроугарске да се шире на исток, на територије словенских
држава. Израз су у истом значењу прихватили и многи новинари и политичари
Европе, али га није било у немачком говорном подручју све до 1941. када се
почео користити у немачкој пропаганди за њен продор на исток.
[8] Нарочито оштро је
реаговала Народна одбрана настала на иницијативу књижевника Бранислава Нушића,
генерала Божидара Јанковића и круга београдских интелектуалаца око Стојана
Новаковића. У Београду су већ 7.октобра избиле масовне демонстрације, а Народна
одбрана је у кратком времену створила широм Србије преко 200 својих одбора и
успела да окупи између 150 и 300 хиљада чланова. На челу Народне одбране
изабран је Божидар Јанковић, који ће 1912. године бити командат Треће српске
армије која ослобађа Косово и Метохију.
[9] Милорад Екмечић у раду
наведном у литератури пише да је у оно време свуда била развијена жеља младих
људи из средњих класа да се укључе у политчка збивања. Млада Босна је подстицај
за име добила од Младе Хрватске и Младе Далмације и први пут у јавности се
јавља 1907. године, али не износи податке о организатору, организацији и
програму Младе Босне, вероватно зато што о томе није нашао релевантну историјску
грађу.
[10] Групе су морале бити
тајне, јер се за јавни говор о ослобођењу и уједињавању Срба и јужних Словена
избацивало из школе. Избацивање из школе је било контрапродуктивно. Већина
избачених ученика би наставила школвање у Београду, где су се идеје о
ослобођењу и уједињењу само продубљивале.
[11] Укупан број читаве школске
и радничке омладине у БиХ је био толико мали, а Младобосанаца још мањи, да нису
могли да представљају никакву озбиљнију претњу за режим. Сигурно је да су тога
били свесни и лидери Младобосанаца, те да је та свест била одлучујућа у избору
метода борбе за своје циљеве.
[12] Изрази "Млада
Босна" и "Младобосанци" нису били у значајној употреби код код
савременика. Они су се појединачно изјашњавали као националисти, социјалисти,
радикали, анархисти, Југословени, Србохрвати... Ни у току истраге и судског
поступка поводом атентата на Франца Фердинанда ова два израза нису била у
употреби. Истрага је трагала за завереницима и њиховим помогачима, а суд их је
судио за тајно припремано и извршено убиство из заседе.
[14] Соколска друштва која
почињу да се формирају у Србији била су само спортска друштва, која су међу
школску омладину доносила и развијала већ афирмисане спортове развијене Европе.
Тек између два светска рата поједини комунисти почињу да шире своју активност
преко спорстких и култруно уметничких друштава.
[15] Само
"Младотурцима" не одговара префикс "млади", јер ту организацију води један од најбољих
официра турске војске, Кемал Ататурк, и јер је то политичка организација која
жели да од Турске створи модерну државу попут европских и то ће јој делимично
поћи за руком.
[16] За многе политичке
атентате извршене у Америци, Европи и другим крајевим света Младобосанци нису
ни знали, а они су били честа појава у другој половини 19. и на почетку 20.
века. Нису ни могли знати, јер су већина њих били сувише млади: ученици ниже
гимназије били су још деца, а више тек постајали омладинци. Међу њима је мало
било углавном несвршених студената и врло мало радничке омладине.
Најмногобројније сељачке омладине није ни било међу Младобосанцима, јер су сви
потицали из имућнијих слојева који су могли да шаљу своју децу на школовање или
занате.
[17] Под одредницом bs.wikipedia.org/wiki/
Sarajevski_atentat спомиње се атентат на асустријску царицу Елизабету приликом посете
Италији 10. септембра 1898. године. На истом сајту под одредницом Elizabeta_Amalija_Bavarska
спомиње се да је то било у Женеви у Швајцарској и да је царицу за време шетње
са пратњом убио млади анархист Луиђи Лучени убодом турпијом у срце.
[18] Историја није до краја
разјаснила оснивање ове организације и улогу Аписа у њој. Изгледа да група
официра на челу са Аписом није била иницијатор за њено формирање, већ је била
употребљена за њене циљеве. Као носиоци идеје и ствараоци организације помињу
се Љуба Јовановић и Богдан Раденковић. Апис је, на наговор стварно
најактивнијег члана организације, свог официра Танкосића, пристао да буде њен
члан и одмах постао један од наугледнијих због руковођења обавештајном службом
војске. Организација је била тајна, али је своје идеје пласирала јавно преко
часописа Пијемонт на начин који није био сумњив властима у Србији. Циљ
организације био је у њеном имену: уједињење или смрт свих Срба, а затим је
проширен на све Јужне Словене. Последњу идеју су преузели југословенски
политичари из Аустроугарске - Југословенски одбор створен 1914. у Лондону одмах
по избијању рата по идеји Николе Пашића, председника Српске владе. На Солунском
процесу 1916. тајна организација је
уништена, како би њихова идеја Крфском декларацијом из 1917. била приказана као
легитимна воља југословенских народа. Шпекулисало се о извесној улози масона у
формирању ове организације, што није тачно. Вероватно је Танкосић кратко време
био члан масонске ложе, да би нешто од ритуала пријема у масоне применио код
укључивања нових чланова у организацију Уједињење или смрт.
[19] Дејвид Мекензи је доктор
историјских наука. Предавао је руску и европску историју на више универзитета у
Америци. За свој свој научни рад добио је више признања од Фордове фондације,
Америчког савета научних друштава и Међународног одбора за истраживање и
размену у области историјских наука. Пензионисан је 2000. са дужности редовног
професора Униврзитета у Северној Каролини. Српска академија наука и уметности
изабрала га је 1988. године за свог члана због објективно писаних радова о
српској историји.
[21] Гаврло је рођен на Светог
Гаврила и по томе му је прота Илија дао име. У време истраге аустијске власти
су тражиле да прота преправи крштеницу како би Гаврило био пунолетан и осуђен
на казну смрти. Прота је одбио па су га власти свирепо погубиле - расчеречиле
су га везујући га коњима за репове.
[22] Пети и шести разред
гиманзије одговарају садашњем првом и другом разреду. Гимназија коју Принцип
завршава у Тузли и Сарајеву одговара садашњем петом до осмом разреду основне
школе.
[24] У непотписаном писму из
Тузле послао је само исечак из загребачких новина. Писмо је било адресирано на
Чубриновића, јер се овај истицао својим анархизмом, а непотписано да Чабриновћ
не би био у прилици да ода пошиљаоца.
[25] За већи део приказ лика
Франца Фердинанда коришћен је и опис Ребеке Вест у књизи Црно јагње и сиви соко.
[26] Унеким изворима се помиње
да је био врховни инспектор копнене војске и морнарице. Вероватно је то био пре
него што је постао врховни командант.
[27] Била је то прикривена, али
неиспуњена жеља цара Вилхема да загосподари свим Немцима у Европи. Свим Немцима
у Европи господариће за кратко и на њихову штету фашиста Адолф Хитлер.
[28] Ален Тејлор, Хабзбуршка монархија 1809-1918,
историја Аустријске царевине и Аустроугарске, Клио, 2001.
[29] Цитирану реченицу записао
је у својим мемоарима гроф Едвард фон Пар, главни царев ађутант који му је
пренео тужну вест.
[30] Полиција је ухапсила
Аљиновића и уценила да неће бити изведен пред суд ако добровољно ne оде у Латинску Америку - отишао је и умро у Аргентини 1965.
године.
[31] Оскар Поћорек
(1853-1933), син германизованог Словенца из Корушке, аустријски генерал, био је
гувернер БиХ 1911-1914. и на тој дужности изводио тајне припреме за рат против
Србије. Командовао је аустроугарском војском која је 1914. извршила напад на
Србију и био поражен у Церској и Колубарскј бици, због чега је смењен са
положаја у војсци.
[32] Опис атентата се највише
базира на књигама Истрага у Сарајевском атентату Лео Пфефера, и Сарајево
1914. Владимира Дедијера.
[33] Дедијер бележи како је
Мехмедбашић касније изјавио да није препознао у којим се колима налазио
надвојвода. У неким другим изворима се каже да
му је засметао полицајац испред њега. Поповић је изјавио да није имао
храбрости да баци бомбу и да се не сећа шта се са њим тада дешавало.
[34] Кад је много година касније Васу Чубриловића питао
његов син зашто он није пуцао, одговорио је "Војвоткиња је (била) тако
лепа и љупка. Нисам могао да пуцам, још мање да бацим бомбу. Било ми је жао Софије".
[36] Истражни судија Лео Пфефер
тврди да је то био гроф Харах, али је гроф Харах изјавио да је био поред возача
у моменту атентата.
[38] Много оваквих изјава
цитирао је овај угледни историчар и сам сведок тога времена. Да није погинуо у
обореном авиону 12. априла 1941, могао
би да наведе сличне изјаве из Другог
светског рата. Да је дочекао крај 20. века, могао је да препозна сличне изјаве
из Загреба и Сарајева у Трећем балканском рату. Да ли је ово доказ да се
историја понавља и да ли се из овога може извући закључак да ће се опет
поновити? Јесте и једно и друго, али увек другачије - СМ.
[39] Арчибалду Рајсу мештани
Мачве, када их је обишао на почетку рата 1914, говорили су да су међу аустроугарским
војницима "најгори они што говоре нашки".
[40] Фридрих фон Визнер био је
врло високи чиновник Министарства спољних послова Аустроугарске. Од њега се
очекивало да ће моћи успешно да прикупи доказе о одговорности Србије за
атентат. Министарство и влада Аустругарске били су разочарани фон Визнеровим
одговором. У Визнеровом одговору били су садржани закључци до којих је у
међувремену дошао истражни судија Лео Пфефер.
[41] Макс Вебер (1864-1920),
доктор историјских наука, био је познати
немачки правник, економиста, историчар, социолог и политичар. Својевремено је
сматран најзначајнијим мислиоцем у друштвеним наукама. Засновао је теорију
бирократске организације из које се касније развила теорија друштвене
организације.
[42] Мучење су примењивали
полиција и затворске власти ради изнуђивања признања, лажних изјава и
фалсификовања докумената на штету оптужених. Ради истине треба рећи да је
истажни судија посредно сазнао за мучење Принципа и Чабриновића, и одмах наредио
да се оно обустави. Тамнички услови и прописани третман притворених сами по
себи су већ били мучење, али све полиције и сви тамничари света често примене
силу и поступке мимо оних прописаних. Тако је било раније, тако је данас, и
вероватно ће тако бити и убудуће.
[43] Државни тужлац је овако
брзо могао да подигне отпужницу јер је током истраге редовно информисан о прикупљеним
подацима и од виших власти инструисан да се у оптужници Влада Србије, и ако не
може бити тужена страна, учини
одговорном за организацију, припрему и извршење атентата.
[44] Извор: текст објављен 9.
септембра 2007. на сајту povijest.net/v5/teme/povijest-bih/2007/sarajevski-atentat-2/.
[45] Милан Прибићевић
(1877-1937), Србин из Славонског Брода, био је у младости аустријски официр,
али је изгледну каријеру напустио и
1904. пребегао у Краљевину Србију, где се истакао као свестрани културни радник,
као борац за национало ослобођење Срба, као ратник у борбама и као значајан
политичар у миру. Био је један од оснивача Народне идбране и у време атентата секретар
те организације. Није знао за припрему
атентата.
[46] У оба случаја радило се
тајно од Владе Србије и тајно од руководстава и Народне одбране и Црне руке.
Кад је Влада Србије сазнала да су се у Бањи Ковиљачи појавила три сумњива
младића, од којих се један хвалисао како ће се убрзо нешто важно у Босни
десити, наредила је да се ти младићи ухапсе при преласку границе, а кад јој то
није пошло за руком упозорила Владу Аустроугарске, са обзиром да јоје је било
познато кад и зашто Франц Фердинадн долази у Босну, да је могуће да се ради о
припреми антентата. Влади Србије у то време нису били познати идентитети атентатора
ни њихових тајних помагача и она није имала разлога да крије бар имена
атентатора, јер је процењивала да је још неспремна за рат који против ње припрема
Аустроугарска. У интерсу Србије је било да се почетак рата што више одложи, а у
интересу Аустроугарске да он што пре почне. Круг омладинаца око Васе
Чубриловића је неопрезно скоро месец дана пре атентата говорио да ће до атентата
доћи, а аустроугарске власти у Босни то нису знале. На могућност атентата Аустроугарска
је била упозорена из бар још два одвојена извора из Загреба. Не изгледа
убедљиво да се Фердинанд није могао одговорити од посете; царска власт му је
могла забранити путовање у Босну. Кад је већ одобрена посета, с обзиром
претходни покушај атентата у Загребу и упозорења на могући атентат уСарајеву, остаје
нејасно зашто нису предузете посебне мере да се обезбеди престолонаследник.
Просто је необјашњиво зашто престолонаследник после првог покушаја атентата
није био боље обезбеђен и бар путовао у затвореним колима. Да је
престолнаследник обезбеђиван са упола мањим снагама него што је обезбеђивано
испраћање његових посмртних остатака до атентата не би но дошло, али би до рата
дошло. Он је био одавно планиран и припреме су били сасвим при крају. Пред крај
20. века, после открића да је престоланследник Рудолф убијен, почеле су
спекулације које то убиство повезују са Фердинандом, те да је допуштено да он буде убијен... За таква спекулације нема
историјских доказа, или, ако их има,
нису доступни широј јавности.
[47] Аустроугарска није
сачекала да суд бар у првом степену донесе пресуду из које би се видела ма
каква одговорност Србије. Она је, независно од исхода процеса, остваривала
своју ратну намеру да стави под контролу
Србију. Рат ће врло брзо изгубити у Србији, а у наредне три године и у Европи,
и престаће да постоји као држава.
[49] Можда је ова изјава
изгледала као прецењивање значаја атентата, али није. Он је стварно био
револуционарни чин, јер је био варница, не само за још једну од многих несрећа
једне царске породице, већ за један светски рат из којег су словенски народи
под Аустроугарском, и они под Немаачком и Русијом, изашли као слободни народи. Крај
тога рата обележила је и једна велика социјалистичка револуција која ће, док
буде историјског пмаћења, ма како вреднована, остати најзначајније обележеје
20. века.
[50] У време Сарајевског
процеса Рудолф Цистлер (1886-1960) био је стар само 24 године. Мајка му је била
Хрватица, а отац аустијски Немац. Школовао се у Бечу и Загребу и по убеђењу био
социјалиста. Одређен је за браниоца по службеној дужности, јер се није се
очекивало да ће тако млад адвокат бити тако успешан бранилац и да у толикој
мери оспори основаност оптужбе. После рата изјашњавао се као Хрват
југословенске оријентације и радио као адвокат, политичар и правни писац.
[51] Легендарни јунак Илијаде, Ахил, пита мајку полубогињу,
да ли да учествује у рату против Троје. Мајка му одговара да ће ако остане
срећно поживети до краја живота, а ако пође да ће погинути и живети док је
света. Ахил гине у опсади Троје и свој митски живот живи и данас.