SATIRIČNE PRIČE

ЧИЗМА И ОПАСАЧ

          Мој гимназијски професор српскохрватског језика, Јара Лабуд, сазнавши да сам војни стипендиста, често ми је говорио како војска није за мене, како опасач опасно стеже, а тесна чизма ствара жуљеве. То ми је говорио и при каснијим ретким сусретима када сам већ увелико био официр. Никад нисам био сигуран шта је мој покојни Професор тиме желео да ми каже, али сам, носећи дуго и чизму и опасач, више сељачком логиком него здравим разумом, схватио следеће:

          Опасач има смила носити само ако је прописно притегнут. Кад треба нешто тешко да се подигне, кад треба да се запне, опасач треба притегнути. Што више треба да се запиње то више треба притезати. Уопште се не може запети без притегнутог опасача. Са лабавим опасачем никако! Само наружи човека!

          Тесна чизма не ствара жуљеве. Њу једноставно не можеш обути. Ако нема друге останеш бос. За ногу је најбоља пасент чизма која просто приања уз стопало, уз лист. Таква чизма пријатно шкрипи док ходаш, просто као да пева. Са њом можеш дуго да идеш а да се не замориш. И пријатна је за ногу... И главу чува... Лабава чизма не ваља никако. Смакну ти се чарапе па у њој најпре останеш бос... И одмах почне да ствара жуљеве, и све је гора, што је дуже носиш. Лабава чизма не служи ничему. Само наружи човека!

          И ако немам најбоље мере, дуго сам некако успевао да носим прописно притегнут опасач и пасент чизме. Изгледао сам много лепо, могао добро да запнем и дуго да ходам а да се не заморим. У последње време нешто ми се опасач разлабавио, а чизме ми бар за пола броја веће. Не могу више ни да запнем, ни да ходам као раније... И брзо се замарам... А у излог кад се погледам - ругоба од човека!

          И даље не схватам зашто је Јара Лабуд говорио да војска није за мене. Овако разлабављен изгледа да ја нисам више за војску!

                                                                                   Написано 9. новембра 1995. у Београду.

Први став је потпуно истинит, а остали изражавају мој лични однос према анархолиберализму, који је, по мом мишљењу, бтино обележје текућих друштвених збивања.

Прича је објављена у броју 51 Жикишона од 11. јуна 2009.

БАЛВАН

          Државно предузеће речне пловидбе је дуго било угледно предузеће. Све док је на његовом челу био бравар Чеда. И једно време после тога, са Ниџом, Браном и Вељом на челу. Све док не почеше немирне воде.

          Пред почетак немирних вода предузећем је управљао Веља, један од Чединих најбољих ђака. Изгледало је да се добро снашао. А кад почеше немирне воде Веља тајно поручи радницима да ко неће и не мора да ради, па из предузећа одмах одоше Бечки поткивачи и Будимски коњушари. Државно предузеће речне пловидбе поче нагло да пропада. Веља би принуђен да да оставку, а замени га његов начелник Блажа. Блажа је још као начелник радницима обећао да ће са њима издржати до самог краја немирних вода, али не одржа обећање. Дозволи Димчету Чукаџији да напусти предузеће, а кад му капетан Кука настрада на трамвајским шинама у Добровољачкој улици, даде и он оставку. Наследи га Жика Балван.

          За све време док су Државним предузећем речне пловидбе управљали Чеда, Ниџа, Брана, Веља и Блажа, Жика Балван је напредовао: од непливача до веслача, од веслача до кормилара, од кормилара до капетана, од капетана до шефа речне пловидбе. Са његовим напредовањем напредовала је и његова телесна тежина: од 70 на 100, од 100 на 130 килограма. Зли језици кажу да су се код Жике презиме и изглед идеално сложили. Није то била обична метафора, као кад се, на пример, каже Жика-коњ. Жика Балван је стварно био Жика-балван. И могао је у се, на се и пода се све што може балван. И све остало што може балван. Истини за вољу треба рећи да су и Жикини претходници изгледали као нешто мањи балвани, сви сем Чеде, али је само Жика имао тако сликовито презиме.

          А за балван се зна да му немирне воде ништа не могу. Кад балван дође у немирне воде он се одмах ухвати матице и не излази из ње док се воде не смире. Кад неко мање дрво, или којим случајем грана уђе у матицу, не може се у њој одржати. Балван поломи грану, а дрво одбаци у страну и остане суверено да влада средином реке. Несрећнику у немирној води је лакше да се спашава хватјући се за мање дрво или за грану; са њима се још може управљати према обали. Са балваном не може. Балван нико не може да избаци из набујале матице. Ако га неко и зајаше, то је само за кратко, док се балван не изокрене и потопи несрећника за сва времена. А кад се немирне воде смире и изгуби матица, балван се умири на неком плићаку, а око њега окупи сав шљам. И дуго тако стоје као неми сведоци немирних вода.

          Жика Балван је дошао на чело Државног предузећа речне пловидбе у најгоре време немирних вода. Али га ништа није забринуло. Ни малобројни радници које је некако окупио на рок од 45 дана, и који за све то време нису хтели да раде, говорећи да не знају шта треба да раде и пуштајући предузеће да и даље пропада. Ни речни пирати који су узимали све што су немирне воде собом носиле и са којима је боље сарађивао него са својим радницима. Није се либео ни једно да обећа а друго да уради. Са Браном-коцкицом је обећао својим радницма из Проклете авлије да ће заувек остати у предузећу, а заједно су се недељу дана после тога растосиљали читаве Проклете авлије. Налазио је време да са Миком-бајсиклом одигра по коју партију тениса, и стизао да са сином јавно набавља кромпир, који је син тајно продавао његовом предузећу. И ту је некако запело, пре него што су се немирне воде смириле. Успротивио се прво Воја-политика, а затим и многи други, много важнији и много моћнији од Воје-политике. Замерили су Жики Балвану, не толико због кромпира колико због тоалет папира, који је био укључен у ту тајну продају, па га због тога није било на тржишту кад је људима био најпотребнији. Жика Балван се због тога није узнемирио, није да оставку као његови претходници. Шта он, уосталом, има са својим пунолетним сином? Ако је син крив, нека син одговара! Наставио је мирно да плови неимирним водама све док није наишао на први већи плићак. А онда се мирно склонио и у матицу гурнуо другог пливача, ослободивши га дела шљама који је са собом вукао.

          Државно предузеће речне пловидбе и даље се бори са немирним водама, а Жика Балван ужива у свом плићаку. И ништа га не брине. И ништа ге не може забринути. Он се још увек добро сналази. Он још увек може у се, на се и пода се као балван, и све друго што може балван. И није једини Балван. Има их још много. А колико, не знамо.

          Кад су се немирне воде пролетос вратиле, Пливач је склоњен у страну, а један други Балван је дошао на чело Државног предузећа речне пловидбе и са њим - нови шљам.

          Сан сваког младог дрвета је да што касније постане балван. Човек може и раније.

                                                                                                   Написано 9.новембра 1995. у Београду.

Према идеји из друге половине 1993, а поводом афере “тајна продаја кромпира војсци”, која никад није била доказана, али је садржала бар зрно истине. Претпоследњи став је дописан у пролеће 1999, после смене још једног начелника Генералштаба.

РЕЗЕРВА

          Командант гарнизона Равно добио је недавно наређење да мобилише и пошаље један батаљон на важан задатак за одбрану границе. Вредан човек, какав иначе јесте, одмах је позвао резерву из великих градских општина: Равно, Ј и П. Али не лежи враже! Многи резервисти нису хтели да приме позиве, а од оних који су их примили одазвало се само десетак посто. За попуну батаљона требало му је бар још стотину људи!

          Командант зове претседника најсиромашније општине Рековац у регији и пита га да ли ће се његови сељаци и радници одазвати на позив за двомесечну војну вежбу. “А што неће!” одговара Претседник најсиромашније општине у регији. Истог дана пустили су 130 позива, уручили 108, одазвало се 103, а на вежбу отишло 98 људи; таман колико треба!

          Од дванаесторице којима нису уручени позови двојца су умрла, а четворица се одселила, само што о томе нису били ажурни подаци. За шесторицу који нису примили позиве и петорицу који се нису одазвали покренуте су кривичне пријаве. А од оне петорице што су се одазвали, а нису отишли на вежбу за једног је ургирао пуковник Н из К да буде ослобођен, јер је важан за државну безбедност, а четворицу је ослободила војно-лекарска комисија.

          У селима најсиромашније општине у регији дигла се велика галама око ове четворице што их је ослободила војно-лекарска комисија. Први је син бившег председника општине и бившег посланика па сељацима то смрди на неку мућку; неће да прихавате да дечко са 150 килограма телесне тежине и слабим видом и није за војску. Неће да прихвате ни ду су остала тројица психички неурачунљивих стварно луди, јер један од њих је одмах наставио да вози аутобус, а друга двојица да шверцују бензин, што су радили и пре позива на војну вежбу.

          Нико од сељака није ни приметио да је петога резервисту ослободио пуковник Н, а референт за мобилизацију је разумео потребе државне безбедности. Не би џабе пуковник Н запуцао чак из К у Рековац, и то још у униформи и са службеним возилом! А тај важан посао што га ради пети резервиста ослобођен војне вежбе је тајни шверц цигарета из једне суседне државе, који је лепо маскирао продавницом за резану грађу. Пуковник Н диже кров на викендици. Треба човеку резана грађа.

          У најсиромашнијој општини у регији и не знају да се резерва из градова слабо одазива на позиве за војну вежбу. Некако у исто време из једног великог града у великој равници од позваних 592 резервиста одазвало се њих 32 или 5 посто! После неколико дана и после неких мера број одазваних се незнатно повећао. Два месеца касније стање се знатно поправило: из једног другог великог града који се некако утопио у још већи град на обалама двеју великих река позвано је 163 резервисата, одазвало се 63 - чак 38 посто!

          Кад човек види овај тренд раста требало би да се радује, ако је способан за радовање. Ја изгледа да нисам. Моја склоност ка глупим питањима тера ме да питам: “Земљо, ко ће да те брани?” Питања ми увек испадну глупа, јер се унапред знају одговори. Тако је и овај пут: Земљу ће да брани сиротиња, сиромашни радници и сељаци, а њих, хвала Богу, има доста, и све их је више. И нико у то нема право да сумња, јер док толико сиротиње имамо, од сваког се врага можемо одбранити. Само не од сиротиње!

          Сиротињо, и Богу си тешка!

Написано 11. новембра 1995. у Београду према догађају из јесени 1995.

Прича је објављена у броју 26 Жикишона од 19. децембра 2008.

ЦИРКУС

          Државно предузеће речне пловидбе има одавно формирано Одељење за истраживачку делатност. То Одељење није, како би се на први поглед могло помислити, истраживало речну пловидбу, већ је водилу евиденцију истраживача из читавог предузећа и једном годишње предлагало генералном директору кога од многобројних истраживача да награди. Доктору Рами, кад је дошао на чело Одељења, учинило се да је то мало, па је хтео да отвори бар један прави истраживачки задатак.

          Како су у то време компјутери били нова мода и како су се већ почели примењивати масовно, децентрализовано и без икаквог реда и мере, још не успевајући да се међусобно повежу и да користе онолико колико се очекивало, логично је било да се планира и истражи Примена централног компјутера на кормиларско-управљачке системе Државног предузећа речне пловидбе. Генерални директор је одобиро да се отвори такав истраживачко-развојни задатак и од доктора Раме затражио да формира Центар за истраживање и развој примене централног компјутера на кормиларско-управљачке системе, коме треба дати неко скраћено звучно име које се лако памти.

          И ту код имена су настали први проблеми. Ако се узму само прва слова истраживачког задатка ПЦККУС то испадне кратко и звучно, али никако није лако за памћење. По два слова дају нешто дужу комбинацију ПрЦеКоКоУпСи, која се много лакше памти, али постоји опасност да се она скрати по звучности у ПрЦКоУпСи и да на крају остане само ПрЦКо, што и није баш неко лепо име за тако важан истраживачко развојни задатак. Проблеми су били још већи кад је требало одредити име Центра за истраживање. Некако није одговарало ни дуже ЦеИсРаПрЦеКоКоУпСи, ни краће ЦИРПЦККУС.

          Због важности и ургентности самог истраживачко-развојног задатака Центар је почео да се формира и ради и ако му није одређено име. То на почетку и није сметало, јер још нису били одређени ни људи, ни просторије, ни средства. Знао се само задатак. Први истраживачки тим је на самом почетку применио системски приступ као најновију методу у истраживању. Први појам који је системски истражен био је сам назив истраживачког задатка. Анализе су показале да предмет научног истраживања није никаква примена централног компјутера, јер је то чисто техничко питање које се односи на компјутер као готов производ. Стварни предмет истраживања јесте сам кормиларско-управљачки систем. Истраживање треба да покаже да ли кормиларско-упраљвачком систему одговара централизована или децентрализована примена компјутера, па се то не сме прејудицирати самим називом предмета истраживања.

          Кад је тако био пронађен прави предмет истраживања, онда се врло једноставно дошло до имена те нове истраживачко-развојне установе: Центар за истраживање и развој кормиларско-управљачких система. Одједном је било врло једноставно да се само од првих слова кључних речи направи кратко, лепо и звучно име врло лако за памћење: ЦИРКУС. Малобројни истраживачи ЦИРКУС-а у формирању били су просто срећни што су пронашли тако звучно име које ће бити опште прихваћено. Али су се баш ту преварили. И ако су применили системски приступ, нису га применили ни довољно свеобухватно нити довољно повезано са праксом.

          На то им је први указао нови начелник новог Сектора за истраживачку делатност, јер се Одељење у међувремену знатно проширило и прерасло у Сектор. На првом радном састанку по пријему дужности позвао је начелника ЦИРКУС-а и директно га упитао:

          - Јесте ли Ви били скоро у циркусу?

          - Како био? Ја тамо радим. Ја сам начелник ЦИРКУС-а.

          - Видим ја да сте Ви неки циркузант! - дрекнуо је нови начелник Сектора.

          - Мени не треба никакав ЦИРКУС, да ми се колеге начелници смеју! А и којој је то будали пало напамет да истражује кормиларско-управљачки систем? Шта ту има да се истражује? Кормило је сајлом повезано са управљачем у кабини капетана брода и шта ту има нејасно? Ја хоћу да истражујем речну пловидбу! Разумете ли Ви мене?

          Начелник ЦИРКУС-а је одмах разумео оно за циркус. И схватио је да човек хоће да истражује речну пловидбу. И стварно у Државном предузећу речне пловидбе нема ништа важније од речне пловидбе. Само му никако није јасно како је то са коримларско-управљачким системом испало одједном тако просто: кормило - сајла - управљач. Да просто човек не поверује!

          Од недавно ЦИРКУС више не постоји. Бивши истраживачи из ЦИРКУС-а редовно посећују градски циркус. Највише им се допада тачка на трапезу позната под називом “салто мортале”, коју редовно изводи нови начелник Сектора за истраживачку делатност Државног предузећа речне пловидбе.

                                                                                   Написано 12. новембра 1995. у Београду

Асоцијација на нека стварана кретања у области истраживања и развоја командно-информационих система.

НАУЧНА РАСПРАВА О ПЛОВНОЈ ВЕШТИНИ

          Институт пловне вештине Државног предузећа речне пловидбе одрганизовао је недавно научну расправу о научној утемељености појма “Пловна вештина”. Тај појам у Државном предузећу нико није спорио, али су га спорили сами истраживачи из Института. Пошли су од логичног питања да ли је “Пловна вештина” адекватан назив за научну делатност којом се Институт бави. Испало је да су спорне обе речи у синтагми “Пловна вештина” и да су недовољне да објасне оно чиме се Институт стварно бави. А објашњење је значајан и најчешћи ниво научног сазнања.

          Основна замерка на придев “пловна” је била та што се он односи на реку, а не на вештину. Река је та која може да буде пловна и то у зависности од величне пловила. Може се рећи “пловна река” а никако “пловна вештина”, мада би “вештина пловљења” било прихватљивије. Други су одрицали употребу речи “вештина” у смислу науке. Нико не спори да постоје и вештина и наука као два различита појма. Вештина је вежбањем стечена способност човека да обавља неку делатност боље од других а да је, при томе, не мора научно познавати. Неке вештине могу бити и урођене, што још мање има везе са правом науком. Наука мора да има предмет, језик, метод и теорију, али не и вештину. Наука се бави сазнањем делатности, а вештина је умеће вршења делатности. Све у свему, сложили су се да израз “Пловна вештина” може да остане у употреби због дуге традиције, али да се под тим изразом увек мора мислити научна теорија вештине пловљења. Тек тако схваћена “Пловна вештина” јесте наука, иначе је то само обична вештина пловљења.

          Основна расправа је ипак вођена око могућности научног сазнања у Пловној вештини. Централни проблем је могућност научног сазнања пловљења као објективне појаве. Шта је пловљење? И да ли пловљење постоји као објективитет, као посебност, какви су, на пример, појмови “река” и “пловило”, чији материјални субстрати стварно објективно постоје. Први, који су заговарали да је пловљење двострани процес између реке и пловила били су критиковани од других, да они ту не виде човека који даје сврху пловљењу. Први су се бранили како им се чини да пловило без људске посаде ипак плови, на шта су им други одговарали да оно ипак плови према сврси коју је одредио човек. А онда је неко неозбиљно запитао са каквом сврхом плови балван кога је вода успут покупила, што је унело извесну црту неозбиљности у озбиљно вођену расправу.

          Расправа о пловној вештини је закључена констатацијом да је дихотомија појма “пловљење” круцијалан епистемолошки проблем чије гносеолошке димензије још нису прецизно утврђене, јер не зависе само од реке као ту-битка независног од човекове спознаје, нити од пловила као материјалног производа човекве праксе, већ и од онтолошких одређења сврхе, која све то повезује у јединствену целину појма “пловљење”, чијом научном експликацијом треба доћи до основних ставова теорије пловне вештине као системне науке, која у себи садржи научно утврђена теоријска, методолошка и епистемолошка полазишта за теоријску и практичну изградњу научних дициплина теорије пловне вештине, чији гносеолошки супстрат треба изложити широј јавности на херменеуситички начин тако да буде резумљив како, онима који се баве теоријом пловне вештине, тако и онима који се баве вештином као таквом.

          Новинар који је извештавао са овог научног скупа записао је прву реченицу: “У Институту за пловну вештину вођена је научна расправа о теоријском и практичном утемљењу појма пловна вештина”. Затим следи горе наведена закључна констатација која је прецртана нервозним потезом пера, а испод ње још нервозније дописано: “И ја вама!” У објављеној новинској вести стајала је и следећа (друга) реченица: “Очекује се да ће на следећим научним расправама бити више речи о обезбеђењу бродова, одржавању пловних путева и организацији речне пловидбе.”

                                                                                   Написано 12. новембра 1995. у Београду

Поводом вишегодишње употребе испразних речи у војним часописима.

Прича је објављена у броју 28 Жикишона од 1. јануара 2009.

ЗЕЧЕВИ, АРТИЉЕРИЈА И...

          Земљу Бежанију западно од Проклете авлије до скора је  настањивао народ чије је порекло из земље Страдије. А онда, изненада, једнога дана деси се чудо: сви Страдалници који су дотле живели у Бежанији побегоше на исток, носећи са собом само голи живот, који многи не сачуваше док су се преко Петровачке цесте пробијали ка Страдији. У бежанију су кренули и народ и војска. И чим су почели да беже, то више није био ни народ ни војска, већ просто страдалници.

          Дуго се није могло објаснити зашто је дошло до тако великог народног страдања. Бежанија је већ више година била у рату са Туђманијом, а њене народне вође нису биле начисто шта им је крајњи циљ: самостална држава, припајање Караџији или Страдији, али им је свакако било јасно да не желе да остану под влашћу Туђманије и били су потпуно сигурни у властиту памет и непобедивост. Када је тог јутра војска Туђманије опет припуцала на положаје војске Бежаније, само овај пут на читавом фронту, народне вође су закључиле да народ из пограничних места треба привремено склонити у насеља ван домета артиљерије, а војску повући на резервне положаје ради скраћивања фронта и постизања веће чврстине одбране.

          Није било ни примисли да је ситуација безизлазна, нити је икоме пало на памет да нареди опште повлачење читаве војске и читавог народа! А баш то се десило! Када је народ из пограничних места дошао у насеља ван домета артиљерије дигао се и тамошњи народ па су као лавина нагрнули на Петровачку цесту. Војска је уредно кренула на резервне положаје, али што им се више приближавала то се ред све више губио, на резервним положајима се нико није зауставио, а на Петровачкој цести се већ нису могли разликовати војска и народ, била је то просто бежанија страдалника. Над Петровачком цестом су опет кружили авиони и сејали смрт у колони...

          Народ Страдије је несебично притекао у помоћ прогоњеним људима, као и много пута пре тога, али се, као и много пута пре тога, питао може ли се то прогонство на неки начин објаснити, и шта да се чини да се то поново не деси и у земљи Страдији као што се десило сељацима попа-Чарног пре неколико векова или чика-Периним војницима почетком овога (20) века. Објашњења је било много, али ни једно није садржавало одговор на питање “шта да се ради” и ни једно није било задовољавајуће, сем објашњења Стојка Стојковића, истраживача из Одељења за научну делатност Државног предузећа речне пловидбе, које је чуо мали број људи, а ја сам један од њих.

          Стојко Стојковић је одмах одбацио симболистичке теорије које су бежанију и страдање војске и народа изводиле из имена државе “Бежанија” и имена народа “Страдалници”. Није основано ни мишљење да се народ дао у бекство због тога што су авиони Алијансе претходног дана бомбардовали и онеспособили центре везе из простог разлога што народ за то није могао знати будући да су центри везе преко којих би се та вест пренела били срушени. Најчешће и најприхватљивије објашњење да је непријатељева артиљерија подгила толики народ и восјку у бекство подвргао је строгој научној критици. Прво, артиљерија војске Туђманије није располагала са довољним количинама муниције ни за обично узнемиравање толике војске а камо ли за наношење таквих губитака и разарања која би могла изазвати панику. Друго, артиљерија је могла да дејствује само у уском пограничном појасу, што значи да је већина народа и војске била ван домета артиљерије. И треће, тамо где је и дошло до дејства артиљерије учинци нису могли бити од значаја, јер се војска на тим положајима утврђивала у претходним годинама, а познато је да артиљеирја не може ништа по утврђеним положајима. Стојко Стојковић је одбацио и не ретка мишљења да је Бежанију продао неко из Страдије као неосновано политиканство, јер се не види ама баш никаква корист коју Страдија добија за толике патње и страдања свога народа и устврдио да се ипак све може објаснити помоћу истребљења зечева...

          Немачки фармери су половином тридесетих година трпели огромне штете од најезде зечева. С јесени би им пропадала читава поља купуса. У борби против зечева нису помагали ни лов са керовима ни хајке са мрежама у којима су учествовала читава села. Зечева је било све више, а купуса све мање. Једна група фармера одлучила се да финансира научно истраживање које би дало одговор на питање како трајно протерати зечеве са купусних поља. Истраживање је успешно спроведено, зечеви су уклоњени са купусних поља, а у току 1926. године објављено је чак и научно саопштење о томе, које је убрзо пало у заборав, јер више никад није било тако много зечева.  Прво је научно доказано да се и међу  зечевима, као и међу мужјацима многих других животиња, природном селекцијом издвајају најјачи и најспособнији као лидери или вође, који не дозвољавају другим мужјацима да приступе на њихову територију. Одмах је било јасно да је та појава на неки начин повезана са мушким полним органима зеца. Даља испитивања су неочекивано брзо показала да кад се сасушена зечја муда развеју по купусишту, зечеви одједном престају да нападју купус и безглаво беже у други рејон.

          Стојко Стојковић је почетком године сасвим случајно остварио увид у ово саопштење, прегледајући на свом рачунару научни фонд Националне библиотеке Немачке. А када је у марту месецу обрезивао свој мали воћњак и приметио да су му зечеви током зиме оглодали кору на младим стабљикама, пожелео је да поново проучи научно саопштење о истребљењу зечева. Поново је помоћу свог рачунара приступио Националној библиотеци Немачке и затражио увид у поменуто научно саопштење. Обрадовало га је кад је приметио да је централни компјутер у рубрици “Последњи корисник информација” евидентирао његово име и датум с почетка ове године. Пожелео је да види листу свих претходних корисника и не мало се изненадио када је рачунар избацио име његовог школског друга из основне школе, касније инжињера генетике, сада министра војног у Туђманији. Тај његов друг из основне школе је у току јесени прошле године више пута користио научне информације о истребљењу зечева. Стојко Стојковић је одмах назавао свог доброг пријатеља, војног лекара, који је дуго радио на идентификацији масакрираних бораца војске Бежаније од стране припадника војске Туђманије, и питао га да ли је прегледајући те несрећнике, уочио неку правилност која се понавља? Одмах је добио очекиван одговор: “Свима су била одсечена муда”.

          Закључак се наментуо сам по себи: Туђманија ће протерати Страдалнике из Бежаније на исти начин као што су немачки фармери 1926. године протерали зечеве са својих купусишта. Требало је некако ступити у контакт са вођама Бежаније и упозорити их на несрећу која им се спрема. Стојко Стојковић је одмах затражио пријем код генералног директора Државног предузећа речне пловидбе и замолио га да преко стручњака који су били на привременом раду у Бежанији одмах обавести народне вође шта им се спрема и да против тога не постоји заштита сем објављивања вести да и Бежанија има припремљен исти поступак за протеривање припадника Туђманије, које ће Туђманију натерати да одустане од зле намере.  Генерални директор Државног предузећа речне пловидбе није озбиљно схватио свог научног радника. Чак му се учинило да се овај мало откачио, али је, рачунајући на његову дисциплину, затражио да о томе не каже ником ни речи. Дисциплинован, какав је иначе, Стојко Стојковић се повукао на свој редовни начунички рад и једно време је чак био склон да помисли како се преварио. Нису зечеви и људи исто! Ипак га је копкао црв сумње: нису ни заморчићи и људи исто,  а ипак се на заморчићима испитују лекови пре него што се примене на људима!

          А ствари су се десиле онако како су се десиле. Када је дунуо повољан  западни ветар сасушена муда покојних Страдалника била су распршена, не помоћу малобројне артиљерије Туђманије, већ дан раније, помоћу авиона Алијансе, по изричитом одобрењу њеног председника Китона, а остало су учинили природни закони који владају међу свим животињским врстама, укључујући и човека.

          У Државном предузећу речне пловидбе нико није одао јавно признање Стојку Стојковићу за његво научно предвиђање. Али се ипак нешто десило. Државно предузеће речне пловидбе регистровало је код привредног суда допнску делатност: узгајање купуса на обалама око пловних река. Са најодговорнијег места у држави Стојку Стојковићу је дозвољено да истражи могућност како да се утиче на председника Алијансе, господина Китона, да свој непријатељски став према Страдији и Страдалницима, претвори у пријатељски. Само мали број људи у Државном предузећу речне пловидбе зна да Китонова одлука да на дан светог Ахрангела у 16.40 објави крај рата у којем су учествовали Страдалници из Караџије, није била његова властита одлука.

          Стојко Стојковић тачно зна чија је то одлука, весело глади бркове и не жали што је остао без муда. Исплатило се.

          Страдалници из Бежаније, Караџије и Страдије радују се миру, стрепе од надолазеће зиме и чувају своја муда. Шта би они без њих?

                                                                                   Написано 24. новембра1995. у Београду

   Према казивању пуковника С. које сам чуо 8. новембра 1995. Тај С. је озбиљно тврдио да се прогон Срба из Крајине једино може објаснити помоћу немачког истребљења зечева из 1926. године и да он сам врши трансцендентални утицај на америчког председника Клинтона да заузме позитиван став према Србима...

КО ВЛАДА СВЕТОМ

   Мизасцен једноставан, са што мање детаља. У позадини слика Председника државе, једна говорница, мало папира - може и овај текст, и чаша са водом. Говорник говори кроз нос, повремено гестикулира рукама и држи се озбиљно, учено и надмено до карикатуре. Паузе у говору прави кад то текст или публика захтева или кад заборави текст па треба да се подсети. Сваки пут отпије мали гутљај воде.

*

          Знате ли ви, ко влада светом? Ко?

          Наравно да не знате. А до скора сте знали. Мислили сте: социјализам. Социјализам, социјализам влада светом. Тако сте мислили. Тако сам ја мислио. А нашу мисао је поткрепљивала савршена, потпуно савршена, необорива аргументација. Као прво, социјалистичке државе. Прва наша,  најхуманија, најбратскија, најсамоуправнија, најнесврстанија, нај, нај-социјалистичка земља на свету! Па онда тринаест осталих држава. Јесете, наша и тринаест осталих. Совјетски Савез, велики, огроман Совјетски Савез, прва земља социјализма, пола Европе заузео, пола Азије заузео, распростро се, распрострањен Совјетски Савез! Војна сила број један! Нуклеарна сила број један! Ако није број један, онда број два, алÄ не мари, има још 12 држава!

          Ту је и Кина! Није Гина, него Кина. Кина, кажем, јесте, Кина. Како, која Кина? Жута Кина. А  знате ли ви, молићу лепо, знате ли зашто је Кина жута? Па зато што у њој живе жути људи, Кинези, овако малецки, жути, све један налик на другога, као да је неко разбио милијарду и по јајета, па поређао само жуманца, овако, све једно до другог, и покрио ону другу половину Азије, ону што је није покрио Совјетски Савез. А знате ли зашто су Кинези жути? Зато што кроз Кину тече огромна, огромна, велика, велика, много велика и жута, Жута река. Кинези се купају у тој реци, па су од тога жути. Јесте, од тога су жути. Од те реке, тамо где се она улива у море, пожутело је и море, Жуто кинсеко море, још мало па ће да пожути и цео Тихи океан. Хоће, кад вам кажем. Можда ће једнога дана и цео свет да пожути. Жути свет. Лако може да се деси.

          За сад су код нас реке, језера и мора бели, бистри, нису жути! И ми смо зато један бистар, бели народ, белци. Само су нам мрави жути, не сви, неки мрави су жути. Знам, сад ви мислите да су црнци поцренли од неке црне реке, од неког црног мора, да су јели неку црну траву, или, не дај боже, живели у некој црној гори. Грешите, ту јако грешите! Црно море имају мало Руси, мало Турци, мало неки други, али ни један од тих народа није црн. Руси су белци, Турци су белци. И остали су белци. Оно, нађе се по неки црни Бугарин, кара Турчин, кара Ђорђе, Карађођевић, алÄ, мало, мало, сви су белци. Црну Реку имају Македонци. Македноци нису црнци, дођу некако црномањасти, али нису црнци. Ми имамо и црну траву и црну гору, али ни у тој трави, ни у тој шуми, нико није црн - сви су белци. Црногорци имају Црну Гору, али су и они сви белци. Оно, нађе се и међу њима по неки црномањаст, као овај с брковима на Дедињу, или онај без бркова на Цетињу, али су и они белци.

          Па добро, зашто су црнци црни? Како зашто? Од сунца. Некада, у двана времена, кад нису били измишљени сви ови лосиони за сунчање, тамо у Африци људи су просто горели од сунца; као кад прасенце прегори у рерни, тако су горели. Па су тако стекли ту црну боју, која им је постала наследна особина. Од тад се сви црнци рађају црни.

*

          Станите мало, станите! О чему сам оно почео да причам. О томе да социјализам влада светом, о социјалистичким змељама, набројао сам нашу земљу. Прво нашу земљу! Патриотски, прво нашу! Па пространи Совјетски Савез. Па многољудну жуту Кину. Колико је? Три. Дабоме три. Осталих једанаест социјалистичких држава су:  Албанија, Бугарска, Румунија, Мађарска, Чехословачка, Пољска, Источна Немачка, Северна Кореја, Вијетнам и Куба.

          То је био први аргуменат, док су те земље биле социјластичке. Али није био једини. Други аргуменат нам је био то да су и многе друге капиталистичке земље једном ногом закорачиле у социјализам. Шведска, развијена Шведска, је много више социјалистичка него капиталистича, па Француска, Италија, Либијска Џамалхирија, па многе друге државе... Многе државе су једном ногом загазиле у социјализам, а другом ногом су се заглибиле у капитализам. Заглибиле, дабоме, заглибиле. Добро сам рекао. Ви знате шта то значи кад се неко заглиби. Шта значи? Како, шта значи? Па, молићу лепо, значи да не може лако да се исчупа! Отуд, из тог капитализма где се једном ногом заглбио, човек не може лако да се исчупа?

          Е сад, ту је била једна квака, једна мала зачкољица. Тај глиб. Знате шта је глиб? Кад се ухвати за ципелу или опанак, не може да се отресе. Јесте, тај глиб, што не може да се отресе... У тај глиб је била по једна нога од ових 14 социјалистичких држава. И како оне са том ногом, у капиталистичком глибу, нису корачале, то се глиб све више хватао око те ноге, овако се хватао, све навише ишао... А она нога што је слободно корачала по слободном социјализму, корачала је, корачала... АлÄ ето, десило се, уморила се нога и у једном тренутку неопреза пристала уз ону заглибљну ногу. И шта се десило? Одмах се заглибила! Дубоко у тај каипталистички глиб заглибила се и она друга нога, чиста нога, што је дуго и слободно корачала по владајућем социјализму. Али то још није оборило аргументацију да социјализам влада светом. Јер, као што је већ речено, капиталистичке земље су већ једном ногом закорачиле у социјализам и та њихова нога се не враћа натраг у капитализам, оне иду даље у социјализам! Само  не знам кад ће да стигну. Знате ли ви? Наравно да не знате.

*

          А знате ли ко нам је ово, да социјализам влада светом, први објаснио, најбоље образложио, јасно објаснио, отворио очи тако да смо сви прогледали? Ко? Није Тито!  Није Тито, није! Грешите! Тито је био човек практичар, владар. Један од владара светом. Ма какви један од владара! Први владар! Није се то видело док није умро. А кад је умро, јесте ли видели, колико је владара дошло да му се поклони? Председник Совјетског Савеза је дошао лично да му се поклони и лепо се видело да је човек плакао као што смо и ми сви плакали, тад кад су га сарањивали. Ми смо плакали зато што смо га волели, зато што смо знали ко нам је отишо, алÄ нисмо знали ко нам долази... Јесте, ни ко нам долази, ни шта нас чека... Мислим, ово, што смо дочекали... А зашто је плакао тај председник прве земље социјализма? Зато што је ценио Тита као великог владара, највећег у свету. И многи други су зато плакали. Сви несврстани владари су пустили бар по једну сузу. Само неки тврди на сузу нису плакали. Није плако председник ове највеће капиталистичке земље. Америке, јесте, те Америке. Али не зато што човек има тврдо срце, већ зато што није могао да дође на сахрану да се слатко исплаче. Нешто му се тресао његов капиталистички систем, па није могао лично да дође, много се извинио, и послао своју госпођу текту да изрази саучешће. А та тектка, боже мој, та тетка, што се она исплакала, као да јој је, не дај боже, син рођени умро. Јесте тако је плакала.

          Опростите! Понеле ме емоције... Ево опет сам пустио сузу кад сам се сетио ко нам је отишао, а који су све после њега долазили...

          Шта сам оно  хтео да вам кажем? Хтео сам да вам кажем да је Тито био практичан човек, велики практичар, владао је нашом државом колико је могао и владо је светом, несврстаним и оним осталим, колико се могло. А теоријом је владао један његов добар пријатељ, учитељ Бевц. Како, који Бевц? Па зар сте већ заборавили друга Бевца, Кардеља? Јесте, тај Бевц. Он нам је све лепо објаснио како и зашто је социјалзам светски процес. Сећате га се? Јесете, ови млађи су га заборавили. Али ми старији га се сећамо. Био је то један много добар, доброћудан чичица, који је говорио тихо и помало неразумљиво, ал тако добродушно да смо му прихватали и оно што нисмо разумели... Такав је би друг Бевц. Учен човек. Учитељску школу је овако завршио! А онда је наставио да учи сам. А од кога је учио? Јесте ли и то заборавили? Нисте! И добро је што нисте. Бевц је учио од Маркса.

          (За следећа два парарграфа заузети озбиљан, надмен став.)

          Од тога Маркса Бевц је сазнао најважнију ствар због које је тврдио да социјализам влада светом. Маркс је говорио да светом не влада ни један човек посебно, већ да светом владају процеси који се одвијају у материјалној производњи, да облик владавине примарно зависи од тога ко су власници средстава за производњу, а ко призвођачи, и да је свака досадашња владавина била експлоататорска. Кад радници и сељаци постану власници средстава за производњу, а то се дешава у социјализму, онда су радници и сељаци ти који владају. Радницима није циљ да некога угњетавају, већ да даље развију материјалну производњу тако да свако може да троши колико му треба. То је последња фаза у развоју људског друштва и највиши облик праведне владавине по принципу од свакога према његовим могућностима, а свакоме према потребама. Јесте, свако да ради колико може, а да троши колико му треба... Слично као да се каже: да ради кад му се ћефне и да троши колико му се хоће... Шта? Вама то личи на анархизам! Јесте, личи, алÄ није. Није анархизам, него комунизам - највиши стадијум у развоју друштва који долази одмах после социјализма као прелазног периода између капитализма у комунизам. Компликовано, много компликовано...

          Много је учен човек био тај Маркс. Његов пријатељ, Енгелс, јесте Енглез, није се правио Енлез, него се звао Енгелс, тако се звао, био је познат по томе што је Марксово учење умео лепо и просто да објасни. Е, сад ово што је Маркс говорио, како је Енгелс објаснио, значи да је рад прави покретач целокупног светског развитка, прави светски владар. Јесте, рад... Обичан људски рад... Не тамо неки научни, спортски, војнички, милицијски рад, или ово моје измотавање - уметнички рад, него обичан људски рад којим се производе средства за живот: прво оно што треба да се поједе, па затим да се обуче, па онда све остало. Много просто! И јасно! Рад и само рад влада светом. Све остало је надградња.

*

          Светом влада рад и резултати рада. Тако се мислило од половине деветнаестог века, од кад је Маркс то научно доказао, а Енгелс свима отворио очи да јасно виде како светом влада рад, да ништа без рада не бива. Тако сам и ја мислио, све до пре неки дан. Тад сам, поводом једног догађаја, прогледао својим очима и од тад сигурно, сто посто сигурно, знам да је Маркс погрешио! Маркс није био у праву! Светом не влада рад. Светом влада секс... Јесте, то

(показати рукама),

тај секс влада светом...

          Немој да се смејете! Ниша није смешно! Светом, од кад је века и света и док буде било века и света, влада његово величанство, секс... Секс, и нико други! Ви знате шта је секс? Не морам да вам објашњавам? То је кад оно... ово... Знате на шта мислим? Сазнање да светом влада секс представља највеће научно откриће двадесетог века и немојте се чудити ако Нобелов комитет ове године додели мени Нобелову награду за ово откриће. Јесте, Нобелову награду! Него шта! Као што су стари Грци говорили, материја не може ни из чега настати нити се може ни у шта претворти, тако и ја кажем: свет овај, четири или пет милијарди људи, ко ће тачно да изброји, настао је само помоћу секса, само помоћу секса се одржава и помоћу секса се развија! Све остало је надаградња. Признајем Марксу да је рад прва надградња, одамх после секса, али је секс владар света, секс влада светом!

          Немојте ви сад да ми бркате свет са васионом или космосом. Па да испадне како и космосом влада секс. Боже ми опрости!

(овде се обавезно неколико пута прекрстити)!

Ја то нисам рекао! Твоја је власт, Боже, вечна и неприкосновена, као што је и твоја мисао прожета сексом!

          Кад кажем свет, ја мислим на људе, на мушко и женско, оно што је потребно за прави секс. Само је први човек, Адам, настао од земље, тако што га је Бог створио и удахнуо му живот. Прва жена, Ева, направљена је од Адамових ребара, да му буде дружица у рају. Једући јабуку са дрвета сазнања заједно су открили шта значи секс и почели да праве децу. Тако је настао свет... Господ Бог у томе више није имао значајнијег утицаја. Пустао је он и поплаве и поморе, и слао сина свог да поучи свет доброј владавини, али је свет опстајао захваљујући владавини секса. И дан данас се хришћанске цркве свађају око тога да ли је зачеће девице Марије било грешно или безгрешно, уместо да признају просту истину - био је то секс. И ја сам готово уверен, да Господ Бог, после тог искуства, жали и често заборавља на овај наш свет што и њему његов творац није створио дружицу, неку Божицу, налик на Адамову Еву.

          А како је рад повезан са сексом? Врло просто. За добар и прави секс потребно је здраво и право мушко и здраво и једро женско чељаде.

 (показати рукама женске облине).

Знате на шта мислим, да не објашњавам? А здравље улази на уста преко хране. Храну треба неко да произведе. И ту на светску позорницу, у служби секса, ступа његово величанство рад, да произведе на првом месту храну за здраво и право мушко и за здраво и једро женско и све остало што треба да би секс био угоднији и роднији. Производња свих осталих добара представља надградњу за задовољење секса као основне потребе.

          Основна људска заједница јесте здраво и право мушко и здраво и једро женско за добар секс од кога настају здрава и добра деца. Да ли је то неко рекао: дете из епрувете? Ма, маните те измишљотине! Лаж! Чиста превара! И ту је прво претходио секс, знате, онај ручни. А свако дете је изашло из оне женске стври. Зар није тако? Муж, жена и деца чине породицу. Породица је прва, а држава последња надградња те примарне друштвене заједнице: мушко - женско.

          Да ли је сада јасно да секс влада светом? Јесте! Ето видите као је то једноставно кад вам се једноставно објасни! Све велике истине су просте и једноставне, али се до њих тешко долази. А зашто се тешко долази? Па зато што нам оне леже на дохват руке, у свом простом и једноставном облику, а нас је лажна наука, лажна религија и лажни морал учио да су све ствари сложене и компловане. Нису.

          Сад вам ово откриће не изгледа тако компликовано. Ви сте све о сексу знали, слутили сте и ви да он влада светом али до сад нисте били свесни тога. Сад сте се, надам се, освестили. Без лажне скромности признајем да сам ја заслужан за то што сте ви сад прогледали. А зато што сте се ви родили, што ви живите и радите, зато су заслужни ваши маме и тате, односно, тате и маме, мислим секс, секс, једини прави владар света!

*

          А како сам ја дошао до тог сазнања?

          Моје лично искуство непрекидно ме је остављало у уверењу да са мном влада моја жена, док моја жена још увек мисли да не влада довољно, да би још требало да ме, не дај Боже, зајаше. Сасвим олако сам прешао преко сазнања да је мој омиљени владар, друг Тито, био чак четрнаест пута ожењен, што значи да га је добро служила она ствар, односно секс, што је услов за добро владање. Наспрам њега Наполеон се много пута мање женио, али се за разлику од њега женио јавно и брзо разводио. Зато је јавно и брзо изгубио власт, али и у том губитку власти било је елемената секса - Наполеон је био заточен на Светој Јелени... Мој омиљени владар женио се тајно и никад се није разводио, чак ни кад су му саветници предлагали да се службено разведе од последње жене. Зато је мој омиљени владар владао доживотно. Овај садашњи

(показати на слику)

 женио се само једном, и ако је крадом шарнуо два - три пута, можда ће да издржи два - три мандата и ништа више.

          Нисам обраћао пажњу какав је секуслани живот савремених капиталистичких и социјалистичких владара. Ништа нисам схватио ни из совјетског искустава кад  им је на чело дошао Курбачов. Сви смо ми мислили да је тамо почела да се спроводи нека перестројка, а нисмо знали дао он, човек, пере стојка, јер га стојко, мислим, секс, слабо служи. Много ближе били су истини они који су говорили: “Курбачов пере стојка, сигурно ће неком да га викне!“ али су ти највише погрешили - вукнули су га њему - распала му се држава... Нисам уопште примећивао да се по истом основу распада наша држава: слаб секс, једнонационални секс, нико никога не ... Знате шта мислим. И знате ша нам се десило... И знате шта ће да нам се дешава, све док нико никога не ...

          Али ја, и поред тога што ми се, као у народној песми, три пута пружала прилика, нисам успевао да откријем да секс влада светом! Чак сам и унучиће добио! И опет ништа!

          Знате кад ми је синуло? Не знате. Наравно да не знате. У почетку нисам знао ни ја. Амери су дуго наговештавали како њихов председник, Бил Китон,  треба да сведочи да ли је имао или није имао сексуалне односе са неком женском Ливицки и да се он ту нешто устеже. Знам човека са телевизије, као и ви. Право мушко. Жена му се зове Немари, и каква подударност - не мари за секс... Млада, лепа, али не мари... Бил Китон се све нешто устезао, као, да ли да призна или не призна, да ли му због тога рејтинг пада или се диже? Сексуално се уздржавао, а требало је да доноси важне државне и светске одлуке. Отворено је разговарао са својом женом Немари, а кад му је она мудро рекла да не мари за секс, да не мари за његов грех, да секс није грех, већ вештина и дар владања, решио је да призна своју везу са госпођицом Левицки. Многи злуради људи су помисли да ја боље да је имао секс са Леванком, знате којом, него са Левицки. Али нису у праву! Нису. Билу Китону је одмах скочио рејтинг,  дигао се притисак, а стотинак томахавки му ударило у главу. Да пукне! Кад су терористи дарнули у две његове амбасаде, није битно у колико су амбасада и држава пре тога дарнули Китон и његови претходници, прва мисао Била Китона била је мисао о сексу. Та мисао се код нас тешко али доста тачно преводи са: “Е, сад га је неко најебао! “

          Најебали су једна фабрика лекова у Судану и неколико логора Талибана у Авганистану, а ја сам схватио да секс влада светом.

          (Дубок наклон публици)

                                                                                                                                   У Београду, 22. августа 1998.

ВЕСЕЛЕ ПРИЧЕ

НОЛЕТОВЕ ПРИЧЕ

          Нолету је негде између 40 и 45 година. Ни много, ни мало.  Али је Ноле много тога доживео, више него многи други људи у тим годинама и, за разлику од многих других људи, он о својим доживљајима, чак и кад су свакодневни, вешто и занимљиво приповеда да је права милина слушати га. Али је тешко да се преприча. Слушалац лако запамти поенту, али не може да запамти особени стил и ведрину, а још теже ону шеретску црту коју има свака Нолетова прича. Кад Ноле прича сви остали пажљиво слушају. А њега као да баш то подстиче и причи никад краја.

          Ноле је рођен негде на Јастребцу и као дете дошао у Београд са родитељима. Ту је завршио основну и средњу школу. Почео је да студира, али га је нешто одвукло у добровољце међу Палестинце и Курде, где је провео неколико година. Пред крај осмадесетих година скрасио се на месту где је некад било полуострво Мала Циганлија и ту отворио самосталну трговину прехрамбеним производима, уз коју некако жели да прогура и продају пића и роштиљ, а да то не буде ни точионица ни кафана. Изгледа да то заједно не иде. Можда би и ишло да Ноле нема и неколико особина за које се не зна да ли су врлине или мане. Много више личе на мане. Он је превелика поштењачина, верује људима са којима ради, а они га често поткрадају. Ноле је другарчина, лако седа за сто и части пићем, често буде превише пића, па се понекад и запије. Зна и да се закарта и да прокоцка дневни пазар. А то баш и није добро за продавницу, а још мање за кућу, за жену и трогодишњу ћеркицу, за коју каже да се међусобно обожавају.

          У Нолетовој радњи, на црно, радила је три године продавачица Мила, која се ближи педестим годинама. Код Нолета је посао био тежак, не толико због самог посла, колико због људи који су ту долазили. Долазили су људи из оближње луке, једног грађевинског предузећа и шверцери из Румуније. Пре подне и пазар и муштерије били су добри, али не и поподне, када се много муштерија опијало. Мила је две године радила из нужде, али је пред рођење другог унучета прекинула још из веће нужде - требало је бар месец дана да се стара о том унучету.

          Изгледа да је Мила била добра радница и да је Нолету радња почела да назадује од кад је она отишла. Нешто се и у Нолету променило па је пре седам дана престао да пије и окренуо други лист. И са тако окренутим другим листом дошао јуче код Милине куће да је пита да ли би могла да ради код њега једно десет дана док не нађе нову радницу. Мила није била код куће, већ код зета и ћерке где је чувала унуку. Нолета је примио Милин муж, па су поседели и запричали се. Истина Ноле је више причао, а Милин муж слушао, али је имало шта да се чује.

          Разговор је сасвим нормално почео од Милине унуке. Милин муж се пожалио како је дете имало несрећу да му при порођају оштете живац који контролише десну ручицу. Ноле је питао: "Ко је, бре, тај сом, да га ја пропустим кроз руке!" И ту је разговор добио своју тему у здравству. Милин муж је био мишљења да је екипа лекара на порођају сасвим коректно радила и урадила сва што се могло, али је убеђен да је лекар који је унапред био плаћен да води трудноћу и обави порођај,  пре порођаја учино, поред етичких, и неколико професионалних грешака. Не долази у обзир да се било ко и на било који начин са њим физички разрачунава. Постоји могућност покретања његове одговрности и он ће је сутрадан покренути уместо зета и ћерке, да на себе, уместо њих, прими неугодности од таквог поступка.

          Сложили су се да је стање у здравству врло тешко, да оно погодује непоштењу које се јавља код неких лекара и другог медицинског особља, али да томе треба некако стати на пут.

          - Кад болест дође немаш коме другом да се обратиш него лекарима. И ја хоћу да верујем у њихову струку и етику. Без те вере шта бих? - говорио је Милин муж.

          - У праву си, али да су кварни као мућак, кварни су, мајку им циганску! И Цигани су поштенији. Ево шта се мени летос десило. И прва прича крену.

1

          Псујем ја ову власт и уздуж и попреко. И опозиција ми није драга, али радије читам њихову од државне штампе. Прочитам ја у тој опозиционој штампи да Институт за мајку и дете, овај овде код нас, нема пара да мајкама и деци обезбеди воће за по један оброк дневно. Сажалим се и решим да им ја обезбеђујем воће наредних месец дана, па колико кошта да кошта. Сетим се моје ћеркице која добија буквално све што затражи, па ми дође жао те деце, мада нисам сажаљив човек.

          Оно и не може много да ме кошта. Ја сваки дан идем на кванташку пијацу за своју радњу, имам тамо своје пајташе који ми продају робу и који морају, ако ја затражим да ми дају по једну гајбу воћа и за Институт. Обезбедим ја једно јутро своју продавницу, па се вратим на кванташ, купим две гајбе воћа за своје паре, а онда зађем код својих пајташа и сакупим од њих још 15 гајби и ништа не платим. Натоварим то у ону моју нерегистровану крнтију од реноа и право пред Институт. Нађем главну сестру, кажем јој шта сам прочитао у новинама, и да је бата Ноле решио да их сам следећих месец дана снабдева воћем. Истоваримо воће и ја је натерам да негде шарне да сам ја то воће поклонио Институту, не да ми се захвале, већ ако нешто не ваља да знају кога да хватају за гушу, а и ја ћу да хватам оне моје пајташе, ако су ме сучајно преварили.

          Вратим се код реноа, кад оно задња десна гума испустила, а резервни тачак одавно немам. Скинем точак и одем на Тошин бунар код вулканизера да крпим гуму. Ту се мало задржим, запијем али се не опијем, знам добро и где сам био, и шта сам радио, и где треба да идем и шта да радим. Враћам се ја са оним точком пред Институ око два сата, баш у време када престаје радно време за прву смену. И прво што ми падне у очи су медицинске сестре како одлазе кућама са пуним цегерима воћа - и то оног воћа, које сам им ја пре 2-3 сата поклонио за децу која не добијају воће за ручак! Утрчим унутра, нађем ону сестру којој сам дао воће и свашта јој кажем. Добро сам се уздржао да је не изшамарам. Никад нисам ударио женско, али сам имао жарку жељу да њу изшамарам.

          И тако сам ја Институту за мајку и дете три пута поклонио воће: први пут, последњи пут и никад више! Па, мајку им њихову, како их није срамота. Било је и за њих и за децу, колико хоће, али да воће намењено за децу не носе својим кућама! Или да носе по мало, да се не види. А оне, напуниле цегере, да се покидају!

          А и што ти је случај? Да ми није пукла гума на реноу и да се ја нисам мало дуже задржао код вулканизера и мало цугнуо, ја не бих видео да они раде то што раде и читав месец дана доносио бих воће за децу не знајући да га они не деле деци, већ носе својим кућама!

         

2

          - Јели, Ноле, ти ту твоју крнтију од реноа још ниси регистровао.

          - Јок. И не намеравам. Ни камион не региструјем.

          - А возиш, возиш?

          - Рено возим, мада ме гањају, а камион мање. Нико неће да погађа посао кад види нерегистрован камион. А и немам времена да радим са њим. Заузет сам са радњом. Кад мени нешто треба ја превезем, без  обзира што ме милиција гања. Они терају своје, ја своје. Шаљу ми пријаве, од 14 пријава дођу једна или две. Кад дођу, ја лепо платим, па опет терам своје.

          - Нећеш, ваљда, да кажеш како немаш пара да поправиш кола и да платиш регистрацију? Знам да понекад за ноћ потрошиш више од тога. А и стално нешто зидаш и дозиђујеш, а то не може без пара.

          - У праву си. Није да немам пара, већ ми се просто неда да их региструјем. А кола одржавам увек исправно. Није због милиције, него зобг мене.

          - Па што тако радиш, кад ти није нужда?

          - Не знам ни сам. Ваљда зато што нисам сасвим нормалан. Што ми нешто фали. Ето, пре неки дан имао сам разговор угодни са милицијом и они су ми рекли: "Ви, дефинитивно, нисте нормлани!" и пустили ме.

          И још једна прича почиње.

          Кренем ја пре неки дан, ту код вас, да набавим робу за радњу. И таман што сам ушао у уличицу за Грчко-кипарски центар заустави ме милиција.

          - Добар дан! - кажу они.

          - Добар дан! - кажем ја. Не траже ми возачку дозволу, не траже ми саобраћајну дозволу. Познају ме.

          - Ви возите нерегистрован ауто.

          - Возим.

          - Одузећемо вам ауто.

          - Е, то неће моћи. Све може, само то не може.

          - Како не може!

          - Онако лепо. Починио сам саобраћајни прекршај за који се не односи ауто у сабиралиште погрешно паркиранх аутомобила. Нисам почино кривично дело, па немате право да ми одузимате ауто. Колико ја знам приватна својина је неприкосновена.

          - Е, лепо онда ћемо вас да приведемо.

          - И то неће моћи.

          - Како сад па то: неће моћи!

          - Онако лепо. Ништа вам ружно нисам рекао. Ничим вас нисам увредио. Ако сам починио сабораћајни прекршај, ви напишите пријаву. Ако ће да ме водите, онда ми, молим лепо, обезбедите ауто од крађе, јер ако га не обезбедите, сигуран сам да ће свашта да му пофали: и оно што је имао и оно што никад није имао. Па да видимо ко ће то да плати?

          - Имате ли паре да платите казну? Опет немате?

          - Јесте, немам, како сте само то знали! Није да немам, имам за робу, имам за пиће, ал’ немам да платим казну.

          -  Па ти, човече, ниси нормалан! Где си пошао? - Попустају милиционери и прелазе на ти.

          - Е та вам ваља. Нисам нормалан кад возим овај крш, а не неку мечку. Идем ту у Грчко-кипарски центар да узмем робу, па назад у радњу.

          - Ајде, иди, ал’ гледај да се више не сретнемо! - кажу они и седају у кола.

          Они у своја кола, ја у своја кола па за њима, они на паркинг пред Грчко-кипарски центар, ја поред њих. Купим робу, натоварим у крнтију, па у кафану, за столом поред њих. Наручим пиће. Питам њих шта ће да попију. Прихвате ми пиће. А онда ми шеф патроле каже:

          - Ви, Ноле, стварно, нисте нормални.

          - Како нисам?

          - Па тако лепо. Ухватили смо вас у прекршају по ко зна који пут и пустили. А ви, уместо да одете на другу страну, ви право за нама. И још се паркирате поред нас. Па вам и то мало, улазите у кафану и нудите нас пићем! Па шта је ту нормално, човече?

          - Прво, ја нисам ишао за вама, већ својим путем, а то што су нам се путеви поклопили није моја кривица. Друго, паркирао сам се на место поред вас, јер то место било слободно, а и поред вас су ми и кола и роба сигурнији од лопова. Треће, у кафану сам ушао, јер сам ожеднео. Четврто, пићем сам вас понудио, јер сте ви моји другари, ја волим милицију. Ал’ само једно сте у праву.

          - Шта, то човече?

          - Па то, да нисам нормалан!

          - Па ви, човече, дефинитивно, нисте нормални!

3

          Волим ја милицију, а и они воле мене, и познају ме. Приводили ме, саслушавали, али ме никад нико није ударио. Чак нико ни глас није повисио на мене. На свако питање ја им љубазно одговорим. На почетку изгледају озбиљно, ал’ ја сваки пут успем да их развеселим. И кад сам крив, и кад нисам. У насељу код мене постоји Текући Пандурски Цникарош, човек кога ја тако зовем. Оптужи ме једном да реметим јавни ред и мир, да ноћу шверцујем нафту и да камиони дрндају по целу ноћ тако да не може да се спава. И још придода да код мене има украдених ствари. Е то је слагао, дебелео слагао. Никад ником ништа нисам украо и то се у целом крају зна. И милиција то зна. Пајкани му кажу да му не верују да имам украдене ствари, да не могу да ме терете зато што дрндају туђи камиони који долазе по шверцовану нафту и да то што шверцујем нафту за њих није никаква новост - сви из милицјске станице купују нафту код мене. И још изгрде Текућег Пандурског Цинкароша што не нађе неког већег преступника да њега оцинкари.  Сазнам ја то па позовем Текућег Пандурског Цинкароша из улице у радњу, частим га пићем и кажем му да је све тачно што ме оцинкарио, сем оно за крадене ствари, кажем му да се не љутим што ме цинкари, разумем ја, то му је посао, али кад цинкари, нека говори истину. Ако још једном сазнам да о мени лаже кад ме цинкари, поломићу му сва ребра и обе ноге и обе руке! Никад ме више није цинкарио, а цинкари све редом.

4

          - Добро, а како си решио да престанеш да пијеш? И да ли је то дефинитивно. Жена ми је говорила да ти је то највећа мана.

          - То је мени и моја жена говорила, ал’ нисам хтео да је слушам, све док и сам нисам дошао до тог закључка. Има седам дана како не пијем.

          - Колико ћеш да издржиш?

          - Колико треба, а можда и дуже. Ћеркица ми је јак разлог да не пијем. Схватио сам да ако овако наставим оде маст у пропаст и да ће од тога највише да пати моја ћеркица, а ја њу просто обожавам.

          - Не ваља кад се мушкарац опија, ал’ је још горе кад се опија жена, мада то зна понекад да буде весело. У нашем насељу има нека тетка Живка. Воли да пије пиво и опија се по неколико пута годишње. И сваки пут кад се опије разбије лустер у кући. Онај, који је још читав. Ми из насеља знамо за ту њену ману па јој годишње поклонимо по неколико лустера. И Живка сама сваке године купи по неколико лустера и све стигне да их поразбија. Има жена неки ћеф на лустере. Пиће подноси добро и само се по томе што разбија лустере познаје да је пијана. Кад попије трећу или четврту флашу пива, само пиво пије, узме пуну флашу, погледа у лустер и обавезно каже: "Маму ти јебем! Ја сам те купила, ја ћу те разбијем!" и пљас непогрешиво у лустер. Једним ударцем смрска га у најситније комадиће. Последњи лустер је разбила за нову годину.

5

          - И та нова година! Пије се и пуца више него што треба.

          - Јесте, у праву си. Такав смо народ. Волимо оружје. И сваку прилику користимо да се пуца. Ајд’ што ја волим оружје, ал што моја ћеркица воли оружје, просто га обожава. Ту је сва на мене. Не знам колико је то добро. Кад је пре неки дан отоплило натерала ме да је водим на Калемегдан и да јој покажем топове и тенкове. Не знам да ли си скоро био тамо, ја нисам, и много сам се изненадио кад сам видео да су они топови и тенкови на отвореном простору запуштени и расчупани. Само сам један противавионац, бофорс, нашао коме још стоји механичка нишанска справа и коме још раде справе за правац и елевацију.

          Ћеркица ме терала да јој објасним у шта то топ пуца и како пуца. Објашњавао сам јој да топ служи да туче злочестог непријатеља. Питала ме је шта је то злочести непријатељ, а ја сам јој рекао да су то злочести тенкови и авиони. Схватила је шта су то злочести авиони, а шта су злочести тенкови морао сам да јој објасним помоћу једног од изложених тенкова. Онда ме је терала да јој покажем како се пуца из топа на злочестог непријатеља. И ја само јој показивао. Топ има четири послужиоца:  нишанxију и помоћника, пуниоца и додавача. А ту је и још један чика који командује да се пуца на злочестог непријатеља.

          Ћеркица је бивала све више радознала, хтела је да зна где они стоје, шта раде и како се то пуца на злочестог непријатеља. Нашу игру пратили су једна бака са нешто мало већим дечаком од моје ћеркице. Питам тог дечака хоће ли и он да ми помогне да им покажем како топ пуца са тројицим, не мора баш са четворицом послужиоца. Ја ћу, као бајаги, да будем и додавач и пунилац. Он пристане. Ћеркицу поставим на место нишанxије, а дечака на место помоћника, покажем им како да покрећу справе за правац и елевацију и како тобоже да нишане. Објасним им како се отвара затварач, да је то дужност пуниоца и да он пуни топ муницијом коју му доноси додавач. Ћекрица ме пита одакле доноси муницју, а ја јој покажем тамо далеко код зида.

          И кад сам им све то лепо објаснио, ћеркица хоће да уништимо један злочести тенк и један злочести авион. Хајде да учиним деци. Они, као бајаги нишане, а ја као бајаги пуним топ. Отворим затварач и рукама одглумим као да доносим метак и стављам у цев. Гледа ме ћеркица, па каже: "Тата, немој да забушаваш. Муниција стоји тамо далеко код зида!" Шта ћу, отрчим код зида, направим се да доносим метак, напуним топ, они нанишане, опалимо. Уништили смо један злочести тенк. Они хоће још. Ја опет трчим до зида, као бајаги доносим муницју, пуним, уништавамо злочесте тенкове. Са стране стоји један малађи господин са синчићем и кида се човек од смеха сваки пут кад ја потрчим до зида да донесем, као бајаги, муницију. Уморио се ја, па кажем ћеркици да смо уништили све злочесте тенкове и да сад треба да уништимо један злочести авион, док још није одлетео. Уништимо и злочести авион.

          Прилази ми онај човек што се смејао и пита ме како ја тако добро познајем топ.  ”Није важно, пријатељу, како, важно је да познајем, и да су се деца добро забављала. Него да ми попијемо по сокић па да идемо сваки својим путем.” Док пијемо сокић, бака, чији је унук био помоћник нишанxије, каже ми: ”Господине, не знам ко сте, али баш вам хвала. Видите тог малог! Пре шест месеци га је оставио отац. Од тада до данс дете се није насмејало. Хвала вам господине, што сте развеселили моје унуче! ” А мени срце да пукне од неке милине! Ето, и такав сам ја човек понекад.

6

          - А умем да будем и кавељер, и мангуп кад треба - и већ нова прича тече без мог подстицања.

          Возим се ја пре неки дан препуном девдесетпетицом. Стојим напред уз возача. До мене стоје неки крупан старији господин и нека млада жена са дететом. Ваљда је та жена или дете нехотице гурнуло тог господина, а он је почео бесно да галами на младу жену. Ћутао сам све док тај господин није грбо одгурнуо младу жену, а онда сам рекао возачу да стане и да отвори врата. Возач прво није хтео, али кад сам му ја рекао да ћу да направим лом у аутобусу прикочио је и стао. Било је то непосредно пред аутобуску станицу иза Бранковог моста према Зеленом венцу. Ја сам одмах извукао тог господина напоље и тако га испрепуцао да се све пушило, једва га милиција спасила. Привели су ме у станицу, саслушали и пустили ме. Саслушали су и ту жену и тог господина, направили записник и пријаву за судију за прекршаје.

          Није прошло ни месец дана од тада кад сам добио позив за суд. Одем у суд, кад тамао нека млада жена судија. После утврђивања идентитета почиње да ми чита тужбу. ”Немојте да читате даље! ”, кажем ја, ”Признајем све што, ту пише”. ”Господине, немојте да ме прекидате!”, каже она и наставља да чита. ”Госпођице”, кажем ја, ”за мене није важно шта ту пише.” ”А шта је за вас важно, господине? ” ”Важно је да то што се мора што пре завршимо, тај господин што ме тужи је добио што је заслужио и ја све признајем без испитивања, сад ви мени дајте шта сам ја заслужио, па ако сте слободни, да изађемо негде на ручак и на пиће. Што тим читањем да кваримо овако леп дан и, можда, дивно познанство.”

          Измамио сам јој осмех. Прекинула је читање и рекла ми: ”Видим и ја да је тај господин заслужио оно што је добио. Али ви нисте смели да учините то што сте учинили. Довољно је било да се ограничите на заштиту те жене са дететом. А и тај господин је покренуо све могуће везе да се процес што пре заврши и да будете осуђени. И ја просто морам да вас осудим. А ви сте осуду и заслужлили. Изрећи ћу вам најмању могућу казну: три месеца притвора условно на две године. Јесте ли задовољни, господине? ” ”Јесам, како да нисам, него, можемо ли сад на тај ручак?”

          На ручак, наравно, нисмо отишли, али сам се ја још једном провукао са најмањом могућом казном.   

                                                                                                 У Београду, 8. фебруара 1998.

ВОЈНИЧКА СПАВАОНА

          Спаваона није просто соба у којој спавају људи. И ни налик није на спаваће собе какве се срећу по кућама и становима. Од ње има много више кревета. Али није свака соба са више кревета спаваона. Није то ни хотелска ни болесничка соба, ни соба неког прихватилишта. То није ни само велика соба са пуно кревета где ноћу спава много људи који дању раде неки заједнички посао или уче. Свака спаваона као да има неки свој живот који јој по мало дарују они што станују у њој.

          Војничка спаваона је просто прича за себе. Не зна се шта је у њој главно: соба која остаје увек на истом месту и којој се понекад може променити намена, кревети и ормани, који се унесу и изнесу кад се то нареди, или сами спавачи, који већи део дана и нису у спаваони, а кад и јесу, онда већи део времена нису будни. Изгледа да су ипак главни спавачи, али не кад спавају, већ у оно кратко време пред спавање, кад се између њих дешавају разне згоде, које собе дуго памте, али никоме не казују.

          Дешава се да једни те исти војници промене собу, а да то не примете. Преселе се у другу собу или чак у друго место а чини им се, ако су сви на окупу, да се преселила спаваона. Чак и кад заноће под шатором - опет је то она њихова стара спаваона. И баш их брига што су неке њихове старе приче остале у некој старој соби. Они настављају да причају нове приче, које нове спаваоне опет памте и ником не казују. А кад се после много времена по неки од спавача понекада сретну и потсете старих доживљаја, у њима најпре оживе спаваоне. И учини им се да не приповедају своје згоде, већ да поново доживљавају своје давно заборављене спаваоне.

ПРВИ СТРАХ И ХВАЛИСАЊЕ

          У спаваони на трећем спрату у улици Вељка Лукића Курјака био је скоро читав вод питомаца. Кад су половином октобра долазили први пут у ту спаваону изгледали су уплашено и збуњено. Плашила их војна дисциплина са којом се почињало. Плашила их огромна количина одеће и друге опреме коју су донели у шаторским крилима и са којом нису знали шта да раде. Плашили су их кревети које је требало намештати, и то не било како, већ лепо и брзо, а њима се чинило да то некако не иде једно са другим, лепо може само полако. А највише их је плашило то што нису знали шта их очекују сутра, и наредних дана и како ће се они у свему томе снаћи. Плашио их је и бркати, високи, снажни и строги заставник, који им је  показивао како се намештају кревети, како се пакује опрема у ормариће, како се носе поједини делови одеће. Али у друштву са њим страх почео некако да попушта. Па то намештање кревета и није нека јака ствар: окренеш душеке, нејдебљи ставиш у средину, пребациш чаршав и добро га затегнеш. Одмах су по ћошковима чаршава видели неке рупице и одмах су се досетили да је то неко од њихових претходника закачињао крајеве чаршава за жице од мадраца да се чаршав мање гужва када се на њему лежи. Најбоље је кад се два краја закаче, они испод јастука, а два краја испод ногу остану слободно да се лакше затеже. Ништа није вредело што је заставник забранио да се чаршав закачиње за мадраце и тако цепа. Одмах су прекршили забрану. И страх је полако попустао. Све је постајало некако једноставно и сасвим достижно, па није вредело око тога бринути се. Требало је упознати се са осталима, представити се у најбољем светлу, пронаћи другове.

          Најбоље су се снашли они коју су пре доласка у војску ишли на радне акције. Тамо су спаваоне биле много веће, много неуредније и много веселије, него што је изгледала њихова на почетку. И није имало кога да се плаше, попут високог, бркатог и озбиљног заставника, који им је у тим првим контактима уливао и страх и поштовање, једном речју, страхопоштовање. Све је то нестало у току наредних неколико дана када су остајали сами да се међусобно друже и упознају, да скину маске коју су имали када су долазили, и да се покажу једноставно онаквима какви јесу.

          Требало је мање од недељу дана да се међусобно упознају: како се ко зове, одакле је ко дошао, коју је средњу школу завршио, колико велику жељу има да постане официр, које су му мане и склоности, шта му годи, шта му смета. За то кратко време су се у свему тачно упознали сем у две ствари: колико ко има стварног знања и колико ко има сексуалног искуства.

          У погледу стварних знања вешто су се прикривали хинећи да знање и није нека врлина и истицали по неку од својих наклоности ка спорту. Најбрже су се међусобно зближили и окупили они који, без обизра да ли умеју, воле да игарају фудбал. И они су у слободно време одмах почели да пикају лопту.

          У погледу сексуалног искуства готово сви су се хвалили са бар по три женске, све једна боља од друге, и пикантно препричавали своје измишљене доживљаје као да су се стварно десили. А само су можда двојица или тројица имала какво такво сексуално искуство, и ти су ћутали. И можда још двојица или тројица имали су озбиљнију везу са девојком. За прво упознавање то није било важно. Готово сви су се упињали да се прикажу као модерне Казанове па су свесно претакали у своје доживљаје оно што су чули од других, прочитали у ретким књигама или видели у понеком филму. Многи су после повечерја, у сну и на јави, још једном преживљавали те своје еротске снове, па се ујутру будули спремни за нова изненађења, која су их увек чекала.

ОПАСНО ЈАСТУЧАЊЕ

          Брзо су се по питомачким спаваонама испричале све авантуристичке приче, па је време од вечере до повечерја требало земенити нечим другим. Тим пре што учење још нико није озбиљније схватао. Слушали су предавања, али како није било домаћих задатака и пропитивања као у средњој школи, пропустали су да узму књигу у руке сем у она два часа обавезног поподневног учења. Како да слободно време учине веселим први су се досетили бивши акцијаши. Спонтано, не намерно, неко је некога опалио јастуком, убрзо су се сви међусобно млатили јастуцима и тако гласно и задовољно врискали, да је чуо и дежурни официр и дошао да их умири. Сутрадан их је грдио командир: како су га изненадили, интелектуалци, а понашају се као деца, да се то више не деси! Било је њих двојица или тројица из спаваоне који нису одобравали јастучање па су јавно критковали своје колеге да то не чине. Њихова критика је осталима изгледала као додворавање командиру, и свако је у себи помишљао како ће, кад се вечарс угаси светло, јастуком прво да млатне некога од тих тужибаба, а онда колегу коме је остао дужан и који пристаје на међусобно јастучање. Једина стварна поука коју су извукли из пријаве дежурног официра и командирове критке је да не треба врискати, ако желе дуже да се позабаве стварно веселим јастучањем. Ако се не галами, дежурни официр неће чути, а тужибабе ће они сами да ућуткају.

          Кад је увече угашено светло за кратко је завладо мук у читавој спаваони.

          - Чик нек се сад неко гађне јастуком? - чикао је један од најактивнијих у јастучању.

          - Не смем, 'ће ме оцинкари тај испод тебе.

          - Немој ти да вређаш, никога ја нисам цинкарио!

          - Није, ал' оће, - додаје неко из другог ћошка.

          - Ајте, људи, да мирно спавамо - као бајаги озбиљно је добацивао неко из средине собе.

          И таман кад је изгледало да су се примирили однекуд је полетео први јастук и погодио једног од оних који су их критиковали јутрос пред командиром и кога је сада стварно хватао сан. У тренутку га је погодило бар десетак јастука.

          - Људи моји, јел' ово линч? Шта је ово? Показаћу ја вама!  - Устаје несрећник и одлази да тражи дежурног официра.

          Док је он тражио дежурног официра неко је предложио да му што пре наместе кревет, да уреде своје кревете и да се претварају да мирно спавају. Предложено, урађено. На руку им је ишло и то што се дежурни официр није дуго појављивао. А кад је дошао, соба је изгледала у најбољем реду, утонула у мрак, по неко је тихо хркао.

          - Друже поручниче, претварају се да спавају.

          Дежурни официр пали светло, обилази све питомце који као бајаги мирно спавају, соба је уредна... На једном кревету на којем нико не спава окрене јастук - прљав од прашине са пода. Схвата дежурни официр да је ту било баш онако како тај питомац каже. И он је пре пет или шест година био питомац, зна и он шта је јастучање и како пролазе они који се љуте, али се прави строг, зове дежурног чете, пита га какав је ту неред био. Дежурни одговара да није чуо да је било нереда, пита увређеног питомца шта му се десило, па још једном додаје да он ништа није чуо, а кад му дежурни нареди да обезбеди ред и мир оштро каже: “Разумем, друже поручниче! “

          Одлази дежурни официр у своју канцеларију прикривајући у себи смех. Питомац коме је сметало јастучање излази на терасу да у муци попуши цигарету. Обилази га дежурни чете и каже му: “Шта зајебаваш? Сви се јастучају, па шта? Морао си да идеш код дежурног официра!“ А у спаваони за то време скочише два питомца и за тили час минираше кревет свом другу који им је доводио дежурног официра.

          Кад је попушио цигарету повређени питомац се враћа у сапаваону и намерно пали светло.

          - Гаси светло! 

          - Ко то пали светло! - добацују му колеге са више стране, правећи се да их је светло пробудило.

          - Кад ви можете да заејбавете мене, могу и ја вас. - каже љутито питомац и полако се спрема за спавање.

          - Пусти човека, нека нас мало зајебава, па ће да престане!

          - Еј, немој нико да га цинкари!

          - Нека нам врати мило за драго!

          - Ама, ућутите људи, хоћу да спавам!

          - Вратио сам вам колико толико - каже већ помирљиво увређени питомац и гаси светло.

          - Е, јес нас човек зајебао! - додаје неко тобож љутито.

          У тренутку питомац леже свом тежином на свој кревет, миниран кревет уз тресак паде и цела спавона полугласно прсну у смех. Несретни питомац за тренутак ћути, па онда почне и он да се смеје. Силазе она двојица што су му минирала кревет и помажу му да га направи.

          Спаваона је постала колектив.

          Али јастучање није потрајало дуго. Не зато што су се уморили. Да је то у питању, потрајало би оно знанто дуже, јер су сви били млади људи и ни од каквог напрезања се нису могли толико уморити да им још не преостане снаге за несташлуке. У току последњег јастучања које се десило Нестор из околине Куршумлије је гласно закукао:

          - Људи моји, оде ми врат! - и ухватио се за главу.

          Одмах су престали, упалили светло. Неколико другова је покушало да му врати главу у средину, али је она одбијала да се врати и упорно остајала полудесно.  Нестор се није жалио на болове, али му је положај главе био некако ненромалан, као у команди “На десно - равнајс“. Нестора ништа није болело, није ишао код лекара, али се глава није исправљала. Јастучање је за свагда престало, али не и шале. Убрзо су пале прве шале и на Несторов криви врат. Добио је надимак “Криви“ који је он прихватио и није се љутио. А у току постројавања по неко од колега је знао намерно да командује “Налево - равнајс“ и да опомене Нестора да окрене галаву на леву страну, што је постало неизводљиво. Нестор би на сваку такву опомену опсовао “Марш, нану ти нанину!“ и читав строј би намах прснуо у смех.

ДЕМОЛИРАЊЕ КРЕВЕТА

          Касарна “Маршал Тито“ у Сарајеву, последња зграда према Марин двору, а у њој на трећем спрату спаваона питомаца завршне године Војне академије, смер артиљерија. У спаваони двадесетак питомаца који су се определили да буду артиљеријски официри. Неки се међусобно нису раније познавали, неку су се међусобно знали, а неки су и раније били у истој спаваони. Морао је да се успоставља нови дух спаваоне и он се полако успостављао.

          Минирање кревета није било више у моди. Али је у моди било демолирање кревета. Нису су се сви кревети демолирали. Било је питомаца који нису пристајали ни на кавку шалу, који су се љутили и њих нико није дирао. Али је била повећа група између које се успоставило правило да се демолира кревет ономе ко није тренутно у спаваони. Прође се поред празног кревета, ухвати за крај душека и изврне на под и душек и постељина. После онај коме је кревет изврнут све то намешта и ређа читав списак псовки ономе за кога сумња да му је кревет демолирао. Има неко време између вечере и повечерја кад се то најчешће ради и тад сваки жури да што пре легне у свој кревет да му га неко не би демолирао. Кревете су најчешће демолирали један другом добри другари, Нишлија Милан и Врањанац Дуле, и један за другог имали такав арсенал веселих псовки, да је била милина слушати их. Псовали су један другом одједном по две или три сестре, по једну или две стрине и текте, зависно од тога колико је ко пријавио да их има. Један другог су упозоравалаи са: “Лакше мало, не можеш све да простигнеш!“  и са: “Могу, могу, ништа се ти не брини!“, а спаваона се ваљала од смеха. Њих двојица су и усавршили демолирање кревета. Закључили су да је сасвим лако да се кревет намести ако се постељина просто преврне на под. Једноставно се редом врате чаршав, душеци и ћебад. Много је теже ако се сва постељина изокерне на мандрац па се ћебад и чаршави сами закаче за жице мадраца.

          Уторком после дневника емитовала се нека серија коју је Милан Нишлија волео да гледа. Једне вечери, када је демолирање било на врхунцу, Милан је лежао на кревету и смишљао шта да уради а да му Дуле или неко други не демолира кревет. Демолирање је било сигурно као дан. И ко зна шта још. Заслужио је. У време поподневних часова учења он је остао да уреди спаваону и демолирао пет кревета. Сви знају да је он то урадио и свако од њих чека да он изађе из спаваоне па да му демолирају кревет.

          - Шта је, Нишки, не смеш да идеш да гледаш телевизију?

          - Не смем, нану вам вашу, Äће ми демолирате кревет!

          - А ти наше, као ниси!

          - Нисам, Буцо, тебе ми! Ево, Дулета ми!

          - Јој, сестру ти твоју, нема да ти га демолирамо, има да ти га тако растуримо да три дана нећеш моћи да га саставиш!

          - Тога се и плашим, нану вам вашу!

          Прилази време за емисију. Многи су већ отишли. Неки нису. Нико од оних којима је Милан минирао кревет и не гледа ту емисију. Милан још једно време ћути, а онда у задњем тренутку устаје, сам демолира свој кревет и у задњем тренутку одлази у ТВ-салу. На одласку каже друговима:

          - Нану вам вашу! Сад једино можете да ме зајебете тако што ћети ми направити кревет. АлÄ какви сте другари знам да ми то нећете урадити.

          И нису. Оставили су му кревет онако како га је он демолирао. Кад се Милан после филма вратио у собу гласно је приметио:

          - Шта је нисте ми наместили кревет? Мора да сте ми направили неку другу зврчку.

          И јесу. У браву ормарића угурали су му папир, тако да се није могао отључати. Дуго је Милан тражио иглу коју су многи одбијали да му дају, а онда дуго чепркао по брави вадећи папир, гласно размишљао ко би то могао да га зајебе и за свакога ређао посебан списак псовки.

БУЦКОВЕ ДАСКЕ

          Иста спавона и исти питомци. Време зимско, снег велики. Учионице за обавезно поподневно учење су у другој згради. Мора се сићи четири спрата (три и приземље), па преко дворишта у зграду команде где су и учионице.

          У сапаваоници је питомац кога сви зову Буцко. Буцко је висок метар и жилет, изгледа шири но дужи, али није дебео. Нигде на њему нема ни трага од сала. Сав је у мишићима и одличан гимнастичар. Свакоме од питомаца нуди да га, где хоће, уштипене десет пута, а он њега само једном. Неки су покушали и гадно прошли. Нико никад није успео да уштипне Буцка. Толико је његова кожа била затегнута на наоко дебелом телу.

          Буцку су за спавање довољна два дела троделног душека. И он има несерће са мадрацем - шкрипи како се год окрене. Буцко је то ублажио тако што је нашао две даске и ставио их испод душека. То је имало и естетског ефекат. Његов кревет никад није био улегнут.

          Буцко је из групе весељака који праве разне згоде.

          Пошао Буцко на обавезно поподневно учење и кад је био на пола пута ка учионици, зове га Милан Нишлија са прозора спаваоне и пита га:

          - Буцо, јесу ли ово твоје даске? -

          - Јесте, моје су, шта ти сметају?

          - Ништа ми не сметају. Него ако нису твоје, оћу да их бацим.

          - Немој, бре, да их бацаш, остави их где су биле?

          - Стварно, јесу ли твоје?

          - Јесу.

          - Држи, Буцо, твоје даске! - баци му даске кроз прозор у дубоки снег.

          Узима Буцко даске, враћа се у спаваону и псује:

          - Па добро, мајку ти твоју, јелÄ си на тај начин нашо да ме зајебаваш!

          - Немој, Буцо, да се љутиш. Лепо сам те питао да ли су твоје. Да нису биле твоје ја би их бацио. Рекао си да су твоје па сам ти их лепо дао.

          - Како год окренеш, опет си их бацио.

          - Јок, Буцо, лепо сам тих их дао, кроз прозор.

          - Добро, зајебао си ме једном, немој више!

          - Нећу, Буцо, где би ја тебе.

          Силази Буцко и таман што је загазио на снежну пртину, зове га одозго Милан:

          - Буцо, јесу ли ово стварно твоје даске?

          - Па добро, човече, јелÄ ти мало што си ме једном зајебао?

          - Што си бесан, Буцо, озбиљно те питам, ако нису твоје да их бацим?

          - Па шта ћеш сада да ми радиш?

          - Ако нисту твоје, бацићу их.

          - Моје су.

          - Ево ти.

          Буцко опет гази у снег, узима даске и са њима одлази у учионицу.

          - Како ћеш, сад да ме зајебеш, будало једна?

          - Нећу никако. Лепо сам ти дао твоје даске.

ЗВРЧКА ПАЈИ ЦИГАНИНУ

          Паја Циганин, коме је то само надимак, спава у једној, а Мутави Мирко у другој спаваони. У спаваони где спава Мирко је весело, дешавају се свакојаке згоде, а у сапавони где спава Паја је досадно. Решио Паја Циганин да се нашали са Мутавим Мирком у његовој спаваони. Са Дулетом Врањанцем се консултује шта да му ураде што му досад нико није радио.

          - Изнеси му кревет у клозет- , каже Дуле.

          - Одлична идеја.

          Речено, учињено. Дуле је помогао Паји Циганину да изнесу кревет у клозет. Долази Мутави. Нема му га кревет. Окреће се по соби да види да није негде померен. Нема га. Излази на ходник. Нема га ни на ходнику.

          - Шта сте ми урадили са креветом? Где ми је кревет?

          - Малочас га двојица однесоше на железничку станицу. Нисам знао да је твој.

          - Немој да зајебавате човека. Мутави, кревет ти је у другој соби.

          Одлази Мутави у другу собу. Нема кревета.

          - Маму ти твоју, и ти ме зајебаваш?

          - Не зајебавам те, креват ти је у другој соби. Само не знам у којој.

          - Е, сад си ми све реко!

          Види Мутави да ће зајебанција да потраје, па хајде да нешто уради. Узима прибор за умивање па у умиваоник. Тамо види свој кревет, а неко му из суседне собе каже да су га тамо однели Дуле и Паја Циганин.

          - А, Дуле, ти си ми са Цигом то сместио, а?

          - Мора да ти неко погрешно реко?

          - Рекла ми птичица.

          - Ајде, буди другар, па ми сад помогни да га вратимо. А Цигу ћу већ некако да зајебем.

          - Ајде, да га зајебемо одмах.

          - Како?

          - Да га натерамо да ти сам врати кревет.

          - Како?

          - Знаш колико се плаши командира Весе.

          - Знам...

          Дозвали су дежурног и нешто се домунђавали. После неког времена дежурни журно улази у спаваону Паје Циганина и озбиљно каже:

          - Другари, долази Веса, ено га на улазној капији, уредите спаваону.

          Паја Циганин утрачава у собу код Мутавог и каже:

          - Мутави, извини, ја сам те зајебао, помогни ми да ти вратим кревет.

          - Нисам ти ја помагао да га износиш, нећу ни да га враћаш.

          - Дуле, ајде ти, заједно смо га изнели.

          - Циго, зар не видиш да сам легао? Нађи неког другог.

          Нико Циги неће да помогне да врати Мирков кревет, а време лети. Узмувао се Цига, где ће, шта ће, мора сам. Једва је некако успео да врати кревет у собу. Али Мирко неће да легне у кревет док кревет не буде доведен у стање какво га је он оставио. Цига намешта кревет најлепше што може. Улази дежурни и каже:

          - Друштво, преварио сам се, није оно био Веса.

          Мутави и цела собу прасну у гласан смех.

          - Зајебали сте ме, маму вам вашу! - досети се Цига па се насмеја и он.

ЗГОДА У ШАТОРУ

          И шатор, ако у њему неколико дана спава већа гурпа људи, зна да буде исто што и спавона. Ако се људи познају од раније, он то постане одмах, још исте вечери када се први пут окупе на спавање. Тако је било и једног лета на полигону Слуњ код Карловца. У великом штабном шатору спава петнаестак наставника тактике и правила гађања из Артиљеријског школског центра, који су изашли на летње логоровање. У једном делу шатора, оном даљом од улаза, су наставници правила гађања, а у другом наставници тактике. У једном ћошку спава Јоксим, озбиљан, вредан и добар наставник правила гађања, а до њега Цвеле, весео, лењ и добар наставник. Наспрам Јоксе је Вучко из команде центра, а до њега Бранко, помало самохвалисав наставник са највећим ауторитетом и страстан приповедач. Првих неколико вечери припадају Бранку док он исприча све вицеве које зна. Остале вечери и свако дружење у шатору припадају Цвелету. Он мање зна вицева, али се око њега увек дешавају веселе згоде, па чак и по нека ретка свађа зна да се претвори у какву згоду.

          Једног кишног јутра су се нешто поречакали Цвеле и Јокса док су са колегама аутобусом одлазили на наставу на терену. Ништа нарочито, али колико да се примети. Око подне је киша престала и поподне се претворило у леп дан. Договорили су се да неко оде до Слуња, купи мало меса и пића, да пред вече наложе ватру испред шатора, испеку роштиљ на штапиће. Договорено, учињено. Главни организатор био је Цвеле. Старешине су се окупиле око ватре. У близини је Цвеле припремао месо и нешто причао што су остали с пажњом слушали. Више старешина је узело да очисти свој чизме. Тако је поступио и Јоксим.

          - Јоксо, - обраћа се Цвеле свом колеги гласно да га сви чују. - Ми се јесмо јутрос свађали, али ти, брате, не треба за то да се осећаш крив, и не треба за то да ми чистиш чизме!

          - Ти, Цвеле, увек нађеш разлог за зајебанцију. Баш ти завидим што је не могу да будем такав!

          - Нисам ти ја крив што си озбиљан рођен, ал' не мораш да ми чистиш чизме! Ја сам хтео да ти се извинем, а ти ми чистиш чизме! Не треба!

          Јокса не зна да ли да се љути или не љути. Проба да оћути. Гланца чизме да се све сијају.

          - Никад ми нико тако није изгланцао чизме. Хвала ти!

          - Цвеле, ти стварно претерујеш!

          - ЈелÄ видиш какав си ти, Јоксо? Ти се љутиш и кад ти озбиљно кажем да не мораш да ми чистиш чизме. Јесмо се свађали, алÄ не мораш да ми чистиш чизме.

          - Па не чистим ја твоје чизме!

          - Јок него твоје! Ја не знам правило гађања као ти, и нисам тако уредан као ти, и не љутим се брзо као ти... Али боље од тебе знам које су моје чизме. И да знаш, ја твоје нећу да очистим!

          Гледа Јоксим чизме. Чини му се да су његове. Иста величина, исти облик стопала, иста старост коже, све исто као његове. Завршава чишћење и враћа чизме у шатор. Кад тамо, између његовог и Цвелетвог кревета његове прљаве чизме. Не може да поверује својим очима. У свему исте као Цвелетове, али ипак те прљаве су његове. Сад види једва приметну нијансу у пертлама. Очистио је стварно Цвелетове чизме. Узима своје прљаве чизме и враћа се поред ватре да и њих очисти.

          - Стварно си ме зајебао! Очистио сам твоје чизме!

          - Чуј њега, зајебао сам га! Па зар ти нисам одмах рекао да не чистиш моје чизме? Видиш како ти мене нећеш озбиљно да схватиш! Мислиш да се увек зајебавам. А не знаш да бата-Цвеле зна и озбиљан да буде.

          Око ватре смех.

          - Зајебао си човека. Како ти је пошло за руком?

          - Ма јок људи, нисам га зајебао. Лепо сам се изуо и ставио чизме поред његових. Кад сам видео да се зајебао, лепо сам му рекао да не чисти моје чизме. А он тврдоглав...

ЦВЕЛЕТОВ ДИМОБРАН

          Међу слушаоцима се увек нађе по неко који не разуме по неку елементарну ствар из области која се предаје, и коју је морао раније да зна, па почне да поставља питања у вези са тим и како које питање постави, све више показуе своје незнање. Ни за кога та питања нису битна сем за тврдоглавог слушаоца, који не увиђа своје претходно незнање. Наставник се обично труди да таквом слушаоцу објасни колико се може, али како за глупости обично нема објашњења почињу и један и други да се љуте: наставник што му се постављају неумесна питања, а слушалац што не добија одговоре на своја питања. Већина наставника се ту тешко сналази и час обично пропада. Тако се нешто десило и једном од наставника, који то вече приповеда другарима и пита их како се они сналазе у таквим ситуацијама. Многи одговарају како се труде да што пре дају какав такав одговор и да воде рачуна да што пре пређу на оно што је главно за тај час.

          - Мени никад није два пута постављено глупо питање - каже Цвеле.

          - Како није?

          - Лепо. Кад неко почне тако да ми зановета, ја се не пецам као Бранко, Франц или онај Јоксим, на пример, и не објашњавам му ја Јанкове конаке, већ га тако лепо спустим на земљу, да му више никад не падне на памет да ме била шта пита. Ни он, ни било који други. Није се тај родио који ће мене да зејебе.

          - Шта му кажеш?

          - Ја лепо погледам на сат да видим колико је остало до краја часа, па му кажем: друже, ја за овај час имам још 15 минута, на пример. То што ме ви питате, ја осталима не треба да објашњавам, они то разумеју, али вама не могу да објасним за мање од три сата. Зато вас молим да дођете код мене после часа, па ћу ја све натенане лепо да вам објасним. Ја сам мртав  озбиљан, али остали слушаоци почињу да се смеју, не мени, већ њему. И он, јадник, капира, па ми каже да га зајебавам, а ја му одговарам да га не зајебавам, већ да сам проценио да ми треба баш три сата да повежем све појмове, које захтева одговор на тако комплексно и значајно питање које он поставља. Нисам ја тако добар наставник, као овај Бранко или онај Јоксим, да могу то да му објасним за три минута. Ту се обично сви остали гласно насмеју, стану на моју страну, и њему почну да добацују да не гњави. И више ме нико ништа не пита!

          - То није педагошки исправно! - озбиљно додаје Вучко из команде.

          - Шта није педагошки? Зар да му дозволим да ме зајебава! То можда може код тебе, али код бата-Цвелета тај фазон не пали.

          - Слушалац има право да добије одговор на свако питање - упоран је Вучко из команде.

          - Па ако има право, ти му одговарај, ја нећу.

          - Кажем ја да наши наставници често греше - додаје Вучко себи у браду, али довољно гласно да се чује.

          Францу, који зна и Вучка и Цвелета, чини се да може да избије свађа, па проба да разговор скрене на шалу, којој је Цвеле склонији.

          - Ма пусти то Цвеле. Него докле ћеш да вучеш тај ранац испред себе? Сваки дан је све већи. - Мисли на Цвелетов повећи стомак.

          - Није то, Франц, ранац?

          - Него шта је? Нећеш опет да кажеш да ти је то слонче и да му је сурла у панталонама, то је био прошле године.

          - Е, није више ни слонче - обешењачки прихвата Цвеле.

          - Него шта је?

          - Димобран.

          Сви ћуте. Цвеле је опет измислио неку зајебанцију на рачун примедби о свом стомаку. Само Вучко не издржа.

          - Како то димобран?

          - Онако лепо. Кад ми пушиш лулу, ову доле, да ми дим не иде у очи.

          Смеју се сви. Смеје се и Вучко. Боље да се смеје, него да се љути.

          И читавих годину дана та Цвелетова досетка била је актуелна.

ПО ПЕШАДИЈИ, ПЛОТУН ПАЛИ!

          У војној мензи у касрани “Маршал Тито“ у Сарајеву хранили су се питомци завршних година Војне академије смер артиљерија и смер пешадија. Пешадинаца је било много више од артиљераца. Код сретања за ручком пешадинци су знали да добаце артиљерцима: “Где сте товарна, теглећа, вучна, артиљеријска... грла? “ што је било у вези са некадашњом  коњском вучом у артиљерији. Артиљерце је то вређало па су одговарали са “Иш, прашинари, пјехота! “ што пешадинце није много узбуђивало. Више их је погађало кад би два артиљерца један другом добацивали тако да их пешадинци чују: “Глуп си ко пешак! Смотан си ко прашинар! “ или добацивали клетву из Српске трилогије Стевана Јаковљевића: “Да бог да био пешак!“.

          После месец дана све то им је досадило па су се мирно сретали при обедима не добацујући једни другима. Примирје би потрајало можда дуже да артиљерци нису кроз обуку дошли до артиљеријске команде “По пешадији, плотун, пали!“ и досетили се начину како да је духовито изведу. Први се томе досетио артиљерац Паја Циганин, подржао га је одмах Дуле Врањанац, а касније и седам, осам других другара артиљераца. Оне суботе када су артиљерци по први пут чули за ту команду за ручком је дељена сува вечара у папирнатим кесама. Паја Циганин је за ручком одмах појео своју вечеру, надуо кесу, гласно командовао: “По пешадији, основним, један, пали! “ и опалио кесом. Одмах је реаговао Дуле Врањанац: “Какви један, Циго, по пешадији треба плотуном!“  И већ је неколико артиљераца припремило своје кесе и чекало да Цига командује “По пешадији, плотун - пали!“ Плотун је изгледао сложно и артиљерци су га редовно понављали из суботе у суботу.

          Изгледа да је то многе пешадинце вређало, па су после неколико субота њихове старешине долазиле у време обеда да спрече артиљерце у паљењу плотуна по пешадији. Нису успели. Пешадијске старешине су пробале да то спрече, сами и преко артиљеријских старешина, али нису имале успеха. Плотун је редовно испаљиван у време ручка сваке суботе. Међу артиљерцима се увек нашло бар четири или пет питомаца који су хтели да искористе своје папирнате кесе од суве вечере да се испали плотун по пешадинцима. И ту се, до завршека школвања, више није могло ништа учинити.

ТАЧНА ПРОЦЕНА

          Међу артиљерцима и пешадинцима је било добрих другова који су се међусобно дружили и шалили. Паја Циганин је био добар друг са Пером Пешаком, често су заједно излазили у град, а свакодневно су заједно  били у време обеда. Пера Пешак је седео у пешадијском делу трпезарије за столом који је био одмах наспрам стола Паје Циганина. Пера Пешак и Паја Циганин су били права спадала. Волели су да се шале са другима, а кад би другом досадили шалили су се међусобно. Пера Пешак је Паји за ручком скривао столицу, или део прибора за јело, а кад му је то досадило, једном је просуо со из сланика у Пајин тањир. Паја му је сваки пут, док је тражио столицу или октлањао какву другу Перину смицалицу, гласно псовао по три сестре и две тетке. Сви су се слатко смејали. По неко би Циги добацио: “Полако, Циго, не можеш све од једном!“ а он би одговарао: “Могу, могу!“ Њиховим досеткама смејали су се и пешадиници и артиљерци.

          Паји се учинило да је Пера превршио меру кад му је просипао со у тањир, па је смишљао како да му се освети. Пешадинци су на ручак долазили после артиљераца, али тога дана Паја је први отишао у трперзарију, урадио оно што је смислио и чекао.

          “Шта је, Циго, што си поранио?“ - питао га је Пера Пешак кад су наишли пешадиници?

          “Нећу више да ти дозволим да ме зајебаваш за ручком!“

          “Значи, ти си сад зајебао мене! Шта си ми то урадио, Циго, кажи ми да се не секирам!“

          “Ништа. Нисам ја као ти, за мене је ручак светиња “

          “Знам те, пушко, кад си пиштољ била!“

          Кад су дошли артиљерци Паја је својим другарима за столом рекао нешто у поверењу, што су они прихватили, али нису успели да се не насмеју и погледају у сто Пере Пешака. Пери Пешаку то није промакло па је добацио: “Мора да си им рекао како си ме зајебао! Сад ја морам то сам да откривам! Ниси другар!“

          “Нисам другар!“ није издржао да се не насмеје Паја Циганин.

          “Знам! Нешто си ми засолио! Нема соли у сланику!“

          “Где бих ја то теби, Перо! Нисам ја као ти!“

          “Вас двојица се зајебавајте колико год хоћете, али да  ми остали не испаштамо!“  - добацио је љутито један од пешака за Периним столом.

          “Ма људи моји, нисам ја као Пера!“

          “Супу нам ниси, пресолио!“ - рече један од артиљераца.

          “Није ни јело!“ - дода онај који је већ био прешао на јело!

          “Нисам вам ништа посолио, часна реч!“

          Пера Пешак, као и обично први завршава ручак, и као и обино, први се хвата за бокал да сипа себи воду. И баш у том моменту питомци за столом Паје Циганина нису могли да прикрију гласан смех.

          Пери Пешаку је одмах све изгледао јасно: “Знам, посолио си нам воду, нану ти твоју!“ - рекао је уз смех, свој бокал пребацио на Пајин, а узео бокал са Пајиног сола и налио севби чашу воде, искапио је, и одмах се стресао! Попио је чашу пресољене воде!

          Тек сад су сви прснули у громогласан смех.

          “Зјебао си ме, свака ти част!“ рекао је Пера Пешак и пружио руку Паји Циганину.

          “Свака ти част, Циго! Показао си пешадији како се врши процена! Да те сад чује Веса тактичар, одмах би ти дао десетку!“ додао је Дуле Врањанац и почео да објашњава друговима за столом. “Тачно је проценио да ће Пера Пешак после ручка да пије воду и да ће тек тад, кад ми почнемо да се смејемо, да укаприа да му је пресољена вода у бокалу. Проценио је и да ће он тада да узме наш бокал са стварно сланом водом, а нама да донесе њихов бокал са чистом водом. Циго, свака част! Ова ти је процена била на месту!

          "Прочитао си ме, Циго, скроз наскроз! Свака ти част!  Важи ли да нема више зајебанције за ручком?" - пито је Пера Пешак.

          "Важи, за ручком! Али и даље ћемо да се гањамо, па ком обојци, а ком опанци!"

ЗАЈЕДНИЧКИ НАДИМЦИ

          У колективу људи брзо губе имена и препознају се по надимцима. Имена понекд више сметају него што помажу да се зна ко је ко. Тако је било и у 21. класи питомаца Војне академије Копнене војске у јесен 1965. године.

          “Хегел“ је постао питомац родом из Херцеговине, који је често и тачно цитирао Хегела, мада се није баш истицао ни у познавању његове филозофије. Тај “Хегел“ је знао неколико Хегелових цитата, много епских песама и готово читав Горски вијенац напамет па се са тим правио важан. Због овог последњег звали су га и “Његош “. Али му је надимак “Хегел“ више одговарао, јер га често нису разумевалли, као што нису разумевали ни Хегелвоу филозофију у средњој школи.

          “Цинкар“ је постао неки Милан Славонац који није хтео да прихвата никакве шале, па се на почетку неколико пута жалио старешинама. Прозвали су га “Цинкарош “ што се касније скратило у “Цинкар“.

          Драга Човило је постао “Жвака Чик“ због жваке коју је непрестано жавако и новина Чик које је једино он читао.

          Бига Ранко је постао “Бига Гитара“ од кад је по наређењу пуковника Николе Николића морао да закопава своју гитару док су били на полигону у Набрђу.

          Тоде Ђорђиевски је постао “Суспензори“ по гаћама које је носио због претеће киле.

          Милану Беговићу из Лике се о главу обила узречица коју је знао понекад да каже: “Кој ли си ти, говедо ли си? “ Он је постао “Бего ли си, говедо ли си? “ и на то се одазивао без љутње.

          Милан Павловић, родом из Крушевца, црн као Циганин, висок скоро два метра и врло танак у струку, постао је “Паја Циганин“.

          “Папричика“ је био неки Добре из Светог Николе који је за сваки оброк јео по једну љуту папричицу.

          Двојица су носила надимке “Мутави“, један је уз то био био “Типчина“, а други “Кљусина“. “Типчина“ се правио важан и паметан али је увек ћутао, а “Кљусина“ се често љутио на надимак, па им се то залепило.

          Нико се не сећа ко је био Јанко Јанићијевић, али се баш тог друга сви сете кад се спомене “Јанко Пасуљ“. “Јанко Пасуљ“ је био једини питомац у групи који је у огромним количинама јео војнички пасуљ без хлеба. И баш због тога је постао “Јанко Пасуљ“. “Јанко Пасуљ“ је био миран и повучен питомац са чијег лица није силазио пријатан осмех. Изгледао је некако крхко и слабо и тај изглед је свакога варао. Био је један од најснажнијих питомаца у групи, сигурно најбољи рвач и ронилац. Био је рвач грчко-римског стила. И није било тог питомца, ни у групи, ни у читавој класи, који би могао да победи “Јанка Пасуља“ у рвању. Јанко је као од  шале могао да прерони два пута базен дужине 25 метрара, а за велику опкладу хтео је да га прерони и три пута. Нико није смео да се клади.

          Јанко Пасуљ се никоме није љутио зато што га зову “Јанко Пасуљ“. Одазивао се и на само “Пасуљ“. И при томе је ретко кога звао по надимку већ по имену или надимку који непосредно следи скраћивањем имена или презимена. Ипак је постојао један изузетак: Жика Мајмун. Кад би га Жика Мајмун позвао са “Јанко Пасуљ“  он би обавезно одговарао: “Шта је, Мајмуне, ћеш да ти купим кафез?“. А Жика Мајмун се сваки пут љутио и говорио: “Сум ти рекел така да ме не викаш!“

          Нестор је добио надимак “Криви“ по кривом врату, који му се искривио у десну страну после једног необузданог јастучања и никад му се није вратио у средњи положај. Одмах смо га прозвали “Криви“ и он се због тога никад није љутио. Љутио се само на Жику Мајмуна који није дозвољавао тако да га зову. А "Жика Мајмун" је добио надимак по изразитој косматости по читавом телу и по невероватној вештиони да се пење уз конопац.

          Било је и других надимака које је, од прилике до прилике, увек зу шалу,смишао Дуле Врањанац, и коме се за то нико није љутио, већ би се весело насмејао.

ЉУТЊА ЖИКЕ МАЈМУНА

          "Жика Мајмун" звао је по надимцима друге питомце али се љутио кад су њега звали "Жика Мајмун". Многи су га због тога звали само "Жико", али су му "Криви Нестор" и "Јанко Пасуљ", нераздвојни другари, вадили душу са "Жико Мајмуне".

          Кад је Жика дежурао и постројавао питомце, волео је да командује "Налево равнајс!" и да сваки пут упозори "Кривог Нерстора" који није могао да искрене главу на леву страну да то ипак учини. Нестор би му из строја сваки пут опсовао: “Марш, нану ти твоју! Вратићу ти ја мило за драго“. Јадни Жика није знао ни тачно име "Јанка Пасуља", па га је увек ословљавао са "Пасуљ", а овај га је неколико пута упозорио: "Нисам , бре, ја Пасуљ, већ Јанко!". Криви Нестор и Јанко Пасуљ су од самог почетка били нераздвојни другови, па су брзо смислили како да доскоче Жики што их никад не зове по именима и доскакали му читаве две године, све док нису отишли на разне специјализације.

          Када би Жика у разговору са неким питомцем употребио надимак “Пасуљ“ или “Криви“ а Јанко Пасуљ и Криви Нестор то чули, њих двојица су одмах започињали најчудније дијалоге који су увек доводили до употребе речи “мајмун“ што је Жику увек доводило до беса, а остале развесељавало до суза. Ево неколико тих дијалога:

          - Пасуљ, јеси ли ми ти појео банане?

          - Јок, Криви! Ја једем пасуљ. То ти је појео неки мајмунин.

          - Аман, бре људи, не мој да ме зајебавате! - јављао се Жика.

          - Криви, хоћеш ли да идемо у град?

          - Нећу, Пасуљ, мрзи ме.

          - Хоћу нешто да купим, па да ми помогнеш да донесемо.

          - Шта ћеш да купиш?

          - Даске и жицу?

          - Знам да ти даска фали. Али шта ће ти жица?

          - Да правим кафез?

          - Коју шећ тицу да ставиш у кафез?

          - Нећу тицу, хоћу мајмуна.

          - Ћу ти помогнем.

          - Аман, бре другари, претерујете! - јављао се обавезно Жика.

          - Пасуљ, хоћемо ли данас у зоолошки врт?

          - Хоћу, Криви, ако ми кажеш коју ће животињу да гледамо?

          - Па разне животиње, мајмуни, на пример!

          - Зашто да трошимо паре на мајмуни кад имамо нашег Мајмуна?

          - Вие, двајца сте мајмуни! - узврћао је љутито Жика.

          - Криви, данас ми пасуљ није пријао - започињао би Јанко.

          - А шта би јео?

          - Банане.

          - Жико, имаш ли банане?

          - Немам.

          - Како немаш, кад су ти банане основна храна?

          - А, бре, Криви, гори си од детета! - узвраћао је Жика.

          Касније је било довољно да Пасуљ или Криви један другом кажу: “Ће ти купим кафез!“, “Имаш ли банане?“ или “Ће ти дам кикирики!“ па да се сви присутни слатко насмеју, а да Жика, немоћан од беса, изађе из просторије док се смех не смири или неко други дође на ред за шалу.

ПОШАЛИЦЕ ДУЛЕТА ВРАЊАНЦА

          Дулта Врањанаца, црномањастог питомца средњег раста, грубе браде и симпатично веселог лица, који се првих неколико дана љутио на све и свакога, одмах су прозвали “Пизда“. Али се тај ружни надимак није могао дуго задржати уз такво спадало какав је био тај Дуле Врањанац. Дуле Врањанац није обраћао пажњу на ружни наидмак који су му на почетку пришили и никад није због тога реаговао. Било је довољно да прође петнаестак дана па да сви схвате како је Дуле Врањанац један врло весео човек, који на свачији рачун уме тако да се нашали да му се људи не наљуте, чак и онда кад је шала неумесна.

          Под Дулетов удар су нарочито долазили питомци који нису били баш склони шали, али су имали имена или презимена из којих се лако могу извести којекакви надимци. Први се с Дулетом зближио Паја Циганин па су њих двојица један другом тако весело псовали по две или три сестре и тетке одједном. Паја је имао једну сестру и две тетке, а Дуле две сестре. Паја је Дулету псовао по једну или две сестре, све зависно од тога како је био расположен, а Дуле Паји сестру и једну или две тетке, увек једну више. Многи други питомци су хтели да опсују Дулету по једну или две сестре из жеље да виде како ће да им узврати. А се он увек сналазио на најбољи могући начин.

          Мутавом Јанку је одговарао: “Тебе, Мутави, ћу да пустим да видим шта ћеш тако мутав да им урадиш. И немој после да тражиш да те браним.“ Кратком Буци је одговарао: “Теби је, пикавац, и пола моје сестре много! Треба столиче да носиш па да се попнеш до моје сестре!“ “Ма пусти, Дуле, у кревету се непознаје ко је дужи!“ - сналазио се Буца. “Не познаје се кад је човек у питању, али се познаје кад је у питању пикавац као што си ти.“ Јовану Дебелом би одговарао: “Ј-Оване, за тебе није женско, за тебе је, Овну, овца!“

          Питомци чија су имена била Јован, Милован, Радован, Радивоје и Миливоје, код Дулета су постајали: Ј-Ован, Мил-Ован, Рад-Ован, Ради-Во-је, Мили-Во-је. “Ти, Мили-Во-је, мора да тужиш кума, ако нећеш да будеш во читав живот. Какав ми је то кум и каква су то имена настала од речи “ован“ или “во“? Ти Ј-Оване не треба да тужиш кума, теби и презиме Ј-Ованов каже да си постао од овна! И не само презиме, сав си као овца. Теби, Ради-Во-је, само рогови фале, па да будеш волина; све остало ти је воловско, и радиш као во, и не знаш шта радиш, баш као во."

          Дуле је једно јутро устао нерасположен за шалу. Приметио то Дебели Јова па каже Милану Нишком:

          - Повуци га мало за увце, нека се пробуди!

          - Можеш ти, Ј-Оване Ј-Ованов да дођеш па да ме ти повучеш за ону ствар!

          - Повуко би те ја, Дуле, алÄ се бојим да ти то немаш!

          - Имам, још како имам, само дођи да повучеш!

          - Ма има, Јово, - додаје Милан Нишки - то сам ја њему ставио позади, он извукао напред, па се сад хвали са туђом ствари!

          Сви прсну смех. Насмеје се и Дуле, лупи Нишког јастуком и каже му: “Зајебао си ме, нану ти детињу! АлÄ ће сестре зато да ти плате!“

          - Ја Дуле, нисам крив. Само говорим истину.

          - Истина ће сестре да ти плате -

          И у весељу војничке спаваоне почиње још један дан.

БЕЛЕ ЦИПЕЛЕ И РУКАВИЦЕ

          Заставник Граша био је једно невиђено спадало. По дужности руковалац резервних техничких делова, мало је радио, издвао резервне делове на материјални лист или радни налог и понекад ишао у набавку. Његово радно време било је 8 сати, као и код свих у касарни, али његово право радно време била су само прва три сата. У то време свако је могао Грашу да нађе на радном месту и да реализује свој материјални лист или радни налог. У остало време једва га је налазила потера са куририма; бивао би са неким својим пајташима и смишљао неку нову превару или весело причао како је већ неко насео на неку од његових многобројних подвала. Нема млађег старешине у касрани који бар једном није насео на неку Грашину превару, па га се после чувао као "ђаво од крста" по три пута мерећи сваку реч коју би Граша "мртав озбиљан" изговарао, а која би била у вези са њим. Ако је то слушао неко други, ко је кроз "Грашину школу" већ прошао, застао би да се слатко насмеје.

          Оног јутра када је на касарнску капију наилазио нови потпоручник, сав утегнут у чизмама и упратачима, па још и са сиво-маслинастим рукавицама на рукама, Граши је синула идеја како да се поигра са новим потпоручником. Пришао му је дискретно и најозбиљнијим гласом уљудно га питао да ли долази први пут да се јави команданту бригаде да прими прву официрску дужност. Био је то баш такав потпоручник.

          - Не знам, друже потпоручниче, - онда се ословљавало са "друже" - како су вас у тој Академији учили, али ја знам да већ неколико година командант бригаде прима нове официре у белим рукавицама и у белим ципелама; никако у чизмама и сиво-маслинастим рукавицама.

          - Није ваљда? Па шта да радим? Не познајем ни град и да ли има где то да се купи!

          - Ништа се Ви не брините! - глумио је љубазност заставник Граша. - Платићете ми ви једно пиво, а ја ћу за Вас за час да обезбедим и беле рукавице и беле ципеле.

          Док је потпоручник, нервозан због тог пеха што му се десио, у војној кантини наручивао пиво, заставник је већ био послао једног војника код свог пајадаша, руковаоца интендантиском опремом, да му каже о чему се ради и да за Гришу, у дежурану хитно донесе један пар белих интендатских ципела и један пар белих рукавица какве носе кувари. Док су млади потпоручник и заставник испили по пиво, беле рукавице и ципеле су већ биле у дежурани.

          - Хајдемо сада код мене у дежурану да се лепо пресвучеш и како треба јавиш командатну бригаде.

          Поручник је облачио пар белих ципела које су му по мало биле велике, и навлачио на руке комотне беле рукавице. Све би требало да буду за по један број мање, али ће и овако моћи да послуже; потребне су му само за ту прилику и никад више. Тако удешен нови потпоручник је пошао у команду бригаде. И док је он одлазио на рапорт командатну заставник Граша је телефоном обавестио своје пајташе из команде да изађу на ходник и да "срдачним" аплаузом дочекају младог потпоручника. И стварно, у холу, пред канцеларијом командата, било се искупило неколико официра и подофицира који су га сложним аплаузом поздравили. Млади потпоручник се на тренутак збунио, а онда му је постао драг такав гест старешина из команде - мора да долази у једну стварно добру бригаду!

          Из предсобља командантове кнацеларије курир је телфоном обавестио команданта да нови потпоручник чека на пријем дужности, а командант је одобрио да уђе и да се представи. Са великом тремом, каква је уобичајена у таквим тренуцима, улази млади потпоручник у канцеларију команданта, а на ногама му куварске беле ципеле и на рукама куварске беле рукавице. Команданту је био довољан само један поглед па да схвати о чему се ради. То је сигурно онај луди заставник Гриша насамарио младог потпоручника да се тако обуче.

          - Излазим ми из канцеларије и дођи опремљен како треба за јављање на дужност! - дрекнуо је командант на младог потпоручника кинећи строгоћу.

          - Разумем друже потпуковниче! Значи, у чизмама и са "смб" рукавицама? - питао је бојажљиво да за сваки случај поново не погреши.

          - У чизмама, са опасачем и са "смб" рукавицама; како би другачије?

          Одлази млади потпоручник у дежурану да се пресвуче, а командант бригаде, сад озбиљно љут, зове телефоном заставника Грашу, али му отуд јављају да је био дежурни, сменио се и отишао кући.

          Десетак минута касније командант је примио новог пропсино обученог потпоручника и увео га у дужност како то доликује команданту бригаде. Пријему су присуствовали и комндант дивизиона и командир батерије у коју се потпоручник распоређује на своју почетну дужност. Када се званични део завршио команднат је понудио све пристуне да седну, потпроучнику рекао да може да скине рукавице, па им испирчао шта се јутрос десило са младим потпоручником.

          - Замислите, онај луди заставник Граша, био је помоћник дежурног, па је на капији зауставио овог потпоручника и убедио га да треба да ми се јави у белим ципелама и са белим рукавицама, које му је, за једно пиво у кантини, обезбедио од кувара, неугледне да те бог убије! Звао сам га да ми дође на рапорт, али је стари лисац одмах са дежурства побегао кући!

          - А Ви, друже потпручниче, треба да знате да није једино заставник Граша тај који сваки дан смишља како некоме да подвали. Има их таквих још и међу старешинама и међу мајсторима у техничкој радионици. Зато, памет у главу и пазите добро шта Вам причају, да Вас поново за нешто не преваре, па да се поново на ваш рачун смеју. И немојте да им замерите. све су то добри радници само спремни да се понеки пут нашале на рачун новајлије. Сам заставник Граша претерује и као да сваки дан смишља како ће некога да превери.

          - Разумем, друже потпуковниче! - рекао је на крају пријема млади потпоручник и додао - Нико ме више ни у овој, ни у другој јединици неће преварити на сличан начин!

          - Има неког шлифа у овом потпоручнику - закључио је командант биргаде кад су старешине изашле из његове сале, па је допустио себи да се гласно насмеје још једној Грашиној подвали. - Питање је која ће бити следећа?

Према казивању Ненада Тумаре

                                                                                                                                У Београду, 24. јуна 2003.

ЧИЈИ ЈЕ СИН?

          Капетан Марко био је добар командир батерије и нарочито познат по добром дружењу са позадинцима, који су му широке руке помагали да се оправи кад шта треба или да, и без списка мањкова, добије неки део војничке опреме кад му затреба. И позадинци су волели капетана Марка јер је често био са њима и увек би послао курира по пиво, па онда започињао разговор због којег је дошао. Волео га је и заставник Граша коме у протеклих неколико година, од како је Марко у касарни, никако да пође за руком да направи неку спрдњу са њим. Али ко чека, тај и дочека.

          Тог преподнева дошао је Марко код позадинаца са пуним сандуком пива и позвао их да се сви искупе око њега. Никога није требало звати два пута.

          - Позадници! Данас ми од вас ништа не треба! Данас ја частим! Имам три године стару ћерку, а ноћас сам добио и сина!

          - Браво, мајсторе! Честитамо! - говорили су позадинци и љубили се са Марком у образе.

          Само је заставник Граша задржао збуњен лик и последњи, хинећи жалост, пришао Марку да му наводно честита.

          - Нека ти је син жив и здрав, али ја не могу да ти честитам, јер знам да није твој!

          - Како није мој? - плануо је у истом тренутку Марко, заборављајући ко је Граша и да он свакодневно смишља како ће некоме да подвали. А Граша је у тренутку смислио подвалу, која, за мало да се трагично заврши.

          - Како, бре, није мој син? Шта ти знаш о томе? - киптео је од беса капетан Марко.

          - Стани! Немој одмах да се љутиш! - смиривао је ситуацију заставник Граша, док су се остали позадинци претворили у уво очекујући шта ће то сад Граша да изјави.

          - Ти, Марко, све нас овде знаш. И знаш да сви већ одавно имао по два детета, али нико распарно; све по два мушка или по два женска, што је сигуран знак да је децу правио исти отац, па макар и не био онај који се код матичара води. Кад жена роди једно мушко, а затим једно женско дете, или обратно, то је сигуран знак да за ту децу постоје два различита оца. Ево, погледај нас! Можда и ми нисмо очеви својој деци, али нам деца нису распарна, што значи да смо их ми правили или их је правио неки комшија.

          Позадинци су потврдили да сви имају по два мушка или два женска детета и саветовали Марку да не слуша лудог Грашу, али се Марко ухватио на лепак, на искап је попио своје пиво и одмах отишао кући код таште, која се бринула о унуци и чекала ћерку да јој из болнице донесе и унука. Ко ће га знати шта су код куће Марко и ташта једно дургом рекли, али се касније сазнало да је Марко озбиљно посумњао у верност своје супруге, а кад је код куће почео да ломи ствари, ташта је са комшијског телефона позвала у касарну да дође неко и смири Марка. Са патролом војника и војним возилом отишао је лично Марков командант дивизиона и једва га некако приволео да дође у касарну. Марко је стварно био убеђен да га је супруга преварила па је говорио да је неће примити у кућу нити ће ићи у болницу да види жену и туђе дете.

          - Није туђе дете, него је твоје! Е, мој црни Марко, зар да после осам година службе дозволиш да те заставник Граша "издигне"!

          - Није ме он "издигао", рекао ми је истину. Сви са којима сам пио пиво имају или по две ћерке или по два сина, што је знак да су од истог оца. Само ја имам сина и ћерку, што је знак да једно дете није моје. Сигурно ово друго, јер ми ћеркица све на мене личи!

          Командант бригаде је чуо за тај случај, отишао у амбуланту и отуд по круриру позвао Марка. Марко се јавио дрхтавим гласом и сузних очију.

          - Седи, Марко!. Курир, донеси кафу и воду! Сад ћемо све да разјаснимо. Ту је и лекар. И ја и он имамо по ћерку и сина, а ти си то, изгледа, заборавио. И то су наша деца, од једног оца. Ево, лекар ће то стручније да ти објасни.

          - Марко, пол детета стварно зависи од оца. Али има очева од којих се рађају само мушка деца, од других се рађају само женска, а од трећих и женска и мушка. Твој комндант, ја, многи други, па и ти, остављају за собом и мушку и женску децу и то је најбоља комбинација која се једном младом брачном пару може десити - да се у деци продуже и отац и мјака. Немаш никакве потребе да не обиђеш своју жену и да не узмеш своје дете. Зар да те заставник Граша, после толико година "издигне" на такав начин. Друже команданте, - завршавао је лекар - ја сматрам да је Граша овај пут стварно превершио сваку меру и да би га требало казнити.

          Командат биргаде, командант дивизиона и лекар, сви са по једним сином и ћерком, коначно су смирили капетана Марка и убедили га да прихвати жену и дете и да заборави  Грашину подвалу. Марко је отишао да види жену и дете, а кад је време дошло довео их је кући. Ташта и супруга биле су неколико дана увређене Марковим понашањем, а затим су се смириле. Марко се често загледао у тек рођеног Милоша и на његовм челу, међу обрвама, на очима и лицу тражио и сваким даном све више налазио сличности са својим ликом.

          Командант бригаде је казнио заставника Грашу строгим укором, а Граша је пуну годину дана обилазио око Марка као киша око Крагујевца  избегавајући да се са њим суочи и не осећајући никакву потребу да му се извини. Живот зсатавника Граше, руковаоца резервних техничких делова састојао се у непрекидном смишљању како ће некога да превари. Није размишљао о томе да превара може да буде врло тешка увреда и никад се и никоме није извињавао.

Према казивању Ненада Тумаре

                                                                                                                                У Београду, 24. јуна 2003.

ПРОМЕНА ВАЗДУХА У ГУМАМА

          Заре је био благајник у позадини, велик заљубљеник у фудбал и лаковеран за сваку подвалу, које су између старијих подофицира и мајстора биле редовна појава.

          Као благајник Заре је био изузетно педантан и коректан према подносиоцима рачуна. Никад се није десило да се нека фактура не испалти у законом одређено време нити је када Заре одбио неког старешину са неправилно попуњеном захтевом за исплату путних или других трошкова. Ако је такав захтев био неправилно попуњен или на штету подносиоца, Заре је узимао нови образац, попуњавао га како треба и давао подносиоцу да обезбеди одговарајуће потписе и печат.

          Велики заљубљеник и наводни познавалац фудбала, Заре је са великом страшћу, али осредње играо мали фудбал у касарни и у дане који су били намењени за спорт и у друге дане, када би се нашао неко да организује утакмицу. Играо је и на месту бека, и на центру, и на левом и десном крилу, али увек неспретно и уз узвик који су сви у касарни знали: "Дај лопту! Заре игра!" Добијену лопту је најчешће губио од противничког играча или погрешним додавањем.

          Заретова лаковерност била је позната. Веровао је у у сваки трач, сваку вест са радија или телевизије или из новина. Веровао је саговорницима и кад су озбиљно причали и кад су га "издизали". Имао је неолико година стару "шкоду", па је мајстр Жики веровао све што му каже да треба да уради са "шкодом". Мајстор Жика му је поштено одржавао "шкоду", али је једнога дана, са мајстор Пером, чувеним преварантом, пристао да "издигну" Зарета, када им је, поселе завршеног посла у канцеларији, дошао у посету.

          - Мајстор Жико, - започињао је озбиљан разговр мајстор Пера - на колико ти месеци мењаш ваздух у гумама?

          - Једном у шест месеци! - додао је Жика схватајући у тренутку куда води ова Перина прича. При томе, као случајно, нису укључивали у разговр заставника Зарета.

          - Ја, богами, у мојој "лади" мењам ваздух у гумама на свака три месеца! Што је сигурно, сигурно, а тако и у проспекту пише.

          -  Много је на три месеца, Перо, довољно је на сваких шест месеци.

          - Станите бре! Заре је овде! О чему ви то причате?

          - О промени ваздуха у гумама?

          - Па зар се ваздух у гумама мења?

          - Насравно да се мења! Пера мења на свака три месеца, а ја на шест месеци!

          - А што бре мени не рекосте? Пет година нисам ваздух променио у гумама!

          - Знаш какав ти је сад ваздух у гумама? Као вода која у бурету дуго стоји, сав се усмрдео, а кад се то деси онда лако може да оде унутрашња гума.

          - Мајстор Жико, требао си то раније да ми кажеш!

          - Ја сам мислио да ти то знаш, то сви раде!

          - Нисам знао, очију ми. Сутра је субота, одмах после доручка има да променим ваздух у свим гумама, укључујући и резервну.

          - И резервну, наравно! - додавао је озбиљно мајстор Пера.

          Сутрадан, одмах после доручка, сишао је Заре из свог солитера и испустио ваздух из све четири гуме на точковима, па извадио и резервни точак да и у његовој гуми промени ваздух. Око њега се окупило неколико мајстора и подофицира које је Пера обавестио да ће Заре да мења ваздух у гумама! Двојица су му чак помогла да одврне вентиле, али кад је требало да се пумпају гуме, сви су се изгубили. Са великом муком Заре је напумпао свих пет гума и био задовољан, што је и он коначно променио ваздух у гумама своје "шкоде".

          Сутрадан се по касарни пронела прича како су мајстор Пера и мајстор Жика преварили Зарета да мења ваздух у гумама. Радознали су долазили да га питају да ли је то истина, а он им је одговрао: "Јесте, преварили су ме, нану им нанину!"

Прича се стварно десила крајем седамдестих година у Врању

                                                                                                                                У Београду, 24. јуна 2003.

АФРОДИЗИЈАК

          У горњој артиљериској касарни у Врању радио је велики шаљивџија, мајстор Пера, водоинсталатер. Старешинама које су по први пут ступале на дужност представљао се да је глувонем и по два или три месеца их држао у уверењу да је стварно такав. Смешно је било видети те нове старешине како их на кругу сусреће мајстор Пера и гестовима руку и мимикама налик на глувонеме покушава са њима да разговара па после неуспеха увређеном махне руком и продужи даље смејући се крадом како је извео још једну подвалу. И старије старешине су ишле Пери на руку, неко време су уживале у Периним подвалама, па ако би оне трајале превише дуго, позивале би новог, најчешће младог старешину и указивале му на Перине склоности, не заборављајући да додају како је он добар мајстор и како се одмах одазива када у мокром чвору треба нешто да се поправи.

          Нови старешина прво наседне на Перину мутавост. Али ту није крај мукама са Пером. Кад млади старешина, који је прошао тест мутавости, дође први пут код мајстор Пере за неку оправку а не обећа Пери пиће или бар кафу, Пера му одговара да долази одмах, али да му треба "водопрахин" који има Цане интедант. Старешина одлази код Цанета да тражи "водопрахин", а Пера у његову јединицу да оправи пријављени квар. Тад на сцену ступа Цане, који, зависно од расположења, шаље новајлију код начелника војничког клуба или му сам објасни о чему се ради. Старешина на крају, или од Цанета или од начелника војничког клуба, добије објашњење да је "водопрахин" вода у прах (!) те да са тим водопрахином мајстор Пера зајебава сваког новог старешину, који, при позиву на оправу заборави да му обећа пиће или бар кафу. За другу оправку нови старешина би већ са врата говорио мајстор Пери:

          "Немам водопрахин, али би једна кафица и једна чашица могле да га змене!"

          "Могу, како не могу!" одговарао би мајстор Пера и одмах полазио да отклони квар, а онда се, уз чашицу и кафицу, задржавао у канцеларији код новог старешине да се боље упознају.

          После оваквих проба сваки нови старешина спријатељио би се са мајстор Пером, који је, и ако спадало, био и добар човек и добар мајстор. Било је много теже успоставити добру сарадњу са многим другим мајсторима него са мајстор Пером. Они нису тражили водопрахин као мајстор Пера, али су се изговарали презаузетошћу или обавезма све док старешина не би закључио да пријава за оправку није довољна, потребно је и нешто конкретније, најчешће флаша пића.

          Мајстор Пера је понекад знао да претера у својим подвалама.

          Један нови старешина, станар код згодне добро држеће газдарице, пошто је прошао два уобичајена теста, спријатељио се са мајстор Пером и испричао му какву газдарицу има. Она није само добродржећа, већ је изузетно згодна, чак јебозовна, врло углађена и љубазна према свом станару, али никако да изрази неку наклоност или да му да повод да он почне да јој се удвара. Згодна газдарица је усталила једну праксу, неку врсту пажње, коју он не зна како да протумачи. Газадарица му сваког поподнева, увек у исто време, покуца на врата и пита да ли је за слатко и кафу. Он је увек за слако и кафу, али и за друштво са газдарицом и за присније зближавање са њом. А она сваки пут поступа на исти начин: донесе кафу и слатко, уз кафу и слатко неформално разговара са о свему и свачему и сваки пут кад се кафе испију узима прибор и оставља свог станара да и даље живи сам у својој соби. И то се понавља из дна у дан увек на исти начин. А њега мучи како да јој се више приближи, а да је не увреди, како код ње да изазове жељу коју он има, како да је наведе да она преузме иницијативу?

          "Па зар ти не знаш да за то има један сигуран лек?" пита га мајстор Пера.

          "Који лек?"

          "Јоханбин. Исти онај који ветеринари дају сељацима за стоку кад неће да се пари. Гаранотвано делује на жене и ја га увек имам са собом. Много пута ми је помогао кад сам некој згодној удовици поправљао веш машину или купатило. Урадим ја посао како треба за малу цену, а она ме понуди кафом. Ја затражим чашу воде, и док она одлази по воду ја јој кришом убацим таблету у кафу. Не чекам дуго, тек толико да она своју кафу попије и одмах навалим... Ни једном лек није обмануо!", напаљује мајстор Пера новог старешину.

          "Па хоћеш ли да ми даш једну таблету да и ја пробам?"

          Наивни старешина је добио таблету обичног заслађивача, јер мајстор Пера пије кафу без правог шећера. Још истог поподнева успео је да у газдаричину кафу крадом убаци таблету, а кад га је газдарица упитала не чини ли му се да је кафа преслатка, он је помислио да је то Перина таблета почела да делује у жељеном смеру. Одмах је навалио на добродржећу газдарицу, али је идмах добио и шоље и чаше и послужавник у главу и моментални отказ...

          Са два кофера личних ствари дошао је тај старешина у своју канцеларију да преспава и клео мастор Перу и дан кад га је срео и са њим разговарао. После неколико дана иселио се из канцеларије у нови стан. Опет је нашао и добар стан и добру газдарицу, али у вези са газдарицом никад му више није ништа пало напамет. Мајстор Перу је успео да сретне тек после месец дана. Сво време је смишљао које ће му све увреде сасути у лице, а кад су се срели, срадачно су се насмејали, као да ниш та није ни било.

          "Извини!", реко је мајстор Пера, "Мислио сам да ће успети!"

          "Није успело! И нико више неће да наседне на твој штос. Свима причам како си ме зајебао!"

          "Да штос успе довољна је бар једна будала!", враголасто је одговорио мајстор Пера па су се растали оставши и даље добри пријатељи.

          Мајстор Пера је још једно два пута покушао да прода исти штос, али није успео. А онда је почео да прича како му је тај штос бар једном успео, а ко не верује може и сам да пита поузданог сведока.

Крајем седамдесетих година 20. века у Врању се причало да се овај догађај заиста десио.

                                                                                                                                У Београду, 13. јула 2004.

КРУЖИ ВЕЖБОВНИ МЕТАК

          Вежбовни метак, само граната, хаубице 155 милиметра М1 тежак је двадесетак килограма. Истовара га и носи један војник, али то није баш лак посао, нарочито ако метак треба да се пренесе на веће растојање.

          Година је 1975. Дивизион логорује на полигону Криволак у Македонији. Командиру прве батерије дојадио је један војник својом лењошћу и зановетањем на услове смештаја. Већина војника воли логоровање, али том војнику смета спавање у шатору, смета што нема текуће воде, што мора да се брије на отвореном, што са хладном водом мора да пере своју порцију, што као у касарни мора редовно да чисти чизме и одело, што мора да уређује шатор који је и онако неуредан и неугледан. Све му смета и све то говори војницима, који га не слушају и приговара старешинама, који му се љуте. Не љуте му се старешине само због тог непрекидног гунђања, већ и због нечувене лењости. Не одбија он наређење да нешто уради, али све што ради, ради као пребијени коњ и никад да заврши посао. Често се нађе по неки војник који не може да га гледа како килави, па га одгурне и уместо њега сам заврши оно што је он требало да уради.

          Једног дана, када је сипила слаба киша и док су се војници одмарали, решио командир батерије да се за све наплати лењом зановеталу. Наредио је дежурном да му пред шатор прво донесе вежбовни метак 155 мм, а затим да доведе Лењог Јанка.

          "Изволте, друже капетане!" јављао се Лењи Јанко.

          "А где ти је оно - јављам се по вашем наређењу - ?" пита га командир.

          "Ја мислио да то није стално потребно!"

          Војници слушају њихов разговор и смијуље се. Знају да је Лењи Јанко такав флегматик да је у стању и најмирнијег старешину да изведе из такта, па гледају како ће сад да прођу и Јанко и командир који га је зобг нечега звао.

          "Ми овде имамо један вежбовни метак, који није наш", почео је командир да спроводи свој наум. Понеси је у другу батерију, види да ли је њихов и успут погледај како су они уредили свој логор па ми јави!"

          "Разумем, друже капетане!" рече војник, без муке али лагано стави вежбовни метак на раме па оде пут друге батерије. Ускоро се врати отуд са вежбовним метком на рамену и без потребних формалности рече:

"Није њихов. А наш логор је много бољи."

"Добро, онда иди у трећу батерију, види какав је њихов логор и да ли је њихов вежбовни метак!" нареди му командир и не сачека да војник потврди да је разумео наређење, а овај то и не учини.

Трећа батерија је много даља од прве. После пола сата враћа се Јанко из треће батерије, баца вежбовни метак пред улаз у командиров шатор, и каже:

"Њихов логор је још гори од друге батерије, али они имају некакав рзглас."

"Какав разглас?"

"Не знам. Неки радио им само јечи са неког дрвета."

Командир узима из малог сандука мегафон, излази из шатора и обраћа се Јанку:

"Ево ти ово! Нађи од неког друга транзистор, узми од батеријског мало канапа па и ти направи један разглас за нашу батерију!"

"Како да га направим?"

"Не знам. Снађи се. Паметан си бар толико колико си лењ."

"Хоћете да кажете да сам глуп!" увредљиво ће Лењи Јанко.

"То си ти сам рекао." одговара му командир улазећи у шатор.

Лењи Јанко још неколико тренутака стоји испред командировог шатора, чини се да нешто загледа у онај мегафон, па на крају пита:

"Да ви мене, друже капетане, нешто не зајебавате?"

"Како мислиш?"

"Па лепо, прошетах ја овај вежбовни метак од наше до друге и треће батерије и назад ни зашта. Значи, од почетка сте ме зајебавали?"

"Свака част на оштроумљу, чиста петица!" одговара му командир суздржавајући се од смеха.

"Добро, само није фер!" одговара Јанко и одлази међу другове који га радознало исчекују.

За десетак минута прорадио је разглас и у првој батерији. Јанко је на микрофон мегафона помоћу канапа учврстио један транзистор и укључио транзистор и мегафон. Логор само јечи од музике, а окупљени војници око Јанка разговарају.

          "Данас је два нула за командира." рече један војник.

          "Јесте, али само данас. Сетите се колико сам пута ја њега досад прешао и колико пута ћу га од сад да га пређем. А њему шетање вежбовног метка неће више да упали. Мора да смисли неки нови штос, и то добар штос да би му код мене упалило."

          "Ипак те је командир данас још једном зајебао!"

          "Како?" буни се Јанко.

          "Па лепо, натерао те је да напрвиш разглас, а ти ниси стигао ни реч да кажеш."

          "Јесте, зајебао ме. Још сам био љут што сам онај метак шетао по логору, па нисам пазио, присто сам без речи. Али, нека, нећу му ја остати дужан. Живи били па видели!"

          Смеју се војници. Смеје се и Лењи Јанко па сви одлазе у шаторе да се до ручка одморе уз музику са новог разгласа.

Према истинитом догађају.

У Београду, 13. јула 2004.

ЗАШТО ВОЈНИЦИ ВОЛЕ ВОДНИКА

          Водник Драган, кад ми је постао потчињени старешина, изгледао је прилично необуздано, а мени се уз то чинило да се према војницима односи бахато и са претеривањем. Истовремно сам примећивао да га војници воле, а ја сам мислио да би нормалније било да га се плаше. Питао сам се зашто га воле кад је толико бахат. Ако војници не певају у строју, а њима се, можда, не пева због умора, водник почиње са командама: "Авиони с лева! Нукеларна с десна!" и све тако док се залегањем још више изнурени војници не сврстају у строј и запевају. Песму почињу прво слабо и несложно, али пред касарном снажно певају и чврстим стројевим корако пролазе кроз капију. То са певањем, авионима и нукеларном знало је често да се понови као да су војници и водник јадан другоме водили инат. Други вод потпоручника Мирослава је стално певао у строју и никад није морао да залеже у прашину на досадне команде: "Авиони с лева! Нукеларна с десна!" и сличне. Ја нисам одобравао такво водниково понашање, али му нисам ни приговарао. Збуњивало ме је оно осећање да га војници, и поред толике строгости, ипак воле. А док га војници воле, нека ради како ради.

          Једном кад се занимање завршавало по киши изашао сам да видим водника како доводи строј у касарну. Био сам чврсто решен да га спречим ако и по киши покуша да натера војнике да певају и да му не дозволим да их малтретира са авионима и нуклераном с лева и с десна. И водник и војници су ме угледали из даљине и истовремено. Нису певали. И водник и војници су изгледали пркосно. Не знам шта је мислио водник, али ми се чинило да војници пркосе воднику и да од мене очекују да их узмем у заштиту. Водник ме је прописно поздравио водом. Прошли су поред мене стројевим кораком са командом "Поздрав на десно!" а затим прешли на маршевски корак. Били су скоро на домак павиљона када је водник, док су пролазили поред једне баре са леве стране дрекнуо: "Авиони с десна!" На ту команду војницу су требали да се баце на земљу баш у ону бару са лицем окренутим на доле и са рукам испод тела - такав је био први поступак, а затим је следило стављање заштитне маске на лице.

          На воднкову команду вод је стао као укопан, али нико од војника није ни покушао прописно да залегне. Војници су чекали моју реакцију, а ја сам ћутао и полако прилазио смишљајући шта да кажем да би били задовољни и војници и водник. Водник није чекао да ја сасвим приђем. Стао је у бару поред строја и опет дрекнуо: "Шта је? Зар нико не зна како се извршава команда? Команда - Авиони с десна! - извршава се овако:" и водник се, колико је широк и дугачак бацио лицем на доле у бару пред војницима. Тренутак касније је устао, весело опустио браду као да се нешто лепо догодило, стресао воду са себе и радознало погледао у војнике па затим у мене. Није могао а да ми враголасто не каже: "Завршили смо занимање, друже поручниче!" Наредио сам да један десетар преузме команду, да одведе вод на чишћење наоружања и опреме и да се припреме за ручак.

          Водник и ја смо се ћутећи враћали у канцеларију. Не знам шта је мислио водник, а мени се чинило да сам схватио зашто га војници воле, али ни тад, ни много година касније речима то нисам могао исказати.

          Водник је био стварно добар, вредан и стручан старешина. Ванредно је завршио факултет одбране и заштите, добио чин поручника и до краја каријере догурао да чина потпуковника.

Према стварном догађају из 1971. године

У Београду, 13. јула 2004.

ПРОМЕНА МОРАЛНИХ ВРЕДНОСТИ

          Прво сам то чуо од наставника који ми је предавао морал армије, а затим сам о томе читао у стручној литератури, па чак и у белетристици, на пример, у два прочувена романа које прочита скоро сваки официр: Одавде до вечности и Танка црвена линија. Реч је о томе како људи у опасним ситуацијама и у рату мењају систем моралних вредности. Та промена је понегде толико велика да оно што је у миру неморално и непожељно у опасним ситуацијама и у рату постаје и морално и пожељно, па чак и врлина. У миру су непожељне особине: лукавство, лаж, обмана, крађа, штеточинство... Те особине у односима са непријатељем у рату су врлина. Смирено и достојанствено држање у миру замењују самоувереност и храброст у рату. По неке особе у рату мењају комплетан карактер. Било је много примера да се плашљив човек у миру претвори у храброг борца у рату и да мирнодопски бунџија постане кукавица. Било је и примера да људи у миру склони најразличитијим сукобима са средином, једном речју непоштени и дрски људи, у рату постану поштени и храбри борци. Код неких особа позитивне промене које су настале у рату (храброст и самопожртвовање, поштење) настављају да се одржавају у миру и такве особе постају истакнути борци па чак и хероји. Има и негативних промена морала које доноси рат и које се и после рата одржавају уколико изостају одговарајуће друштвене санкције. Многи у миру поштени и мирни грађани искористе рат да се на туђој муци обогате; многи постану слуге окупатору. У народу се све најогре прича о лиферантима, забушантима, ратним профитерима и слично. Неки се чак изроде у праве злочинце.

          Те 1972. године службовао сам у Доњој касарни у Штипу. Команда Доње касарне била је уједно и Команда гарнизона, а њен дежурни официр и дежурни официр гарнизона. Ја сам у претходном гарнизону обављао дужност дежурног гарнизона, али тамо дежурни није имао тако широке обавезе као у Штипу. Гарнизон је био мали и као насеље и као војна јединица, па дежурни официр није имао потребе да лично интервенише у граду. За то је била надлежна једна патрола из састава касарнске страже. У Штипу, који је био и велико место и велики гарнизон, дежурни гарнизона је лично и свакодневно морао да обилази све издвојене страже и све кафане и ресторане у граду. Обилазак града се обављао обично у првом сату после повечерја и око поноћи и имао је за циљ да се врате у касарну сви војници који су побегли из касарне или се дуже задржали на дозвољеном изласку. Тај задатак је увек био тежак, јер су војници који беже из касарне или који се дуже задржавају на дозовљеном изласку обично тешки карактери склони разним пороцима, а нарочито пићу. Дежурни официр је ишао у обилазак са патролом коју су чинила три наоружана војника. Истина је да им наоружање није било напуњено, па није много ни вредело, евентуано као обична батина, али је та чињеница да патрола носи наоружање остављала утисак код већине припритих војника. Већина је прихватала наређење патроле да напусте кафану и да се врате у касарну. Ретко је требало да интервенише и сам официр лично, а још ређе је било да неко не послуша ни самог официра. Мени се у Штипу једном десио баш такав случај.

          Никада ни једном дежурном гарнизона у то време није успело да изведе из кафане једног војника из пешадијског батаљона, који је био смештен у Горњој касарни. Тај војник, мрга од човека, што је иначе реткост за велике људе, био је изузетно недисциплинован и непослушан по 24 сата дневно. Са њим практично није било проблема само у време док је кратко спавао. Увек је правио проблеме и друговима око себе и старешинама. У пићу је био склон тучи и могао је лако да истуче тројицу снажних војника. Припит је имао само једну добру особину: није започињао тучу после вербалних опомена, али ако би му неко из патроле ставио руку на раме, туча је била неизбежна и тај војник опет не би био приведен. Враћао се у касарну кад је он хтео и одлазио право у кравет да спава док га неко не пробуди. Старешине га нису формално кажњавале, јер се у то време у систему контроле јединица сматралао да је најнедисциплинованија она јединица у чијој рапортној књизи има највише кажњених и да за то нису криви кажњени војници, већ старешине који не умеју са њима да раде. Много старешина је због тога неформално на разне начине кажњавало недисциплиноване војнике, али је било и таквих тврдих ораха на које ни једна казна није деловала. У целом гарнизону било је бар десетак таквих војника, а најгори међу њима је био споменути војник из пешадијског батаљона.

          Ја сам једном приликом, нешто псоле пола ноћи обилазио кафану "Македонка" код истоимене текстине фабрике. Кафана је још увек била пуна гостију, а за једним спојеним столом седеле је и пила једна већа група војника из Горње касарне. Сви су они били побегли у град без одговарајућих дозвола за излазак. Ја сам, по прописаној процедури, прво послао патролу да легитимише војнике и да им нареди да се врате у касарну. Нико  од војника није хтео да се легитимише, али то није био проблем, јер су их војници из патроле све познавали. Два или три војника је изашло после прве опомене војне патроле, осталима је требала и друга опомена да изађу, а споменути пешадинац није хтео да изађе ни после треће опомене. Морао сам ја да интервенишем. Ја сам само имао ауторитет офицра и за појасом напуњен пиштољ без метка у цеви, па ми такво наоружање пратктично није вредело ништа. Није долазило у обзир да убацим метак у цев и да са пиштољем запретим војнику. Али морао сам лично да му наредим да напусти кафану и да се са мном и патролом врати у касарну. Кренуо сам на челу патроле. Био сам мањи и физички слабији од најслабијег војника из патроле, али сам ја био официр, и дежурни гарнизона, а то је значило да имам велики формални ауторитет и велику одговорност и обавезу коју морам извршити.

          Мирно сам пришао војнику са "Добро вече!" и он ми је одговорио истим речима. Пред њим је стајала до пола испијена чаша. "Испи своје пиће и пођи са нама!" наредио сам му смиреним тоном. "Друже поручниче, Ви сте разуман човек и надам се да ћете ме разумети кад кажем да нећу да пођем са вама, нећу да изађем из кафане ни уз какву патролу. Дирне ли ме неко од вас све ћу вас премлатити, направићу русвај у кафани и опет ћу се вратити кад ја будем хтео!" "Разумем ја твоју претњу, друже војниче, али и ти треба да разумеш да је одбијање наређења патроли и дежурном фоициру дисциплински преступ за који је запрећена казна притвора од једног до три месеца! Зато је боље да пођеш са нама!" "Баш ме брига колика је казна!" одговорио ми је војник и наставио: "Иди те ви друже поручниче у касарну са овом патролом, а ја ћу ускоро сам да изађем из кафане, па ћу се јавити дежурном официру Горње касарне да вас извести да сам се вратио." "Да ли могу да ти верујем на реч?" питао сам га. "Имате моју реч!" Са патролом сам изашао из кафана и поступио онако како ми је војник рекао, баш као да је он наредио мени, а не ја њему. Пола сата касније звао ме је дежурни официр из Горње касарне и известио да се војник вратио у касарну. Питао сам га да ли је пијан, а он ми одговорио да се код њега то не зна, тај добро подноси пиће и увек је "под гасом". Још два или три пута сам се сретао са истим војником у истој кафани, али је оба пута наш разговор био много краћи: "За које време ћеш ми се јавити из касарне?" питао бих га ја, а он би ми одговарао "За сат или пола сата" и после истека тог времена редовно ми се јављао. Пре мог првог сусрета са њим и после било је дежурних официра који су упорно инсистирали да војник устане од кафанског стола и крене са патролом, сваки пут би избила велика туча, и ни једна патрола није успела да приведе тог војника.

          И ја сам настојао да истерам своје, али на другачији начин. Редовним путем поднео сам дисциплинску пријаву, понашање војника окарактерисао као лакше кривично дело и предлагао да се реши као дисциплински преступ тако што би му командант дивизије изрекао меру притвора од једног до три месеца. Та моја пријава је завршила у корпи за отпатке да се неби евидентирало да гарнизон има тако недисциплиноване војнике па да се због тога код претпостављене команде губе позитивни поени. Ја то нисам разумео, тврдио сам да нам за такве пријаве припадају позитивни поени, а командант пука би ми наређивао да седнем и ућутим. Ја једном нисам хтео да ућутим док не кажем све што имам па сам био истеран са састанка, али нисам био кажњен по истом шаблону - да се за то не сазна у претпостављеној команди.

          Читав гарнизон је живео са теретом око врата који су чинила неколико недисциплинованих војника склоних опијању и изгредима на јавним местима. Од њих не би било никакве користи да се у Горњој касарни није десила једна велика штета, за мало несрећа. У току преподнева једног викенда избио је пожар у највећем павиљону у касарни. За час су војници са својом опремом излетели из својих спаваона, али је требало изнети пешадијску муницију и другу опрему која се чувала по четним магацинима, спасити што се може спасити од канцеларијске опреме и намештаја по војничким собама и то све под пламеном који се од крова ширио према доле. Мало се храбрих војника упустило у спашавање војне имовине и друге опреме, али су то учинили сви недисциплиновани војници, без изузетка. Најгори међу њима се највише истакао: обио је све четне магацине и из њих, пре пламена избацио сандуке са пешадијском муницијом... Ватрогасне патроле које су закасниле затекле су га како из пламеном захваћених соба избацује кроз прозор војничке кревете. Није престајао да спашава што се спасти може ни кад су га шмркови окупали водом, ни кад су му се придружили професионални ватрогасци. Неуморно је радио све док пожар није био сасвим угашен и док се из изгорелог павиљона није изнела последња ствар која није била захваћена ватром. И у наредних неколико дана није излазио у кафану јер је било много посла око подизања привременог логора за смештај батаљона на делу касарне предвиђеном за вежбање. Тај војник се увек прихватао најтежег задатка, и ћутећи и не обазирући се на друге, као да је сам на свету, савесно га извршавао. А кад је живот после неколико дана ушао у уобичајену колотечину, он је поново потражио свој сто у кафани "Македонка".

          Све старешине су уочиле овај прави подвиг најнедисиплинованијег војника. Чуо сам да је у команди настала расправа око тога како да се тај, поред других војника, награди за испољено залагање у гашењу пожара. Значка примерног војника није долазила у обзир, јер читаво време, сем у току те ванредне ситуације он није био ни обичан а камоли примеран војник. Није долазила у обизр ни било која медаља за војничке врлине. Команданту дивизије предложено је да га награди најдужим наградним одсуством који је закон омогућавао. И он је био нагађен. Био је у строју свечано награђених и похваљених и ћутке примио честитање за наградно одсуство, као да му оно није значило нешто посебно. И није, јер је наставио да се понаша по старом. Једино је у наредби о наградама стајала једна реченица која је била по вољи његових старешина: наградно одсуство може користити као раније отпустање из јединице. Тако се јединица решила тог војника месец дана раније. У мојој пракси никад се више није појавио сличан случај.

          А ја сам остао збуњен понашањем војне хијерахије којој сам и сам припадао. И онда и увек после тога био сам уверен да је једна од обавеза старешина да не прикрива тешке случајеве дисциплине, већ да их санкционише у складу са законом. Не знам како се у тој хијерахији било успоставило неколико чудних резона у вези са дисциплином: 1) међу регрутима који ступају у војску нема проблематичних  војника (по подацима са терена и без тих података увек их је било); 2) за недисциплину било ког војника одговорне су његове старешине јер нису умеле да га васпитају да буде добар војник (што је могло да буде тачно само за врло мали број стварно слабих старешина) и 3) показатељ слабе дисциплине у јединици је број кажњених, јединица је недисциплованија што је тај број био већи и ако ју стварности било обратно, најнедисциплинованије су биле оне јединице у којима није било изречених мера ни против једног војника.

          Две године после описаног догађаја мој пук се преместио у гарнизон Тетово. На првој годишњој конференцији од дисциплини мој командант пука истакао је моју јединицу као најгору у политици кажњавања. Баш тако је рекао "у политици кажњавања" јер није могао да каже у дисциплини. Јединица ми је по свим извештајима дежурних официра била најдисциплинованија, у обуци је била најбоља, прва у извршавању ванредних задатака, најбоља по унутрашњем реду, прва у спотрским такмичењима, па чак прва у стројевом кораку и певању корачница. Али је мој командант пука пред свим старешинама навео мене као негативан пример: за годину дана изрекао сам 16 дисциплниских мера (пропустио је да каже да се радило само о тројици непоправљивих војника, један бивши наркоман, један пијаница, и један са неприлагодљивим понашањем) и при том додао да читав пешадијски пук из Титовог Велеса за годину дана није имао ни једног кажњеног војника и био прва јединица у Скопској армијској области. Нисам могао да издржим а да пред свим старешинама јавно не кажем: "Друже пуковниче, и Ви и тај командант пука из Велеса треба да се стидите, Ви тога што сте рекли, а он зато што је приказао лажно стање у јединици. Опште је познато да су наше артиљеријске јединице дисциплинованије од пешадијских. У нашем пуку, а то се види из књига запажања дежурног официра, не прође ни један дан а да дежурни официр не евидентира бар по једну дисциплинску грешку или да се у некој од јединица не изврши бар по једна дисциплинска мера прекоредне службе редарства, на пример. А Ви се овде, пред свим овим старешинама који знају да је онако како ја кажем, усуђујете да кажете како верујете да је такво стање у Велешком пешадијском пуку, још га истичете као пример. Треба да вас је срамота!" рекао сам у ватри и сео. Број кажњених у нашем пуку се те године повећао за један. Ја сам био кажњен за јавну увреду претпостављеног старешине. Два пута сам рекао да треба да се стиди онога што је рекао.

          Тај старешина и старешина из Велеса доспели су до високих војних дужности. Знали су какави треба да буду према претпостављеним. У време распада Друге Југе старешина из Велеса био је заменик командата једног републичког штаба територијалне одбране, а мој командат пука командант Корпуса у Загребу, обојица у чину генерал мајора. Много је њихових класића из чувене "кинеске класе[1]" понело чин генерала и много нас млађих официра и подофицира очекивали смо од њих да нас воде путем очувања државе за коју смо се свечано обавезивали да ћемо је бранити не жалећи да у тој борби дамо и свој живот. Нису нас водили. Разбратимили су нас и груписали се у национална јата. Неки су се понели храбро и поштено, али су многи издали све што је било свето и Другој Југи и њеној народној војсци. Многи су издали и свој понос зарад личног интереса. Нестали су идеали о дисциплинованој и храброј народној војсци. Некад храбра народна војска, више политиком него својим понашањем, доведена је у два рата до положаја поражене војске; први пут код распада земље и други пут после НАТО агресије. Сада почињу да се стварају идеали о плаћеничкој војсци. Некада се знало која се војска борила против окупатора, а која за окупатора. Сада се бивши припадници тих двеју војски изједначавају. Наздравље. Неко ће имати прилике да види докле ће и како и то чудо да траје. Ја више ништа и не видим, и не чујем, и не знам, и не разумем.

                                                У Београду, 13. јула 2004. и 9. јанура 2005.

КОМАНДАНТ ОД ЧАСТИ

          Те 1968. године дешавале су се важне ствари и у држави и у свету.

          У држави су се десиле можда једине и прве студентске демонстрације у којима  није тражена смена већ поправка државног режима. На почетку осуђиване, демонстрације су на крају биле похваљене од самог лидера државе, јер су тражиле опстанак социјалистичког (комунистичког) режима и прочишћавање редова од оних који су издали социјалистичке и комунистичке идеале.

          У свету је коначно заживела разорна теорија о ограниченом суверенитету држава, која ће до крaја века све више напредовати и као теорија и као пракса. Десило се то у Чехословачкој, чланици Врашавског пакта. И ту државу биле су захватиле масовне и не само студентске демонстрације које су тражиле промену режима. Режим је почео полако да се мења, али је Варшавски пакт (читај Совјетски Савез) схватио да је та промена уперена и против социјализма и против пакта, па су у другој половини августа у Чехословачку упале тенковске јединице Варшавског пакта да успоставе претходно стање, а дипломатија Совјетског Савеза на челу са Брежњевом правдала је то схватањем да државе у оквиру пакта имају ограничен суверенитет, да не  могу изводити унутрашње промене које нису у скаладу са интерисима пакта и да пакт има право војно да интервенише у својој интересној свери.

          Југословенско руководство је истог дана када су Совјетски тенкови упали у Чехословачку превредновало своју доктрину одбране и по први пут после кризе са Информбироом закључило да држава може бити угрожена не само од НАТО већ и од Варшавског пакта, да постоји конкретно угрожавање суверенитета од Варшавског пакта, па је до пуне  да суверенитет државе па су

У 70-тој години, када поново дописујем Војничке згоде, заборавио сам поенту коју је требало да садрржи ова прича. Ако је се будем досетио довршићу приче, иначе ће остати недовршена.

ЧУДНО ПРЕДСТАВЉАЊЕ У ТЕТОВУ

          Не бих се можда никада сетио једне згоде из војничког живота да ме сучајно, у чекаоници амбуланте Војномедицинског центра у Новом Београду није препознао један пензионер, по тену лица тек нешти млађи од мене али са бујном белом косом и белим брковима.

          - Ја се тебе сећам, ти си Максимовић, да видимо да ли ћеш се ти мене сетити? - питао ме је тај човек седајући поред мене.

          - Лик ми је познат, али знам да ниси артиљерац из моје класе, њих се још сећам. Мораш ми помоћи! Ако ти знаш ко сам ја помози ми да се сетим ко сти ти.

          Човек је мало настојао да ми поврати сећање, али није вредело, није артиљерац и има баш 40 година од кад се нисмо видели. Најзад је попустио и ја сам га се сетио: Био је онда старији водник санитетске службе из гарнизоне амбуланете у Тетову; становали смо на истом улазу, он у приземљу... Сетили смо се наших комшија, лекара гарнизоне амбуланте и његовог метода лечења од прехладе injekcijama C-витамина, мога сукоба са некима из команде пука... Сетили смо се и свих наших комшија. Попричали смо понешто о тадашњим приликама и њему како је од старије водника напредовао до мајора санитетске службе, како је као мајор схватио да "нема хлеба од војске", "скинуо се" и неких десетак година бавио се успешном производњом хлеба и добро зарадио, много више него да је остао у војсци. Ја сам њему рекао да сам много радио и писао, нисам добро прошао у служби, и да се већ дуго налазим у инвалидској пензији, објашњавајући му због чега. Мени је било драго да ме се он сећа као одличног и поштованог старешине од свих из гарнизона, сем неких из команде.

          На страну то што смо један према другом осетили исту ону симпатију као у време кад смо се и помало дружили у Тетову. При таквим сусретима, људе се, бар се мени тако чини, сете и по неких догађаја који су почињали озбиљно, а одмах затим претварали се у веселе догодовштине које се дуго пмате, али различито причају. Тако је и са догађајем из ове приче који се можда десио само у једној, а можда и у обе варијанте.

          Мој стари познаник причао ми је варијанту којој је он био сведок, а ја њему причу коју сам чуо одмах пошто сам се 1974. доселио у Тетово и схватио да тамо постоје чак шест пдофицира са веома чудним презименима, старешине прави обешењаци, који су се неким случајем држили, били склони шали и понеку непријатну згоду сами наместили, да би се она у тренутку пртворила у веселу шалу која се дуго памти.

          Прву варијанту прича санитетлија. Каже да се догађај десио пре него што се наш пук из Штипа преместио у Тетово. Приликом једне смене команданта гарнизона, нови командант је захтевао да се све старешине гранизона (гарнизон је био мали) построје, јер он жели да се приликом примопредаје дужности поздрави са сваким старешином и да им се кратко обрати са пригодним говором. И претходни командант је желео да се поздрави са својим старешинама. Речено - учињено. Згода изгледа као да су је њени актери намерно наместили, јер су стицајем околоности те стрешине - спадала, али добре старешине на својим дужностима, били сви из позадинског дела гарнизона (санитетлије, интеданти, техничари, руковаоци).

          Нови командант се свима одједном представио и пожелео да се са сваким рукује и да му се свако од њих представи. За представљање било је довољно рећи чин и презиме. Поздрављење је почело од старешина командне јединице преко старешина једног батаљона и једног дивизиона и на крају су на ред дошле старешине позадинске чете. Први се преставио командир чете, па још неколико официра поређаних по рангу, а затим подофицир. И кад су подофицири дошли на ред, дошло је до непријатности. Командант је прилазио сваком од њих, а њих шесторица, све један до другог су изговарали свој чин и своја презимена. Санитетлија се сећа и њихових имена, а ја сам касније упознао исте те људе, са њима лепо сарађивао, али сам запамтио само два или три имена. Елем, поздрављање почев под првог подофицира из позадинске чете ишло је овако:

          - Друже потпуковниче, водник Будак, затим Клепац, Копач, Ковач, Банда, Баџа...

          Код имена "Баџа" које је било и последње у интересантном низу, нови командант је побеснео и обратио се свом претходнику, који га је пратио:

          - Друже потпуковниче, јесте ли ви ово организовали неку спрдњу са мном?- Остала су још двојица или тројица подофицира са презименима на "ић" и "ски", али је њему већ пресело то поздрављање, па се са њима није ни руковао.

          - Није у питању никава спрдња, друже потпуковниче. Молим вас да поново саслушате представљање ових старешина, али са чином, дужношћу на коју су постављени и са  пуним именом и презименом.

          Ситуација је постала напета. Нови командант је био уверен да му је приређена зајебанција, а стари командант увређен што овај сматра да је то намерно учињено. А вероватно је било намерно од самих тих старешина, али ко ће то сад да зна.

          Спорне старешине су у ставу мирно и са великом озбиљношћу изговориле свој чин, дужност, име и опет презимена: Будак, Клепац, Копач, Ковач, Банда Раде, Баџа Душан. Нови командант је већ почео гласно да се смеје код представљања водника прве класе Банда Радета и старијег водника Баџе Душана, а онда је, као по команди, читав строј прснуо у смех. Кад се смех смирио, старији командант је, питао ове подофицире да ли су се тако намерно постројили. Никако - Будак, Клепац, и Копач били су из санитетске, Ковач из интедантске, Банда из техниче јединице, а артиљеријски старији водник Баџа Душан је био руковалац материјалних средстава у позадинској чети[2].

          Нови командант се прво извинио овим старешинама што је помислио да се спрдају са њим, додао да се после развеселио таквој случајности да људи са таквим презименима буду поређани баш један до другог, и одржао пригодан говор који је пропраћен срдачним аплаузом.

          Инцидент је избегнут, али је међу старешинама остала сумња да су се они намерно баш тако поређали, јер су могли да се измешају са преосталим подофицирима, тако да нови командант не посумња да је намерно повређен.

          Друга варијанта је она коју сам чуо ја средином 1974. година у првим данима када је наша јединица дислоцирана у Тетово.

          Пре доласка наше јединице ранга пука, гарнизон су чини деаташовани дивизион хаубица 105 мм, пешадиски батаљон и одговарајућа позадинска јединица из пука са командом  у ондашњем Титовом Велесу. Тај пук је био чувен по свом строгом и преком команданту, који се истако као командант батаљона у Дебру у време земљотреса који се тамо десио. Због тога је ванредно унапређен у чин потпуковника и постављен на дужност команданта пука. Био је то до дрскости строг командант, али изузетно образован официр. И рођени брат му је био официр. Обојица су догурала до доктората војних наука, али ни један није постао генерал, мада су били на листи за брзо вођење у служби. Пешадијски потпуковник о коме је овде реч је крајем 80-тих година радио као научни саветник у Институту за стратегијска истаживања Центра високох војних школа.

          Реши једном приликом тај командант из Титовог Велеса да са групом старешина обиђе своје јединице у Тетову. Смештај за његове старешине нађен је у канцеларијама по контролисаним јединицама, а командант је смештен у посебан апартман у дому ЈНА, који је и био намењен да у њему ноћева старешина највишег ранга који долази у обилазак јединица. Екипа дође у Тетово око поднева, руча војничку храну у дому армије, командант оде у свој апартман, а његова пратња се резмести по канцеларијама контролисаних јединица. Командант се на спрату мало одморио, па како је знао да у дому од сталне забаве постоји само доста неправилна стаза за куглање и један сто за стони тенис, уђе у ту просторију, где се неколико старешина куглало. И већ како у куглању иде, док један баца куглу остали кибицују и предвиђају колико ће кегли да обори у првом бацању или како ће играч да "чисти" преостале кегле у преостла два бацања.

          Било је то свакако пре 1974. када су старешине јавно носиле униформе и у домове ЈНА улазили униформама. Командант пука из Титовог Велеса приђе куглашима, представи им се како доликује и они њему, са чином и презменима: Клепац, Копач, Ковач,  Банда, Баџа, Будак, . и позивом да им се придружи у игри.

          - Другови подофицири!, - дрекну командант из Велеса, - ви се са мном спрдате! Сутра у 8:00 сви на рапорт код Команданта гарнизона. Ја ћу вас тамо чекати.

          Потпуконик није хтео да саслуша објашњење да се са њим не спрдају, да би радо са њим наставили игру, да знају ко је и да га поштују, он је њихов командант...

          Потпуковник их није ни чуо. Врло узбуђен изашао је из дома армије и у дужој шетњи по граду сасвим се смирио и мислио како ће их ујутру добро "изрибати", па ако треба и казнити их.

          Командант гарнизона био је у то време мајор Лакићевић, један лукав, помало подмукао човек, али са израженим патриотским осећањима која ће доћи до изражаја у време распада Државе. По годинама је био старији од свог команданта потпуковника из Велеса и био љубоморан на њега из више неоправданих разлога. Контрлише га млађи по годинама, а старији по чину. Тај старији по чину је на време положио испите за чин мајора и Вишу војну академију, коју је завршио са најбољим оценама, а он у току пет година није успео да положи испите за чин мајора и никада не би постао мајор да у једном моменту није донешена одлука да се старешине на командантским дужностима у ранугу мајор-потпуконик могу примати на Вишу војну академију са само неколико једноставних испита. Положио их је за две године и некако "отамбурао" Вишу школу и у поодмаклим годинама постао мајор. Е сад ће неколико дана по гарнизону да му се мота тај још неожењени "пицопевац" и да му даје примедбе, а он на сваку примедбу мора да оћути, да не би било још више примедаба.

          Мајор Лакићевић је ујутру, чиму су га пред кацеларијом чекала шесторица подофицира, већ знао да су направили неку спрдњу са командантом пука из Велеса, и био вољан да им помогне, ако није реч о ставрно озбиљном прекшају војне дисциплине. Кад је сазнао зашто су му изашли на рапорт, постројио их је у дну канцеларије и наредио им да одглуме повређени понос, али да ништа не говоре док он не нареди. И баш у то време у канцеларију улази потпуконик из Велеса са уобичајеном строгошћу. Без поздрава са Лакићевићем, пита га како он одржава дисциплину код старешина у гарнизону и како су семли синоћ у дому армије да га буквалну зајебавају чак шесторица његова подофицира. Наредио им је да се јаве на рапорт. Зашто их нема.

          - Друже потпуковниче, нису само моји, већ и ваши, ево их, стоје постројени иза вас!

          Док се потпуковник окренуо и одмах их препознао, мајор Лакичевић је наредио: "Представите се један за другим свом команданту пука!" И опет је уследило оно 'друже потпуковниче, чин и презиме'. Командант велешког пука је слушао не верујући својим ушима: Клепац, Копач, Ковач, Банда, Баџа, Будак. Строги командант је схватио да су им то права презимена, да га нису 'зајебавали' већ да су му се тачно представили и понудили да им се придружи у игри. Уследио је краћи весео разговор, па су подофицири отпуштени из канцеларије, а командант пука из Велеса је званично започео контролу. Прича се како у току контроле уопште није био строг као у претходним контролама и како су све јединице повољно оцењене. Лакичевић је био задовољан оценом контроле, али га је више веселила околност да су та шесторица спадала од подофицира насмарила тог надменог команданта без стварне намере и кривице.

             Сусрет је био 25, а прича је записана 29. јануара 2016.

МАЈСТОР ПЕРА ИЗ ВРАЊА

          Прекомандовали су ме по потреби службе из Тетова у Врање. У Тетову сам, због искључења из Савеза Комуниста Југославије (СКЈ) запао у тешку психичку кризу, па ми је леакарска комисија предложила промену средине. У команди у Врању био је један мој друг, који је све најбоље причао о мојој сручности, а такве приче су се шириле и из команде дивизије од свих оних старешина који су контролисали моју наставу и понекад ме користили да идем контролу једдиница за она средства артиљерије које дивизијски начелник артиљерије није познавао. Казне сам се лако реши, али ми је здравље и каријера нагло заустављена. Радовао ме је нов почетак и одлазак у Врање на дужност са које ћу моћи да утичем на стручно извођење обуке у основним јединицама.

          У сваком гарнизону, међу старијим подофицирама, а нарочито међу мајсторима, било је спадала који су волеле да направе шалу на свачији рачуна, а нарочито на рачун новпоридошлих старешина. Првих дана упознао сам Мајстор Перу одговорног за одржавање водоводних и канализацијских система, који је приватно зарађивао и од оправке машина. Мајстор Пера је био добар мајстор и могао је да буде добар мајстор за сваки занат. Све је могао, сем једног: да се нашали на туђ речун, нарочито на на рачун новајлије који дође код њега по помоћ или се случајно нађу заједно.

1.

          Са мном се нашалио кад смо се случајно нашчли заједну када су старешне из суседне јединице играли одбојку, а неколико нас је посматрао. Прилазио је мени и мом имењаку који ми га је представио. Руковали смо се, ја сам изговорио своје пррезиме, а он је почео нешто да ми говори мумлањем и млатарањем руку, чије ми значење није ни нашта личило. 

          - Шта је овом човеку? Јели он има неку ману, и како се његове старешине и ти са њим споразумеваш? - питао сам имењака.

          - Нема потребе да се извињаваш, јер ти је, брате, шала била много глупа.

          Мајстор Пера се слатко насмејао и одмах смо постали пријатељи. Ја у служби нисам имао никакве везе са њим, али ми је једном објашњавао како треба да се замени гума на веш-машини. Ја то нисам схатио, па сам се грдно намучио скидајући цели антитег у утврђујући га да ми бубањ не цури на месту где се спаја са противтегом. И ту ми је Мајстор Пера посаветовао: у посуду за прашак сипај бар 50 грама кафе и пусти машину да ради на празно. Више ти неће цурити. И није цурела.

          Није биало више Периних шала на мој рачун, али сам за четири године проведене у Врању чуо за многе Перине шеретлуке које овде по сећању записујем.

2.

         

          Један малд неожењен официр похвалио се код Мајстор Пере како има много лепу и не стару газдарицу, која га свако после подне у одређено време позива на кафу и колач. Њему то прија, али му се све више буди сексуална жеља за газдарицом. Не сма да учини приви корак, чека да она то учини, али ни она не чини. Шта да ради?

          - Треба ти јоханбин, да јој крадом ставиш у кафу. После тог можеш да радиш шта хоћеш.

          - Шта ти је то јоханбин?

          - То ти је једаан лек који ветеринари дају стоци кад треба да се приплоди.

          - Па где да га нађем.

          - Не треба да га тражиш. То је скуп лек и ја ћу ти сутра донети један од мог комшије који сам њим подстиче парење свиња у време које му одговара.

          - Колико ће то да кошта?

          - Ништа. Довољно је да опалиш газдарицу и да имаш редован секс док си код ње.

          Сутрадан је Пера дао младом старешини у малој ксици само један лек. Кад га је старешина погледао, питао га је да ли је то стварно лек. Њему личи на неку семенку, не можее да се сети коју.

          Пера му је убедљиво објаснио да је то прави лек и да тако личи да би га свиње прогутале заједно са јармом. У топлој води он се брзо раствара, а нарочито у кафи. Само треба газдарици некако да скрене пажњу да не примети кад јој убацује таблету. И да је нападне одмах пошто попије кафу и шослуже се колаче. Успех загарантован.

          Сутрадан долази у касарни млади старешина са два кофера својих ствари. Пажљив посматрач на његовом лицу може да примети трагове од грбања ноктима. Први који су га таквог видели, паитали су га шта му се то десило.

          - Истерала ме газдарица! Два месеца ме навлачила на кафу и колаче свако после подне и просто ми се набацивала. Ја синоћ покушао, а она  побеснела...

          - Да јој ти ниси нешто ставио у кафу?

          - Јесам.

          - Е, то те је пријатељу зајебао Мајстор Пера.

          Кад му се у току дана пружила прилика одлази млади старешина код Мајстор Пере да рашчисти ствар...

          - Знам шта ти се десило. Вичи колико год 'оћеш, само немој да бијеш, а после неколико дана ћеш ми опростити.

          - Па што није успело, ако бога зна?

          - Није могло да успе. Ја сам човек сам маном. Кажу да има једна таква приша у некој Шехерезади. Ја сваког младог старешину дочекам са неком зврчком. У твом случају то се лошило завршило, али обично прође као шала.

          - Па зашто онај лек није деловао?

          - Није то био лек, то је била семенка од од једне врсте багрема са великим бодљама.

          - Значи, од очетка си ме зајебавао?

          - Јесам. И чекао сам да видим да ли ћеш да успеш да опалиш газдарицу. Мислио са да теби нешто жели, а да те она са кавом и колачима одавно мами да то урадиш.

          - Е, па није било тако. Сад сам остао и без стана. Не знам где ћу ноаћас да прреспавам, вероватно у канцеларији.

          - Немој! Ако можеш да ми опростиш, можеш уа џабе да спаваш код мене све док не нађеш стан. И никад не петљај ништа са газдарицама!

          Млади старешина је нешто више од недељу дана спавао код Мајстор Пере, чак се и бесплатно хранио, а онда нашо одговарајући стан.

3.

          Заставник Ђорђе је био управник војничког клуба у горњој касарни. И како такав управник обично нема много посла, често наврати код мајстора, јер је код њих, ако нису у неком хитном послу увек весело.

          У једном од тих дружења пожали се он како у једином солитеру у Врању никако да подеси антену да има добру телевизијску слику. Антена се налази ра завном крову солитера, а телевизор четри спрата испод. Никако са женом да се споразуме да ли је антена у добром положају или није. Никад није кад се врати у стан.

          - Е, баш си заглупео, Ђоко. Не ради ти мозак, јер и ти ништа не радиш у том војничком клубу - рекао му је један од мајстора.

          - Радим, још како радим, радим више него ти, али ти не силазиш доле да видих који све посао ја имам.

          - Е, баш си глуп Ђоко. То се врло лако решава - умешао се озбиљно мајстор Пера.

          - Како?

          - Изнеси са женом телевизор на кров. Постави га тако да ти гледаш екран док не нађеш добру слику. Кад нађеш добру слику, утврђуј антнтену, спустај антенски кабал у стан и враћај телевизор.

          - Види те њега! Проста ствар а ја се нисам сетио.

          Сутрадан је Ђока опет био са мајсторима и причао им како није могао да подеси слику ни на крову.

          - Зашто ниси могао?

          - Па нигде у близини да нађем прикључак за струју.

          - Ал' ти жена била са тобом.

          - Била.

          - Па што ниси укључио жени у гузицу? - питао га је шеретски Пера.

          Ђока је скочио спреман да ухвати Перу за грло. Други су га задржали, а Пера је, излазећи из тог друштва добавцио шеретски: Будало пешачка, па требало је да понесеш продужни кабал и да укљушиш струју из најближег стана.

          - Јест, бога ти, могао сам да позајмим струју од комшије, а ја се нисам сетио да понесем дугачак продужни кабал који имам.

4.

          Заставник Заре био је одличан финансијски службеник, благајник за све јединице у касарни. И у послу је са свима био коректан. Али је имао две мане. Прва, био је лакомислен и лако га је било убедити у истинотост сваке приче. И друго, превише је волео да игра мали фудбар, игарао је сваи пут кад се игра и у току игре нпрестао викао: "Додај, Заре игра!". Ретко су му додавали, јер баш није био вешт са лоптом, али зато он није престајао са оним својим "Заре игра!"

          Мајстори, аутомеханичари, а можда то није прошло ни без Мајстор Пере. Наместили су му једну прилично грубу и врло смешну и наивну зврчку. Често слободни мајстори, кад су видели да им долази Заре, са којим су се иначе радо дружили, па су му наместили игру.

          Кад је Заре ушао код њих један од мајстора је говорио како он свом фићи сваког месеца мења ваздух у свим гумама, укључујући и резервну.

          - Претерујеш - реко му је један који је имао тристаћа. - Ја мењам ваздух на сваких шест месеци. Лако је испустити ваздух, али је без компресора тешко напумпати пет гума. Али боље је и то него да ти у вожњи пукне гума...

          - Ја у својој шкоди мењам ваздух само једном годишње, и гуме ме још добро служе.

          - Шта ја то чујем - укључио се Заре у причу, која је деловала озбиљно и стручно. - Ја имам шкоду већ пет година и ниједном јој нисам мењао ваздух у гумама, нисам знао да то треба...

          - Ттреба, како не треба... Јеси ли некад ишао на море поред Дрине, кроз оне тунеле и кривине. Шта би остао од тебе и твојих кола да ти тамо случајно пукла гума. Ја ретком мењам ваздух у својим гумама, али га мењам увек пред полазак на годишњи одмор...

          Било је ту још неколико озбиљних прича, ни једна није наликовала ни на какву зајебанцију, па је Заре, пред повратак у своју канцеларију питао: "Значи, ја би што пре морао да мењам ваздух у гумама". Неко му је одговорио озбиљно да учини одмах после посла.

          После посла Заре је истерао шкоду из граже извадио резервни точак и са свих точкова поскидао вентиле. Шкода је полако легала на фелне. Онда се Заре прихватио пумпе да напумпа све точкове. Радознале комшије питале су га шта то ради, а он им је убедљиво објашњавао да мења ваздух у гумама, јер се задух у гумама поквари па изједа гуму изнута и таква гума на путу може да експлодира. Људи су слегали раменима и остављали га да радио то што је започео...

          Сутрадан му је у канцеларију ушо Помоћник команданта за позадину и питао га:

          - Да ли је истина да си синоћ мењао ваздух у гумама?

          - Јесам, и од сад ћу то да радим на сваких шест месеци.

          - Будало, једна, па зајебали те мајстори из радионице и сад Мајстор Пера свима прича како си мењао ваздух у гумама. Видели те многи, али нико није хтео да ти помогне. Пустили те да се зајебеш до краја.

          - Мајку им њихову! А ја им поверовао...

5.

          Млади старешина обично добије вод војника, спаваону и део мокрог чвора за чију је исправност одговоран. Најчећи кварови дешавају се код дотрајалог водовода и канализације, а ту је нужна и обично брза помоћ Мајстор Пере.

          Млади старешна отишап код Мастор Пере да пита да ли могу да му се поправе казанчићи у клозету, јер из свих стално цури вода.

          - Може. То је проста ствар и треба одма да се уради. Не можеш ни да замислиш колико воде оде за џабе из водокотића који добро заптивају.

          - Па да ли можеш одмах да дођеш да ми то поправиш.

          - Могу, само да узмем алат. Али ми нестао водопрахин. То има руковалац Чеда, види ако ће да ти да па донеси тамо. Ја ћу већ почети да радим, али без водопрахина не може да се уради добро.

          Одлази млади старешина да тражи од Чеде водопрахин. Чеда је у игри, каже да га нема па га шаље код Ђоке, Ђока га шаље код неког другог упуђеног у Перин фазон, све док се неко не смилује да му објасни да га је Мајстор Пера зајебао.

          - Па шта је то водопрахина? Ја за то никад нисам чуо?

          - То ти је, брате, Перин изум: вода у праху; тако нешто не постоји и чувај се да те и други пут не зезне на сличну ствар.

          После сат времена враћа се млади старешина у своје просторије, а тамо Пера брише руке и каже му да је све сређено. Још га пита да ли му је неко објаснио шта је то водопрахин.

          - Јесте! - каже љутито млади старешина, а онда га Пера загрли па се обоје насмеју.

             Све се ово на сличан начин дешавало у Горњој касарни у Врању. Било је ту више шаљивџија сличног мајсор-Пери, али ја нисам запамтио ко је коју смицалисцу смислио, па сам их све приприсао Пери што је блиској истини - скоро у свакој каши био је и он.

             У Беграду 20. фебруара 2016.        

---

[1]               Та класа је понела колоквијални назив "кинеска", који се понегде памти и на почетку века, по највећем броју питомаца у истори Војне академије Копнене војске ЈНА. Већина њених слушалаца су били подофицири са двогодишњим школовање и струковни средњошколци са два или три годние школовања. Интересантно је да је из "кинеске" класе било највише генерала у време распада СФРЈ 1991. године.

[2]               Могуће је да нисам добро запамтио из којих су јединица били и које су дужности обављали.