НА РАЗМЕЂУ ВЕКОВА

НА РАЗМЕЂУ ВЕКОВА

Избор из збирке ЋУДЉИВО ВРЕМЕ
Додато 7. априла, 15. maja 2016.

СРБИЈА 1914

Слушаоци Треће групе Командно-штабне школе тактике, на растанку, 4. септембра 1990, као дотадашњем старешини групе, поклонили су ми двотомну књигу ГОЛГОТА И ВАСКРС СРБИЈЕ, више као зборник сећања, а не као историјско штиво, о учешћу моје Отаџбине у Првом светском рату 1914-1918.

Страшан је био рат 1915, повлачење преко Албаније, Крф, острво Видо, припрема за прбој Солунског фронта... Величанствено је било ослобођење поробљене земље, али Србија, ма колико и тада била сама - није била усамаљена; била је значајна земља победница у Првом светском рату, али заједно са осталим победницама на фронтовима читаве Европе. При другом читању, година 1914, фасцинирала ме је до потребе да оно што интуитивно разумевам и схватам из записа учесника те славне епопеје претворим невешто у кратке сонете да ме сваки следећи пут на ту Голготу и Васкрс Србије брзо потсете.

Уз место и време где су сонети писани налазе се и ознаке страница текста првог тома наведене књиге, на основу којег су настали. У сонетима су тачно пренети догађаји и документи, али скраћени у мери коју је захтевала ова песничка форма. Само једна песма нема форму сонета, јер сонет није могао да обухвати сав садржај, а за један сонет о Колубарскј бици коришћени су и други посебно ненаовођени извори.

АУСТРОУГАРСКИ УЛТИМАТУМ

Аустроугарска од Турске анектира српску Босну,

а кад јој Младобосанци убише принца Фердинанда

аустријски посланик шаље ноту министру Пачу;

чита је Лазо, читају остали,  стрепе, али не плачу.

Знају они да им се та велика царевина просто не свети

већ да им то она ратом и робљем, као Босни, прети.

А за тек стечену слободу једнога дела српскога рода

у два балканска рата, већ изгибе много, много народа.

Царевина за Србију страшан ултиматум има:

не у Босни, где се то зби, већ у Србији, својом влашћу

она би истрагу да води и суди Младобосанцима.

Рањена Србија прихвата у болу све што може,

али у ноти једна ствар сасвим неприхватљива има:

у Србији не може да буде места аустријским властима.

У Урсулу, 28. априла 2000, ГВС, 1914-195, стр. 9-13

МАНИФЕСТ РЕГЕНТА АЛЕКСАНДРА

Мојим јуначким и драгим Србима

Србија која жели добро са свим суседима,

у суседству још једно велико зло има:

Аустроугарска нам прети новим ратовима.

Пре 36 година заузеше Босну и Херцеговину

па им смета што се тамошњи Срби против њих буне.

И нама би, као многима, слободу да ускрате;

данас нам шаљу ултиматум, а сутра ће да зарате!

Ја сам принуђен да позовем моје драге и храбре Србе

под српску тробојку опет да се окупљају,

и да достојни својих предака, домовину опет чувају!

За само три године Србији опет дође време

да се против туђина бори и за слободу страда

и да свом снагом својом брани своје огњиште и племе.

У Урсулу, 28. априла 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 20-22

РЕГЕНТОВ ПРОГЛАС СРПСКОЈ ВОЈСЦИ

Јунаци, оружјем извојевасмо слободу

а Европа нам је призна Букурештанским миром.

И сад, кад би требало бољи живот да створимо,

Аустроугарска нам не да на миру ни да се одморимо!

На оружје дижите се опет, моји соколови!

На нас опет велики непријатељ креће;

њему само ново српско робље треба,

али је он без ратне среће и војничких победа!

Јунаци, на свету нема светлије ништа

него што је одбрана своје државе,

своје нације, своје вере и свога огњишта!

Јунаци, славни потомци српскога рода!

На оружје дижите се  моји соколови!

У бој за слободу и независност српског народа!

У Урсулу, 28. априла 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 23-25

АУСТРОУГАРСКИ НАПАД НА БЕОГРАД

Наизглед обично долази вече петнаестог јула.

Нагађања о рату прелазе у мир и спокојство.

Београђани почињу да спавају још једну мирну ноћ

и не слуте црне сенке од Земуна што крећу у поноћ.

Пред поноћ две црне сенке кренуше железничком пругом,

а једна тамна сенка из Дунава на улаз у Саву се јави...

Грмљавина пушака трже Београд из плитког сна,

а страховит тресак отпрати рушење моста на Сави!

И заметну се борба слична Брегалничкој:

мучки поноћни напад на тек уснули град,

који се надао да му се то неће десити никад!

Са Брегалницом и овај рат је нешто слично имао:

није то само што је као брегалнички почињао;

биће то оно што ће као брегалнички и да заврши!

У Урсулу, 28. априла 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 29-30

МОБИЛИЗАЦИЈА У КРАГУЈЕВЦУ 1914

Коме то звоне јутарња звона у Драчкој цркви?

Зашто пуцају прангије са врхова села?

Велика Аустроугарска напала Србију.

У Србији се мобилише војска цела.

У рат иду људи, коњи и волови, кола и чезе;

све што пушку може да носи, да повуче, да повезе...

Србин се на мобилизацију одазива и кратко брине:

како ће чељад да изађе са оно мало необране летине?

Мобилисани борци кроз Крагујевац по групама певају.

На збориштима добијају оно што од два балканска рата оста:

мало оружја, мало муниције, а песма иде: за Швабе је доста!

Ни први позив није имао комплетну ратну спрему!

Други позив је добио само шињеле и шајкаче.

Трећепозивци понели од кућа понешто да Швабу докаче.

У Урсулу, 28. априла 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 31-32

КАО ХРИСТОС НА ЈОРДАНУ

Биоскоп “Коларац” и девтесто четрнаеста пре рата.

Министар Аустроугарске монархије - царско лице,

у паузи са Србима се дружи да их придобије

и прилази групи рањеника са Куманова и Брегалнице.

На чистом српском их пита: “Но, како сте јунаци?”

А јунаци не знају шта министру на челу пише

и нико их није учио да једно говоре а друго мисле,

па су њихове речи простсордачне и чисте.

Веле: све је добро, цењени господине!

И летина нам добро понела ове године!

По неко дете се роди, и народ преста да гине...

Само нам жао што Шваба оте Драч и море у оном дану

када смо тамо својим ногама били загазили

као некад Христос, кад се крсто у реци Јордану.

У Урсулу, 28. априла 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 33

МЕЂУНАРОДНО ПРАВО НЕ ВАЖИ

Аустроугари су 15. јула по старом календару

мониторима Дунавом спустили мерзере у реку Саву

и од поноћи град рушили зликовци топовима,

а по голоруком народу пуцали “дум-дум” куршумима.

Ал’ су их српски војници спремно дочекали:

Танкосићеви четници са Јованом Бабунским

разнеше као стари пањ мађарску лађу “Алкотмањ”

и пре него што се први воз појави срушише мост на Сави.

Прву београдску ратну ноћ жене су биле најпреплашеније:

домаћине су испратиле у страшни и непознати рат

и надале се  да том рату почетак у Београду није.

Београђанке су прву ратну ноћ постале прави хероји:

свака је морала да се побрине за нејач што јој оста,

у завежљај иметак да завеже и да престане да се боји.

У Урсулу, 28. априла 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 35-37

ГОСПОЂА ВУКА

Први сонет

Од топовских зрна са мониторских зала

највише су страдали Дорћол и Савамала,

а почетни страх највише паралише људе

па од сваке гранате занеме и као да главу изгубе.

Српска се војска храбро бије и Београд брани,

а рањених, повређених и затрпаних све више има...

Свима треба помоћи! Не помаже да се кука!

Све жене из Душанове 4 организовала госпођа Вука.

Умећем да помогне, и храброшћу у свом болу

бринула се за сву војску и све грађане на Дорћолу

и предводила друге своје да видају српске хероје.

Госпођа Вука Јовановић није се плашила рата,

ни паклене кише усијаних шрапнела и гранта;

страх је само било да коме треба помоћ није дата.

У Урсулу, 28. априла 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 38

БОМБАРДОВАЊЕМ ЗАПАЛИЛИ БЕОГРАД

Са Бежанијске косе и од Земуна отпоче бомбардовање.

Грађанство тражи склоништа у пећинама и подрумима...

Рефлектори осветљавају град као у сред бела дана,

а у граду горе: Монопол дувана, стругара, млин и солана...

У свакој несрећи још веће несреће има:

највише настрадаше који потражише спас у подрумима.

Чак и пет метара дебелим зидовима Београдске тврђаве

мерзерске гранате од 305 милиметара долазиле су главе!

Београд изнад земље гори, а у подрумима страда.

И док страх у кости улива нечувена канонада -

можда ће да нас промаши, уплашен народ се неда, нада...

У једном подруму у Савамали десетак жена са децом јеца...

И за краће од најкраћег трена све се завршило:

блесак и експлозију нико не памти - све се у кашу претворило!

У Урсулу, 28. априла 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 40-41

ГОСПОЂА ВУКА

Други сонет

Београд се јуначки бранио и одбранио деветсто четрнаесте.

Храбра госпођа Вука изађе да види како непријатељ одступа.

На углу Душанове, одмах испод малог Калемегдана,

крила се једна преплашена аустроугарска група...

Госпођа Вука војнички нареди да оружје баце и за њом пођу.

Аустроугарски војници је послушаше да не изгубе главе,

а она их све доведе и закључа у једно велико двориште,

па оде по слатко и воду да их окрепи, као да јој род дођу!

У Душановој, у Светосавском дому, сместа се српски штаб.

Госпођа Вука крвнике предаје као заробљенике

мислећи да је боље да им војни суд суди,

него да им суде људи.

Госпођа Вука после није била Јовановић,

била је госпођа Попадић благајника дирекције осветљења,

а приповедачи су њен лик осветлили за сва покољења.

У Урсулу, 28. априла 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 42-43

ГОСПОЂА ВУКА

Трећи сонет

Септембра деветсто петнаесте на Београд је опет пало

4000 зрна из тешких аустроуграских и немачких топова,

а госпођа Вука је издржала и ту епопеју

и опет је била јунак у борбама на Дунавском кеју.

Са сестром Лелом и ћерком Јеленом отвара превијалиште

у улици Принца Евгенија, баш на месту где се борбе воде

и под непрестаном ватром немачког крвника

са ћерком извлачи стотину тешких рањеника.

Госпођа Вука, сестра Лела и ћерка Јелена

преживеле су рат и три страдања главнога града,

и постале чланице Удружења бранилаца Београда.

Госпођу Вуку, њену сестру Лелу и ћерку Јелену

можда никад нико запамтио не би,

да међу онима које спаси Света Милутиновић не би!

У Урсулу, 28. априла 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 43-44

ЦЕРСКА БИТКА

Први сонет

Аустроугарска војска не успе да заузме Београд,

али освоји и ороби Шабац, одакле народ побеже на југ,

и нагрну преко Дрине мостовима што их подиже

северно од Лешнице и Лознице у смеру према Церу.

Командант Друге армије, ђенерал Степа

стрепи да непријатељ не стигне пре на врхове Цера,

па војску по киши, беспућу и блату трком тера

и први стиже на Косанин град на врху Цера.

Батерију капетана Јеше изненади паклени судар на Церу

и тако поче ноћни судар предходнице две армије:

наше Комбиноване и аустроугарске 21. ландверске дивизије.

21. ландверска дивизија изгуби команду над својим трупама,

ђенерал Степа сваком пуку наређује: “У напад, правац Дрина!”

Аустроугари одступају и питају: “Казуј стрина, где је Дрина?”

У Урсулу, 28. априла 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 55-57

ЦЕРСКА БИТКА

Други сонет

Церска бита беше прва велика битка у светском рату.

Аустроугарска војска изгуби 25000, а српска 16000 војника.

Ђенерал Степа је од свог краља добио чин војводе,

а Поћорек од свог цара прекор и на други фронт да оде.

Аустроугарски генерал Алфред Крас пише

да сматра Србе војнички најјаче од свих њихових непријатеља,

а фелдмаршал-лајнтант Шен за Шумадијску дивизију каже:

у јунаштву јој не беше раван ниједан од њихових непријатеља.

Шта им вреди што добро пишу кад пре тога зло раде:

у Лешници је стрељано 110 људи и дечака,

у Прњавору спаљено 96 жена и деце и убијено 116 јунака!

А нас су велике силе, после победе на Церу терале ка Срему,

без имало одмора и ратне опреме да се нова битка бије,

па изгину и подави се силна војска код Купинова и Чеврнтије.

У Урсулу, 28. априла 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 58-59

ПОДНАРЕДНИК МИЛАН ЧОЛИЋ

“Шта да радим са децом и старом мајком? “ пита жена.

“Останите док можете“ - одговара поднаредник Милан Чолић,

“Ако навале, пођите са осталим народом! Таква су времена! “

“А ја одох! Ја морам... “ - губе се речи док га грли вољена.

Сутрадан је Милан Чолић постао поднаредник четврте чете

6. пешадијског пука првог позива и одмах у прву борбу...

Почетком августа Миланова чета је била на предстражи

кад је почела непријатељска артиљерија ватром да их тражи.

После артиљеријске ватре борце проналази митраљез.

Капетан Павловић пита: “Хоће ли ко да се жртвује?

Велику нам несрећу наноси онај тешки митраљез! “

“Ја ћу!“ “Који је то јунак? “ “Поднаредник Милан Чолић.“

“Колико имаш бомби? “ “Две.“ “Ево ти још две!“

Ускоро ућута митраљез, а затим га донесе јунак Чолић.

У Урсулу, 28. априла 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 94-96

ЕГОН ЕРВИН КИШ

Аустроугарски војник Егон Ервин Киш пише:

“У четвртак, 20. августа 1914, стиже наређење: вратите се

преко Дрине и држите обалу до последњег човека!”

Поражени беже из Србије и не знају шта их даље чека.

А чека их депресија и сумња у способност њихових вођа:

“Наши генерали су неспособни магарци, само дремљу!

Сјајни су то момци и борци, ти Срби;

знају како треба да бране своју земљу!”

Егон Ервин Киш, Чех, аустроугарски војник, негде за Дрином

у поразу почиње да мисли и на своју родну Чешку:

“Ако би нам непријатељ дошао и ми би га истерали батином!”

Хвала Егону Ервину Кишу за дневник што му оста,

али ко ће да разуме њега и све поданике царевине тврде

како их Аустроугарска убеди да убијају невине Србе!

У Урсулу, 28. априла 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 112-113

АРЧИБАЛДУ РАЈСУ

Из Швајцарске послали Арчибалда Рајса

за неутралне новине, као неутрална страна,

ратни дописник да буде и Европи да сведочи

о Србима, том реметилачком народу Балкана.

Арчибалд Рајс из Шапца пише истинито, неувијено:

оштећено 2500 кућа, 1500 особа погинуло или одведено,

у Мачванском срезу 457 кућа разорено,

359 одмах убијено, 371 одведено и успут убијено.

Аустроугарски војник из 78. пука изјављује дрско:

било је наређено да се убије и спали све на шта се наиђе;

у сваком дворишту да се уништи све што је српско.

Швајцарац Арчибалд Рајс је човек коме се Србин диви;

за српску доброту добровољно прихвата српску голготу,

са Србима рат проводи и после рата као Србин живи.

У Урсулу, 28. априла 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 210-238 и 354-374

ПО НАРЕЂЕЊУ ЖИВКА РЕДОВА

Први сонет

Прегладено редов Живко хоће у акцију по храну.

На чију би, него на аустроугарску страну.

Добровољаца нема иако им од глади крче цревца,

само се јави каплар Милутин из Лазаревца.

По мрклој и блатњавој ноћи кретали се као по дану

заробили тројицу Аустријанаца, кухињу и сву храну,

успут заробише још деветорицу на спавању

и у чету дођоше у зору у прекобројном стању.

“По чијем си наређењу ишао?” - пита поручник каплара,

а овај му одговара: “По наређењу Живка редова”.

Поручник весело опсова: “Зар каплар да слуша редова!”

Код кафеџије Митра резервисан сто за Живка редова,

код куће му остају до пушке дорасла петорица синова,

а он у кафани често и ову причу прича као да је нова.

У Урсулу, 29. априла 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 244-250

ПО НАРЕЂЕЊУ ЖИВКА РЕДОВА

Други сонет

Код кафеџије Митра у истој кафани исти дани,

исти сто, полић шљивовице и два струка белог лука

чека остарелог деда Живка, бившег редова

да понови стару причу, а може да буде и нека нова.

Каплар Милутин повео Живка редова у кућу свога оца.

Пресрета их Милутинов отац и за обојицу брине;

у соби крај огњишта двадесет и један Аустријанац спава!

“Не улазите децо! Отићиће кућа, отићиће вам глава!”

Редов Живко размишља како одступање не ваља,

откочује брзометку, отвара врата и у огњиште: трас, трас!

Све Аустријанце са два пуцња заробише у исти час!

“Браво, јуначино! По чијем се наређењу то зби?”

Каплар Милутин радосно одговара изнова:

“Господине команданате, по наређењу Живка редова!”

У Урсулу, 29. априла 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 244-250

ПО НАРЕЂЕЊУ ЖИВКА РЕДОВА

Трећи сонет

Код кафеџије Митра у истој кафани исти дани,

исти сто, полић шљивовице и два струка белог лука

и гости редовни и исти, сви сељачког кова

само је нова прича деда-Живка, бившег редова.

Командант батаљона запрети да се те ноћи нигде не иде.

По брдима српске куће горе и не зна се коме је горе,

нама што гледамо, ил’ људима што им куће горе!

Наређење не важи, у акцију, ватра да се угаси или загаси!

У једној усамаљеној кућици, која не гори, Мађар цуксфирер

изнемоглим старцима последње унуче заклао,

запио се крвник и у подруму уз мртво дете заспао!

Редов Живко ван боја ни врапца никад убио није,

ал’ тог зликовца, уз преклано дете, одмах кундаком убије!

Неко време прође, редову Живку краљев орден дође.

У Урсулу, 29. априла 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 244-250



ИСТО КАО СТЕВАН ЈАКОВЉЕВИЋ

Александар Дероко, пре него што је постао

један од хиљаду и триста каплара

видео је исто што и Стеван Јаковљевић,

оно што је војничка згода, весело, али и не ваља.

Видео је како Вла кроз село смота гуску

док се другови радују и сваки се без мимике смеје,

па јој откине шију и брзо и дуго ковитла,

док сва крв не исцури и отпадне сво перје.

Видео је како се уз пут натиче прасе на нож бајонета,

и сви то виде, а од каплара нико ништа не примети;

на застанку нико не пита откуд прасе и гуска у чети.

А кад се заложе вечерње ватре

и прасе и гуска на ражањ за час се окрену,

и као да их никад и није било - нестану у трену.

У Урсулу, 29. априла 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 252

БАТАЉОН 1300 КАПЛАРА

У Скопљу, 31. августа 1914, било је 1600 ђака,

заклињали се у време борби на Сави и Дрини,

и певали: “Ој, једва чекам да новембар дође,

ој, једва чекам да у борбу пођем!”

Петнаестог новембра 1914. Врховна команда

телеграфски производи ђаке Скопског батаљона,

не по реду, већ по највећој нужности,

и одмах их упућује на искључиво борбене дужности.

Хиљаду и триста каплара запева да се памти:

“Ој Србијо, мила моја мати, увек ћу те тако звати...”

и преко Душановог моста одоше сви у смрт и славу.

А та деца, којој није било време да се гине,

имали су изреку: “Погинућу за слободу своје Отаџбине!”

и гинуо је у јуришу први тај Легендарни батаљон смрти.

У Урсулу, 29. априла 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 254-259

ТУ ВИДИМ БОЖЈУ МИЛОСТ

Мајка ме дочекала као да јој ни једна коза на броју није.

Отац, и ако је још далеко зима, прегледао кожуклије.

“Мајко, што ћутиш? То нешто на добро не слути!”

“У Сарајеву био атентат! Аустрија ће против нас у рат!”

“Кад је то било?” “У десет и по сати, данас, пре подне!

Фердинанда убио омладинац крај Миљацке где пут савија...”

“У десет и по сати!” - викнем као опарен кључалом водом.

“У то време у Сићеву, између ногу пројури ми велика змија!”

“Како то?” - врисну мајка и загрли ме нежно,

а ја јој испирчам и додам тумачење старог калуђера.

“Рат ће, сине!” - љуби ме мајка и плаче - “рат ће неизбежно!”

“Ја у томе, сине, видим да су нама дати Божји знаци:

змија значи рат, али ти је само изазвала страх.

Зато се не плаши, буди чврст, на муци се познају јунаци!”

У Урсулу, 29. априла 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 260-261

ОМЛАДИНА НИША ХОЋЕ У РАТ

Омладина Ниша у среду 18. јуна команданту дивизије

каже да је спремна да се бори за слободу Србије;

у случају објаве рата или мобилизације за нишко окружје

сва омладина неизоставно жели да се позове под оружје.

Командант Илија, пита има ли неко још нешто да каже.

Живојин Тодоровић, још једном понови: “Господине,

Гојковићу, ако нестане Отаџбине и наши животи не важе;

и ми желимо у борбу уз ратнике из 1912. и 1913. године.”

“Младићи, ја ћу известити Министарство и Генералштаб.

Делегирајте три друга да вам сутра кажем резултат!”

Сутра Министарство поручује: позваће их ако почне рат.

После Церске битке једног дана добошари објављују:

сви студенти, ђаци учитељских и других школа,

за три дана пуковској команди у Прокупљу да се пријављују.

У Урсулу, 29. априла 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 263-265

АНАНИЈЕ И ВИНАВЕР

Први сонет

Наредник Ананије био је десетар друге десетине

другог вода дуге чете Скопског ђачког батаљона.

А у десетини добричина, која  понекад одглуми звер,

обучавао се нико други него Станислав Винавер.

Винавер се шалио на рачун простог поштеног Ананија,

десетина уживала у испадима што их Винавер ствара,

а кад Винавер претера, или се Ананије увреди,

десетина увек узме у заштиту драгог доброг десетара.

Од Винаверовог глупавог понашања Ананија срце заболе

па га искрено приупита: имаш ли ти, брате, нешто од школе?

Основну школу,  малу и велику матуру и нешто универзитета.

Ти си, Винаверу, велики хвалџија који  много зановета...

Е, то ме вређа, ја студирао у Паризу, видео пола света...

Винавер у Париз, Винавер из Париза, дода десетина иза.

У Урсулу, 29. априла 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 271-273

АНАНИЈЕ И ВИНАВЕР

Други сонет

“Шта су твоји родитељи?” - пита Ананије Винавера.

“Мајка - пијанисткиња, отац - лекар и стоматолог...”

Од ових речи збуни се наредник Ананије

па замоли Винавера да му то објасни мало јасније.

Винавер пречу молбу као нека сеоска стрина

па гласно запева арију из Севиљског берберина...

Ананију то већ на спрдњу личи, сузе му навиру...

док Борисављевић дрекну: “Остави берберина на миру!”

Винавер је ипак био само под маском звер.

“Мајка свира клавир, отац је лекар и зубар...

Мислио сам да знате!” - извињавао се Винавер.

“Имају ли твоји родитељи још деце?” - пита Ананије?

“Једна гљива, па и она црвљива!” - добаци Станковић Пера.

И тако десетина насамари једном Винавера.

У Урсулу, 29. априла 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 274.

ВИНАВЕРОВА ТАКТИКА

Ама, знам ја прописе, знам ја и правила.

Али ја знам да свако правило има изузетка!

А ти, водниче, учи десетину правила и прописе,

али кад затреба изузетак искористи боље од метка!

И у овом рату, сукобимо ли се на бојишту ја и Шваба:

Шваба зна правила борбе, ја знам и правила и борбу;

и док Шваба чека на борбу по правилима,

ја га мазнем по изузетку па му запржим чорбу!

Шаљивџија Станислав Винавер насмејао се свима,

али је био највећи оптимиста међу капларима

и говорио им како запржити чорбу Швабама и Мађарима.

Винавер је кроз војну обуку прошао лако и са шалом.

Понекад је изгледало као да баш ништа научио није,

али да је до испита дошло, положио би од свих спремније.

У Урсулу, 29. априла 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 278.

НАЗИВИ КАПЛАРСКИХ ЧЕТА

- више од сонета -

“Племићи” су били Ужичани прве чете.

Кумовала им друга чета, не мислећи на себе,

јер су првом возу “сењали” локомотиву да им не озебе.

“Букварци” су постали припадници друге чете,

као најнеписменије, назвали их “Племићи”

за оно “сењање” првога воза да им се освете.

Трећу су чету одмах назвали “Рмпалије”

али недостају историјски подаци како се то десило

и нико се никад тога касније присетио није.

Хеј, “Рузмарине”, моје росно цвеће,

тебе варош више никад видет' неће - певало се Београђанима

после прве забране команданта да изађу у варош.

“Ћевапџије” су били каплари из Лесковца,

а учени међу њима су тврдили

како у градском архиву о томе нема ни словца.

Шесту чету командант је крстио “Калаштуре”.

Додуше, командант се истога дана јавно извинио,

али су се сви потрудили да на извињење зажмуре.

У Урсулу, 29. априла 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 279-280

ИЗ ДРУГОГ ГВОЗДЕНОГ ПУКА

Други “гвоздени“ пук је био познат по својој храбрости.

Борбено гесло им је било: или победити или изгинути.

Кад погине старешина замењује га редов кога сами одреде

и настављају битку до смрти или до победе.

Капетан чете, рањени Љубомир Ненадовић, остаје у борби

и рањен замењује погинулог команданта батаљона.

Командант батаљона, Љубомир Ненадовић, у борби гине;

крај њега је посилни из свих ратова од 1912. године.

Посилни моли команданта дивизије да дозволи на леђима,

у Ниш, оцу и мајци, лично да однесе свог мртвог капетана.

Командат дуго одбија, а онда му даје и одсуство од пет дана.

Сутра увече малена поворка пред прозор родне куће стада.

Посилни куца, мајка отвара, за сина пита и мртва пада...

На крстачама осташе слова: Перка и Љубомир Ненадовић.

У Урсулу, 29. априла 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 281-285.

Напомена: Други пук је био из Моравске дивизије.

ВЕЛИКА ТАКТИКА ВЕЛИКОГ ВОЈВОДЕ

Сећам се једне посете војводе Степе Степановића.

Било је то у време затишја и једног егзирцира.

Јахао је лагано на коњу, праћен ордонансима.

Старешина командова поздрав и прописно рапортира.

Војвода нас поздрави са “Помаже Бог, јунаци!”

и поче да обилази чету у водној колони,

а после нареди да се искупимо и све се у ухо претвори

кад прослављени војвода поче да нам говори.

Војници, треба да знате како да уништите непријатеља!

Треба га убити и непријатеља неће више бити!

Тако је најлакше да се из земље протера!

Најпречи вам је задатак да сваки од вас

убије под два или три непријатеља сваког борбеног дана!

Ето, то је, војници, најсигурнија одбрана.

У Урсулу, 29. априла 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 274.

МАЧКОВ КАМЕН

Поражени аустријски генерал Поћорек обећа

да ће Србију до Божића покори на коленима.

И отпоче најезда још већа преко Саве и Дрине...

И српска војска на положајима поче опет да гине.

На Мачковом камену командант Четвртог пука

изговорио је ове речи: “Овде смо дошли да гинемо!”

Душан Пурић поведе пук на јуриш и храбро погину;

његови војници десет пута јуришаху и нико на зајаука.

У десети јуриш повео је пук по правилима како ваља

принц краљевић Ђорђе, ратни друг Душана Пурића:

“Напред храбри, за мном, ја сам син вашега краља!”

На планини Јагодњи сахрањен је мајор Јагодић

уз успаванку: “Спавај ми, спавај, мој премили санче!”

и ту непријатељ безброј српских јунака смаче.

У Урсулу, 29. априла 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 298.

КОЛУБАРСКА БИТКА

Први сонет

После погибије мајора Јагодића и Кајафиног повлачења

поручник Мијат, коме не беше до повлачења, спева песму:

“Тебе, Кале, много хвале, ал’ си кидн’о с Мачје Главе.”

Кајафа га казни, а Мијат допева: “Јој, како то? Јој, зашто то?”

И српска војска би принуђена да се повуче иза Колубаре.

У то време паде и престони град, дични Београд.

Али на фронт дођоше хиљаду и триста каплара;

деца, скопски ђаци, сви будући див-јунаци.

Ти младићи Отаџбине, млађи од јутарње росе,

били су млади за рат, ал’ “покољење за песму створено”

рођени да пркосе и младост своју на жртвеник да приносе.

Ђенерал Мишић прикупи Прву армију иза Колубаре

у потпоручнике одмах унапреди ђаке капларе

и прво се потруди да све јединице борбени морал поправе.

У Урсулу, 30. априла 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 299-301.

КОЛУБАРСКА БИТКА

Други сонет

Прва армија за три дана се одмори, нахрани и поче да пева.

Ђенералу Мишићу, више од џебане, српска песма треба.

Он знање има, ал’ више од тога осећај и веру живу:

кад војник пева - дошло је време за противофанзиву!

Од војводе Путника наредбу за напад крадом пише.

Двадесетог новембра Прва армија пређе у незадрживе јурише,

а Мишић моли војводу Путника да му се не наљути.

“Војводо, кренуло нам је! И Степу у напад упути!”

Победа на Сувобору допринесе непријатељевом паду,

Ужичка војска успешно гони злотвора према Дрини,

Војвода Степа га набацује на Саву и помаже Београду...

Одбрана Београда, 1. и 2. армија ослободише престоницу.

Врховна команда 15. децембра обзнани посланицу:

У Србији нема непријатељских војника - сем заробљеника!

Урсулу, 30. априла 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 300-301.

КОЛУБАРСКА БИТКА

Трећи сонет

За победу у Колубарској бици ђенерал Мишић војвода поста

и то је њему, онако једноставном и скромном, било доста.

Али Колубарска битка са Србе легенда нова поста

и у војним академијама целога света лекција за учење оста.

Сад учене главе о Колубарској бици воде научне расправе.

Мишић створи услове да се борци два или три дана одморе,

да се са муницијом и храном попуне празне коморе,

да се непријатељски фронт развуче, а српски скрати...

Све то може и тако треба да су учи и схвати!

Али се у сваком учењу по нешто битно прикрије:

за победу је одлучујући био морал Војске и морал Србије!

Велико време велике вође само потражи,

или то можда судбина мрдне тек малим прстом,

а српски народ доживе Голготу, Васкрс и победу под крстом.

У Урсулу, 30. априла 2000, други извори.

КОЛУБАРСКА БИТКА

Четвтри сонет

Ђенерал Мишић “одлепио” српску од аустроугарске војске.

Топовске каре јуре за Крагујевац по муницију која је дошла...

Кад се мало одмори, нахрани и попуни српска војска,

од Аусторугара се “одлепити” неће кад на њих буде пошла.

На Ваведење, велики празник Срба грчког закона,

причестили смо се и пошли у наступање правац Рајац,

наше топџије пуцају са путева без заклона,

а маскирано митраљеско гнездо уби нам шест људи.

“Наредник Павле, иди уништи оне!” “Разумем!”

Павле узима двојицу другова и уништва два митраљеза.

Враћа се сам и жали: “Другове да сачувам не умем!”

Српску измучену војску, осветника, храброг победника

личним примером и у првим борбеним редовима водио је

ђенерал Мишић преко брда и планина и свог села Струганика.

У Урсулу, 21. маја 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 311-315.

ПОДВИЗИ БЕЗ КРВИ

Сонет први

Уочи Ваведења, кад се очекивало да Крагујевац падне

водник Илић са четрдесет људи креће на положаје задње

и сваки је борац спреман да погине - на смрт да се бије,

али их пред свештениковом кућом изненади мирис ракије!

“Има ли кога у кући?” “Има, ту сам!” - виче попадија.

“Какви су оно шафољчићи, као да је била ракија?”

“Не питајте, децо! Шваба нам одузима све и све преврће!

Заноћите код нас, децо; нека буду Срби код српске куће.”

У зору на Ваведење водник Илић пробудио војнике.

Мајор Козарац наређује: “Твој вод у први борбени ред!”

Наиђу на телефонску жицу и крену за њом напред.

Жица у их одводи у школу, улази Илић са два војника;

аустриски лекар мирно каже: “Ово је болница!”

“Ако се без борбе предате, неће вам фалити длака са лица!”

У Урсулу, 21. маја 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 316-319.

ПОДВИЗИ БЕЗ КРВИ

Сонет други

Водник Илић у предходници тражи непријатеља

Седам аустроугарских војника у српској кући доручкује млеко

Водник Илић са две бомбе и са два борца, пријатеља,

на препад их зароби и преда да их у позадину спроведе неко.

Водник Илић са водом наилази у забран, диже се прамен дима;

наше војске нема, а дим црн, као да се нешто спрема.

Наиђу на аустроугарске коњаре и куваре Босанце с њима,

заробе их и нареде да се за српску војску храна припрема.

Иза забрана велика кућа, у дворишту многе купе пушака...

Уз болничаре и куваре и ове да зароби - воднику је хтење:

“Сад напред, браћо, па шта нам Бог да и данашње Ваведење!”

На капији ни код оружја не беше никаквих стражара,

а у кући много аустроугарских поспаних војника...

Снажно “Форверц!” још једну групу у заробљенике претвара.

У Урсулу, 21. маја 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 320-322.

ЈЕДАН РАТНИ ДАН

Овај наш вод иде у Први прекобројни пук.

На положаје више села Пепељевца дошли војници,

са друге стране непријатељ, и, пред битку - мук.

Гађасмо пешадију преко Колубаре, бежаху грешници...

Дође наређење да идемо у пуковску резерву.

Пешаци певају, вичу, галаме; гајде као у сред вашара...

Биће мало одмора, наћи ћемо и по неку конзерву...

Међу борцима у резерви ведро се расположење ствара.

Налазе се рођаци и познаници, здраве се и грле,

питају се за изгинуле и протекле ратне дане,

а онда са сетом спомињу своје далеке укућане.

Није ово ни један дан, ни једна, већ трећа година.

Наше колено је рођено за муку, рођено да пати,

али ће Швабу да натера преко Дрине да се врати.

У Урсулу, 21. маја 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 336.

И ВАШИ СУ НАС УБИЈАЛЕ

У јесен деветсто четрнаесте завлада некакав мир,

али је рат, вашима и тифусом, настављао свој пир,

и то не само међу ратницима - војницима,

већ широм опустошене Србије по свим породицама.

Званичне статистике ће некако пребројати и рећи

да од тифуса умре 130 000 људи, жена и деце

мада је стварни број жртава од ваши био много већи.

Не помогоше ни лекови, ни заклињања у све свеце.

У очи рата 1912. у Србији беше 370 лекара,

војска мобилиса 296, а о народу оста 74 да се стара,

а ваш, где се појави, пегавим тифусом људе обара.

Ваш и пегави тифус не праве разлику међу људима.

Болест подједнако обара лекара и медицинара:

од тифуса умре 87 лекара и 11 Срба медицинара.

У Урсулу, 21. маја 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 352.

СВЕДОЧЕЊА АРЧИБАЛДА РАЈСА

Пропутовао сву српску територију пострадалу

од прве аустро-мађарске инвазије

и сређује своју анкету, не малу,

да је изложи српској влади што скорије.

Каплар из 28. пешадиског пука посведочио му

да је у Шапцу настрадало 60 грађана код цркве.

Арчибалд Рајс пронашао гробницу иза цркве,

пребројао лешеве набацане и поверовао му.

Анкета сведочи о зверствима аустро-мађара

у Липолисту, Петковици, Прњавору и месту Црквена Мала;

убијају се преостали мушкарци, жене и деца, велика и мала.

Код железничке станице у Љешници сахрањено 109 сељака,

многа српска женскиња силована па убијана...

Та стара анкета, нажалост, понавља се и ових дана!

У Урсулу, 22. маја 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 363-366.

ОДУВЕК БИРОКРАТИЈА

У војсци је војник био и остаће увек највећа вредност;

он се са непријатељем за слободу отаџбине бије,

на непријатеља јуриша, укопава се, ко кртица рије,

али за војну бирократију све сем војника има предност.

Војник у рову на предњем крају највише страда,

непријатељ га тражи осматрањем и сваком ватром,

небо га дарује жегом и зимом, а земља трњем и блатом,

па му живот заробљеника и затвореника личи као парада.

У свакој војсци такве прописе има бирократска клика

да је све теже да се евидентира, образложи или испита:

квар наоружања или болест стоке, него смрт војника.

Тешко је да се отпише коњ, или расходује било шта у војсци:

све мора прво да се добро образложи, растави па прода.

Војник се брише из списка, нити ком опанци нити ком обојици!

У Урсулу, 28. маја 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 399.

ДВА ТОПА НА БЕЖАНИЈСКОЈ КОСИ

Потпоручник Драгослав Ђорђевић од сумрака до зоре

са два топа са Топчидерског брда силази на Саву

да до зоре гађа аустроугарске мониторе

што се својом ватром попеше Београђанима на главу.

Једне вечери срете га потпоручник Ивановић Светолик

са групом комита из Сремског добровољачког одреда

и каже му да ће његова дружина изгубити сваки лик

кад их са монитора аустријска артиљерија угледа.

И оде Светолик преко Саве до Бежанијске косе

да уништи она два велика топа што са брда Београд руше,

Београђанима сваког дана нова страдања доносе.

У цик зоре са Бежаније чуше се две страшне експлозије...

Са својим војницима капу скида потпоручник Ђорђевић:

задатак извршио и погинуо потпоручник Светолик Ивановић.

У Урсулу, 28. маја 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 402-403.

ОВДЕ ПЕТАР

Из Врховне команде храбри и одважни се траже

да преброде Саву, да заробе нерпијатељске предстраже.

Од заробљеника би могла да се сазна истина права

шта се то тамо иза Бежанијске косе припрема, дешава...

Потпоручник Михаило Маџаревић са добровољцима,

ноћу, чамцима, тихо као да патка плови преко Саве,

крећу у “посету” предстражним одељењима

да ухвате “живи језик” или да сами изгубе главе.

Без много муке заробише Швабе и са њима неке Лале,

на испитивању заробљене Швабе рекоше све што су знале,

а Врховна команда одликова храбре извиднике.

Кад иста група подвиг понови и зароби још више војника

позваше на телефон потпоручника Мађаревћа лично:

“Овде Петар.” “Који Петар?”

“Краљ, унапређујем те у поручника!”

У Урсулу, 28. маја 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 404-406.

ЗЕМЉА СМРТИ

Џон Рид, амерички новинар путује Србијом која рида.

Из Солуна младићи возом у балканску авантуру крећу,

радозналост за балканску драму већа им је од стида;

из Солуна их испраћају неразумне и желе им срећу.

Путујући возом ка Србији Џон Рид бележи ревно:

зимус је од тифуса помрла шестина српскога рода,

сада је вирус слабији, има сто хиљада болесног народа

и само хиљаду Срба од тифуса умире дневно.

И иностране мисије су тешко страдале,

тифус и ваши и свештена лица су нападале,

у корак с тифусом дифтерија, шарлах, богиње харале.

Већих гробаља тифусара никад нигде било није

од српских грoбаља хиљаду деветсто петнаесте године,

нити већег броја тифусара него код Ваљева и Ђевђелије.

У Урсулу, 28. маја 2000, ГВС, 1914-1915, стр. 407-410.

ИНТЕРМЕЦО

Родио сам се годину дана после Другог светског рата. О њему је много написано, а сад се измишља и дописује: рат је био бољи, издајник је дражи од борца за слободу или су бар једнаки. Боље су прошли они који су изгубили од победника - на цени је нова надреалистичка слика. Ја сам у миру проживео свој интермецо до 1991. године, очекујући некакав бољи прелаз у 21. век и не очекујући рат, који су многи већ годинама припремали, као да настављају онај Други. Мени је било касно кад сам схватио да се ствара Четрвто Германско Царство, али многи то не схватају, па су ово, да се Срби не досете, назвали Европска Унија. За оне који су као и ја били заборавили, прво је било Свето Римско Германско Цраство, па Први, па Други Рајх...

СВИМ ВОЈНИЦИМА СВЕТА

Труба нам свира за устајање,

свира за ручак,  свира за час;

свира увек; свира за нас.

Лупнемо петама кад стајемо мирно.

Силно одјекују кораци наши у строју.

Своју чврсто стискамо пушку

мушку показујућ снагу,

а драгу већ давно загрлили нисмо.

Видите нас увек у колони;

тежак нам корак улицом звони,

а главе су све у истом реду,

један за другим грабимо циљу,

а тешка нас притиска сета:

наш је пут и наш циљ - мета.

Данас је циљ наш мета

на даљини пушкомета.

Сутра ће можда човек бити!

У зверском руху!

Главу хоће да нам скине!

А зашто?

Ни лик му дотле видели нисмо,

ни гас му чули...

Он би још могао да нас воли

и друг да нам буде,

ал’ ипак на нас пушку диже

и мирно на ороз притиска...

И он је војник!

И њему труба свира за устајање,

свира за час...

И он лупне петама кад стаје мирно.

Силно одјекују кораци његови у строју.

Своју чврсто стиска пушку,

мушку показујућ снагу,

а драгу већ давно загрлио није!

ПРВИ СНЕГ

Јутрос је пао снег.

Кревети су намештени сви.

Девојке спавају још,

а момци поранили

у магличасто јутро бело.

Девојке спавају још,

у белом нови долази дан,

ми смо сви скупа.

и свако је сам.

Јутрос је пао снег.

Девојке су устале све.

Јутро у белом одмакло већ.

На снегу су трагови свежи:

шкрипе чизме потковане.

Смеју се девојке скупа,

у белом осваја дан,

и ми смо сви скупа

ал’ свако је сам

Стотину људи у овоме дану

марширају сами у строју белом.

У ритму тешких корака

чизама поткованих

мисли им лутају сетно:

далеку грле девојку своју.

И свако је сам.

Девојке нема.

Можда нас чека нека далека;

дуго би морала чекати,

други долазе и одлазе с’ њима

у бело јутро, у бели дан...

Ми остајемо скупа.

И свако је сам.

ЗАШТО

Ја не занм зашто они тамо у Вијетнаму ратују.

Не зна то ни мој отац,

ни мајка, ни брат ми.

Девојка ми пушку још видела није,

а ја сам нишанио и пуцао у мету.

Мета на даљини пушкомета није човек!

Ја знам родољубиве стихове:

“Само дотеле, до тог камена

ногом ћеш ступит’ можда поганом;

дрзнеш ли даље, чућеш громове”

Земље моје слободне!

И осећам да ће моја војска

и мој народ да загрми!

И ја с њим!

Ал’ не знам зашто би с’ пушком

ти људи кренули амо!

Зар им смета то живице мало,

наших њива међа,

кад сигурно знају да је граница једна

и да су са обе стране људи исти?

И зато се питам: зашто?

Знаш ли зашто ти, девојко,

што хаљина једва да ти покрива бедра;

знаш ли зашто ти, младићу

што ти је коса сакрила лице;

знаш ли зашто ти, радниче за стругом,

ти, сељаче за плугом;

знаш ли зашто ти, војниче са пушком

и по пушци мојим другом?

ТРЕЋЕМ АРАПСКО-ИЗРАЕЛСКОМ РАТУ

Граница је једна,

с обе су стране људи исти,

ал’ два света.

Смета им то живице мало,

наших њива међа,

и вређа достојанство њихових вођа.

И зато су јуче праштале пушке,

бомбе су падале над градом,

а прекјуче само

певане су родољубиве песме;

у резонанци су дрхтала тела

као напете струне

и некакав чудан понос обузимао људе.

Војници за топовима, у тенковима,

у авионима и бродовима,

убијају војнике, њихове очеве,

сестре и мајке;

сеју смрт на све стране,

а између два борбена задатка

сасвим мирно примају оброк хране

и пишу кући:

мама, мени је добро;

мама, ја се борим за велику свету ствар;

мама, поноси се са мном!

А њихове арапске и израелске мајке

плачу над зрнима што фијучу и зује

крај синовљевих глава.

Сваки војник има мајку.

Све су војничке мајке несрећне.

ШЕСДЕСЕТОСМА

Шесдесетосме изгубио сам свој мир.

Шесдесетосме

студенти истераше свој хир.

Шесдесетосме

у Чехословачкој је био пир.

Шесдесетосме постао сам официр.

До шесдесетосме миран сам био.

Безбиржно сам растао,

малецак, мали, па тек нешто већи...

Други се о мени бринули, а ја сам учио,

завршавао школе, сањао о љубави и срећи...

И младост ми прође као да сам снио.

До шесдесетосме

веровах у животу да знање помаже;

спознах брзо, али не прихватих ону:

вежи коња где ти газда каже!

До шесдесетосме

студенти истераше свој хир,

а затим нагло спласну

луде младости немир.

Почели су у Пекингу,

у Њујорку и Паризу,

па дођоше у Београд,

мени сасвим близу,

и рекоше оно што су знали,

морали и хтели;

хтедоше бољи живот,

једнакост и правду већу;

међ’ једнаким

и они хтедоше бити први...

Не дадосмо им за право;

ил’не хтесмо или нисмо смели...

Све се брзо сврши.

Успомена само оста

и Испљувак крви.

Шесдесетосме

у Чехословачкој је био пир.

Совјети су тенковима

лечили пактовски чир.

Тог лета не беше среће

за Прашко пролеће;

појави се нова теорија у свету,

теорија о ограниченом суверенитету:

у земљи не може бити слободе вишка.

Човек се полио бензином.

На тргу је опет планула Жишка.

Шесдесетосме

заврши се младости моје доба.

Дете је хтело из села да оде,

градом да хода, Винчом да скита,

грађу атомску да испита...

За цивилне школе отац није имао пара,

стара је молила мајка њиву да прода.

С академијом војном све се брзо реши.

Не могадох друго!

Млади официр се теши.

СИВЕ МАГЛЕ

Корачам у магличасто и сивомаслинасто јутро

са невиним мислима даљина

које деле свет на изгубљене пределе, јутра

и облачна праскозорја некога рата

у лежерној тежњи измишљеном миру.

Равни су ми брдовити предели наших гора

у очекивању незваног госта са источне стране.

Нешто се спрема, већ режи;

на запад би пошла нека источна магла сива

од Софије и од Пловдива.

Исти смо народ, кажу - њихов, не наш!

Ту, крај Вардара, ишла је њихова граница стара.

И зато се, ваљда, дигла источна магла сива

од Софије и од Пловдива.

Равни су ми брдовити предели наши

ал’ беспућа непрегледна

то мало земље наше брдовитих гора

за све магле са источних мора.

Седамдесетих година у Бугарској је почело изразитије негирање македонске нације и македонске историје са све јаснијим територијалним претензијама према територији наше Земље. Сиве магле су мој одговор на ту политику.

СТАРОМ

Зашто Стари, зашто да од бога нађеш!

Што не приста с престола да сађеш!

Шта ће Теби да доживотно владаш;

после смрти лако можеш да настрадаш!

Посатао си грађанин света,

планета цела за Тебе зна,

величају Твоја добра дела,

у кризи се са Тобом увек теше,

ал’ кад једном одеш,

како ће без Тебе проблеме да реше?

Кад Ти одеш, а несерћа дође,

падаће ударци ниски;

кривиће Те они

што су с’ Тобом били блиски!

Ти сад око себе ствараш неку групу,

рупу да закрпиш

са одласком Твојим што се ствара.

Већ пропусте многе

ил’ не видиш или трпиш;

полтрони Ти подилазе,

а паметни у свет беже!

Онима око Тебе је одвећ лепо,

Нова се класа ствара,

а раднику и сељаку је све теже,

мукотрпно раде за све мање пара.

Жељни и славе и власти око Тебе хрле.

Верујеш им што Ти кажу,

а не видиш да Те лажу,

да Ти име блате,

да на Тебе хуле.

Иза Твојих леђа покрадоше што имаше;

посвађаше многе;

посвађаће Србе и Хрвате;

посвађаће и народе друге,

па ће опет као прошлог рата,

да удари брат на брата!

Зашто Стари кад Ти време дође,

зашто Ти у пензију не пође,

па да гледаш из кућнога мира

како народ нове људе бира,

како уређује живот бољи

све по својој вољи?

За живота својим делом

постао си Земље див,

ал’ не можеш да не будеш крив,

ако владаш све код будеш жив!

Само два пута сам посумњао да Јосип Броз греши; оба пута када је пристајао да му Партија и Држава изгласају доживотно поверење, док сам се ја борио за ротацију кадрова и у Партији и у Држави и то по његовом налогу.

ПАРТИЈИ

Лако сам учио, брзо сам стицао знање

и као будала, зевајућ у брашно,

узимао сам те речи и слова од црног олова

као своје имање

самопоуздање стицајућ’ своје,

које нико неће да му дам!

Не сећам се више тачно од којег ми беше доба,

са горчином у грлу ја почех да схватам

осим слова и свет око себе

као ружно провиђење:

код свега што видех да се развија и креће,

не знам ни зашто, ни откуд,

беше и пакост и злоба.

Мале су нам, кажу ми колеге и жена, плате!

Моја је од радничке два до три пута већа.

Поскупљује све: месо, одело, ципеле и салате;

поскупљује, а отац ми, сељак, ипак повија плећа.

Сељак - брат ми се жали: живети не умем,

за двестатридесет кила моје пшенице суве

дају ми стопедесет кила брашна и нешто трица,

а ја га као кроз маглу слушам и не разумем.

Шефу своме шеф ми се хвали поносна лица

приказујућ’ лажно радне резултате

и стрепи да конкуренција не слаже више!

А кад га за побуде ниске приупитам, брате,

из Партије ме тера и оцену слабу пише!

Жена ми код куће пословице прекраја и броји.

Пријатељи ми саветују: смири се, дигни руке;

умиљато јагње по две мајке доји;

копља доле, не бије се шуто и рогато...

Лекару кажем: галва ме боли, скрати ми муке!

За њега је све то просто, лимунада, боза;

дијагнозу ми пише - ситуациона неуроза.

Уверавају ме да реалност другачије схватим,

а ја то не могу и настављам да патим.

Године 1976. био сам неоправдано искључен из Партије. Одлука је поништена, али су трагови остали. Помогоше ми Владислав Петровић - Дис и његова "Тамница".

НИЈЕ УМРО ТИТО - НИЈЕ

С' листа капље роса,

из ока капље суза,

у срцу капље туга.

Пред Скупштином колона људи,

непрегледна, дуга.

Један тата у колони

са очима пуним суза

Корак кротак, лице поносито,

радничка блуза.

Живот тече даље.

На пољима буја ново жито.

Девојчица кроз плач оцу вели:

умро је друг Тито!

Пред Скупштином

са пола копља застава се вије

Девојчицу отац теши:

Није умро, мила, није!

Крај одра почасна стража.

Бдије друг до друга.

У мимоходу занемели људи,

само капље туга.

У фабрици, на пољу,

Његов радник нову битку бије.

ал’ туга је општа,

чак и небо горке сузе лије.

Живот тече даље.

На пољима буја ново жито.

Девојчица кроз плач оцу вели:

Умро је друг Тито!

Један ратник, Његов херој,

горку сузу лије.

Девојчицу отац теши:

Није умро, мила, није!

Све прожима једна мисао

као ни једна друга:

међ’ живима Њега више нема,

зато капље туга

Ал’ умрло му дело није!

Оно у будућност маршира

Државнике целог света

крај одра је окупио у мисију мира.

Живот тече даље.

Треба живет’ мирно, гордо, поносито

Девојчица кроз плач оцу вели:

Умро је друг Тито!

Девојчицу отац теши:

Није умро, мила, није!

Поворка за лафетом

ка Ужичкој петнаест креће

Покопаће Њега тамо,

ал’ умрети Тито никад неће!

Братски народи

братством му се заветују;

радници

самоуправљање за будућност света кују!

Живот тече даље.

На пољима буја ново жито.

Југославија Свету поручује:

Увек ћемо бити Тито!

Један тата, с девојчицом у руци,

горку сузу лије

Девојчица оца теши:

Није умро, Тито, није!

Кад је Тито умро искрено сам га жалио и гледајући свеопшту народну жалост, искрено сам поверовао, да ћемо успети да сачувамо Земљу и поред губитка харизматичног вође. Једанаест година касније, свестан многих његових грешака, остајем у уверењу да је био историјска личност, да о њему коначан суд треба да да историја, а ја се не стидим у његово време проживљеног живота и још су ми драге заблуде о братству и самоуправљању, и много ми је вреднији онакав мир од оваквога рата. Сваку слику и сваки завет из ове песме сам видео и чуо у време његове сахране.

КРАЈ 20. ВЕКА

Ја сам искрено очекивао крај 20. века, веровао у братство и јединство, самоуправљање, Савез комуниста... И нисам хтео да схватим како је још Стари завет описао братство Каина и Авеља, како се само годину дана раније и мене и мајке одрекао мој брат, правио сам се да не видим како самоуправљачи секу грану на којој седе и ако сам знао да не могу толико мало да им плате колио они мало могу да раде. Па сам чак и на кратко страдао у Савезу комуниста, али нисам примећивао да се он претвара у Никому-ништа... Волео сам Југославију као и своју Србију... Волео сам и Прву и Другу, али ми Трећа ништа није обећавала, сем да ће бити све горе...

ДЕВЕТИ МАРТ ‘ДЕВЕДЕСЕТ ПРВЕ

Зашто си, Србијо,

у време сетве,

уместо рала и мотике

изабрала крвави Нож,

старе Молитве

и нове Клетве?

Зашто су, Србијо,

твоја Велика деца

за крвником устала сва;

зашто не сеју жито,

већ сеју Цвеће зла?

Зашто допусташ мој народе

да те јалови и слепи опет воде;

зашто уместо мудрости и слоге

опет бираш Бекство од слободе?

Где си се сакрила, Србијо, Мати,

зашто се стидиш петокраке звезде,

зашто се не обазиреш на крст свеца,

зашто за брадатим крвником опет језде

и опет страдају твоји Очеви и деца?

Зашто се уместо кола среће

опет крваво коло врти;

зашто не играју свадбени младенци

већ аветњски плешу

стари Грешници и нови Верници

то крваво коло у Време смрти?

Хоћеш ли, Србијо, да ти будуће зоре

долазе са Равне горе,

да Ти народ опет чувају страже и патроле

Драже и Николе?

Која ти то, Србијо,

осим туђе владе  влада ваља?

У овом си веку[1] три своја изгубила краља!

Како ћеш, мој народе, путем до слободе?

Зар да те јалови на том путу опет воде?

Зашто да ти туђини од деце јаничаре праве?

Зашто туђмани да твоју муку славе?

Зашто Срби да се стално гложе?

Кад ће једном Срби да се сложе?

”Ал’ ипак грешан, грешно сам пев'о

рањено срце народа мог...”

У Београду, 9. марта 1991.године:

***

Коштуница до коштунице ђинђува

Ђинћува до ђинђуве мићуновац

Мићуновац до мићуновца бранковац

Бранковац до бранковца вук

Србин Србину вук.

***

Србин Србину олако обећао брзину

а сад бос по трњу гази врзину.

***

Он каже: “Не дам!“,

а ти вичеш: “Даћеш, даћеш!“

Он каже: “Деца у школу да уче и раде“,

а ти вичеш “Децо, јуриш на барикаде! “

Ти се чудиш која то дама у бунди

хоће Југу да спашава,

А Друга ти, у бунди од нерца,

за тебе позориште откључава

Вођином детету трудница каже:

“Где ћеш, дете, у мрак? “

Трудницу вођино дете ногом у стомак.

“Демонстрације су мирне! “

ти цинично тврдиш,

а затим урлаш и вичеш:

“Јуриш напред!

Милицију разоружај, удри! “

***

Јаловом човеку коровско никло семе

па ово лето крваво цвета

и рађа крвавом жетвом

трујући народ прадедовском клетвом:

што Немања удари на Вукана брата,

што Душан Силни руку на оца диже,

што Лазару Вук на Косово не стиже,

што Милош Вожду главу скиде с врата,

па остаде клетва да удара брат на брата.

***

За чије здравље васкрсло православље

Зар да свети људи светачка чела

не читају молитве деци у здравље

већ да им опет служе парастосе и опела

БАУК

Баук кружи Европом,

баук кружи Југославијом,

баук комуниста.

Све дивергентне политичке силе

Друге Југе

у свету се хајку слиле

против комуниста.

У тој хајци су опет заједно

четири јахача апокалипсе:

анархисти, 

сепаратисти,

националисти,

клерикалисти

и многи други,

слични или исти,

а на челу хајке су

мангупи из комунистичких редова

- бивши комунисти.

Они који су нас дуго и често водали,

они за којима смо послушно и покорно ходали,

не испунише идеале радничких маса,

већ сами постадоше нека Нова класа.

Док су на власти били,

народно благо за себе зграбили,

народ ограбили и свима ојадили,

а кад су са власти сишли,

новим партијама пришли,

на челу нових партија

ка новој власти опет јашу;

до јуче некрсти,

сад крстом машу;

другови са друговима до јуче били,

а сад стара другарства не важе;

одрекоше се комунистичког рода,

па друштво баруна,

бегова и принчева траже,

а сами су већ постали господа.

Увелико је већ време за Југословене праве,

ако их још има,

"Доста!" да кажу мангупима,

да циљеве борбе за Трећу Југу објаве

и да се на чело те борбе ставе.

Коршћени су делови реченица из Манифеста комунистичке партије из 1848.године.

ДВАДЕСЕТПЕТИ ЈУНИ '91

Данас је мој народ опет остао сам:

вође нас издадоше давно,

а браћа преварише за један дан;

за сутра су најавили одвајање од нас,

а раздружише се дефинитивно

и за сва времена - данас.

Ми хтедосмо, Југо,

да нам трајеш дуго

И данас смо мислили да имаш

и сутрашњи дан.

Као Деца комунизма

још сањасмо Твој сан.

Пробудише нас касно

у вечерње сате

А Великој деци,

кад спавају дуго,

тешко је да схвате да ти, Југо,

са буђењем неста

и постаде нешто друго.

Мојој генерацији је тешко да схвати:

зашто су данас отишли

Словенци и Хрвати,

због чега то не може

заједнички да се живи,

за какве су грехе Срби вечито криви,

зашто нам Југославију грде и руже,

зашто наша браћа хоће да се раздруже?

Тек данас почињу Вунена времена.

Од данас Југославије више нема.

Сенилни старци из савезне владе

што не знају шта раде,

тек сутра ће то да схвате,

па ће у ватру да гурну војнике младе

да оружјем бране оно чега више нема,

и падаће тикве на све стране,

и тећи ће крв до колена!

Песма је написна увече 25. јуна1991, одмах после вести у телевизијском дневнику да су скупштине Словеније и Хрватске изгласале једностране одлуке о одцепљењу од Југославије. Следеће песме без наслова писане су наредних дана када су се догађаји на које се односе стварно дешавали.

***

А само два дана касније

две хиљаде младих војника

у Словеначком паклу се кува

Кадија послао војнике границу да бране;

послао их, ал’ им није дао џебане...

***

Кроз Осјек тенкови на задатак журе

муповци под гусенице

подмећу старога фићу

тенкови се преко њега сјуре...

Телевизија снима све:

наредбу фућином возачу

и тенкова рику;

за вечерњи дневник

монтира тон и слику

Подметање фиће не помињу

види се како тенк

претвара фићу у лепињу

и чује патетичан глас спикера:

”Гледајте, мајке,

куда вам војска синове тера!”

***

У војном авиону из Задра

избегла деца

смирујући плач,

јецају на рате,

а наши генерали

безбрижно играју карте

и мудро ћуте;

неће Кучана и Туђмана да наљуте,

а мени је криво, брате,

јер не верујем да ће моћи

отето да врате

и брине ме што ће у овој несрећи

за себе да изаберу положај још већи

и што ће све то невини да плате.

Свака сличност са стварним догађајима и људима је намерна.

РАЗМИШЉАЊА ЈЕДНОГ ОБИЧНОГ КОЊА

Првога јула лета господњег

хиљаду деветсто деведесет и прве

седох за рачунар крај присаћег стола

да напишем

Размишљања једног обичног вола,

али се сетих да је о томе већ писао

онај Клошар на ракију што воња,

па реших да напишем

Размишљања једног обичног коња.

Ја нисам коњ са педигреом.

О мени нема нигде писаног трага,

ал’ нисам кљусе од јуче;

моја коњска маленкост

више од двадесет година

топове војне вуче.

Моја коњска заслуга није мала:

све сам каре, топове и приборе вукао,

од посла никад нисам кукао,

моја је губица сваки коров пасла

и седам сам променио штала

док нисам дошао на савезна јасла.

Ал’ нисам кљусе без мане:

и без ђозлука гледам само право,

па не видим коњине са стране

и вучем као да ме тера ђаво

кад неко од њих застане.

И не чујем добро кад треба,

ал’ чујем све што не треба,

а коњска ми памет све разуме,

што је погрешка велика,

јер обично кљусе баш то не уме.

На савезне кад сам дошао јасле,

смештили ме у ћошак

поред собе старог коњушара

што радио пушта гласно,

вести слуша страсно

и док ме тимари,

гласно псује

тако да моје коњско уво све чује.

Најпре је псовао неку кризу и жене

и често је искаљивао бес на мене,

а затим је почео да ме тимари и пази,

и да ми тепа:

”Раго стара,

остаћеш без коњушара! ”,

а ја бих га у леђа гуркао главом

и тешио њиском испод гласа.

Јутрос на посао дошао није.

Коњушари причају отишао код Кадије.

Отишао да га пита шта то ради,

зашто изгибоше толики војници млади,

и да га псује на пасја уста

зашто нам Војска Земљу напуста,

за чије здравље он коње тимари и храни

кад Војска неће целу Земљу да брани?

Ја не знам шта му је Кадија рекао.

Мој коњушар стари вече није дочекао.

Пред вече у ћошку штале

његове колеге старе

за покој му душе

флашом наздрављале;

за погреб му скупљали паре.

На радију исте вести:

војници крваре.

Коњушари на ноћну стражу другу отишли,

заборавили коње да истимаре.

Вечерња допире бука из града,

а ноћ, слепа за глупости људске

на неотимарене коње пада.

У Београду 1. јула 1991.

ПЕТРИЊА

Из Банијског села у Петрњу сишао дечак млад.

Растао дечак, са њим стасао град.

Мењале се године родне и године суше.

Заволео дечак Петрињу из дна своје душе.

У места и градове друге путеви многи га вукли

ал’ Петрињски дамари чудни у њему потајно тукли

и не дадоше снови детињи да се руше.

Заволео младић Петрињу из дна своје душе.

Као одрастао човек у Петрњу опет стиже

Оснива породицу, децу рађа, кућу подиже,

и дуго живи у неко своје време среће,

и дуго да види неће како неки ветрови нови

детиње снове руше:

он Петрњу воли из дна своје душе

Ал’ дунуше ватрови рата и удари брат на брата,

а Банија поче да стење од муке

и да се спашава тражећи јуначке Тарбуке.

И док Петрињу свакога дана пале и руше

ја као странац гледам како ту нови живот ниче

и слушам како Полимац кличе:

”Ја Петрњу моју волим из дна своје душе! ”

Док сам био на Банији неколико ме је пута возио Полимц Душко, резервни капетан из команде бригаде, где сам привремено радио као начелник артиљерије. Сваки пут би, показујући ми ратом разорену Петрињу, изговорио реченицу: “Ја моју Петрињу волим из дна своје душе” која је на мене деловала као предивна мисао и снажан епски стих.

ЗАШТО И КОД НАС

Зашто заратише југословенска браћа,

ја се питам

док се по Банији с’ топовима скитам

и хитам

да спашавам српски народ родне Баније

од муповске руке, од зенговске каније;

народ који од усташке руке опет страда,

што у Армију као светињу гледа

и између два прекида ватре

миру се нада, ал’ мир му се не да!

Зашто заратише југословенска браћа?

Рат и патњу

Банијац као судбину прихвата:

четрдесетпрва као да се опет враћа,

слобода се крвљу опет плаћа.

Банијци да гину од рођења сви знају

и нико се на страх од смрти не жали,

ал’ нико не зна зашто заратише браћа?

Не знају то ни усташе

кад у пијаном јуришу на Банију кидишу

и кад се свако од њих хвали

како су Србе клали!

Не знам ни ја док им ранфинерију палим!

Зашто заратише југословенска браћа?

Пре десет година равно умро нам је ћаћа.

Око поделе власти нису се сложила браћа.

Неколико година у свађи прође,

Власти се докопаше ратоборне вође,

крваво коло заиграше коловође...

Зашто заратише југословенска браћа?

Високе руководиоце војне ушкопио ћаћа;

на положаје преко покорних се пењали,

генералске радове покорни им писали,

а они се сваки пут само потписали,

и да ће Земљу да чувају свима обећали!

Народ им веровао

и био спреман све то да плаћа:

у Кадијевића није смео нико да дира

док је обећавао

да ће Армија бити гаранција мира;

Аџића су дизали до небеског раја

кад је обећавао

да ће Армија ићи до краја.

Ратоваћемо, ал’ ће остати Југа,

надала се раја,

А они, само празна обећања

могли да дају,

мирно да гледају како их другови издају,

како нам усташе у Сплиту војника даве,

шта нам јанше у Словенији праве,

и као да им није стало до државе,

одрекоше се мобилизације праве,

и као да распад Друге Југе

баш они највише желе,

као покисла кокош побегоше из Дежеле,

а затим се из љубави братске

повукоше из Хрватске,

и већ се поносе што се без рата

растадосмо од Македонца брата

и планирају да још пре лета,

а камоли зиме,

одемо из Босне и Херцеговине

и као да је то резултат памети ил’ знања

између себе поделише чинове и одликовања.

Зашто заратише југословенска браћа?

Народи на Банији одговор нису занали.

Не знају то у обе Крајине,

ни у Босни, ни у Лици...

Не знају то ни националне коловође,

не зна ни Европа, нити Свет,

по свој прилици...

Рат као пошаст понекад дође

И нико невин кроз њега не прође.

А мени је жао пострадале деце, унесрећених људи,

преварених Југословена,

и моје памети луде што ништа не схвата

и што ми се увек исто питање враћа:

зашто заратише југословенска браћа?

28. марта 1992. године

ПОНОЋ ЈЕДНЕ БУДАЛЕ

Будалу као мене

код своје жене

одмах после онога рата

направио мој тата.

На задушнице за покој мртвих били,

ноћу се мајка мучила,

ујутру мене добили.

Од рођења сам им само муке правио,

у дрвено ме корито купали,

а ја сам се давио.

Обе ми бајале бабе

као јабука румен да будем,

а ја сам се, као чивут, само плавио.

Пропада дете, џабе су говориле бабе,

а мајка и отац пркосили,

на бадње вече ‘четрдесет седме

на лековиту воду ме носили.

Од тад некако све на боље пође.

За годину дана као здраво дете и брат дође.

А ја сам растао као уплашено дете,

било ме страх и кад ми не прете

очевог сам се плашио штапа, и руке, и гласа;

под бабине скуте од очевог гнева тражио спаса.

Страх ме је било и кад су тукли несташног брата

”Уради ово! Уради оно! ”

“Ево сад ћу! ”

кротко сам одговарао да скинем терет с’ врата

и стрепео за братово ”За инат нећу! ”

док смо чекали казну иза врата.

Схватили су одмах да од мене посао не бива

ал’ им се учинило да слушати умем,

а ја сам у томе видео шансу.

Одмах је упалило,

а ја сам кроз живот задржао тактику исту,

мењао сам само нијансу.

На тај фазон преварио сам старог учитеља Еру:

оцу је причао како има најбољег ђака

отац се заклињао у Бога и веру:

ако наставим тако, испуниће ми сваку жељу.

А мени је било довољно што ми батине не прете

и био сам пун среће кад би рекли:

”Види паметно дете! ”

Варајући тако друге коначно сам преварио себе,

помислио сам: такав си каквог они виде тебе,

и запео да учим из петних жила.

и да се одричем сиротиње свога дома,

и да верујем како стечено знање

доноси радост, срећу и имање.

Обмањивао сам све више и све горе

оца, наставнике, професоре...

Мајка за превару није знала,

а ја сам, учећи много, постајао будала.

Било је много радости у стицању знања

и обмане да тако стичем имања.

А сво време су ме учили и варали мангупи исти

како ће знање у животу да ми користи.

Моје се друштво проводило,

са просеком ходило,

од мене преписивали и сматрали ме за сома

и сви су сем мене знали:

важна је диплома.

А мене наук уверавао

како долазе правда и срећа,

и слеп за голи живот

постајао сам будала све већа.

А будале и не би биле будале

кад у своје знање не би слепо веровале.

Са одличном дипломом на посао сам стиг’о

и почео да терам све по некој правди

Одмах су ми рекли:

“Стани мало, тако се не ради! “

А ја, пун знања, нисам се дао;

узданицу своју, у помоћ Партију сам звао.

Паметнији људи рекоше ми:

“Не терај кера! “

а ја сам пркосио:

Станите људи, ово је Партија пролетера!

Посао ми одлично ишао  и то ме превари,

баш као да сам са памети сишао.

Са самокритиком сам почео,

па наставио критику шефа из свег гласа

и у заносу среће очекивао подршку маса.

Али се маса без шефа не таласа!

Довољно беше да шеф каже: 

“Овај за Партију није! “

Маса диже два прста и виче:

“Марш из Партије! “

И све се сабило у трен,

у тренутак година ми стала;

Свима сем мене

било је јасно колика сам будала.

Доктори, преваранти људске душе,

и комисија партијска, као из неког вица,

не дадоше да се моје куле од карата сруше.

Година смутње, патње и туге прође

а ја као будала поверовах опет

да сам нека вредна, чудна птица.

На нови се посао дадох са пуно жара

слеп за све око себе у суноврат што пада,

за правду која увек изнова страда.

Ал’ осећам: за разумевање ми нестаје дара:

другови ми у таборима супротним

Земљу руше

У једном сам и ја

да остане као што беше стара.

Завадила би се можда и раније браћа

ал’ су стрпљиво чекала  да им умре строги ћаћа.

И док су пролазиле године жалости

браћа се сећала старих свађа и пакости

и све тежи им биваше заједнички дом

и све више желеше да живе свак’ на свом.

А домаћина нам одавно нема!

И мени се обесио тата пре овога рата[2].

Четрдесет дана је требало да се посвађамо

нас два рођена брата,

па се тако исто и у држави братској

десет година крвава свађа спрема.

Потрчали су многи у тај проклети рат

да истерају неку своју правду,

да стекну богатство, славу и част...

Ал’ ништа од свега не бива!

Само изгубиш руку, око, ногу или главу;

савију ти кичму, или ти сломе врат,

или те страх ухвати па заглавиш на први плот,

или се пробуди звер у теби, па постанеш скот.

И ја сам био у рату са онима што се боре за Југу

и био сам против оних што хоће земљу другу.

и нисам био да се Земља чува милом,

знао сам да се Земља осваја и чува силом.

Кад ми рекоше да је моја Југа нестала

ја не поверовах,  до Југе ми беше стало,

не призва се к памети ова будала.

Завађену браћу обично комшије мире.

Над крвавом муком Друге Југе

комшије се сеире.

А из белога света стижу војске разне

и празне

што наша браћа не успеше да испразне.

И обећавају нам мир!

И обећавају да ће свако бити свој на свом!

А ја сигурно знам: чека нас Растурени дом.

Желео сам у стан са ратишта кад се вратим

мајку, жену и децу боље да схватим.

Ал’ као свака будала живот не разумем:

хтео бих да се моји укућани сложе,

они неће,

себи, њима да помогенм ја не умем.

Много је лакше било да у борби страдам:

некад доброг ђака славили би к’о јунака,

и не би имало ко да им звоца

шта да раде, како да уче,

до поноћи да су код куће,

и могли би сви лепо да се проводе

на рачун моје вечите слободе.

А мене поново детињи страх и неразум обузима:

кроз живот сам ишао како сам знао,

ал’ увек поштено и није ми жао.

Желех богатство веће,

да га стекнем нисам знао.

Борио сам се за слободу,

слободу им нисам дао.

Желео сам слогу и срећу,

кажу ми да сам зао.

Све се чешће питам:

шта је то до чега ми стало?

Живим, ал’ смисао животу не видим ни мало.

Испред смрти слободе и среће нема;

иза смрти није пакао, слобода је тамо,

па шта чекаш, само један корак, хеј будало?

А мене поново детњи страх и неразум обузима.

Чекам да родитељи оду па ћу и ја за њима.

А дотле још много послова треба да обавим.

Мало могу, али се трудим нешто да оставим,

само не знам ни колико, ни како, ни када

од свога ништа нисам стекао рада...

Стан да откупим, очеву кућу да поправим

да сакупим и оставим мало новца

као што сам наследио и ја од свога оца

А зато ми није ни памет ни снага остала.

Желео бих да смо срећни скупа -

са мном нико неће,

а ја као будала знам

да сваким даном све више остајем сам

И нико ми није крив што сам жив.

Док гледам како се крваво коло окреће

ја чезнем да опет дођу дани среће.

Написано 20. марта 1992. око поноћи.

МОЈ ДОБРИЦЕ

На добро си се родио двадесет и неке

У доброј земљи добрих родитеља

За велика дела у Великој Дренови

И велику муку у великој невољи

У библијско време, Дедалов сине,

Много су ти пута подрезивали крила,

А ти се на крилима пркоса и маште

Још увек држиш небеске висине.

У Преровској земљи пустио си Корене

Између Јастрепца, Жељина и Гледића

Педесет и неке ти схвати: Далеко је сунце

Сагледа старе и наслути нове Деобе

Свих твојих несрећно располућених Катића

А кад си шездесетих разабрао Стварно и могуће

Запутио си се у Време смрти и Време зла

Желећи да схватиш судбину комшије и брата

А овременио се са омчом Ивана Катића око врата

И не могаде да се смириш у смирају свога дана.

У ово Време власти, време слутње и смутње,

кад свако против свакога подиже тужбу,

и кад нам уништењем прете са свих страна,

по наговору Кларе и Љубе и без лоше слутње,

Ти прихвати да се ставиш народу на службу

Мање да помогнеш, више да понесеш терет рана.

А кад сагледа поноре и беспућа наше неслоге

Ти не издржа а да безгласно не јекнеш.

Доле трње, горе трње и кроз трње небо.

Ти си се крај ватре од трња и грејао и зебо.

Мораш напред!

Хоћеш ли моћи да се сагнеш,

али да не клекнеш,  да не јекнеш?

И како ћеш знати, и куда ћеш поћ’

ако не знаш шта следећа доноси ноћ!

Не застај, не оклевај, не страхуј,

не показуј другом своју сумњу, своју муку!

Државом и народом само одлучан човек влада;

другачији када то покуша обавезно страда.

Зато земљом ходај корацима који напред вуку.

На путу је запрека монго које разум тешко схвата,

Ал’ бољи ће дани засигурно доћи

Мада не знам како ћеш у њим ти, Добрице, проћи?

Ал’ једино знам: поклекнути нећеш,

неда ти омча Иван Катића око врата.

Најлепше признање за ову песму стигло ми је од Добрице Ћосића непосредно пред смрт.

ЗАР ЈЕ СТАВРНО ТАКО ТРЕБАЛО ДА БУДЕ?

Моја је мајка одмах после онога рата

родила мене крадом иза подрумских врта,

пупчану врпцу зубима прегризла сама,

у пелене увијеног свекрви ме показала,

и то не из неке нужде худе:

                        тад је тако требало да буде!

Растући и стасајући мајци не помагах доста

све док неки положај у друштву не стекох,

а она старица поста,

и онако стара поче да ме посећује

по градовима многим кроз које ме живот водио.

Била је у Струмици, Штипу, Тетову,

Врању, Куманову и Задру;

била би она код мене и другде:

                        да је тако требало да буде.

Сваки пут је пратила бољчица нека

од тешкога рада што сељака чека.

И сваки пут сам је водио код лекара,

који би рекли:

“Мајчице стара, ево рецепт, узми лека! “

У сваку апотеку улазила стара,

пружала рецепт и мало пара,

излазила са гомилом лекова

и деци куповала по нешто дара;

и то не из неке нужде луде:

                        тад је тако требало да буде!

Пред почетак овога рата,

мајка са пензијом коју доби кад ми умре ћаћа,

у Београд да се настани код мене дође,

а у ставри само да презими;

од раног пролећа до јесени позне

“Београђанка“ се своме селу Урсулу враћа.

Шесдесет и четири је напунила лета

кад лекару прве зиме први пут пође.

Примише је лепо: “Старице мајко,

све је бесплатно, преглед и гомила лека. “

И није то било због неке среће луде;

                        по закону је такао требало да буде!

После овога рата све се изменило:

сестра тужно каже гледајући старицу жуту:

“Старице мајко, дођи други пут,

твој лекар је данас на путу! “

Кад моја мајка стара

у Рековцу добије рецепт од лекара,

у државној апотеци нема лека који се не плаћа,

у приватној апотеци лек је прескуп,

а она нема довољно пара,

Шаље ми рецепт и моли:

“Купи, сине, бесплатно у београдској апотеци! “

Апотекар тужно каже

док рецепт из Рековца гледа:

“Не може! Старица треба овде да дође

и да је њен лекар овде прегледа! “

А дани пролазе брзо, као године луде;

и не само моја мајка, све више се људи пита:

                        зар је стварно тако требало да буде?

У Београду 17. јула1996.

САМО ЈЕ ЈЕДНА МОЈА ЗЕМЉА

Рђа изједа столећа, а народи расту и иду[3],

понекад срећни, понекад у рату, свађи и стиду.

Република није празник, она је трудан живот;

у мукама се порађа и понекад са чедом умире,

а кад се човек обазре:

                                    гле, стоји земља, добра широка;

да заборави муку за нова стремљења до неба висока.

Лепа је моја земља, мени најдража[4]

и кад нам на границама стоје војске уместо стража.

Лепа је моја земља, ко најлепши дагуљ на длану,

а ви, клетници, што би сте нас огњем опет сатирали,

сетите се да смо и за вашу слободу умирали.

Расти и цветај моја земљо, мојих радних људи!

Не дозволи да те страх савлада; увек поносна буди!

И нека мир над твојим пољима и децом влада!

И свако да се спрема

                        својим животом за мир да страда!

Моме коњу грива на вјетру вијори[5],

Раскршћима јурим између два века,

и свећом тражим не би ли нашао човека,

који би са мном у слободу двадесет и првог века.

Коња је све мање, а јахача све више,

бојим се, Земљо, ако не будемо јаки,

                                                лоше нам се пише!

Време је да се напокон догоди човек[6],

који хоће у слободи да ради,

                                    ал’ неће у ропству да страда;

време је да се догађа љубав за децу будућих људи;

а ти, Земљо, са том децом срећна и поносна буди;

и крвава испод коже у несрећи немој посустати[7];

јер свакога пријатеља увек песмом треба дочекати!

Ја не мећем на те, Земљо, ђинђуве са траком,

нити жуте руже у те косе дуге[8],

не знам дал’ се свиђаш сваком,

                        али хоћу да се свиђаш мени,

да те воле, Земљо, сви рођени на твојој груди,

да те од злотвора бране са мном моја деца,

                                                            твоји људи.

У Београду, 17. октобра 1998.

КОСОВО СВИХ НАШИХ ДАНА

Косовски јунаци, заслуга је ваша[9]

што последњи бесте у крвавој страви

кад се турско царство против српства маша.

Лазаров избор небеског царства - демона

добијену битку претвори у пораз

док су Србима у част звонила париска звона.

Годину дана касније Турчин се на Косово врати,

да нас роби, свађа, дели, сели, друге досељава...

Шест бескрајних векова прође, као шест дана;

Косову све горе бива, све више боли Лазарева рана.

Не позлеђују је само Турци,

                        већ злотвори са свих страна,

а ови из НАТО-пакла хтели би да пукне попут стакла,

па шаљу своје посматраче да праве нове ломаче.

Погрешисмо и ми одлажући дан последњег боја,

Мислећи да смо недостојни историје наше[10],

не жалећи што нам багремове секу[11],

                                                            отимају њиве;

допустасмо да нас захвата западњачка река[12]

да нас муче, силују, даве у реку, у кречане пеку!

Али и у нама тече јуначка крв предака славних,

који умираху ћутке на Косову пољу,

умираћемо и ми ако мора да дође

                                                до последњег боја[13],

уз војске, милиције, мудрости, храбрости и знања;

Али ћемо Косово сачувати за сва времена

ако му се вратимо да рађамо чељад,

                                                обрађујемо имања...

У Београду, 18. октобра 1998.

И ЉУБАВ И РАТ ЗА ЉУБАВ

За љубав ја сам се, сестрице, родио,

и ако ми речи под шлемом крваре[14];

Педесет година сам љубав у миру водио;

децу и унучиће изродио;

и живео у уверењу да сам слободан ходио...

Али ме у о ово време несрећа Горан подсећа

да је слобода страшна, хладна и крута,

да ноге крши, ломи руке, дарује муке[15].

А ја нећу да прећутим плач зидова Глинске цркве

и ако ће да ћуте и мртви и  зидови срушени[16],

и у све своје будуће и потоње дане

нећу да прећутим Србе

што су их Шиптари палили у кречане!

У младости сам био препелица у роју жеталаца,

а моја драгана обноћ сетна везиља[17]

па смо заједно испијали врч љубавног пића

за наша два голуждрава птића,

за много више будућих унучића.

Била је љубав у мојој Србији, великој тајни;

и чинило ми се да знам

шта ноћ кува и шта зора рађа[18];

и веровао сам да се слобода за љубав

                                                            само једном порађа;

и љубио Земљу од Триглава до Вардара,

од Ђердапа до Јадрана[19],

и ни слутио нисам долазак крвавих дана,

када нам гаврани кидају месо са свих страна;

када им Србија смета, садашња, прошла и она стара!

Боли ме у Србији свака српска свађа,

ал’ слутим да се бар једном једна слога рађа:

не дамо ником да се за нашу земљу погађа;

нек злотвор санкцијма прети, авионима нек гађа,

али нека зна, незван ми долази у Земљу,

а моја Земља има љубав и за рат часни децу да рађа!

У Београду, 19. октобра 1998.

ЗА ШАКУ ДОЛАРА

Слушам како ЦИА цијуче,

данас јаче него јуче,

кроз дивне пределе наше,

и шаком долара маше:

дозива издајнике, подрепаше...

Са десет милиона долара

код нас опозицију ствара

која ће само Цији да одговара,

по налогу Ције, режим да обара.

Десет милиона долара,

ни мање, ни више,

добијају независни медији

да сеју лажи и смутње

онако како ЦИА напише.

По пет милиона долара

добијају омладина и студенти

да одбију да уче

и да се са лупањем у шерпе

још једном помуче.

Пет милиона долара

добијају независни синдикати

да организују штрајкове,

да привреда још више пати.

Пет милиона долара

деле изборне комисије и судије

по замисли Ције да нам суде

како и кога да бирамо,

каква правда да нам буде.

Тако ЦИА кроз ове дивне пределе наше

скупља издајнике, подрепаше, снаше;

дају сваком по шаку зелених долара,

ал' остаје слепа за народ поштен,

који за ту работу не даје ни пет пара.

У Беогрду, 13. јанура1999.

СРБИЈА ИМА ДА ПОБЕДИ

У осам сату увече, 24. марта деведесет девете,

престали су да нам прете

и почели су да ми рањавају земљу

НАТО авиони, бомбе, ракете...

То новим господарима света

смета слободна Србија на Балкану,

али је напасти нису смели по белом дану;

и ако се од њеног часног образа не стиде,

бомбардују ноћу, да не виде и да се не виде.

Одавно нам они по земљи роваре:

потстакоше нашу неслогу те срушисмо Другу Југу,

и одмах хтедоше Србију да деле на три дела

(због нечег им сметала цела)

ал’ се Србија у тој страви сложи и усправи!

Међу Шиптарима пронађоше Пету колону,

да и за њих прљав посао ради

као и раније за све поробљиваче Балкана,

војске Турака, Немаца, Талијана,

до шиптарских, а не својих судњих дана.

Ал' моја Србија велико срце има

за сваког грађанина који је у срцу носи,

који песмом бомбардовању пркоси,

који се против издајица и освајача бори,

и који с песмом гине за слободу Отаџбине.

Моја се Србија сад бори сама, ал' сама није!

Са њом пркосе слободарски народи Балкана,

Са њом пева братски народ огромне Русије,

за њу глас диже џиновска Кина и народ Индије

за њу се правдољубив човек у целом свету бије.

У овој агресији НАТО-пакла,

у овом свету где морал против силе не вреди,

Моја Србија правдом има да победи,

издајнике и освајаче да смрска попут стакла,

и свима који је љубе, слободу да обезбеди.

У Београду, 2. априла 1999.

***

Мој поносни народ,

мој пркосни народ,

данас јеца,

не од страха,

већ од бола:

ноћас су, у Београду,

бомбардована

новорођена деца!

У Београду,  3. априла  ујутру 1999.

Ноћас око 1.00 бомбардоване су и запаљене зграде Савезног и Републичког МУП поред Клиничког центра.  Једна бомба је експлдирала на 20 метара од Гинеколошко-акушерске клинике. Срећом нико није повређен.

***

По њиховом ускршњем дану,

јутрос у пола пет,

бомбардовали су нашу топлану

у блоку седамдесет три.

Јуче су нас, тих злочинаца кћери, спикери,

питали: Колико још бомби

по Србији треба да пада,

па да Србија страда?

Нису се досетили јада;

неразумнији су од малог детета:

са Србијом страда цела планета!

Србије има

све док има бар једног Србина!

И кад нам све поруше

Србија ће пркос и понос да има[20]!

У Београду, 4. априла 1999.

Синоћ око 20.00 срушили су још један и оштетили један мост код Новог Сада. Јутрос после 4.00 запалили су топлану у блоку 73 у Новом Београду, бомбардовали Полицијску академију на Бањици поред ВМА, бомбардовали Липовачке шуме...

НА КОГА ПСИ ЛАЈУ

У блоку двадесет и три

свако вече прво залаје једно псето,

а онда сирене најаве НАТО-псине:

то небом лети ђавоље племе клето,

а доле град страда, народ гине.

Ноћу пси лају по целој Србији,

пре радара најављују летеће псине њине:

то НАТО-племе без душе

шаље авионе и ракете

да нам касарне, фабрике и мостове руше.

Ноћу по целој Србији прво пси лају,

онда сирене завијају,

затим зликовци бомбардују...

Поносни Срби трпе, страдају,

у болном муку затрпане откопавају...

Понекад и дању та ђавоља лица

гађају колоне избеглица,

руше возове и мостове тамо где је Грделица,

тамо где је Батајница гине девојчица

дугих трепавица, малена Милица!

Ноћу по целој Србији пси лају.

И ноћу и дању зликовци бомбардују.

Срби страдају, али не кукају;

прокосно и поносно слободи се надају;

на мостовима и трговима

песме слободи певају...

Нека их пси, нек лају!

Каравни смрти нек долазе и пролазе!

Пркосни, поносни и слободни Срби остају[21];

док једни гину слободари нови надолазе...

Зликовци су ти који на крају страдају! 

У Београду, 20. априла 1999.

БОЈИМ СЕ!

Ја нећу да жалим за данима што су прошли.

Не плаше ме ни дани рата што су опет дошли,

јер ми се чини да су међ’ Србима дани слоге дошли,

да више повлачења нема[22], да смо у слободу пошли...

Ја нећу да жалим што пролази младост.

Млади на трговима и мостовима у срцу ми жаре радост.

Млади борци за слободу блаже ми долазећу старост;

ја знам: злотвора ће надвалдати српска младост.

И ја ћу да бдијем, Отаџбино, на браницима твојим,

Ал' нећу престати издајника наших да се бојим;

и ових што побегоше на крај белог света,

и ових што им песма по трговима и мостовима смета!

Бојим се међу нама јалових људи склоних насиљу,

Бојим се међу нама оних који мисле да су једини мудри,

па буне народ да руши државу или бар ТВ-бастиљу,

и са неких тераса урлају “Милицију разоружај, удри!“

Бојим се оних који се Сорошовим парама надају,

оних који ручају код ових што нас бомбардују,

оних што иду да убијајау и пљачкају уместо да ратују,

оних што не умеју о слободи да певају,

оних што црно носе, свеће пале, у шерпе лупају...

Бојим се оних који мењају веру за добру вечеру,

оних које реч не веже, који из партије у партију беже,

оних којима се нико не нада нити се они икоме надају;

бојим се оних којима је једина жеља да владају.

Бојим се Србину олако обећане брзине да неће да гине,

Бојим се да нема правог решење Косметског проблема,

Бојим се, кад мира нема што се Војска боље не спрема

Ал’ највише се бојим српских злоба, сеоба и деоба.

У Беогрaду 4. маја 1999.

ЈУЛИ 1999.

Заједно са Јулијаном дошао је јули

после кишних пролећних дана,

кад су пролећне кише лиле низ стакла

на смену са бомбама НАТО-пакла.

Цело пролеће били смо усправни,

пркосни, поносни и храбри;

трпели небеске и људске казне са неба,

али нас Јуније до земље пови,

јер му НАТО рече да тако треба!

Сад се јулско небо на нас срди

и повија још више: туче нас градом,

олујом чупа дрвеће и руши куће;

летину нам плаве јулске кише...

Али се погрбљен народ ипак не да:

по земљи чепрка корење разно,

по шумама суварке купи,

за зиму да има да се једе и огреје,

а за све остало ће некако да се претрпи.

И нада се да се опет усправи,

и богу моли да спашава

од беда које донесе

небо, непријатељи и држава.

А у молитви му грешка стара:

народ сам према себи државу ствара!

И некакву чудну утеху народ има:

увек је било и добро и лоше,

од горег увек може да буде још горе...

Али све пролази, само народ остаје,

јер ничија није светлела до зоре!

У Београду, 2. августа 1999.

ЧЕТИРИ КРАЉА

У земљи Страдији

опет нешто не ваља,

за мање од десет година

четири променила краља.

Први беше Риста Бициклиста:

притискао доле, попусто горе,

нико није знао шта је хтео,

док Галенику није преотео.

Други беше Добри Ћоса,

остарео од ината и пркоса;

тај није имао моћ  и није морао  доћ,

није знао шта доноси дан, а шта ноћ.

Трећи беше Брка Цвикераш,

ал’ краљевао није, тек да знаш,

био је добар као фигура,

за четвртог да се ту угура.

Сад четврти у Страдији влада,

а Страдија опет страда;

он народу обећава егзистенцију

док му НАТО руши резиденцију.

Страдалници би петог краља,

ал’ не знају да бирају како ваља;

боје се да не изаберу и глуве и слепе

па зато пале свеће и лупају у шерпе.

Мој Миленко легао да спава -

од те буке заболе га глава,

баш га брига који вођа ће да дође;

како који дође, тако ће и да прође!

У Београду 14. августа 1999.

***

Ко нареди

да граничари оду са границе?

                        Издајице!

Ко повуче

с положаја војне јединице?

                        Издајице!

Ко одлучи

да милиција напусти станице?

                        Издајице!

Ко створи

од косметских Срба избеглице?

                        Издајице!

А ко су они

по чијој се све ти ради жељи?

                        То су непријатељи!

У Урсулу, 1. септембра 1999.

***

Биле у мом селу на све стране

босом ногом стазе утабане.

И путеви многи били што се секу

по косама, преко поља и уз реку.

Биле у мом селу на све стране

беле куће, мале, разбацане;

око кућа ограде од плота

и дворишта препуна живота.

У селу се више не рађају дечица,

без живота урушене ограде од плота;

тек понегде живе старац и старица.

Путеви су сви зарасли у трње,

стазе саме живети не могу;

нема више босих, а нема ни ногу.

У Урсулу 8. септембра 1999.

НА МОМ ПУТУ

У знаку попречно пресечене јабуке,

са црвеном марамом око врата,

са много рада и знања, али без муке,

живео сам у земљи радника и сељака

на мом путу у земљу предака.

Сада, у знаку некаквог орла двоглавог,

без црвене мараме око врата,

са етикетом црвеног, бившег и пропалог,

живим у земљи левака и дешњака

на мом путу у земљу предака.

Још су многа искушења до краја мога пута.

Без икакве мараме око врата,

стрепим да ли ће бити за кору хлеба жута

у долазећој земљи богатих и просјака

на мом путу у земљу предака.

Али се надам да ће све другачије да буде

кад за мене понесу црне мараме око врата.

Биће то тренутак жалости за неке људе

у богатој земљи радника и сељака

а ја ћу сасвим да одем у земљу предака.

У Београду, 17. септембра 2000.

ТРИ МАРКА

Први Марко беше дични синак Вукашина краља,

Само једна песма опева га како ваља:

Срдит Марко доћерао сулатн-цара до дувара,

Цар се маши у џепове те извади стотину дуката:

На ти, Марко, те са напиј вина!

Оде Марко те се напи вина,

Оста султану шест векова да влада

Од Прилепа до Битоља града.

Други Марко, идејно чедо великаша Броза,

Припоможе да се Друга Југа распарча и сроза,

И сасвим на крају баладе владар треће постаде.

То засмета султану-Дебилу,

Па му посла НАТО-амарилу.

Кад виде султан-Дебил

да се Марко тако не обара,

Он се маши за шаку долара:

На ти, Марко, те са напиј вина!

Оде Марко те се напи вина,

Оста султану-Дебилу док хоће да влада

Од Гњилана до Призрена града.

Други Марко има сина Марка,

Њега моли Јевросима мајка:

Немој, сине, политиком траћит дане,

Боље ти је да се држиш крчме ил механе!

Трећи Марко мајку послушао,

И отац му неки долар дао,

Па отвара крчму "Код светог Петра",

Купује чамчић од дванаест метра,

И надгледа из прикрајка

Све послове мајке и бабајка.

У Урсулу 16. новембра 1999.

АДОЛЕСЦЕНТИ

Први адолесцент постао је асистент,

а затим председник републике,

а кад му ту вруће постаде

поста председник савезне владе.

Други адолесцент постао је апсолвент,

а затим, код прве указане прилике

постаде председник владе,

а код друге - председник републике.

Трећи адолесцент не хтеде да буде студент.

За славу и власт студирали отац и нана,

а он одмах схватио да се богатство и моћ

брже стичу помоћу бебиленда и кафана.

Остали адолесценти полако постају пунолетни.

Неки настављају да студирају, а неки да раде,

многи у облацима исчекују некакаву правду,

а неки, чврсто не земљи, што стигну - краду.

У Београду, 12. септембра 2000

У ИМЕ НАРОДНЕ ВОЉЕ

У име народне воље

над извором Миријевске реке

неке године далеке,

мајстори отачаству свом

темељ саградили

за први скупштински дом.

У име народне воље

дом започеше Обреновићи

завршише Карађорђевићи

и већ седамдесет година има

како је у том дому

народна скупштина.

У име народне воље

ту се устави и закони кроје,

у капели црквене реликвије,

у салонима државнички дари,

у трезорима архиве српске

ко светиње - недирнуте стоје.

У име народне воље

окамењена у покрету

пред домом два коња стоје

и никад и нигде не одлазе

док се владари између њих

мењају и пролазе.

У име народне воље

никад се раније десило није

да из дома нешто нестане,

да се у дому разбије

да се мацолом развали

или шибицом запали.

Ал’ зби се у име народне воље:

испред руље уђоше хуље

без коња и без фијакера

али уз помоћ багера,

ко стампедо навијача

ал’ у име већине бирача.

И зби се у име народне воље:

развалише тешка врата

и у име победе којој се диве

запалише српске архиве,

Грчки кип мацолом би слупан,

изгоре тепих златом изаткан.

И зби се у име народне воље:

разбише намештај од дрвета секвоје

и не споменуше те, боже,

кад оскрнавише цркву старога краља,

опљачкаше државничке даре

и са собом однеше све што се може.

У име народне воље

опет стари страдају,

нови владају

и као претходни обећавају боље,

а скупштински дом у јаду свом,

у ропцу, немо и без дилеме

чека будуће време.

У Београду 18. октобра 2000.

ПОЧЕТАК 21. ВЕКА

Трећи миленијум хришћанске ере почео је са 21. веком и са Трећом више Тугом него Југом, која брзо нестаде, а да је нико не ожали. Није имало никога да жали, ни шта да жали. А моја Србија, сама и на своме, почела је да се гложи уместо да се слажи и множи. У Србји нико неће да схвати да САМО СЛОГА СРБИНА СПАШАВА. Сваких 5% бирача би целом Србијом да влада, и Србија опет због тога страда. Још бих некако и поднео да ме јашу само наши, али ми много смета што Србијом на почетку 21. века владају подрепаши оних који су нас убијали да би нас сада и убудуће израбљивали. Србе превари свако предизборно обећање и они се стално праве да не знају ону народу да је "обећање лудом радовање". Србија ми изгледа као БЕЛА ЛАЂА, а сваки Господар дође богат, оде богатији и остави већу сиротињу. Али за то треба више времена, па чак и више мандата него оном ШОЈИЋУ, коме је било довољно да влада само два месеца. Ови су нешто неспособнији од Капетана беле лађе...

БЕОГРАДСКЕ ТАЈНЕ

Једну тајну Топчидерска шума ми каза

крај њеног кладенца неке давне године

завереници српски убуше Михајла књаза

а извор потече сузама младе Катарине.

Немушт за говор стари двор говорио врагу:

овде су убили завереници “Црне руке”

краља Александра и краљицу Драгу

и на престо довели Петра Првог без муке.

Небојшина кула безброј тајни има,

али ону из ‘деветсто петнаесте казује свима;

прича последњу заповест Гавриловић мајора

што браниоце Београда избриса из строја.

Београдске тајне од једног шестог априла:

у једном дану разрушено пола града

и дванест хиљада људи што настрада,

нова варош са новим људима прикрила.

Сад и пролазници што кроз град некуд журе,

и немају времена за тајну,

                        јер их негде неко чека,

само зажмуре поред споменика НАТО културе

подигнутим бомбама на издисају двадестог века.

У Београду, 6. марта 2001.

ГЛАВОСЕЧЕ

Пре неко вече неко ми овде рече:

Код нас су увек биле главосече;

У време страдања и у време славе

Увек су овде нечије летеле главе.

И ако са њима ништа почело није,

као главосече памтимо дахије:

Четворица силних од султана се отказа

и посече многога српскога књаза.

Српску главу, придворно султану на дар,

секао и Милош, чувени српски владар;

и још кажу да је био сасвим чистога ума

кад нареди Вујици да посече Ђорђа, кума.

Ја нећу да верујем, ал’ кажу да је истина:

У Срба је све скупо, само глава јевтина;

кожа се бере на шиљак, а глава пада од ножа,

злуради кажу: јевтина нам и кожа.

У ратовима падале једне и друге главе,

али само наше, после победа, у време славе.

Владари посецали оне којих се боје;

а од непосечених губили и главе своје.

Ја у то да верујем не желим и нећу.

Не чујем и не видим чије све главе слећу.

Ал, као да ми савест није чиста,

смета ми што скидају и главе с биста.

Идеја за песму је настала када сам крајем јануара 2001. видео да је скинута и биста испред Школског центра везе у Београду.

У Београду, 10. марта 2001.

ЛАЗАРИЦА

На југу Србије три општине има

три српске, ал’ са Шиптарима,

протерали отуд све друге људе,

па сад хоће све њихово да буде.

Поносни на свог кнеза и претка

што сам изабра небеске стазе,

Срби научили од цара Лазе,

да сваку битку губе пре почетка.

Сад Шиптар тврди да је у праву:

откупио од Срба куће и њиве,

па би да успостави своју државу.

На Србина преко пушке гледа

а Србин мудрује о прецима,

затеже и прави се као да му не да.

У Београду, 20. марта 2001.

НА ДЕДИНОЈ ЊИВИ

Код деда-Јоже, на великој њиви,

могло је добро и лепо да се живи,

могло би и сад, сва је прилика,

да је деда имао правог наследника.

Рођаци га сахрнише у кући цвећа

да их на своје време отуд потсећа

и одмах почеше да се гложе

око поделе велике њиве деда-Јоже.

Кучак и Хрвоје, Алија и Кирче,

свак’ одвоји свој део са секирче;

за стрица СПаСу и синовца са Цетиња

ипак оста добра половина.

Стриц СПаСа и синовац са Цетиња

постадоше брзо сиротиња

јер у њиву поче нека болест да надире

што се само пушком затире.

Све комшије оградише међе

да у њихове њиве та болест не пређе

а загађену њиву, кад најмање треба,

удари још и НАТО са неба.

А кад и та непогода прође

стрицу СПаСи и стрина ЈУЛи идеја дође

прво да потврде наслеђе,

а затим, некако, да разграде међе.

Тад стриц ДОСа са осамнаест синовца,

уз помоћ свог и мало туђег новца,

наслеђе СПаСи и ЈУЛи оспори

и издејствова да суд СПаСу затвори.

Зло које ту њиву још може да нађе

јесу између синоваца свађе,

једна таква већ почиње да тиња

свој део би хтео синовац са Цетиња.

Стриц ДОСа се зато сневесели,

не би да му се њива и даље дели,

и верујући да је сасвим у праву,

за помирење нуди СПаСину главу.

И док трају свађе око дедине њиве

надничари све теже живе,

све им је плићи џеп и тања кожа

и све им је дражи покојни газда Јожа.

У Урсулу, 31. маја 2001.

ВИДОВДАН 2001.

У сваком народу легенда има

о богу светлости и сунца

који живот даје и узима.

Србима је то бог Светога Вида

славе га кад је најдужи дан

и зову га Видовдан.

Сви народи, кад и колико могу,

на дан Светога Вида

приносе житну жртву том богу.

Само Срби, кад остану без пара,

без снаге, поноса и стида,

жртвују свога владара.

Шест векова стара

живи успомена на цар-Лазара

који на дан Светога Вида

изабра небеско царство

да отуд, небеске орући њиве,

гледа како Срби живе.

Међу свитом небеском

шест векова Лазар црвено од стида:

Срби се не сетише Светога Вида

и ако су у многе дане

приносили жртве небројане

у јаме никад опеване.

На Видовдан 2001.

беше најзад прилика

да Лазар добије следбеника.

Тога дана, главу Слободана,

као да су се продали врагу,

уместо небу, Срби дадоше Хагу.

И сад се Лазар горе брука и кука

што само он, за небеско царство,

залуду остави земно богатство,

док доле Срби једва гмижу

дворећи нове господаре,

који им, опет, преко Косова стижу.

Урсулу, увече, 28. јуна 2001.

МИРАН САН

Средовечна сељанка,

из села Врбова, Слободанка,

са јагодинске пијаце крену

за доручак да купи нешто чварака

и у сред града нађе новчаник

са двадесет и седам хиљада марака!

И као да је сам ђаво тера

притрча уз два милиционера:

“Из касапнице сам изашла,

и видите шта сам нашла!

Ово је нечија много велика мука,

молим вас, вратите му, да не кука! “

Полицајци су дуго у чуду

гледали ту жену луду

и пошто ствар није могла да се сакрије

отишли до канцеларије.

Сутрадан вест се јавно објави,

али се за новац нико не пријави.

Одмах је почелао да се шушка

како су то паре некога дилера Душка;

поштеног би налазача да задави,

јер у полицију не сме да се пријави,

али ни ту луду не сме да дира,

јер и тако може да се офира.

Сву су пренели вест о том чуду:

замислите жену толико луду,

пронашла толико пара

и за себе није узела ни динара!

Бруји о томе цела држава,

док у Врбову Слободанка мирно спава.

Слободанки Ракић из села Врбова (реч је о селу Врба) код Јагодине пронашла је у центру Јагодине новчаник без личних докумената али са 27.000 марака и одмах пријавила полицији код које нико није пријавио нестанак новца. 

Вест су 27. октобра 2001. године објавила скоро сва средства информисања у држави уз нескривено чуђење за овакав поступак налазача.

У Београду, 28. октобра 2001.

ЈУГОСЛАВИЈО 

Многи су Те слутили,

Петар Први и Син Те створили,

Бравар Те одржао и прославио,

Браћа Те растурила,

Правник и Филозоф Те докусурили,

А ја сам Те волео.

         У Београду, 2. маја 2002)

ИМАО САМ ЛУДУ ГЛАВУ

Имао сам луду главу за државу

Имао сам државу за луду главу

Имао сам љубав за државу

Имао сам државу за љубав праву

Имао сам вољеног доживотног вођу

Имао сам веру да ће такви опет да дођу

Имао сам олако обећану брзину

Имо  сам беспућа и празнину

Имао сам обећања за боље дане,

Имао сам жељу да јутро боље сване.

Добио сам владара који не зна шта се дешава

Добио сам владара који свашта обећава

Добио сам човека који ме лако обрлати

Добио сам човека који се за час обогати

Добио сам радника који страда

Добио сам сељака који пропада

Дпбио сам мајку коју нема ко да лечи

Добио сам просјака који поваздан клечи.

Добио сам белосветске слуге

Добио сам једне, добићу и друге

Добио сам Србе које је однео враг

Добио сам Србе који путју у Хаг

Добио сам све могуће уцене

Добио сам написмено како да нас промене

Добио сам написмено како да нас откупе

Добио сам нове изборе,

Добио сам да нам буде још горе

Задржао сам само сиротињу праву

Задржао сам само своју луду главу.

У Београду, 16. децембра 2003.

ДЕМОКРАТСКИ ИЗБОРИ

Из Коштуњића Коштуница

српски националиста

нуди бирачима часну реч,

да је бескрајно поштен

и слабо обавештен.

Стручњаци из Г17-плус

Досовски саветници и савезници

кад изгубише банкаре и вицепремијере

постадоше стручњаци за афере

не зато да дођу на престо,

већ зато шти им је Србија на прво место.

Демократе су успеле Мићуна да врате

али не знају за које обећање да се ухвате;

док су били на власти све се упропасти,

и председник им изгуби главу,

а они се још уздају у његову славу,

и за свако место у влади које буде

нудиће погрешне људе.

Веља и Вук, први без браде, а други уз брк,

јунаци 9. марта и 5. октобра

нуде све што мисле да народу ваља

и још му обећавају монархију и краља.

Социјалдемократе разне феле

још једном да издају комунисте желе,

а ови се сакрили у мишје рупе

и тамо свакога сата

скицирају идеју за нову 

диктатуру пролетаријата.

Коалиција за толеранцију

бори се да их други толеришу

док они остале тероришу,

а реформисти, главе невеселе,

смишљају какве то реформе желе.

Странка Народног јединства и друштво

у току предизборних дана

пере руке од Аркана

и обећава куле и Јанкове конаке

за старе националисте и неписмене сељаке.

У изборној кампањи терају кера

Странка народне правде и пензионера,

а левичари у трци без Мире

једва су успели из рупе да извире.

Само Шешељеви радикали нису посустали,

надају се изборној победи

и верују да ни једна кампања

против њих не вреди,

те да ће им по свој прилици,

Исток и Запад бити подједанко добри савезници.

За самосталну Србију

наставља да се бори Батић

и да пред бирачима сања

Србију поноса и благостања,

али како му се кампања приводи крају ипак,

он Србима показује шипак.

Кад је Србима тешко ту је Човић,

који каже да се на разуме у политику,

али да се из тог цинизма избави,

трвди да је инжињер

и да зна кад, како и шта треба да се направи.

И још пет коалиција има

који Србима давају на знање

како их са њима чека благостање,

а у Белом двору Престолонаследник седи

и смишља како себи да уреди место

ако му Срби стварно повере престо.

А обичан Србин, као у доба Милоша књаза,

све више сумња и ћути,

само што више нема Милоша

да каже да је сад време да се попусти.

Уместо њега јавља се патријарх Павле

као некад у посланицама апостол Салве

и поручује Србима како им ваља

да опет доведу краља,

и поручује да ће им бити боље

кад схвате:

чије су овце – онога и поље.

У Београду, 22. децембра 2003.

ЗАШТО ЈЕ ТО ТАКО

У картон граду

У престоном Београду

Цигани се веселе

У насељу испод Газеле.

У Генекс-апартманима

Богати тугују данима

Имају све што пожеле

Ал' никако да се провеселе.

И нико не зна зашто је то тако,

Једнима тешко, а другима лако.

У истом дану

Једни у картон граду,

А други у апартману.

Једни и гладни и ружни

Ал' никад тужни.

Други имају све што душа пожели

Ал' никад нису весели.

А кад се мало боље сагледа ствар

Изгледа да увек заједно иду

И божја казна и божји дар:

''За Београд сви су пошли'',

Ал' на различита места дошли;

Једни у картон граду

На сиротињску забаву и веселу параду,

А други у топле станове и палате

Да се богате и злопате.

У Београду, 16. јануара 2009.

---

[1]               У 20. веку: краља Александра Обреновића, краља Петра Карађорђевиђа и краља Александра Карађорђевића.

[2]               Грађански рат у Југославији у току 1991. године.

[3]               Весна Парун,        ТРИ ПЈЕСМЕ РЕПУБЛИЦИ, 1922.

[4]               Јуре Каштелан, ПЈЕСМА О МОЈОЈ ЗЕМЉИ

[5]               Марин Франичевић, СЛОБОДА, ХЕЈ, БРАТЕ, СЛОБОДА

[6]               Миливој Славичек, ВРИЈЕМЕ ЈЕ ДА СЕ ДОГАЂА НАПОКОН ЧОВЈЕК

[7]               Енес Кишевић, ИМА ЈЕДНА ЗЕМЉА

[8]               Јован Дучић, МОЈА ПОЕЗИЈА

[9]               Милан Ракић, НА ГАЗИ-МЕСТАНУ

[10]             Исто као 15

[11]             Према Балашевићевој песми НЕ СЕЧИТЕ МИ БАГРЕМЕ

[12]             Исто као 15

[13]             Милна Ракић, према песми НАСЛЕЂЕ

[14]             Оскар Давичо, ПОД ШЛЕМОМ

[15]             Према И. Горан Ковачић, НАША СЛОБОДА

[16]             Иван В. Лалић ОПЕЛО ЗА СЕДАМ СТОТИНА ИЗ ЦРКВЕ У ГЛИНИ

[17]             Бранко Ћопић, из ВЕЗИЉЕ СЛОБОДЕ

[18]             Према Десанки Максимовић, СПОМЕН НА УСТАНАК

[19]             Према новокомпонованој песми ОД ВАРДАРА ПА  ДО ТРИГЛАВА

[20]             Србија је изгублиа понос кад је допустила да нам као мировне снаге ОУН дођу баш  оне снаге НАТО које су нас скоро два месеца из дана у дан бомбарадовале и нешто Руса. Изгубула је понос и кад је неким наоружаним групама допустила да ликивкдирају (и жене и децу) и пљачкаку комплетна шиптарска села што, како историчари, кажу, српски војници то никада нису чинили. Српски пркос и понос  жртвовали су српски владари, а не обманути српски народ. Да ли их је ставрно завела идеја да се Шитпари са Комсета могу трајно протерати као што су протерани Срби из хрватских из босанских крајина?!!

[21]             Пркос, понос и слободу Србима су одузели српски владари, коју у свету нису довољно пријатеља имали, који у свом окружењу нису имали ни једног савезника и који су дозволили да се чине злочини над цивилним становништвом - и српским и шиптарским: српски се лешеви спаљују у кречанама. а шиптарски у Феро-никлу и на друга места. Српски понос, пркос и слобобду одузели су Србима њихови владари пропустивши да витешки победе стврано слабијег непријатеља. НАТО лешинари су дошли на Космет да нам га коначно одузму или да изазову још један крвавији, можда, и светски рат. О како бих волео да грешим!  *Фуснота дописана после почетка такозване "Мировне операције ОУН".

[22]             Гле срама, повукли смо се за два дана: и војску, и милицију, па чак и часне граничаре, а народу је влада  обећала да никада на то неће пристати, и народ је владу и на референдуму подржао. *Фуснота дописана 21. јуна 1999. године када је "с поносом" објављено да су се наше снаге (милиција, војска, па чак и граничари) повукле са Космета неколико сати пре договореног рока такозваним Кумановским споразумом.